AI and ART

Nefertiti je bila ovde

Jasmina Tešanović

NEFERTITI JE BILA OVDE

    Sedela je na obali reke Nil kao neka obična seljanka. Držala je noge u vodi, dok su joj ruke bile gole upijajući sunce na prohladnom zimskom danu, a misli letele  svuda…

   Život joj je bio na prekretnici, ne njenim izborom ili prirodnim tokom:  morala je u svakom slučaju da dela. Žene mrze tu vrstu života, da neprirodno delaju, mimo svog biološkog sata, ali to čine efikasno i često neopozivo.

   Zapravo njen život  je bio u pitanju, znala je, ali je takođe vrlo dobro znala da je sve ove godine za vreme njene vladavine on svakodnevno bio u pitanju, svake sekunde vladavine Sunca protiv Sveta kakav je bio i kakav još uvek jeste. Samo je neka ravnoteža snaga sada bila poremećena, iznenada na prekretnici posle mnogo godina spore inercije spram  Sunčeve moći.

Imala je šest kćerki. Pošto je rodila treću kćerku prestala je da razmišlja o bilo čemu drugom osim ženama na vlasti: bez oca, bez muževa, bez sinova. Rodila je još tri kćerke, a da im ne zna za oca čak ni njeno unutrašnje biće. Jednostavno je odbila da zna, da prati bilo kakve datume. Nije imala ni nade ni očekivanja, život joj je bio i pun i ispunjen: njena budućnost sastojala se u naporu da se ne dopusti prekid prirodnog toka njenog života. Život bez muškaraca na koje može da računa, već samo od kojih zazire: neobičan život za ženu, u njeno vreme , na njenom položaju. Još jedna anomalija u sudbini koja joj je svakog dana, na zalasku sunca na Nilu, sa onim peščanim žutim odsjajima prašine, jednostavnu poruku emitovala: još jedan dan si progurala u istini i jeresi.

   Njena lepota bila je kombinacija istine i jeresi. Kasnije, pojam lepote u umetnosti u istoriji, zahvaljujući kipu koji je napravio zaljubljeni skulptor genije, zapravio ni njoj  ni njenim savremenicima ništa nije značio bez  untrašnje istine sunca i spoljne slike te stvarnosti. Ona je na kraju krajeva ipak bila kraljica koja je vladala svojim sugrađanima, mužem i svojom zemljom. Sve ostalo bila je fikcija.

    Na obali Nila sedela je žena po imenu Nefertiti, najmoćnija žena u Amarni, kraljica sunca, kraljica smaknutog vladara, kvaseći noge i sunčajući ruke. Apsolutna lepota. Mogla je da bude bilo ko.

XXX

   Kralj sunca  je bio vrlo bolestan bog: bez obzira na sve  brige svog lekara i čajeve koje je pio i ulja koja je mazao po svom teško deformisanom telu, nije postajao ni tanji ni zdraviji. Naprotiv, glava mu je postajala sve veća i plića: čak i njegova sveta krunisana glava u svetoj vladavini Kraljevstva Sunca, veri u Istinu i Lepotu sve je manje imala veze sa Bogom života bačena na milost i nemilost raspada i haosa.

   Hteo je da je potraži, da je zagrli, da je još jednom povede u svoj krevet, da joj poljubi leđa i kaže da je voli i da je bez nje gotov, možda i mrtav kralj, bez Istine, bez Lepote…

   Poverljivi glasnik ušao je u odaje i duboko se poklonio, a taj gest je značio: nema izlaza. Akenaton je video  sam sebe u svojim mislima: bio je zaista ružan ali još uvek zaljubljen, ona je još uvek bila lepa ali u nemilosti, oboje su bili nemoćni… Da li je imao izbora? Da je spase ili napusti? Da vlada ili beži? Bilo je tuđih vojnika u palati, nije imao izbora. A ona je bila tamo negde napolju, pokušavajući sebi da spase život, misleći ko zna šta o njemu i njegovim obećanjima. Ovo sigurno nije bilo ono što su očekivali od svojih života. Nisu imali nikakvu budućnost u svojim radostima i razgovorima: oni su bili i budućnost i prošlost. Oni su bili istina ali istina se ne može ni promeniti niti falsifikovati.  

Opet je zamislio svoj debeo bezobličan lik, i povijeni  tanak deformisan vrat  .Akenaton tiho izgovari: ja više nisam muškarac.

   Nefertiti luta ulicama Amarne izranjenih i prljavih nogu: nekad kraljica Sunca  a sad    obična seljanka: ona je vetar i prašina, ona je Sunce i Mesec, ona je Ja i Ti, ona je Ona i On… Uzela mu je moć, uzela mu je slavu, uzela mu je potomke, uzela mu je smrt: on više nije bio kralj, ona više nije bila kraljica… Pa ipak je lutala ulicama Amarne, spašavajući svoj život, misleći na njega, na njegovo deformisano telo, na njegov veliki trbuh, debele butine, misleći, on više nije kralj… Nema više istine u njegovom telu, nema više istine u mojoj veri, više ga ne volim… Kada ljubav umre, kraljevine se ruše, glave seku, ljudi postaju gladni-ljuti, deca prljava i gola igraju po ulicama sa divljim i polupitomim mačkama… Da, kad umre ljubav…

    Iako Bog nije imao budućnost, neka budućnost je postojala, kao što uvek i postoji: možda čak i dobra budućnost, i za nekoga drugog, uglavnom za decu: znala je, neka deca umiru, neka te naslede, neka te ubiju, neka te sahrane. To se dešava kad ih imaš više, zato ih i imaš više od nekoliko, više od jednog. Ali neka su sama, jedina i  jedinstvena. To je bio njen slučaj, a  to nije bio slučaj njenih kćeri. 

   Ona je imala polusestru Mutđomet, ljubomornu, lepu mlađu sestru koja je bila spremna da menja svet zbog nje i protiv nje, ali je Nefertiti znala da je ona jedna i jedina, izabrana lepotom i sudbinom da ostane živa zahvaljujući samo toj lepoti. To se za ženu smatralo najviše, ali žena zna koliko malo tu ima od ljudskog bića. Negde drugde celo njeno biće mora da nađe sklonište, mesto da se smiri, zauvek, ili, ako imaš sreće, i ako za života puste tvoju lepotu muškarci koji u njoj uživaju ili je zloupotrebljavaju, za tvoje pozno doba, vreme duhovnog života. Ona je sebe čuvala u boci mirišljavog ulja. Njena duša mora negde drugde da traži utočište. Samo stare žene mogu da budu slobodne  u duhovnom životu, slobodne od ženske lepote i muškaraca koji uživaju u njoj, dive joj se i, maltertiraju je.

   Lutajući ulicama Amarne, preobučena u seljanku, bez pola u glavi ili telu, bez lepote osim u sećanju, opipavala je, s vremena na vreme, svoju flašicu mirišljavog ulja: nikad taknutu. Flašica je stara, stara koliko i njena svest o lepoti, još od onda kad je snaga njene lepote ukradena i stavljena i mašinu moći i slave. Još je bila tu, kao i uvek, spram njenog tela, čak i onda kad bi se javno polugola prikazivala da bi prikazala moć lepote. Niko nije mogao da je vidi, bila je sakrivena i otkrivena u isto vreme, bez flaše mirisa ne bi  osećala da je  jeretična ili lepa kao što je bila, ne bi napravila carstvo koje se sada raspadalo, pocepano mnoštvom bogova, izvan nove monoteističke vere Jednog i Jedinog, boga Atona.

   Njena ćerka Meritaton udaće se kako valja, zahvaljujući lepoti svoje majke i kruni svog oca i vladaće kako valja, u skladu sa prosekom  ljudi koji su na vlasti drugim sredstvima mimo božanskih. 

  Da, ona je proizvela jednu kćerku kako valja od šest, jednu koju više nikad neće videti da bi ova bila srećna. Meritaton je bila u dalekom Heliopolisu spremajući se da vlada mudro i kako valja, voleći svoju majku istinski ali očajnički pokušavajući da izbegne majčin jeretičan, haotičan put. 

  Meritaton je bila spremna da zauzme mesto svoje majke, u krevetu svog oca ako je to  potrebno, ali nije. Otac joj je bio star i umirući, još uvek ga je volela detinjasto kao i svoju majku sećajući se kako su magično izgledali svi zajedno goli dok su šetali i stajali u pozi Sunca i Istine spram kličućih podanika. Blaženstvo porodične sreće: više bi volela da se to nastavi i bez njene majke, sa sestrama, u krevetu oca, to porodično blaženstvo. Jedino blaženstvo koju će ikad imati: ali nije moglo. Imala je zadatog muža da bi spasila živote svoje majke i svog oca, da preobrazi jeretično carstvo bez suviše krvi, da porekne Istinu i Lepotu bez mnogo bola, da povrati laž i sujeverje. Da, učinila je to voljno, znajući da joj otac umire a majka luta ulicama Amarne spašavajući svoj život. Nadala se da će Nefertiti preživeti.

Da li je Nefertiti preživela?

 Bežala i sakrivala se preobučena u seljanku; slobodna od svoje ženske carske moći. Nevidljiva, nepostojeća. Dvorjani Amarne prolaze pored nje i ne okreću se za njom. Priča priče na pijaci deci i za to dobija milostinju za hranu. Žene iz naroda i sluškinje plaćaju joj da čuju njene priče sa dvora, i ne sanjajući da ih sama kraljica prepričava. Žene hoće da znaju o ljubavnom životu na dvoru, kako čuvena gospoda strasno uživaju  u jakim muškim telima i strasnim umovima besnih aristokrata, muškaraca koji se predaju u službi lepote, nudeći sve što umeju i znaju.

  Nefertiti ravnodušno te priče priča. Istina i Lepota njenog muža Akenatona su izvan njihovog dometa imaginacije. Mora da je bilo teško biti on, ranjeni Bog koji se bori za svoju muškost : ne samo da više nije osećala moć Lepote i Istine, već ni svoju žensku moć nije više osećala. Razmišljala je o svom mužu Akenatonu i kako se on osećao, u svojoj muškosti. Razmišljala o raznim svojim ljubavnicima. Osetila se bliska sa svojim mužem i njegovim ženskim telom: bez polne erekcije ali sa mnogo nevidljive erekcije, sa grudima bez mleka, bez malja, sa debelim butinama i nabreklim stomakom bez fetusa unutra. Ali njegova strasna drhtava ljubav prema njegovim ćerkama i prema njoj, to njegovo stanje trudnoće zajedno s njom sve vreme, čak i kad ona nije bila ili je prekidala trudnoću, to osećanje mučnine sa njenom trudnoćom, rastućim grudima dok doji, opadanje kose u postporođajnoj depresiji. Njen ružni muž se pretvorio u ženu iz svoje velike ljubavi i poistovećivanja sa njenom Lepotom i Istinom: kraljice sunca. Ali ona više nije bila žena, pomisli očajna…

   Ko će onda spasiti prošlost? Ko će biti sahranjen kako valja u dostojnoj grobnici, u sred Amarne i sveta da bi predstavljao ideju Istine i Lepote, Jedne i Jedine, Atona za pamćenje, da  se zapamti. Već je lik Nefertiti počeo da se briše na javnim mestima: sa kamena, dekoracija, iz jezika. Nestajala je, i pred samom sobom. Ko će pamtiti smisao njenog bića i njenih dela. Flašica mirišljavog ulja?

   Bez groba, bez mira, bez slave… Ali ona je znala da nije tako: izbrisana iz života i života u Smrti javno, osvojila je ogroman prostor: pustaru, nepoznato carstvo beskonačnih kosmičkih moći: prostor bez života i bez smrti. Njeno carstvo, njena lepota i istina, sakriveni u flaši mirišljavog ulja nisu imali ni početak ni kraj, niti znak ljudskog brojanja vremena niti delanja na zemlji. Bila je Boginja a njeno carstvo znak Boga na zemlji. 

Svet će vekovima da luta pustinjama Amarne tražeći tragove njene izgubljene lepote: Nefertiti je ovde živela… Nefertiti je tamo živela, Nefertiti je svuda živela. Njen nikad otkriven grob, njeno nikad pronađeno telo biće izmišljeni, iznova, falsifikovani i stvoreni svuda po svetu, ljudi će da se bore i umiru za trag o njenom životu, za vlas njene kose… Znala je da će iskrsavati predmeti, to uvek biva, kao igračke mrtvog deteta koje više roditelja predstavljaju nego dete.

 Znala je za kip i dopadao joj se. Zatim, računala je na flašice mirišljavog ulja, češljeve,  predmete iz njenih ženskih odaja da će preživeti vreme i nemilosti. Računala je i na tragove svog muža i njegove moćne porodice na vlasti. Takođe je računala i na svoju izbrisanu sliku iz javnog života. Biće svuda i nigde. Neko mora da je udahnuo život Carstvu i šest kćeri, svako će da se pita. Ko je bila ona? Kako se zvala; Nefertiti, Nofretete, čija je bila kćerka, odakle je došla, šta je bilo s njom…

XXX

   Na obali reke Nila mlada seljanka je kvasila svoje dugačke noge i sunčala  fino izvajane ruke. Njena duguljasta glava i puna usta pokretali su se u slavu  suncu Egipta, koje su samo poneki mogli da izdrže 17. avgust 1963: čuvala je jedno debelo, razmaženo dete koje je govorilo strani jezik. Radila je za golo preživljavanje, nije bila ropkinja, ali dete jeste bilo osvajačko, iz nekog nejasnog istorijskog razloga. 

   Ustala je vrlo spretno i lagano podigla ogromno, debelo i odraslo dete, zakačila ga je na jedan kuk, potpuno se iskrivivši i sklonila  u hlad da mu sunce ne bi oprljilo kožu. Dete je vrištalo i šutiralo je, povređujući sitno  telo odlučne devojke koja nije puštala. Nežno se borila sa detetom. Devojka, u modricama smešeći se pobedi  besno dete. Dete prepusti svoje tromo telo u zagrljaj povijene  devojke, jedva starije od njega a ona ga poljubi, nesvesna svoje lepote koju su prolaznici primećivali,  roditelji deteta, iako svi ravnodušni. Zvala se Nefertiti. Zaista je ličila na sliku kipa  štampanu u svim udžbenicima  istorije Egipta  drevne istoimene kraljice o kojoj se nije mnogo znalo. Ali ona sama za nju nikad nije čula.  

XXX

    Nefertiti je bila neobična devojka po merilima njene tako neobične porodice. Kao vrlo mlada devojka bila je zrela: njeni roditelji su govorili, ta devojka nikad nije bila dete.

   Imala je izraz na licu osobe koja poznaje svoje stanje ali nije u mogućnosti da ga izrazi. Čak i njena lepota, koja je bila očigledna od rođenja nikad nije bila urođena lepota deteta, već lepota odrasle osobe koja tek treba da iskrsne. Nekako i monstruozna lepota, lepota koja tek treba da nastane, lepota vanrednog bića uokvirenog odećom i lepim manirima, prikrivena da bi delovala kao u male devojčice.

   Maćeha je rekla za nju; ona je teško dete, nikad ne kaže ono što stvarno misli, ali je volim više od sopstvene devojčice. I to je bilo istina. Nefertiti se nije sećala mnogo sopstvene majke, ali njena maćeha je bila više njeno vlasništvo nego njene polusestre Mutmođemet… Njena polusestra je bila živahna, lepa devojčica koja je volela svima da se dopadne, ali Tej, njena maćeha bila  je ekscentrik.

   Tej nije imala mnogo strpljenja sa jednostavnošću svoje ćerke, s njenom običnom, dobroćudnom prirodom. Tej je bila snob u najboljem smislu te reči, elitistkinja koja svoj život žrtvuje da bi podržala prave vrednostri u životu; vrednosti nekoga drugog. Tej nije bila originalna, nije težila za moći, žudela za slavom, ali umela je da pruži mir i utehu. Mogla je da izgleda marginalno biće na svetu; a zapravo je bila stub oslonac za kreativne duše, blagorodna uteha za one koji su bili osuđeni da proživljavaju direktne udarce sudbine.

   Tej je Nefertiti nasledila kao bebu, od svog muža, moćnog Aja. Udaja za ovog ambicioznog udovca bila je podnošljivija zahvaljujući Nefertiti: dete je poslužilo kao štit za preveliku intimnost između muža i žene. Nefertitino prisustvo u centru porodice davalo je Tej izvesnu slobodu u ulozi majke i žene; s obzirom da nikad nisu bili prirodna porodica, svoje običaje i rituale valjalo je izmisliti. Tej je volela prirodu, polja, cveće, reku i pustinju. Talenat za otvorenost direktno je primenjivala na  svoju  porodicu, svakoga je volela pojedinačno kao poseban cvet koji raste usamljen i divalj, kao čudo u pustinji…

   Tej je znala da je Nefertiti  namenjana slava, Tej nije znala kakva slava, ali Nefertiti je dobila slavu. Ona je slavila dane kad je slava prošla. Ta osećanja, iako tragična često, bila su dublja od samog osećanja slave. Slava je bila intenzivna, izvan kontrole, odsečena od istorije na neki način. Bolje je sanjati o ljubavi umetnosti nego trošiti je.

   Kao propala kraljica koja stari u egzilu, krijući se od dugih pogleda na ulicama, u dronjcima, s velom na licu, bila je mirna i zadovoljna. Sklonjena sa vlasti – sklonjena iz sumnje sopstvenog postojanja. Niko ne bi prepoznao ovo biće na pijaci kao jeretično biće, Kraljicu Sunca.

   Nije dugo potrajalo a da je Nefertiti shvatila da ne mora da se krije od sveta. Bila je zvanično mrtva. O njenoj jeresi se nije moglo govoriti, i  zastranjivanju koje se nikad nije zvanično ni desilo. Niko nije lutao ulicama u potrazi za njom, nijedan sveštenik niti ratnik nije je tražio po ulicama među ruljom. Svi su bili slepi u odnosu na njeno bivstvovanje… i kako je vreme prolazilo i ona sama je gubila moć vida. Postala je ne samo bezimena izbeglica u rasturenom gradu već i žena s problemom. Kako se njen vid zamagljivao  iz meseca u mesec sve više, tako je i ona  osećala  da se zamagljuje i njena javna slika.

   Jednoga dana, zapanjeni prolaznik ju je prepoznao. Nije se uopšte trgla s osećanjem krivice ali nije uspela da mu uzvrati dugi pogled. Niko se nije zabavio ovom čudnom lutalicom, koja zvanično ne samo što nije bila mrtva već nikad nije bila ni živa. Bez obzira na krpe i glad njen položaj nije bio tako loš. Pogledati njeno lice više nije značilo uplašiti se i zapanjiti, već samo začuditi se, samo misli i slike.

   Pa ipak njena lepota bila je nezaobilazna. Nije lako izgubiti lepotu sa godinama ili gubitkom statusa. Koža može preko noći da se nabora od jakog sunca, surovog vetra, ali je teško izgubiti svoju lepotu kad je ona kanon lepote,  priznati umetnički zakon  jednog doba. Nefertitina lepota je bila neizmerna i bezlična, bila  je pitanje nacionalnog ponosa, tako razvijenog u Egiptu. S imenom i likom koji je bio izbrisan još za njenog života, njen lik kao da se umnožio sa blago različitim likovima, i mnogim imenima koja su podsećala na originalno kraljičino ime. Lepotica je došla, Lepotici su uskraćene prošlost, sadašnjost i budućnost pa ipak je bila svuda.

   Nije umela da sadrži sopstvenu lepotu kao mirišljavo ulje u boci. Drugi su je posedovali, širili. A stranac, taj koji ju je prepoznao, čak joj je zbog toga i priznao svoju odgovornost, priznao je kao umetnik i kao čovek. Kao njen ljubavnik. Kao običan zanatlija iz Amarne, sada jeretični saputnik jedne smaknute jeretične kraljice, običan čovek, lažni Bog.

  Svi bogovi su lažni, pomislila je Nefertiti, ako sam ja jedna od njih. Pa ipak smo svi prava bića, ako je ovo zaista moja sudbina. A Bek umetnik bi dodao, svi bogovi koje dleto umetničko iskleše su pravi, samo smo mi umetnici lažni bogovi. Slava možda pripada najbržima ali ovi poslednji su jedini koji traju. A reč je Bog, takođe, Bek je govorio, a Reč je božija.Ali ne, ona bi se opirala.

  Sunce je Bog. Moj muž bio je Bog. Mi smo bili ljubavnici na dvoru, prevarili smo ga. Ovaj naš život je kasnije nastupio, kad smo ubili Boga i izbrisali Istinu. Ovakav život kao što je naš tek treba da nađe Boga i reč.

   Bek, vajar dvora, koji je voleo Nefertiti, izbrisanu i zaboravljenu kraljicu sunca, koji je svojevremeno od njenoga lika napravio lik lepote istine i vladajuće moći, koji je služio svoje gospodare sa ponosom a svog Boga sa poniznošću, sada je držao kraljicu kao ličnu svojinu.

   Nije bila ogorčena zbog toga, naprotiv. Bila je stabilna žena koja stari u ograničenom polako tamnećem životu, običnom i ušuškanom i sigurnom kao neka jazbina. Živela je sa svojim zanatlijom kao domaćica.

   Bila je s njim vrlo ljubazna na tu temu, čak šaljiva, s obzirom da je bila  Boginja koja se pretvarala u običnu ženu, ideal lepote koji se polako pretvara u pepeo, posle niz godina suprotnog delanja, mlade lepotice koja je postala Boginja. Imala je sve a onda je sve izgubila, platila je cenu za drugu životnu šansu.

   Njeno šestoro dece, njen božanski muž, njena vladavina, moć, njena ulja i mirišljavi štapići, njene pesme, pevanje, njeni lični predmeti… sve je nestalo… sve je nestalo od peska, mirisa i vetrova Egipta. Nefertitin drugi život bio je prazan kao opljačkana grobnica i prostran kao bilo koja nesreća, ali ona nije bila nerećna ili izgubljena. Pored sebe imala je veliku težinu ovog ljudskog bića, tog čoveka koji ju je voleo takvu kakva jeste, koji je prao njeno telo i lice, dodirivao njeno telo s toplinom i nežnošću, s nekim divljenjem u svojim grubim rukama. Svaki njegov dodir činio je da se oseti ženom a ne boginjom, ali za njega je svaki njen dodir i dalje bio božiji.

Kakav su samo oni bili par, samodovoljan i isprepleten u osnovnom životu, primarnoj ljubavi prvog čoveka i prve žene na svetu. Pa ipak tako ograničenoj i sirovoj u odnosu na njen  duhovni brak sa Bogom, Atonom, u ime moći, Sunca, u ime ideala, istine, u ime vodeće slike, Lepote.

XXX

Niko ne vidi staru ženu. Ljudi gledaju kroz njih a ne vide ih. Go pogled koji te oslobađa i vređa u istom trenutku. Ženska mladost je suprotno. U mladosti pogledi neznanca te kuju, i opet vređaju, ali na drugačiji način. To je pogled koji ispipava tvoje kosti, tvoje unutarnje dubine, tvoje slabosti. Muškraci svih doba upućuju silovateljske poglede ka mladim ženama, poglede koji su velovi, koji sakriju suštinu i ličnost pojedinke.

U svom poodmaklom dobu, Nefertiti je bila dovoljno slobodna da šeta okolo bez velova, da kupa svoje izborano lice u suncu kao suncokret, da ponudi emotivnu svetlost svojim slepim očima. Sunce joj  je sada ulazilo u  oči kao neki zaslepljujući bog. Gubila je vid pošto je sve drugo izgubila.

   Kad je razmišljala o svom prethodnom životu, samo bi se pojavili delići tu i tamo…živopisna razigranost bez smisla, samo nagoveštaji kontinuiteta. Najjače veze sa njenim poodmaklim dobom nalazile su se u detinjstvu, u godinama pre svetog braka.

      Kraljica Taj ju je dala Amenhotepu VI Akenatonu, slabašnom mističnom princu. Njen verenik nije bio stranac, bio je rođak i srela ga je bila na dvoru.

  Njegova majka Taj, kraljica majka, je volela Nefertiti više nego sopstvene sinove. Kraljica je volela svog mlađeg sina Akenatona, ali manje od svog prvorođenog, zgodnog dečka za koga su svi mislili da će naslediti carstvo. Međutim suđeno mu je bilo da pogine u sportskim igrama, da se udavi blesavo u smeonosti. Tako da je kraljica Taj morala da se pomiri sa stvarnošću. Politčka veština koju je svaka kraljica morala brzo da nauči. Za sve vreme svoje vladavine kraljica Taj se prilagođavala ovom ili onom, vladarka sa nogama na zemlji, s glavom visoko uzdignutom ali ne u oblacima, sa rukama duboko porinutim u moć.

   Nijedna kraljica ne može zvanično da vlada carstvom ali najveći izazov za kraljicu je da je carstvo ne pregazi, slomi i ubije. Kraljica Taj je umela da okreće točkove sreće kao da su na solidnim kočijama, uvek u svoju korist. Kraljica Taj je bila rođena pobednica, ćerka oca na visokom položaju ali ne iz kraljvske loze. Svakoga dana od kad se udala u kraljevsku porodicu, njene veštine su se razvijale da stvore i sačuvaju sopstvenu glavu. Nikakav štit svete moći nije mogao da zadovolji one koji su poznavali prirodu politike. Naprotiv, Taj je plaćala cenu iracionalnih ekscesa za bogove koji su zahtevali ali nikad polagali račune.

   Kad  joj je njen muž kralj bog Amenhotep III izjavio,

Draga moja ženo, našoj dinastiji je potrebno muško dete, prema tome moraćeš da mi rodiš takvo dete jer ti ja tako naređujem a ti si sveta kraljica, Taj je vrlo dobro znala da nikakva sveta naređenja ne rađaju mušku decu.
   Taj je znala da kad careve žene dobiju takvo naređenje moraju da ubiju i sahrane rođenu kćerku podmećući sinove od devojaka iz harema ili kupujući ih od seljanki, da bi se ispoštovala Sveta želja, da božanstvo ispuni svoju obavezu. 

   Taj je znala da žene kao što je ona uvek ispunjavaju svoje obaveze. Taj nije bila ništa poslušnija od drugih muškaraca i žena u svom vremenu. Taj je samo imala mnogo zahtevnije obaveze, mračnih misli u svojoj duši i veliku vitalnost da preživi. Ove osobine su od te žene napravile veoma jaku, pouzdanu i dosta opasnu caricu.
   

   Taj je volela Nefertiti, siroče bez majke stariju ćerku svog brata Aja. Taj je osećala da se Nefertiti dopada njen čudan sin, mlađi princ Akenaton, ružan dečko sa čudnim crtama ali koji je rečima opijao. Nefertiti se Akenaton nije samo dopadao, ona kao da je razumela šta on govori.

   Zapanjujuća Nefertitina lepota nije za Taj predstavaljala nikakav problem. Mladalačka lepota Nefertiti delovala joj je kao prazan okvir za neko nepoznato buduće dostojanstvo. Njeno devičansko telo nije imalo žensku toplinu, i nikad se nije  kretala kao što to sofisticirano čine senzualne žene na dvoru. Nefertitino stidljivo lice, veoma brzo je imitiralo starije, i imalo je pristojnu crtu sramote. Nije zavodila dvorjane svojim izgledom. Kad bi muškarci delovali zavedeni njome, bistrina i živost njenih crta bila je sredstvo da prekine svaki flert. Nefertitina lepota nije bila za uživanje. Trebalo je da se uda za mlađeg princa, ne prestolonaslednika.

   Nefertitin moćan otac, Aj, garantovao je svojoj sestri kraljici da je njegova kćerka bila dobro vaspitana, čvrsta u svetskim pitanjima života i smrti. Mladi princ nije posedovao te osobine, i svako je to znao. Akenaton je više voleo poeziju od istorije, cveće od oružja, razgovor od takmičenja.

   Kada su Taj i Aj rešili da spoje svoje dvoje izuzetne dece, takođe su želeli da se otarase nekog čudnog bremena. Ta sanjalica i ta lepotica bili su preteški za domaćinstvo, koje se vodilo racionalno. Taj se udala za najmoćniju dinastiju na svetu, bogatu i neizmerljivo staru. Aj je bio savetnik i ratnik, čovek čija muškost i tiha snaga obezbeđuju mir u carstvu.

   Ovo dvoje zvezdane dece koje su brat i sestra doneli na svet bili su lepa bremena, miljenici istorije. Ovo dvoje božanski nadarenih rođaka, izvan porodice bili su predmeti straha i divljenja, trebalo je da se spoje kao jedan tok istorije, i da ih institucije kontrolišu. Kao odrasli par mogli su da postignu slavu  ali kad su pod kontrolom.

   To je bio plan Aja i Taje, smislili su brak, sredili ga  i sproveli. To je bio njihov pobožan doprinos slavi i moći Amuna velikog, boga kome su se divili i služili.

XXX

   Jedne noći, nešto pred samu smrt, ostarela Nefertiti je sanjala. Sanjala je da je carica. U snu nikad nije nosila teret carske slave, te se ovaj put iznenadila i zbunila. Bila je u pustinji, i ležala je na golom pesku. Duna pod njom se pomerala i šuškala, hamsin, pustinjski vetar ju je milovao po telu. Postala je bila carski sarkofag, istovremeno i telo i večni krevet. U snu, krajnji mir i tišina postali su priroda njenog bića. To je bila tako velika radost da je svako drugo sećanje zauvek bilo zakopano u pesku.

XXX

   Mnogo vekova posle  Nefertitine smrti, jedanaestogodišnja devojčica, bele kože, buntovna, razmažena i izgorela, igrala se sama u Nefertitinoj pustinji. U zemlji gde je nekad vladala Nefertiti kao boginja, i onda umrla kao svi drugi, mnogo ima smrti u egipatskom pesku. Beskrajne dune peska koje pokreće moćni hamsin, uzbudile su ovu devojčicu.

   Tako mlada devojka je mogla da razume beskrajni prostor koji joj dune poklanjaju, detetu novog vremena… Ova strana devojčica osetila je dodir božanstva. Vremena su se promenila, devojčice nisu imale mnogo pravih kraljica da vide. Pa ipak je ova devojčica znala o Nefertiti, neke nevažne detalje koje strano dete može da shvati iz svoje okoline. Ova devojčica je mirisala jasmin, pesak koji se kreće, vetar koji ga pokreće, Nil kojim je nekad Nefertiti vladala. 

   Takav je bio kanal kroz vreme kojim je ova devojčica pustila svoju tajnu želju, jaku i jasnu, ka mrtvoj kraljici. Tako je bilo vruće da je devojčica imala vizije, pustila je krik kad su dune za njom krenule a pesak joj telo ophrvao.

   Pokleknuvši, videla je ogromnu kraljicu od peska, caricu koja nepokretno leži. Iznenada se osetila jako bezbedno. Tako velike vizije su prejake da im se čovek suprotstavi.
  Devojčica se divila ogromnoj figuri, kitnjasto obučenom telu, u čudnoj odeći, ženskoj kosi i dugačkom vratu.

  Devojčica iznenada pustinjski ožedne, prikazale su joj se slike svetlucajuće vode, jezera, drveće…

  I tada zaspala kraljica se probudi i pokrenu, jednu ruku je podigla ka božanskom plavom nebu, jedno koleno savila pa drugo. Pokretala se graciozno ali ukočeno, kao dugo uspavana mumija. Gledala je u prazno. Imala je jedno prazno oko.

   Kad je ustala skroz bila je velika kao duna i nosila je poslužavnik. Ponudila je poslužavnik zapanjenoj devojčici.  Na njemu je bila smrznuta flašica koka kole. Oduševljena devojčica je vrisnula od sreće, u trenu je izgubila sve unutarnje strahove i postala kao velika. Skočila je na poslužavnik i zgrabila divnu bocu…trčeći sa plenom ka roditeljskim  kolima odmah iza duna.

   Mama, mama, vidi šta mi je dala Nefertiti, pokazala je ponosna. Detetova majka, umorna od pustinjske vrućine i rada na kolima, nije ni pogledala niti razmišljala. Dobro dušo, popij slobodno. Idemo brzo kući pre no što se  ne rastopimo. Čovek nikad ne zna zašto se stvari dešavaju na određen način. Vidi na primer ova kola, stala su iznenada usred pustinje. A sada opet odjednom rade.

XXX

Nefertitini savremenici, veterani dvorskog života, prirodno da su se pitali. Da li zaista voli svog Boga/Cara muža… Da li je volela ovog princa kao muškarca, ili ženu, ili boga ili pesnika? Ili je jednostavno fingirala tu supružničku ljubav da bi dobila vlast i ostala živa.

Retorička pitanja ne traže odgovore. Nikakav napor koliko god  iskren nije mogao da da Nefertiti odgovor. Ona i Akenaton su toliko toga zajednički prošli, preživeli toliko promena, napali i probili granice smrtnosti, ponovo ispisali rađanje univerzuma i odredili njegov kraj. Nefertitin jedan jedini život bio je neodvojiv od Akentonovog. Kad je Bog kralj umro u mukama i ekstazi, ona je bila sasvim zdrava i jaka, ali to nije imalo nikakvog značaja. Odjednom je i ona postala leš, u trenu kad je on pustio svoj poslednji dah klizeći ka večnosti, sa dosta smešnim izrazom lica, pomislila je.

  Da bi stajala  pored njegovog kreveta i gledala ga kako umire preobukla se u sluškinju sopstvene ćerke Meritaten. Umiruću čovek nije mogao da je prepozna. Plakala je jer je napušta, strah u kostima koji je Nefertiti osećala bio je podgrejan i besom.

   Bila je ljuta što spreman napušta ovozemaljski život i što ju je svesno napustio u svetu koji su zajedno stvorili.

  Akenaton ju je prepustio svom jeretičnom dvoru u rasulu, areni koja nikad njoj neće biti bezbedna niti udobna. Društvo puno visokih devojaka sa dugačkim vratovima koje sviraju razne instrumente i gole igraju na suncu, zato što im je on, njihov otac, bog,  to naložio.
  Nijedan egipatski sveštenik to ranije nije učinio, niti će to običaji ikad opet dozvoliti.

   I otuda strah. Šta će biti od mojih princeza u toj neizvesnoj budućnosti koja ih čeka, udaće se, biti neme iza nekog muškog  činovnika izabranog iz političkih razloga da vode carstvo. Jedna devojčica je umrla, ali ostalih pet je preživelo i bore se za svoje živote. I ne samo one. Ohrabrene obećanjima mrtvog cara, ostale grupe devojaka na dvoru skupljale su se na Suncu, deklarišući žensku lepotu kao Istinu, kao Moć, kao Reč. 

   Bog Car se oblačio tako da pokaže svoju drugačijost, što je nekad bio estetski zločin. Napravio je od Nefertiti spomenik ženstvenosti, izgradnja carstva značila je da se služi ideja različitosti kao uzvišenost.

   Da je kralj rođen žensko, njegova drugačijost od ljudskog bića bila bi normalna, i prema tome nevidljiva i sakrivena, ali pošto je rođen kao muški princ,  postala je višak, riznica, izazov, pretnja.
   Nefertiti je razumela njegovo stanje emotivno, lako, to nikad nije bilo pitanje prosuđivanja za nju. Njena prirodna lepota podudarala se sa njegovom neprirodnom ružnoćom. Njena lepota je za nju bila pretnja od prvog dana od kad je za nju saznala, kao moć koja se može koristiti protiv nje ako je ona sama ne upotrebi za sebe u svetu.

  Prepoznala je u njegovoj ružnoći slično breme, koje se izražavalo kroz muški svet i filozofiju. Prema tome, da bi se  oslobodili, morali su da izmisle nov kosmos što su i učinili.

  Kad je umro, poludela je od besa. Da li treba da pođe sa bogom u grobnicu, zamislila je sebe u sarkofagu još uvek živa, da uzme otrov i zaspi zauvek. Da li bi se tako osećala njemu bliže i manje ljuta umirući gušeći se, kao i on uostalom, u napadu, u poslednjem prizivanja četiri simbola života, vode zemlje, sunca i vazduha. Je li to on hteo od nje, u svom poslednjem transu? Da li je on ikad mislio i na nju kao što je ona neprekidno mislila o njemu? Možda je ona sve to umislila, njena ljubav prema njemu, njen život s njim.

   Kao vrlo mlada devojka, ona je sanjala u  krevetu, u mraku, leteći žmureći, sve do zore u svojoj glavi. Kada je roditeljima to rekla, mislili su da ju je nešto pogodilo, ali sada je znala bolje. Nikad nije bila bolesna, samo se pripremala da umre bez smrti, da živi bez živog tela. Da opstane kao duh, energija moć.

   Svaka žena je rođena kao kraljica. Malo njih vlada svetom. Svaka žena može da pruži moć, to sigurno, ako joj se pruži njen sopstveni svet i sloboda da ga vodi.

  U nekom smislu žene već vladaju  ovim svetom, a da to ne znaju ni njihovi vladari ni one same. Ali čim njihova vlast bude primećena vlast nešto se poremeti. I ne samo nešto, već gotovo sve, ta pravila vladanja tako dobra sakrivena i nepoznata postaju iznenada neadekvatna i opasna kad  se primene u javnosti. Ženski jezik umesto da smiruje počinje da nervira, ženske kazne gube smisao za pravdu i postaju osveta.

   Zato  je Hatšepsut postala muškarac. To često čine žene koje se drže moći u muškom rodu. To nije bila Nefertitina sudbina niti izbor. Naprotiv, njena ženska moć bila je tako nedodirljiva da su njeni muškarci postajali žene. Prateći njenu snagu, kvarili su se, gubili uobičajnu čvrstinu egipatskih faraonskih sredstava moći, tonući brzo u dekadenciju. Velika imperija ženske moći mogla je vekovima da vlada, u sjaju i bogastvu, da je svet bio spreman tako nešto da podnese. Ali nije bio ni tada ni ranije ni kasnije. Svet je poprište osvajačkih ratova, herojskih muških igara erosa i tanatosa. Onih kraljeva koji su ubijeni ili ubijali; nisu se oni borili u ime pustih zemalja; oni su sami od sveta napravili te puste zemlje a potom ginuli dok u njima žive.

   Nefertiti i njen muž obožavali su svoj novonastali grad sa jezerima i cvećem; osvežili su centar pustinje: pevali su i igrali na suncu, pokazivali svoja tela grleći se i ljubeći pred zapanjenim pogledima svojih podanika.

   Rađali su devojke koje su držali u naručju  na prestolu. Svet se zatvorio pred njima. Bila je to metamorfoza  koja je trajala samo jedan dan: kratka kao prava ljubav, za koju neki tvrde da može zapravo da traje samo po nekoliko sekundi više puta.

XXX

Nefertiti znači lepotica koja dolazi

   Ona je došla među nas, ali nije ostavila čvrste tragove o svom postojanju. Nema groba. Njen zet bio je čuveni car dečak Tutankamon.

  Roditelji jedu svoju neposlušnu decu, to nam je poručio Minotaur. Neke majke to uspevaju još dok im je dete u utrobi. Lepotica koja  je došla među nas, ona koja se divila suncu sa svojim mužem Akenatonom, uživala je u svojoj jeresi godinama..Novorođeni svet koji su stvorili brzo je progutan i  potpuno zaboravljen za mesec dana. Pa ipak su za sobom ostavili tako moćno nepoštovanje pravila da bez obzira na kasnije  potpuno čišćenje njihovog mesta i uloge u istoriji, mi ipak znamo o tome. Šta god mislili ili rekli o njima može biti istina ili laž, osim činjenice da su postojali tamo. To što ne znamo njihove grobove dokazuje da su nekad bili živi. Kao ljudi a ne samo ikone.

  Lepotica koja dolazi bila je veoma stidljiva i uobražena: mogu a je zamislim kako hoda i priča kao sedamnaestogodišnjakinja, njeni vitki udovi isuviše dugi da bi se pristojno obukla, nezgrapni i izvan kontrole. Mogu da je zamislim kao svojeglavu šiparicu, čak i kad je odrasla. Mladalačka vitalnost je u njoj stalno opstajala u nekom trvdoglavom kutku njenog tela. Muškracima to može da se čini nedolično, ali žene neće to primetiti: unutarnja mladost desi se nekim ženama  i bez njihovog napora ili želje, kao trudnoća.

  Kad je došla na dvor, dvor se poklonio kanonu njene lepote: kad su je iz vlasti isključili, dvor joj je okrenuo leđa kao da nikad nije bila tamo. Naravno ona je samo bila prirustvo a ne apsolutna moć. Žene nikad ne vladaju u samoći, osim ako se ne pretvore u muškarce. Ali jednom kad je prošla njena vladavina, niko nije mogao da razazna njena voljna dela od mračnih obaveza birokratije, od naredbi iz državnih razloga. Šta je ona sama htela? Da li je ona sama bila poetična, mistična i grozničava kao njen muž? Da li je bila površna i banalna kao njen naslednik Smenkare i ćerka Meritaten, i da li je konačno bila slaba i naivna kao Tutankamon?

   Svi ovi vladari imaju teret jeresi na kruni. Jel’ to bila Nefertiti lepotica koja dolazi, koja ruši sva pravila kad dođe i ne pravi nova. Lepota koja pravi haos, prazninu, koja se moze samo povratiti kroz ogromne činove kreativne energije, kroz stvaranje novog senzibiliteta.

  Takav haos je imao mnogo kasnijih odjeka, u obnaženoj Minojskoj civlizaciji, u austrougarskom carstvu gde su se osuđeni Majerling ljubavnici borili protiv autoritarnog oca, čim bi umetnost porasla sa revolucijom…

   Kad se desila njena oluja u 14. veku pre naše ere, nalet pustinjskog vetra ušao je u ljudske glave, zaslepljujući ih, zaglušujući. Neka sabirna sila je uhvatila taj vrtlog, mnoštvo koincidencija, zakona i običaja o kojima danas malo znamo. Ostala su nam uvela sećanja jednog milenijuma, bilo da je istina ili pomanjkanje istine, ti dvosmisleni tragovi od kojih je napravljena istorija.

 Tragovima je potreban okvir, kreativan um mora da sve uokviri… ako već nema koherentne priče makar neke slike…

  Nefertiti je sedela na obali sa dugim nogama u Nilu: poluslepa od strasnog gledanja u sunce, pržeći svoju tamnu kožu do bola.

   Svakog dana, satima, dok je njene brižne služavke peru, ona udiše suncem spržen pesak, dok joj se lice grči od zadaha sopstvene nesreće…

  Žrtva na dvoru svog bolesnog muža, u opasnosti u sopstvenom dvoru zbog Amun sveštenika i Horemhomb ratnika? Egipat propada, a njeni neprijatelji vraćaju rituale starog režima, nadajući se da svojim praznim potezima mogu da povrate moć i bogatstvo.

  Svakog dana je izvodila taj svoj izazovni ritual na istom mestu.

   Dok je njen muž živeo gotovo u pritvoru, oteran od nje, bez mogućnosti da obavlja važne javne dužnosti, njeno obožavanje Sunca na obali bilo je opasan čin transgresije.

  Svi stari zakoni su opet novi. Ona je služila Atenu kao takvom: kao čin suprotstavljanja, ritual kontinuiteta. Znala je da je Akenaton isuviše bolestan, isuviše u halucinacijama, isuviše slab da išta preduzme osim da sluša svoje tamničare.

   Dozvoliće mu da bude Bog ako poveruje u izmišljenu moć koju mu oni nude. Ali je samo ona sada mogla da i dalje sprovodi uzvišene dužnosti prema Atonu Bogu sunca. Znala je da svakodnevno rizikuje život u toj čvrstoj jeresi. Mozda dođe i zvanično pogubljenje, ili tiho trovanje. Napustila je sve razumne mere predostrožnosti, i sebe izložila smrti koliko i suncu.

To je bila  teška  odluka jer je svaki delić njenog tela žudeo da preživi po svaku cenu. Ali vreme je prolazilo, sunce je izlazilo i zalazilo, i ona se toliko opijala strahom od odmazde da je to za nju postalo stalno stanje.

   Bez straha od hapšenja i pogubljenja ne bi imala mira u svakodnevnici. Nije više imala ništa, plan ili strategiju osim da čeka na pogubljenje.

   Ali nešto mnogo gore od kazne ju je čekalo: mogla je celo carstvo da ostavi ali je nije čekala slavna sudbina ipak.   Mučeništvo joj je bilo uskraćeno; u novom redu sveštenika opet na vlasti, njena sudbina bila je nevidljivost. Postala je nevidljiva udovica u žalosti koja bdi na obali Nila, poludela ekscentrična žena koja tvrdi da je nekad bila carica – skitnica koja ponajviše liči na poluzaboravljenu kraljicu što je nekad bila Lepotica koja dolazi a sada je odavno više nema, nestala je netragom i neglasom.

XXX

   Štogod istoričari, neprijatelji, naslednici ili svedoci govorili protiv, taj brak je bio brak iz ljubavi i strasti, između Nefertiti i njenog muža boga Akenatona

  Bili su rođaci i znali su se duže vremena, ne predugo ne intimno, ali dovoljno dugo da shvate težinu drugačijosti koju je svaki od njih nosio u sebi. Divljenje, strast koju je svaki od njih čuvao u srcu. Ona iz neme lepote i ponosne ranjivosti, on iz fizičke slabosti i ekstatičnog stanja uma.

   Dobro su se slagali. Dvorske zabave niz reku sa čamcima i cvećem dok plove, s obilatim vinom, robovima koji igraju, i  muzikom što svira.
  Oni bi se izdvojili u neki miran kutak na toj zabavi, svesni nevidljive ali ipak neprestane prismotre majke Taj i oca Aj, njihovih slugu i doušnika. I onda bi razgovarali: nekoliko hrabrih rečenica, da ispipaju zajedničko tlo; ispovesti, osećanja, planovi. Majko, ja hoću da se oženim njom, Akenaton je rekao jednoga dana, majko ja je volim.
   Odlično, rekla je Taj smešeći se lukavo, kao da je  samo ona za to znala. Naravno Taj nije napravila taj brak; grešila je ako misli da  može da rukovodi Akenatonovim željama, ali kao sve autoritativne majke, volela je da nikad ne sazna koliko može njen sin da bude tvrdoglav.

   Da sam Akenaton nije hteo Nefertiti ne bi bilo tog zakona ili pretnji koje bi ga naterale da se oženi. Plakao bi do ludila, ili izgubio se potpuno rizikujući tako svoj dragoceni život. 

  Taj je bila pažljiva hladnokrvna majka; imala je miljenike ali je vrlo dobro znala da ne sme da zapostavi decu koju ne razume ili joj se ne dopadaju. Akenaton je doživeo da vlada državom, čak i protiv svoje volje, i u senci  opšte tuge povodom smrti neustrašivog starijeg brata. Svi su oni hteli pohotnog cara čije jednostavne potrebe se razumeju; ali su svi morali da prihvate čudnog Akenatona. Akenaton je imao napade, izbezumljen od vizija, čudnih bolova, povraćanja, glavobolja, transova. Ali nije uopšte bio glup a njegova tobožnja slabost je bila paravan. Uopšte mu nije bilo do ponosa ali niko nikad nije mogao da mu se naruga. Nije imao nameru da vlada kao njegov mrtav brat, ili voljena majka, ili njegov razulareni brutalan otac faraon, koga je posebno prezirao.

   Znao je da mora da oslabi sistem da bi on sam postao jači. I krenuo je da menja pravila: prilagođavajući svaki detalj u državi svojim ličnim merama, kao da je carstvo odelo. Nežna Nefertitina briga značila mu je bezbednost i sigurnost. S njom uz svoje kraljevsko faraonsko ja, bio je najbolji.

   Jedne večeri dok je sedeo na obali Nila sa upaljenim bakljama otpevao je svoju poslednju pesmu: zaplakao se od lepote sopstvenih stihova. Nefertiti je slušala ćuteći i umesto da se uznemiri zbog njegovog izobličenog detinjeg lica, uplakanog, uzela je obe njegove ruke u svoje i poljubila ih. Akenaton se stresao duboko uzbuđen.

     Prvi put tada osetila je prema sebi njegovo interesovanje  kao muškarca prema ženi. Uživaćemo, prelepa moja, rekao joj je drhteći, a onda ćemo imati decu. U mojoj je moći da činim sve što bog želi, iskreno i ozbiljno joj je najavio. Mnogi dvorani prekrše pravila veridbe i ukradu slasti braka odmah. Ja mogu da uklonim sve špijune koje su postavili naši smešni roditelji, da se s tobom povučem u odaje i da nas niko ne vidi. Ali to nisam odlučio. Bog hoće da sačekamo sveto venčanje i tu prvu noć.  Divno je čeznuti za tobom.

XXX

Za vreme jedne letnje zabave jula, iznenada joj je prišao i stavio svoje usne na njene, poljubac kao vetar. Svaki put kad bi je nešto povredilo, bilo da je reč ili delo, taj bi joj se poljubac vratio na usne. Taj prvi poljubac. Ludilo, opijenost, opsesija, znala je i borila se protiv, ali posle izvesnog vremena, počela je da uživa.

   Niko nije mogao da vidi  snagu  ljubavnika koja protiče kroz nju. Ta ogromna energija koja se u njoj gomilala trajala je zauvek, izvan stvarnosti, jedan poljubac za sva vremena, savršenstvo, uzvišenost nisu bili u pitanju jer takva pitanja nisu imala odgovor. Rađala je decu, prihvatila sve obaveze uzvišenog braka, svaku tešku obavezu. Ali lakoća tog poljupca je sve to činila mogućim i neophodnim.

   Dragi najdraži care Atona, od toga je svih tih godina moja ljubav prema tebi bila napravljena, od samo jednog trena, mene i tebe koji postajemo Jedno i Sve. Naš Bog rođen je u tom trenu i Bog je ubijen onoga časa kad su nas rastavili.

  Nefertiti su udali kad je imala četrnaest godina, postala je žena kad je prvi put krvarila sa jedanaest godina. Uplašila se kad je videlu tu krv. Majka joj je bila mrtva te je otišla ocu.

Otac je pozvao svoju sestru i stavio zvanično ruku na Nefertitino rame. Maćeha ju je utešila pohvalom  da je postala žena. Okupali su je, namazali uljima i obukli. Rituali su nastupili po specijalnim uputstvima.

  Sad je sve bilo gotovo. Više nije smela da se dodiruje. Sluge su je prale, mazale i čistile kao neko blago, njena ženskost pripadala je carstvu a ona je trebalo to da ceni s radošću.

   Udala se za Akenatona. On je bio prvi muškarac koji je raširio njene noge i  dodirnuo njenu ženskost sa divljenjem. Nefertiti je bila zapanjena i uplašena prvo a potom je počela da žudi za njegovim dodirom.

   Nikad joj nije palo na pamet da se dodirne, sve dok joj jedne noći on to nije rekao. Dodirnula je kovrdžave stidne dlačice svojim dugim prstima a on gledao zaneseno kako njeni dugi nokti nestaju. Ejakulirao je tada, po njenim nogama i trbuhu. I rekao je, ovo je moj dar tebi, seme boga.

    Jednom je njegov dar poleteo pravo na njeno lice. Svake noći su se igrali i igrali, zadovoljstva je bilo u izobilju. Dok ju je lizao i mazio, stavio je njenu glavu uz svoju muškost, koja je pronašla  put u njenim otvorenim ustima, opet je svršio vrlo brzo gotovo bez pokreta. Nefertiti je počela da se davi ali on je rekao, to je moj dar tebi, moje seme Boga…

   Jednoga dana je svoj polutvrdi ud trljao o njen breg i onda svršio. Stidne dlačice su joj bile lepljive ali on je vikao, to je moj dar tebi, seme boga…

     Posle tog dana nije više krvarila. Počela je da povraća. Grudi su joj se naduvale a stomak pokretao sam od sebe. Lekari su pregledali njeno obnaženo žensko telo. Zavukli su prste u njenu ženskost i rekli zapanjeno, ona je devica. Bila je ali je rodila svoju prvu kćerku tačno posle četrdeset nedelja.

   Bila je misterija ali se niko njome nije bavio, porođaj device nije neka tajna kad se radi o Bogovima.

   To oštro zadovoljstvo koje je osetila kao devica nikad ponovo nije doživela. Rodila je, bila je žena, sa matericom koja se grčila i krvarila sa mesecom, duboko senzualna i bolna od žudnje. Neke žene na dvoru su stavljale spiralu u svoju matericu, bakarnu ili zlatnu da bi sprečile trudnoću. Nije bilo poželjno dodirivanje iznutra ženstvenosti, ali su muškarci prećutkivali te ženske igre. Žene su  kršile pravila da bi preživele a pošto im muškarci nisu dali pravo na nova pravila morali su da zažmure.

   Ponekad bi  neki otvorili oči u čudu. I tada bi bogovi postali umetnici.

   Izgubljen negde između poezije, halucinacija, napada i čudne bolesti, telo mladog princa se menjalo svakom godinom. Njegov raspevani glas bio je ženski, njegovi kukovi mekani i široki. Njegovi obrazi i grudi bili su bez malja… ali za razliku od svoje žene, nije imao želju za muškarcima.

   Promene na  telu uopšte nisu plašile Akenatona. Pošto je bio Bog, divio se sam sebi i budno pratio svaku promenu, isprva ispovedajući svoje medicinske promene majci, zatim u samoći i na kraju uživajući u njima zajedno sa Nefertiti.

   Posle nekoliko godina braka počeli su da liče jedno na drugo. On je nju imitirao a ona njega. Naredio je vajarima na dvoru da ih predstavljaju jednake veličine i lepote. Zatim su stigle devojčice, jedna po jedna. I one su predstavljane u nizu u jednakoj veličini. Akenaton je kontrolisao svoje bujanje tela tako što je postao sve one odjednom, zaštićen ljubavlju porodice, jedno telo careve ljubavi.

   U umetničkim predstavama porodica se grlila, dodirivala, smejala, držala za ruke, pokazivala intimne delove tela i luksuzne predmete za negu tela. 

  Neprekidno modeliranje, kulta lepote Amarne, bez površnog hvalisanja, možda je protraćilo carevo vreme i energiju koja je trebalo da se utroši u ratovima i zaverama protiv neprijatelja na dvoru.
   Ali narod je u tome uživao i obožavao je božanstvenu zmijoliku carsku porodicu. Bili su otvoreni u svojim telesnim potrebama kao svi obični ljudi a ipak su bili sveti i jedinstveni, javno slavljeni zbog svoje plave krvi, sa darovima, bogatstvima i moći. Te obične duše su radile mnogo da bi preživele a ipak su zdušno sanjale zadovoljstvo u rajskoj opuštenosti svete porodice.

   Kada su njive bile zalivene dobro i obrađene Egipat je bio veoma bogata zemlja. Ako bi glad bila pobeđena a kuga daleko, seljaci su uglavnom bili zadovoljni svojom sudbinom. Nisu ih   se  ticali ratovi na granicama, niti su pokazivali želju da se brane od bilo kakvih opasnosti u starom rasporedu bogova i ljudi. Ali ratovi su vođeni najžešće baš u vreme dobrostanja, vodili su ih generali koji su prezirali trgovinu i  poljoprivredu niklu u blatu Nila. Dobrostanje koje su mir i red donosili bodrilo je manje granične kraljevine uvek spremne da ratuju.

   Akenaton kao vladar je odbacio bogove svojih predaka. To mnoštvo bogova sa besmisleno mnogo manjih kultova, to mnoštvo predaka sa previše grobova i mučnih skupih rituala. Jednost. Jednostavnost.  Jedinstvenost. Istina. Odmah je stvorio oazu na ivici ambisa. Tanka linija po kojoj se kretao bila je osvetljena usamljenim bogom sunca ali bila je to veoma nesigurna linija. Samo veoma spretni igrači kao on i Nefertiti su mogli da prežive toliko dugo na  toj političkoj stranputici. Ali niko nije preživeo zauvek. Državni poslovi nakon njegove smrti za koje on nije mario a čak da jeste, nije ga bilo briga. I to je bio izbor koji je napravio kad je rešio da  se oženi  Nefertiti i da stvori jedan novi svet. Nijedno od njih  nije marilo koliko će da traje. Oboje su hteli da se nešto novo dogodi za vreme njihovog života. Nije im bilo stalo samo do veličanstvene budućnosti.

  Kada je rodila svoju prvu kćerku, Nefertiti je spoznala šta je bol. I kao neočekivanu posledicu naučila je i šta je priroda moći. Dvor je očekivao dečaka kao naslednika svom novom carstvu. Čak je i Nefertiti želela dečaka jer se ta želja od nje očekivala. Lakše je bilo vladati ako imaš princa na svojoj strani.

   Ali kad je ugledao malo biće, sveti par uopšte nije bio razočaran. Nefertiti je čak laknulo što neće biti majka princa koji će stajati u centru zavera i ogovaranja, dok je Akenaton jednostavno bio srećan. Nefertiti se plašila svojih osećanja posle porođaja.

   Bila je tako bogata sa devojčicom u svom naručju, pa ipak  ne bez  podsvesnog straha  da će joj neko oduzeti bebu, da će joj ukrasti budućnost i rasturiti carstvo. Sujeverne misli, iznenadne i neočekivane, motale su joj se po glavi. Da nisu možda ona i njen muž  toliko ženstveni da muški princ nije ni mogao da se rodi. Da nije ona  žena koja samo može žensko da rađa…
   Svakako je bio znak božije volje kad  se pojavi i ostalih  pet devojčica jedna za drugom. Sve male, lepe i zdrave. Bile su kao niska  dijamanata  za krunu. Par je rešio da stvori žensku krunu usred egipatskog carstva, da izgradi ogromnu baštu za plodnu sunčevu dinastiju, da grad oslobodi istorije, gde će svaki korak tek napravljenih ulica biti lavirint života a ne smrti.

   Takva je bila Amarna, ogromno carsko zdanje za proširenu porodicu gde buja ženska lepota. Lepota je bila ta slika vodilja  kroz ove oaze. Sve u njoj je bilo nužno ali ipak lepo. Bazeni vode, bašte, aleje, kuće, građeni su po stilu i unutarnjim principima, sve to kao delovi jedinstvenog božanstva. Svaki delić morao je da bude perfektan, bočice parfema, platna, posuđe, četke, čaše. A svi detalji deo celine dok svaki detalj  odražava celinu. A celina je imala sopstvenu prazninu, glavni trg za maštanje, fatamorgana na javnom mestu za svakog ko je smeo i umeo da mašta i da planira. Za sve privilegovane koji su živeli unutar Amarne, ove caričine, bez vidljivih zidina, prikazivali su svoje snove o boljem svetu, muziku, igru i vino i pivo i parfemi i vođenje ljubavi su cvetali.

   Oružje i tuča bili su zabranjeni, čak i grubi pokreti ili vika mogli su da te koštaju života. Akenaton je verovao da oni koji narušavaju idealnu lepotu i mir moraju da budu uništeni. Apsolutna dostignuća nisu trpela kompromisna rešenja. Čak su se i najmudriji savetnici i najuzvišeniji aristokrati plašili te ekskluzivnosti.

   Mnogi su napustili Amarnu a onda se uplašeno naselili po granicama svetog grada, dižući  spoljni zid. Ti neprilagođeni postali su izbeglice u rođenoj zemlji.

   Izbeglice nisu kritikovale savršenstvo Amarne. Nisu godinama smeli da govore. Njihovi promukli vulgarni glasovi nisu bili na nivou apsolutno čistog zvuka flaute.

   Moj život postao je fizički bol. Dodirnem ružnu ranu na mom oku i taj udarac bol me razbudi i povrati mojim svetim obavezama. Sve dok rana boli moje smrtno telo, znaću da još uvek imam obavezu da živim, da savesno i dostojanstveno delam jer sam još uvek Carica Boginja. Svrgnuta, to da, izbirsana, ali me sada ni Smrt ne može da dodirne.

   Moje lepo telo odlazi i kad opipam nabubreo bol mog slepog oka, kapak sve manje trepće. Iako sam sada slepa ja se sećam vida, čak mogu da vidim prošlost i budućnost.

   Moje misli postale su moj vid, nisu mnogo naporne ali ponekad su čudne, isprekidane, kontradiktorne. Ali moje objedinjuće slepilo pravi šaru. Tako vidim i znam, moje gledanje znanje je sve u jednom komadu a svetlost je zrak sunca, sunca koje samo za mene svetli.

   Pratim ga kao suncokret, uvrćući telo, osovinu, ravnotežu.

   Ljudi od stakla će se slomiti ako padnu… a mi od sunca nikad ne možemo ni da padnemo ni da se polomimo. To je pitanje vere. Vera ovih prvih je krhka i nesavršena, isuviše elemenata, isuviše bogova koji troše sunce…

  Druga vera je jedna i jedina, moćna i nevidljiva, jedan bog u meni, ja u jednom bogu…

Ja sam carica i boginja, moje slepilo je moje ogledalo. Narod koji gleda u mene je sleđen  strahom i ja znam kako da ih vidim. Zlo oko  slepe carice ruši njihovu zaštitu. Plaše se moje krunisane lepote i jeretičnog preobražaja, gledajući u mene, vide rane u svom životu. Lep svet je nestao, ali Nefertiti je ovde, bila je tamo, jedna i jedina istina.

XXX

Šta se dešava običnim dušama, onim čija lica nikad nisu uklesana, lepim bojama? Da li je njihova prašina manje vredna od prašina palih bogova? S obzirom da njihove smrti umetnost nikad nije zabaležila, možda su još uvek živi. Da li  život umre pred smrt, posle smrti, ili istovremeno? Kako mi smrtnici da znamo razliku?

Nefertiti leži nepomično dok joj izlivaju masku smrti. Zamagljena svetlost dodiruje oko koje nikad ne zatvara, povređeno oko. Bolna rana, nabubrela crvena od neprekidnog dodirivanja. Leži na vajarevom ležaju nepomična, dok joj se topao vosak sliva po licu.

   Nije joj to prva maska, možda ni poslednja. Caričina maska trebalo bi da traje večno, ona je svedok njenog života. Nefertiti je bila ovde, maska se hladi i smanjuje, privijajući se uz njeno lice.

   Vešte ruke dodiruju materijal, svaki detalj mora da govori, mladež, bora, linije zabrinutosti, otvorene rane i ožiljci. Umetnik će doterati detalje, privešće detalje celini, to celo biće koje plitko diše kroz masku koja se steže.

   Ona leži na kauču nepokretna kao smrt, jer je to obaveza prema bogovima da se ponaša kao da je besmrtna. Kad bi prestala u tom trenutku da diše, napustila bi svoje telo.

   Bezbolan momenat tranzicije, kao onaj časak večnosti pre no što zaspiš. Sanjati kao što bog vlada vremenom.

XXX

Nefertiti je pijana. Spotiče se kroz vajareve trošne odaje, lomeći vredne staklene posude, možda pokradene i krijumčarene iz njenog dvora.

Popila je isuviše izgubljenog Akenatonovog grožđa, hoće svoj život da okonča, hoće da vrišti od muke i to i čini. Vajar pokušava da je dohvati svojim grubim jakim rukama, juri za njom da je obuzda. Noge su joj mlitave, nije u stanju da ga izbegne niti da ga odgure. Zaustavlja ga, teško diše i okreće se ka njemu. Ima bodež u ruci. On se ne plaši ni nje ni njenog bodeža. Baca se na njega, on se sklanja, izbegava udarac. Ona opet pokušava da ga ubode ali mu pada u naručje.

XXX

Nefertiti je htela da bude svoja sopstvena služavka, jedina osoba kojoj je zavidela u celom carstvu bila je njena lična služavka koja se takođe zvala Nefertiti zato što se tako zvala njena Boginja. Njeno prethodno ime bilo je izbrisano, s obzirom da je smisao života postao da služi Nefertiti. Bila je dete harema, rodila se u zatvorenom prostoru bez muškaraca i spoljnjeg sveta i vaspitana da služi svetosti.

Devojka je bila mladalački lepa i tamna kao koža Akenatonovog oca i iako je nosila Nefertitino ime niko ih ne bi pobrkao. Zajedno su živele danonoćno. Nefertiti sluškinja je skidala, prala, kitila Nefertiti kraljicu. Nefertiti kraljica je zavidela na svakom činu opsluživanja koji joj je Nefertiti sluškinja pružala.

Jednostavni činovi oblačenja i skidanja nisu bili dozvoljeni carici. I ne samo to, carica nije smela nikoga drugog da svlači, čak i njena deca su brzo odvedena da ih neguju sluškinje.

Carica je ljubomorno gledala kako se njena mala Nefertiti saginje i skuplja caričino ruho koje pada po podu. Protresla bi odeću i pažljivo je složila.

   Devojčine ruke imale su veštinu umetnice, ljupko je sekla voće, slagala komadiće po tanjiru. Dok je carica žvakala voće primetila bi kako se usta sluškinje pokreću sa zadovoljstvom. Videvši to, skamenila  se.

   Kasnije u životu, svrgnutoj carici je bilo dozvoljeno da hrani čoveka golim rukama. Bek, vajar bi joj ponekad dozvolio da seče u sitne komadiće voće i da ga hrani, komadić po komadić, vrhovima prstiju.

   Ali ona je tada bila gotovo slepa, zarivala bi nožić lagano, isprobavajući oštricu senzualnim dodirom kažiprsta, držeći voće u napetom iščekivanju pre no što ga iseče. Morao je da rizikuje da deli dom sa slepom ženom sa sečivom, dan za danom, noć za noći. Eto šta je ostalo od njenog uzvišenog zadovoljstva i opuštenosti.

   Slepa žena postala je sopstvena slepa sluškinja. Još uvek je mogla da se seti života Boginje dok nije postala obična smrtnica. Toga se uvek najbolje sećala dok je držala oštro sečivo u ruci.

XXX

Nefertiti nikad nije posedovala sopstveni život i sada kad umire zna to. Snaga smrti koja je ophrvljuje je tako velika i neodoljiva da shvata da je uvek živela na mukama. Život kraljice, život svake žene je lepljiv kao paukova mreža, nevidljivi konci su lepljivi od sopstvene pljuvačke, zategnuti od sopstvene pakosti. Mreža iluzija. Samo neposredna opasnost, strašna snaga mogu da je izmeste iz centra te mreže.

Carstvo koje je takođe bilo i porodica tražilo je potpuno vlasništvo nad Nefertitinim životom. A svi su naravno delali iz ljubavi i brige, prema carstvu. Pošto je rođena među njima sve ih je i posedovala do kraja svog života. Bilo bi uobraženo osećati se loše ili želeti njihovu smrt. Plakanje je bilo zabranjeno caricama i boginjama. Plakanje visokorodnih bića je rušilo carevine. I obični ljudi bi  tad patili.

Jedini način da ima sebe bilo je da okonča  život sama. Ali taj beg je više nego jednom sprečen, I na tome je bila zahvalna. Ožiljci su postali sećanja tih momenata kada je zaista postojala. Izgubila je oko i jedno uvo. Leva strana njene prelepe glave žrtvovana je zbog njenih  strasti. To izobličenje bilo je velika sramota i prokletstvo na  njenoj vladavini. Izgubila je  savršenstvo svoje krasne glave kao neodgovorna divlja žena koja se drznula da povrati svoj život. Posedovala je sebe u tih malo nezaustavljivih  trenutaka  ispunjenih energijom izobličenja. Takvo čudovište mora zauvek da se ukloni.

XXX

Moćna ptica, ne, ogroman slepi miš naseo je na njeno otromboljeno lice dok je surovo svoje kandže zabadao u njene grudi. Slepi miš imao je nameru da joj iščupa živo srce i da ga odnese dok još uvek kuca u carstvo mrtvih. Mnogo mnogo godina kasnije, u jednoj praznoj opljačkanoj grobnici gde je možda nekad bila sahranjena carica, jato slepih miševa je izletelo kad su je ljudi otvorili.

XXX

Pogledaj pticu kako leti, mala moja, kaže kraljica svojoj sluškinji.

 Šta je ova metalna ptica, izgleda kao da je mumificirana, kao da je od zlata napravljena, napunjena peskom i da leti na neko drugo nebo.

Ali ona ne peva ptičije pesme, već samo jednu dugu, zaglušujući zvuk. Krila su joj nepomična. Pašće sa neba, mora da padne.

Ona leti daleko moja kraljice, ne možemo je ni videti ni čuti, ali je tu na nekom drugom nebu, živa je i peva svoju glasnu pesmu dok leti.

Nefertiti povređena kraljica. Njeno levo oko prazno i belo. Odsečeno uvo na pola. Slepa je i gluva.

Ptica prati sunce kao suncokret, prate protok vremena. Kraljica sunca vidi avion iznad Egipta. Nijedna sluškinja se ne bi usudila da protivreči kraljici. Bolje da laže i da je zove živom pticom.

Devojčica se igra u pustinji trideset vekova kasnije. Ptica, daleki avion. Stara kraljica i mlada sluškinja. Žena zamišljeno drži noge na obali Nila. Nefertiti lično, zvuk njenog imena. 

Ptica i avion bili su Jedno. Prilike boga. Prošlost i sadašnjost.

I nebo je bilo jedno. Sunce koje sve dodiruje.

Obične žene ne sanjaju da vode obične živote. Neobične žene da. Srećne su u životu što imaju takve snove. Obične žene nemaju takve snove. Obične žene su vlasnice svojih života još manje od kraljica iako na drugačiji način.

Kad neko ima malo, mali dobitak deluje ogroman. Kao da je čovek sveden na ništa, postoji tu neka sloboda koju samo praznina može da otkrije. 

Obične žene u Egiptu retko su pokušavale da izvrše samoubistvo već su bile ubijane svakodnevnicom, smrću nevidljivih  bića, nedozvoljenih i zabranjenih kao  samoubilačka želja. Šta možemo mi da znamo o ovim ženama, nepoznanicama u velikoj senci svoje kraljice Nefertiti.

I one su bile tu, i ništa nisu radile što bi bilo zabeleženo u muškoj istoriji. Nefertiti je raskinula sa istorijom, kao kraljica, majka šest kćeri i žena muškarca koji je postao žena. Ali Nefertiti kao vlasnica sopstvenog bića, izgubljena, zarobljena, nestala je potpuno kao svaka druga žena iz njenog doba.

Pa ipak Nefertiti je bila tu.

TRI OBIČNA ŽIVOTA

Muškarac koji je postao žena

Nikad zapravo nije ni znao šta je ta čuvena razlika između muškaraca i žena. Pa ipak je bila očigledna, muškarci su bili muškarci a žene žene. Pa šta onda. Mačke su bile mačke, kola su bila kola i niko od toga nije pravio neki problem. Filozofi su pisali  knjige pune pitanja zašto su mačke mačke a kola kola. Pesnici su pisali stihove govoreći o mačkama kao kolima a kolima kao mačkama. Kola ili mačke su živeli u istom svetu u kome su dečaci odrastali. 

  Dok je bio dete, majka mu je govorila: teško je ostati živ na  mestu kao što je život. Nikad tu rečenicu nije razumeo ali nikad baš ni svoju majku nije sasvim razumeo. Kako je ta osoba mogla da bude samo jedna među mnogima, pa ipak njegova samo i jedina majka.

    A ona je imala još jedan veliki problem kad je saosećanje bilo u pitanju, ona je bila s druge planete. Bila je odrasla osoba i žena. Naš muškarac, još uvek dečko kao i svi muškarci u nekom trenutku u svom životu, jako je voleo devojčice. Bio je posve siguran da nemaju ništa zajedničko s njim. Kada je porastao u malo većeg dečka, počeo je da prezire devojčice a onda i samu ideju devojčica.

    Vreme je prolazilo, bio je visok, jak mladić i zaljubio se ludački u devojku svojih godina. Vodili su ljubav. Odmah joj je obećao večnu ljubav. Zaprosio ju je a ona je rekla, da, da da. Tri puta. Venčali su se veoma mladi, imali troje dece i živeli srećni i zadovoljni narednih dvadeset godina. A onda se nešto desilo. Ili se možda sve vreme postepeno dešavalo. Muškarac to nije umeo da proceni. Samo je primetio uplašeno kako se njegova žena pretvorila u nesrećnu, još uvek lepu ali agresivnu i ćutljivu sredovečnu ženu. Odbila je da spava s njim, da razgovara s njim i da ga podržava.

   Još uvek ju je voleo, kao uvek. Njegova ljubav nije promenila njegovu istrajnu pririodu još od prvog dana kad je vodio ljubav s njom a onda je zaprosio.

   Možda ju je još više voleo, jer je zavoleo i loše strane njene ličnosti, a imala ih je mnogo pošto je bila nasilna, nesrećna i neuspešna osoba. Nekad je bila mlada i obećavala je. Ceo svet i svi muškarci su joj bili pod nogama.

  Pa ipak je njega baš izabrala.

  Sada posle dvadeset godina braka imala je samo njega pod nogama. Ali on je još uvek ludo zaljubljen u nju. Zavisi od nje, pazi je kao da je ona sama čuvar njegovog života, čuva je od njenih loših raspoloženja i pogrešnih koraka u životu i opasnih misli. 

  Šta se desilo? Zašto je prestala da ga voli? Da li je volela nekog drugog muškarca? Da li je želela neki drugi život sad kad su deca porasla? Svet se promenio i muškarci i žene se više ne sparuju doživotno.

   Pa da, možda je on bio staromodan i romantičan tip, kao iz filma ili sapunske opere, ili prave italijanske opere.

   I on nastavlja u svojoj čistoj ljubavi. Voleo je i dalje svoju ženu posle dvadeset godina braka i pošto je ona prestala njega da voli. Rešila je da razgovara sa njim, da mu kaže. Šta. Pa laži…

   U svakom slučaju, rešila je da moraju da razgovaraju. Kupili su flašu viskija, iako ona nije pila  i zvanično su je otvorili.

Da ljubavi, rekao je

Nemoj da me zoveš ljubavi, ona je rekla

Pa kako da te zovem, pita on

Nemoj uopšte da me zoveš, slušaj me bar jednom

Uvek sam te slušao

Ti tako misliš, LJUBAV, ali ti si  slušao  samo svoju ljubav

Ljubavi, nemoj da si tako surova, šta ima loše u tome što sam te sve ove godine voleo

Činjenica da nisi primetio da sam ja prestala tebe da volim

Ne smeta mi, ja tebe i dalje volim

To je sebično, upropastio si mi život jer te nije bilo briga za moju ljubav prema tebi

Ja ću tebe uvek voleti šta god ti osećala

Ti ženoubico, prestani već jednom, prestani da me voliš i pogledaj me. Pusti me, molim te me pusti, upropastio si mi izgled, karijeru, napravio si od mene predmet ljubavi, stvar koju ti voliš, koja može da bude bilo ko zato što si ti manijak koji može bilo koga da voli ko bi s tobom ostao kao što sam ja. BILO KO. Ti me ne vidiš, ne trebam ti.Tebi je samo tvoja ljubav potrebna…

Prestani… 

   Muškarac poče da plače, obično to žene prve čine ali ovaj muškarac je bio drugačiji. Bio je fin muškarac koga žena više nije volela. A onda posle boce viskija i surovog razgovora koji je trajao dva i po sata, ona jednostavno ode i zalupi vrata za sobom.

Napustila je njegov dom sa njegovim kolima, decom, ušteđevinom, imenom i ponosom, sve što su radili zajedno i stvorili zajedno. Pustio ju je da ode. Nije imao izbora, još uvek ju je voleo i morao je zato da je pusti, voleći je.

   Nije smeo da misli o svojoj budućnosti bez nje, ili njene bez njega. Nije smeo ni da se nada da će se vratiti. Samo je sedeo i počeo polako da razmišlja, kao podsvesno. Šta se to desilo? Veliko pitanje. Ili je sve tako i trebalo da se desi. Veliki odgovor mu sinu. Što god da se desilo valja prepoznati kao stanje stvari. To mu se dopalo i to je prihvatio kao neku vrstu privremenog odgovora. A onda opet razvoj. Deca su počela da mu smetaju, da mu traže novac, hranu pažnju. Nevaspitana, ne fina deca kao što su njegova deca nekad bila. Onda je i on sam počeo da ćelavi, da se goji i da gubi nerve.

  Onda se nešto veliko i opšte desilo u delu sveta gde je on živeo. Ljudi su došli u opasnost, njihova budućnost, bez smisla sopstvenog života. Kraj veka. Kriza srednjeg doba. Samoća. I onda još zbivanja, neverovatna. Izgubio je posao ali je dobio parnicu. Izgubio je san i apetit ali je postao vredan. Izgubio je interesovanje za svoju bivšu ženu, od koje nije imao nikakvih vesti, ali i za sve ostale žene na svetu. U međuvremenu je prošlo deset godina. Deca su dolazila samo da traže usluge ili da ga ismejavaju. Imali su momke i devojke, tazbinu i svoju decu. Deca su postala mediokriteti, bučni odrasli ljudi koje je voleo iz nekog razloga koga više nije mogao da se seti. Ali njihovo prisustvo posle pola sata nije mogao da trpi. Nikad nije imao novu vezu. Svaka takva prilika je bila šansa koju je propustio namerno. Retko da uopšte više misli na žene. Njegova ljubav i seksualni život došli su iznenadnom kraju, onog časa kad ga je voljena žena napustila a on joj to dozvolio. Zašto je pobogu prestala da ga voli ?

    Posle deset godina stigao je odgovor, kroz stomak, nikad ranije najavljen. Kad ga je njegova žena napustila bila je već mrtva žena. Mrtvac kao što je on sada upravo. Zašto žene ranije umiru ? Da li zato što su žene ili zato što su muškarci srećno oženjeni  njima ? Mrtav sad i on, kao njegova bivša žena, rešava da je potraži.

  Sreću se ljubazno u kafiću blizu njihove nekadašnje zajedničke kuće. Oboje su se promenili i to primećuju, rukujući se ravnodušno, bez poljupca. Oboje mrtvi, oboje ubijeni. Ona je postala smirenija, on gorči. Dvoje različitih ljudi, koji su se nekad intimno poznavali. Ne baš intimno s obzirom da im je brak bio plutajući. 

 Ne volim te više, odmah je rekao da je zauvek pusti na miru.

  Znam, osećam, osetila sam pre nekoliko godina,  slobodna sam, konačno.

Pa kako je to osetiti se slobodnom?

Kako se ti osećaš da više nikoga ne voliš ?

   Zaćutaše oboje, pijući kafu, nema više viskija.

  Uživali su u mirnom popodnevu, opet se rukovali i rekli doviđenja, ovaj put rastajući se zuavek, sada se spremajući za pravu fizičku smrti?

   Sada su mogli da razaznaju finese između  smrti i smrti. Ili da li je mala smrt samo bila korak velikoj smrti. Ljubav je čudna raznovrsnost smrti, mislio je dok se tuširao odmah pošto su se rastali, kao da se opere od njenog dodira, pogleda na njegovom telu.

  Voleo sam tu ženu više od sebe onolike godine.

  Ne, više je ne volim, niti ijednu drugu ženu. Ne volim ni sebe. Šta se desilo, pomislio  je, ne ljuto, ne tužno, samo ozbiljno, kao naučnik, kao mislilac.

   Dok je iz tuša lila vrela voda po njemu zagledao se u svoje golo udebljalo crveno od vrućine telo. Bezoblično, ogromna pulsirajuća životinja od krvi i mesa. Bio je čudno živo biće kreatura boga i univerzuma, čudo…

   Nekada je bio muškarac koji je voleo jednu ženu. Onda je postao muškarac koji nije voleo jednu ženu, onda muškarac koji nije voleo sebe. I sada go, oprljene kože, on je bio žena koja je nekad htela da bude voljena kao muškarac.

   Ona je sada  zatvorila vruću vodu, uzela peškir i dobro istrljala svoje novo telo.

Šrafciger

Da li bi me prevario sa mnom?

Da li postoji Deda Mraz?

Moraš da odgovoriš.

Da li postoji ljubav?

Postoje zato zaljubljeni ljudi, bi li?

Ne bih.

Zašto, nisam dovoljna privlačna?

Imaš opasne misli.

Gde je moj šrafciger?

Vratiću ti ga.

Kada. Ne podnosim da mi uzimaš stvari.

Tvoje stvari su uvek samo tvoje, a moje su naše. To je moj šrafciger.

A dete?

Onaj deo deteta koji je moj moj je. A moje dete je samo moje dok je moje. Kad nije moje onda je čije hoće da bude.

Pa ipak to dete je naše, tvoje koliko i moje, u svakom trenutku.

To je njegov problem.

Neću da ti vratim Šrafciger. To je naš srafciger i on trenutno stoji kod mene, ako ti treba traži. Šta će tebi šrafcier. Ionako sve ja popravljam po kući.

   Krenula je ka ulaznim vratima žustro. Suze su joj bile na ivici kapaka. Saplela se o rasparenu patiku deteta i poletela glavom ka ivici prozora. Rasekla je čelo ukoso, crvena brazda kao iscrtana posred čela ličila je na obeležje nekog indijanskog plemena, iz rane je tekla krv i mešala se sa suzama. Sedela je na podu. Dečija patika je bila prevrnuta između njenih raširenih nogu. Sunce je padalo na nju. Ceo prizor ju je zaslepljivao. Nije rukom brisala tekućine koje su  slobodno padale sa njene glave na parket. On ju je gledao zapanjeno i zadovoljno, nije morao i nije hteo da interveniše. Ona se osećala slobodno, iako nije ni stigla do ulaznih vrata.

 Rekla je:

To je moj šrafciger i ako mi ga odmah ne vratiš uzeću ti dete zauvek.

On je rekao:

Pozvaću hitnu pomoć

Ona je rekla:

Nema potrebe. Ja sve mogu sama.

On je rekao:

Još jedno opšte mesto.

   Ona je zaista sama ustala, bez njegove pomoći i on se zaista osetio suvišnim i nevoljenim. Dok je gledao kako ispira ranu u kupatilu, raspliće kosu od usirene krvi i po grudima se briše peškirom od tragova crvenih suza, reši da vrati šrafciger na svoje mesto, ali da joj ništa ne kaže o tome.

Nevidljiva žena

   Kad je napunila trideset pet godina sve je bilo gotovo. Znala je: njen  život je gotov. Završila je bila sa sobom i ništa tu više nije imalo da se radi ili misli. Praznina oko njenog tela i mentalno siromštvo njene filozofije potvrdili su njeno čvrsto verovanje da  osim činjenice da mnogi ljudi ne bi ni trebalo da se rode – neki bi trebalo i da umru pre izvesnih godina.

   Bila je dosta srećna što je dospela do trideset pete. Iako nije imala dece, i bila je neprivlačna žena bez karijere, uspela je da dođe do fizičkog doba kad su  sjajne kraljice Egipta već bile godinama mrtve. Pred ogledalom je gledala u svoje uvelo lice… i razmišljala koliko je samo bila drugačija nekih dvadeset godina ranije, kad je počela da živi. Slike jedna za drugom ispuniše je osećanjima.

   Uzdahnula je, samo emocije, samo to ostaje kad se sve ostalo završi, samo osećanja, torbe i koferi i vreće i kutije bezobličnih, neuobličivih, neverovatnih i neistinitih osećanja.

    Nisam imala decu, drago mi je, srećna sam i zadovoljna jer bi inače oni sada bili predmet ovih lepljivih bezobličnih sentimentalnosti. Pogledala je pažljivije svoje lice u  skupom  nemilosrdnom ogledalu koje je pokazivalo celo njeno okruglo telo, svaku poru, sede vlasi i nepredvidljive senke.  Lice joj je bilo smireno i lepo, mnogo lepše nego u mladosti kad je bila puna nade. Imalo je lepše proporcije, boje, stav. Čak i svetlost.  Bilo je to lice  koje je zahtevalo mir i smisao života. U mladosti, lice je bilo blesavo i uplašeno. I romantično i smešno gotovo sve vreme. Govorila je sebi, da sam ja muškarac, ama nikad baš nikad se ne bih zaljubila u ženu kao što sam ja. I muškarci i nisu. Oni koji bi i pokazali neko interesovanje bili su očigledno površni ili proračunati, s nekim mračnim ružnim zadnjim mislima. Pošto nije sebe poštovala nije mogla da shvata ozbiljno one koji jesu… Naravno bilo je nečeg duboko pogrešnog i netačnog u njenom razmišljanju ali je držalo vodu. Čvrsto verovanje koje joj je definitivno odredilo život. Provela je život sa ljudima, muškarcima i ženama koji je nisu voleli niti poštovali i ona im je verovala. To je bio njen izbor i oni su bili zaneseni tako nečim. Nema veze, čovek nije u stanju da objasni kosmos, zašto bi  trebalo samog sebe da objašnjava, neke stvari se znaju i bez racionalnog objašnjenja. Misli su joj odlutele ali se iznenada opet vratiše na njeno telo. Zapanjeno je primetila da je lepo, jako vitko telo zrele žene koja je izgledala mlada ali zrela. Ali mlada zauvek, zato jer lepa a ne zato što je mlada. Lepota ne mora nužno sa vremenom da nestane, gotovo da je vrisnula. Naprotiv, može da procveta, može da prevlada vreme i prostor. Bože, pomisli, nikad mi telo nije bilo ovako lepo iako je bilo skladno.

   Sad kad je sve  gotovo, sad kad je došlo moje vreme, ovo glupavo živo telo u ogledalu, mučiće me kao spomenik, kao grobnica. U sekundi jedna slika prelete ogledalo. Muškarac srednjih godina, drži pištolj uperen u  njenu slepoočnicu. Ona čeka željno da opali metak, a onda slika, nestaje. Međutim lice čoveka ostaje negde sa njom kao unutar njenog oka, kao lice nekog tajnog ljubavnika. Da, želela je da je mrtva i da njeno telo konačno se raspadne u prah i zemlju zajedno sa njenim životom. Ne kao Nefertitino telo koje nikad nije pronađeno koje možda danas nosi neka druga žena po ovom surovom svetu prema lepoti, ili da je mumija faraona koja svedoči o nekadašnjem životu, dimenzijama, mogućnostima, uspesima i padovima. 

   Pa ipak, u trideset petoj godini, ispred ogledala, odjednom, u jednom potezu, sve gotovo.

   Upomoć, neka mi neko pomogne, tako sam sama, a ovo lice i telo su izdajice mojim strahovima. Lažu me o meni, upomoć, neka mi neko pomogne da izađem iz ovog groba, društvenog rama, slike prikazane svetu.
 
   Polako joj suze  naviru na oči, baca se na pod i počinje da jeca. Plakanje posle svih ovih godina tišine. Da, jednom je izgubila dete, njen  ljubavnik ju je napustio, sestra joj je nezahvalna i ostavila ju je, njeni  pravi roditelji su mrtvi već godinama a ona je sada siromašna i usamljena.

   Htela je uglavnom da se isplače zbog svoje najbolje drugarice, te žene koja joj nikad nije telefonirala pošto se udala za posesivnog idiota. Da je samo zadržala to dete, život bi joj bio drugačiji. Ne zato što  se brine oko izgubljene bebe, ili tako nešto, s bilo koje religiozne tačke gledišta. Već zbog svoje tačke gledišta. Na momenat je poverovala da su stvari mogle da budu drugačije da je pravila drugačije izbore.  Zvuči istinito ali nije istina. Zato što  možes da isprobaš samo jedan izbor koji na kraju nikad  ne možeš da uporediš sa nekim drugim koji nisi izabrala.

   Žena može da vodi samo jedan život i sva druga razmišljanja su zabranjena.

   Početkom marta, pada sneg, duva vetar a žena je upravo proslavila u sebi u ovom času svoj trideset peti rođendan.

I onda se to desilo, ogledajući se u ogledalu, spremna da se bori za sebe, do krajnosti, ogledalo joj je odvratilo jednostavno praznim pogledom.

  Čitala je mnoge bajke, znala je dosta o psihonalazi i o istoriji i slučajevima. Zato je i prrihvatila ovu čudnu stvarnost, znala je da ponekad žene i ne mogu da se ogledaju u običnim ogledalima. Možda kroz providno staklo, postrance, tek da se razlikuju od duhova. Okrenula se ponosno s jedne strane na drugu. Bila je prozirna kao duh. Odlično se osećala, nevidljivo odlično.

   Nije se osećala krivom čak ni zbog bebe. Čak joj je i njena karijera postala vidljiva pored njenog nevidljivog tela i lica. Niko joj nikad neće sada reći da je njena krivica što je u tom čudnom stanju kojem ama baš ništa ne smeta. Filozofija života je sledeća, pre no što postaneš vidljiva za svet, vidljiva si samo sebi. Ako nekad postaneš svetu vidljiva, pokušavaš sliku iznutra da uteraš u ram spoljašnosti. Sada je sve bilo gotovo u trideset petoj.  Postala je nevidljiva kao u godini nultoj. I na pola životnog puta postigla je matematički balans. Postala je nula.
   

    Nema Nefertitinog lika na zidu dok stoji ispred zida. Izbrisana je. Nefertiti je znala da nije uspela da osvoji besmrtnost. Nije poreklom iz najstarije carske loze i nije dala sinove dinastiji. Nikad i nije sumnjala da će prah biti njena jedina zaostavština, pesak koji leti njena piramida, uskraćena budućnost. To saznanje bilo je teško ali neizbežno, sumnja koja je polako rasla dok je rađala šest kćerki i postala najmoćnija i najlepša dama u carstvu. Kako je njena lepota sazrevala tako je bivala sve svesnija  njene prolaznosti.
   Mudrost joj je donela olakšanje. Svi ti besmrtni bogovi oko nje a ona samo senka tela koje nestaje. Toliko na vlasti pa ipak tako nevidljiva.  Možda umetnost i umetnici mogu da naprave trajne znake njenog života. Nefertiti je bila tu. Ko to može da kaže, ko to može da napravi, ko to može da dokaže. Kakvu nagradu takva sposobnost zahteva.

   Bez javne slike čovek nikad i ne zna da li postoji ili samo zamišlja da postoji. Na svetu ima dovoljno žena pa i najlepše su samo prašina, pesak iz duna.
   Ko u jatu sveštenika i dvorana može da ulovi njenu sliku u kamenu, da utisne u tkivo stvarnosti, da dokaže svetu i sebi da Lepotica koja dolazi jeste došla već vekovima, da je Nefertiti stvarno bila tu…

  Bek je to mogao da uradi. Bek sa svojim teškim, grubim rukama i hladnim okom za proporciju, oko koje  mirno gleda kroz ljubav i mržnju. Njegov pogled na njoj bio je pun pitanja, ali njegove ruke na njoj nisu imale sumnje.

   Znao je istinu. Njegov jedini izazov bilo je kako da je iskaže a da ga zbog toga ne pogube.

  Napravio je njen kip, model za ostale. Nije dovršio njeno levo oko a onda je rekao da je namerno nedovršeno. Ostali vajari te rasprostranjene slike kraljice po celom Egiptu, znali su kako da naprave oči i levo oko im i nije bilo potrebno. Ona je međutim znala da je on nešto saznao što drugi nisu znali. Besmrtna carica boginja je gubila vid baš tu. Perspektiva poluslepe žene je veoma opterećena jednostavnim istinama. Kao što su, da leve i desne strane nisu jednake, da ljudi nisu jednaki, a jednom kad stvar ne vidiš, ona i ne postoji.

 Kada su vodili ljubav u najcrnjim noćima, niko nije video njihovu nejednakost.  Ujutru  kada bi nestao iz njenog kreveta pre zore, kao da nikad i nije bio u njemu.
  Kada ruku izgoriš dok mesiš za svoju decu ili izgubiš oko pokušavajući svog ljubavnika da nožem izbodeš, nema priče koju možeš da ispričaš iza tog ožiljka. To mesto ljubavi koje sada  ne osećaš. Tkivo ožiljka koje je sagorelo život da bi preživelo, na telu, sada postaje mrtvo obeležje mesta gde je nekad božanstvo živelo.

   Nefertitina besmrtnost je u njenoj praznini, njena uzvišenost u njenoj nevidljivosti, a njeno božanstvo u njenim manama, upravo  leži tamo gde nema jedno oko.

 Svet koji nije san, nam uskraćuje savršenstvo. Samo nesavršeni mogu da uđu u ovaj svet i tu da ostanu. Nefertiti je bila ta koja je došla. Nefertiti je bila tu.

  Znamo međutim da je ostalo tajna. Hajde da se suočimo sa golom moći kosmosa sa beskrupuloznom istinom, što god da uradiš ili kažeš ništa ne znači. Beskorisnost proizvodi strašnu i očajničku slobodu. Sve žene znaju za nju, i što više znaju, to bolje vladaju.

   To je strašan uvid, ogoljeni, bez ljubavi i topline. Čovečanstvo su samo mušice u očima  besmrtnih bogova. Kakve veze ima ako stari roditelji sahrane mladu decu, ili ako brat ubija mučki sestru u ranom detinjstvu.

   Dobra je takva mogućnost da voljenima omogućiš da pobegnu od zla tako što ćeš pripremiti sopstveno ubistvo. Nefertiti je pomogla svom mužu i svojim carskim ćerkama tako što je prestala da postoji, tako što je proigrala svoj besmrtni život i izabrala tišinu i nevidljivost.

   Znala je da kad je ne bude bilo, njeni uspesi će  biti nazvani slučajnim nezgodama, njihova veza bolest, predmeti i umetnost ludačkim i bogohulnim. Sramotom za duh ali ne treba ti duh ako nemaš telo. Ako jeresna kraljica nestane, nema svetog tela da se konzervira i pokopa u piramidi.

   Bol , misli su možda tu, ali nema tela da ih zabeleži.

XXX

  Bilo je dana kad bi se Nefertiti probudila bez snova sa veoma jednostavnim željama. Da bude neko ko niotkuda dolazi, nema imena ni ideja. Tih dana joj je majka jako nedostajala, čudno odsustvo celog njenog života, nepoznata žena koja bi je inače volela, i da je lepa i da nije.

  Kad bi videla neku trudnu ženu zamišljala je sebe, ne kao majku već kao fetus. Za nju se svet delio na one koji imaju majke i one koji ih nemaju. Tako je bila ta podela velika kao između zdravih i bolesnih,  taj ambis između ljudi s majkom i bez nje. Da nisu i ovi bez majke na neki način bili bolesni.

   Izgledalo joj je kao da je njena snaga zasnovana na pomanjkanju emotivne slabosti, te tačke osećanja gde je majka živela u tebi, ta tačka je možda očajnička, neka vrsta pupka, rane. Osetila se celovitom kao munja ili zvezda, bez majčinog ljubavnog mudrog prisustva da pokvari njeno delanje i misao.

Njena snaga bila je divljina, neukroćena snaga i moć zato što je dolazila niotkuda i nikoga nije imala.

   Čovekova prva ljubav u mladosti je divlja, prvobitna, jaka ali čovek se prepušta iskustvu, zanosnim ljubavima koje su otrovne, kisele, opasne. Volela je savršenstvo lepih predmeta. Volela je Akenatona jer bez obzira na njegovu svetu sudbinu on je krišom pisao stihove gde je sumnjao u svoje znanje. Smatrali su ga ludim i bolesnim ali je on jednostavno umeo da sumnja sa lepotom, da napravi lepotu, da se divi lepoti i bude lep.

   Nije bila sigurna kad je rođena. Njena pokojna majka je jedina to znala i iz nepoznatih razloga umrla je a da nikome nije rekla. Nefertiti nikad nije uzela neki slučajni datum, više je volela da ih sve ima ili nijedan, nepoznat kao i datum smrti.
   Tada nije postojala razlika između vremena i mita. Kraljevi su mogli zauvek da žive u toku jednoga dana, da ponovo organizuju istoriju s novim kalendarima  kad bi preuzeli carstvo i da prethodne godine broje unazad, sve do rađanja čovečanstva.

   Vladajuća kraljica mogla je da bude gvint istorije čovečanstva, okosnica vremenskog univerzuma, takođe je mogla da bude ubijena bez upozorenja, otrovana na prestolu ili raznesena strancima osvajačima.

  Nekad su noći bile dugačke, tamne, bajate i grozničave. A onda bi duvao hamsin, vetar tako jak da može da promeni čovekovu sudbinu. Promena vremena koja je bila tako kompulzivna, nasilna i izvan kontrole, kao promena carskih vladavina. Za vreme oluje Nefertiti bi pila vino pošto je ceo dan pila pivo da bi nerve smirila. Ali pijani san trajao bi samo nekoliko stati, košmari bi ga prekinuli.

   Snovi o kugi koja prekriva njeno telo kao osip. Stalno je sanjala o tamnim mrljama koje se pretvaraju u čireve i pucaju, od njene desne noge ka glavi. San je bio tako živopisan da je samo fizički bol mogao da joj potvrdi da će se iz njega probuditi. Znojila  se i prevrtala u snu, osećajući smrad rođenog tela koje truli od zaraze.

   Uvek je bila spremna da prihvati smrt ali ne laganu. Pokušavala je da ubrza noć užasnih slika, nemogućih zvukova, odvratnih smradova. Probudila bi se u lepljivoj, vlažnoj zori, gledala oko sebe zapanjeno, svoje celovito telo i ne bi osetila nikakvo olakšanje.

   Sanjala je sebe zajedno sa zlim duhovima i dobro se osećala zbog toga. Bilo joj je tu bolje nego u nelagodnom svakodnevnom životu, srednjih nepokretnih nemirnih godina… Takva promena od snova iz detinjstva, kad je bila na nebesima, besmrtna, lepa, voljena, ali i tada  je senka sudbine pomračivala njenu nevinost. 

   Mudraci su nudili mračna predskazanja, živeće samo da bi potpuno nestala, njena deca neće ostaviti nikakvog traga na ovome svetu. Dvaputa je carsko vino koje je htela da pije bilo otrovano i njene male drage sluškinje, koje spremaju i kušaju njenu hranu ležale su mrtve kao mačke ispred njenih nogu.

   Jednom ju je jedan ogroman napadač pokušao da udavi dok je plivala u moru. Rob koji je tvrdio da je poludeo od ljubavi za njom, svojom Boginjom koju je hteo da siluje i poseduje.

   U tim prilikama, Nefertiti bi iz mira i stabilnosti  jeresi pala u paniku pokušanog ubistva dok bi u  snovima prešla iz košmara u preživljavanje smrtnika. Nije bilo izvora radosti u njoj, to je bilo samo pitanje ravnoteže.

   Noću  bi njome vladale sile mimo njene volje. Njeni košmari imali su specifične strahove, zastrašujuće, lebdeće, nedodirljive. Kraljica utvara, izgubljena majka, majka bez majke. U svojim snovima žudela je da je ova utvara zagrli i da sazna istinu. Da li je njena majka bila ubijena. Pogubljena. Proterana nepovratno. Ili su je samo sakrili da bi je sačuvali, u ime dobrog imena Boginje kraljice. Glasine su kolale među sluškinjama da se takva dama negde krije, da je možda bila i živa sahranjena. Dama koja je nezakonito rodila najlepšu ženu u carstvu.

   Koja devojka spremna na rizik ne bi to rado učinila kad bi znala da će njeno nezakonito dete postati kraljica.

   Snovi o iznenadnoj i naslinoj smrti, snovi tako živopisni i nemirni da su mogli da predstavljaju vizije njene budućnosti, njenog naslednika, mladog kralja Tutankamona, čija je lobanja izbušena jednim silovatim udarcem…

   Ili vizije prošlosti, velika kraljica koja je vladala kao muškarac, kao žena koja ukida rodne razlike dok živi i izvodi život. Hatšepsut.

LUDO ZALJUBLJENA

Napravila sam taj glup, veoma glup

Izbor da te volim

I da te nikad ne pustim

Sebe ću pustiti

Materijalna dobra i duhovna dobra

Koja se zovu MI

Ali tebe nikad neću pustiti

Napravila sam taj izbor

Voljno

Svako jutro boli

I gori u mom stomaku

Taj izbor

Kasnije u toku dana
Bude bolje

Dosta bolje

Onda malo kasnije popodne
Bol se pretvara u toplotu

Duboko u kostima na bedrima
I to boli

Ali brzo i kratko

Ustanem čvrsto
Izbacim ga cupkajući

I nastavljam onda

Dok noć pada
Vrhunac preti

Uvek me izda

Moju disciplinu, moj izbor
Počinjem da sumnjam i

Da kunem i da volim

I da pijem i

Da zaboravljam

Što je noć  jača

I duža

Stvari postaju divljije
I zapravo izvan 

Kontrole

To nije bol
Ljubavi moja

Više

To je radost, čista radost
Upravo

Zato sam napravila taj izbor

Iskreno rečeno
Nisam imala izbora

Sada ga zovem mojim

Sada ga zovem izborom
Jer živi sa mnom

Boli

Gori
Sija bez tebe

I uskoro će da sija

Čak i bez mene
Jer vidiš ja odlazim

Odlazim od tebe, od sebe

Ali ne odlazim od tog izbora.

 Tako se brzo dešava, sećanja na stare ljubavi, i vremena kad je ljubav delovala moguće ali nikad nije bila.
Ljubav bez bola, bez žaljenja, 

Eros koji vlada čak i u strahu od bolne smrti.

Moj život se menja bez moje volje. 

Sutra ću opet pronaći vreme, način, snagu da preživim.

Ako smrt ipak dođe, samo ću reći, žao mi je tako brzo

Žao mi je što se tako brzo dešava, bojim se da samo to mogu o smrti da kažem, a ako to kažem, smrt će se ipak desiti. Osećanja bezgranične ljubavi i beskrajnog straha od umiranja, dveju prvobitnih tajni ljubavi, koje u jednom trenu sama smrt zaustavi. Tako sam krhka, tako osetljiva, tako neuredna. Svuda sam i nigde.

Jesam li ja kraljica. Pa ipak pripadam onome ko me voli, ko me je podigao sa prljave zemlje i vratio čovečanstvu

Imam li prava da se nadam?

  Ljubavi moja, manipulisala sam tobom s bolešću i slabošću. Hoćeš li mi se zbog toga svetiti. Spremna sam da budem tebi bilo šta. Tvoja ljubavnica tvoja kraljica, tvoja sluškinja, tvoja nevidiljiva ikona.

   Neka me moje preživljavanje oslobodi bilo kojih drugih obaveza osim da te služim. Davanje je veće od uzimanja, a deliti je disati vazduh bogova. Ritam našeg razgovora je božanski dah.

Ja sam ti, ja sam tvoje telo. Ne treba mi moje telo, možeš da poseduješ svako telo koje hoćeš, uzmi moje, uzmi neko koje pored mog leži, budi bez mene skroz.

   Voleću one koje ti voliš, na način na koji ih ti voliš, dok ti to radiš. Možda ipak može da se desi da  mi srce prepukne. Pući će od potpune odanosti, briznuću u suze radosti, probijajući se kroz vazduh koji ti udišeš. Energija, prah prahu, vazduh vazduhu, ljubav rečima, ja tebi, ti Bogu.

Ne mogu da gledam

Ne mogu da gledam u tebe, jer tvoja lepota sija kao sunce

tvoja lepota sagoreva moj nežni vid
Ali ne plašim se ni tebe ni sunca. Ako oslepim

onda će moja glava biti nagrađena božanskim glasovima
Moj pogled na tebe pada kao zrak svetlosti

svetlost koju samo neka jača može da potamni

neka bude tako, neka tvoja moćna svetlost sunca oslepi moje oči koje traže

I neka sagore moje izmučeno srce i mozak zauvek

samo da mogu zauvek da te volim

Da si slobodan

Čak i da si slobodan
Čak i da si blizu mene

Čak i da me želiš

Ja bih te volela na isti način

Kao da si u zatvoru, daleko od mene, da me ne želiš

Jer takva je moja ljubav

Samo kapi večnosti koje žude…

Nefertiti i Bek

 Kad god bi htela da mu kaže volim te, ogroman strah od njegove smrti bi je pojeo tako iznenada i jako da bi  reči presušile u njenim ustima. Jako bi ga zagrlila kao da ljubav ne znači ništa drugo do  njegov go život. Ali u krevetu, kad bi vodili ljubav osetila bi neku silovitu potrebu koju bi taj čin smekšao. Dovelo bi je to do preživljavanja, čak i njen strah od smrti.

   Što su strasnije vodili ljubav, to se osećala praznijom posle, i smanjen bi bio njen strah od smrti. Erotika je izmišljena za one koji ne podnose strasti, ne možemo da neprekidno budemo telo ali svi smo mi na kraju krajeva samo telo i ništa ne može da promeni činjenicu da naš datum rođenja odmah prati još jedan datum koji tek treba da se stavi, datum smrti.

   Tako da čim bi je ujela ljubav prema njemu odmah bi vodila ljubav, ali ljubavne reči koje bi on tada izrekao, pesme koje bi napisao, u njoj bi izazvali još veći nemir.

  Nefertiti se udala za umetnika da bi bila voljena rečima, on se oženio lepom ženom kojoj više nije bilo stalo do lepote već samo do njegove umetnosti. Zato što je on znao da je reč bog, a ne lepota i raspad.

  Oboje su znali Istinu i rizikovali su živote u mračnim vremenima, ispred onih drugih vremena kad su gradovi bili slavljeni kao bogovi. Bogovi topografije, duše, jedna unutarnja i spoljna geografija, nevidljivi i materijalni konci istog nedokučivog elementa,  uobiličeno savršenstvo osećanja. Ljubav je bila zadata slika u njenom vremenu, slika lepe žene koja dolazi, slika nje same. Njegova pesma suncu bila je priznanje ljubavi, a kada lepa dama dođe njemu kao ljubavnica, on ne može o njoj da misli kao o telu, njeno žensko telo koje će  konzumirati on ili crvi, nema velike razlike.   Dok ju je voleo morao je da zamišlja sunce, večnu lepotu i večno sunce. I tako se njeno telo njemu pokazivalo na sunčevoj svetlosti i nije bilo smrtno telo njegove voljene žene. Njihova obostrana vera u reč omogućila im je da putuju vekovima ispred svog vremena. Igrali su se bogova jer je to uloga koja im je bila dodeljena. Svrgnuli su druge bogove u ime jednog i jedinog i zajedno su postali još veći bogovi u ime Sunca i reči koja tek treba da stigne. Kada je htela da plače od ljubavi prema njemu zaćutala bi  – ponudila bi svoje telo njemu ili bilo kom drugom, uopšte nije bilo bitno – želela je da on živi a da bi živeo, njihova tela su morala da ih zaštite od bezvremenih reči. Reči mogu da lete ispred vremena, ispred svake namere govornika.

   Kada su jedno drugom govorili, čekajući na sunce u zoru, nailazili su na zadovoljstva veća od zagrljaja.

   Odustali su od vođenja ljubavi zarad zadovoljstva govora. On je postao deo njenog bića kroz svoje reči a ona je postala još više ona sama. Jel’ to možda najdublja ljubav između muškarca i žene, da on postane ona a ona prostor za oboje, bez sukoba, bez polova, bez ratova, samo istina i lepota.

  Ljubav se dešava sve vreme, u svakom prostoru koji je dozvoljava… sluškinja Nefertiti koja se zove po kraljici, posvećena, ponižena, nežno je volela muža svoje sestre. Bilo je zabranjeno, skriveno, strasno i zanosno, ta ljubav ponižene žene prema pogrešnom muškarcu, oboje u senci velike kraljice i kralja, potreba za srećom od strane one koja nema svoj život. Ipak je dobila ljubav, ali razdeljenu u sitnim porcijama, različitim bojama, rečima.

Ljubav mora da se čuje:

Ljubavi je potrebno vremena da se ispolji, da se iživi. Zato je brzo ubijamo bacajući se jedno drugom u naručje, kad postane nepodnošljiva kao toplota, kao moć koja uništava svaku drugu ljudsku brigu osim same ljubavi, pretvarajući ljubav u malu smrt, prosvetljujuću ekstazu od nekoliko sekundi, kojoj svi težimo ali je ne pamtimo.

Ljubavno pismo

Nedostaješ mi, ljubljeni. Nedostaješ mi fizički, pored svih pisama koje mi šalješ i koje čuvam od špijuna. Ovo je kao rana ova bolna potreba za tobom u nekim trenucima. Praznina je tako duboka da sve ove protraćene godine bez tebe deluju kao pusta zemlja. Da ponovo izgradim svoj život. Nemam za to vremena. Srušila sam mostove u nekoliko sati sa tobom.

Pitam se u vezi s tvojim životom i radom, daleko od mene na dvoru. Praviš velika umetnička dela tamo, radove bogova za večnost. Ja sam tamo… imaš drogu koju crpiš iz moje krvi. Ti si ipak muškarac zato si me žrtvovao bogovima. Uvek se žene prilažu bogovima ili deca, najbolje mlade devojke. Ja nisam devojka, nisam ni mlada.

   Kažu za mene da sam lepa kraljica na vlasti, i narod mi se divi i osećam njihov strah. Mogu da ubijem a da ne trepnem. Ubila sam bez povoda, zbog zadovoljstva moći. Ali ti si ukrao zadovoljstvo iz moje surovosti, ukrao si lepotu sa mog lica, stavio si tačku na moju beskrajnu moć. Kao besmrtna kraljica kažem ti pošteno. Želim da umrem da bi tvoja umetnost zaživela.
   Jedno od nas troje mora sigurno uskoro da umre ili ćemo sve troje izgubiti sve, čast, bogatstvo, carstvo, svetlost i život.
  

  Ti više voliš kip od mene, više voliš sliku od stvarnosti, reč od sunca. Recituješ u svojim snovima svoje pesme kraljevske hvale i ja sanjam o tome. Tvoja ljubav prema carskoj slici je veća od tvoje ljubavi prema mom telu. Tvoj pogled i njegov čine moje telo manje stvarnim. Ti činiš da moje telo nestaje. Moje plodno telo dalo je život  ovom carstvu i sa njegovim raspadom carstvo će uništiti kuga.

  Car oboljeva od previše reči i pogleda po  umetničkim predmetima lepote koje njegovi dvorjani stvaraju. Akenaton umire od Ljubavi i Lepote i bolesti Sunca. On pada u nesvest pred tvojim delima, slikama  sopstvene lepote. Ne mogu da nas više štitim jer si od mene napravio običnu ženu sa ulice, žrtvu umetnikovog zagrljaja i pogleda.

Ljubljena, ne postoji takav izlaz

Ne postoji jezik  za zabranjenu ljubav, nevidljiv je.

Otpevaj mi pesmu smrti da mi dokažeš da si me jednom voleo i moje telo.

Insekti gamižu po celom mom telu, komarci, mravi, paukovi, ali niko ih ne vidi, ujedaju me i gnezde se u mojoj odeći, svrbi me

Prema tome, još uvek sam živa

Ubila sam demone u sebi, pila sam vino, pila rođene suze, opila se  od biljaka koje mirišu, namazala svoje telo parfemima, ulja su u moju kožu utrljana rukama muškaraca i žena.

Nisam više govorila o ljubavi rečima ljubavi. Stale su mi same misli. Bez tih reči, bez istine, ali i bez laži.

Hoćeš da pobegneš iz mog naručja zato što te još uvek u sebi držim.

Uništavam tvoju bezbednost, tvoje zadovoljtsvo, te jastučiće na kojima se izležava muškarac kome niko drugi nije potreban osim njega samog.

Ali ljubljeni, ne postoji takav izlaz.

ja sam postala slika koju si od mene napravio

ja nisam više ja.

Moje biće lunja senkama grada žudno u prahu

kroz živote i snove drugih ljudi.

Moj potpuni gubitak me čak ni ne čini nesrećnom

Zato što me jednostavno više nema.

Čini me siromašnom samo u mom jastvu

kao prelepa lepa vazna

Puna tuđeg znanja.

Da li maštaš ponovo da me vidiš

sada kada moja hladna bista stoji pred tobom

da meri razliku koju je vreme napravilo u tvojoj ljubavi prema meni

Da napraviš još jedan takav kip

Bilo bi da me ostariš pod svojim dletom

Da me još jedanput ubiješ

Da li si hteo da budeš moj ubica, ti umetniče moj, moj jedini

Žudim da vidim svoj odraz u tvojim očima, samo jedan dan

da postanem tvoje ogledalo od kamena

Želim da budem u tvojim rukama

hoću to sada

Hoću sve sada

Mogu i da umrem ali hoću tvoje telo u mome

ili tvoje ruke da klešu moje telo u kamenu.

I sada kada si uzeo šta si hteo od mene

Gospode kako si ružan, go kvgrav i prljav

smrdiš i zaudaraš na muško

volim ta tvoja povijena leđa genija

volim savršenstvo tvog uma

U tvom ružnom ružnom uvrnutom telu

A ti voliš moju lepotu zato što je ogledalo tvog uma

Ali lepota ne dolazi ni od jednog muškog usamljenog uma

Nisi mogao da me izmisliš iako si pokušao

Sve dok nisam došla, tvoje proporcije bile su lažne, isuviše savršene za lepotu

Potrebna ti je bila ta ženska izopštenost, nepredvidljiva savršenost.

Ja poznajem tajnu umetnosti

Ja sam umetnost

I ježim se kad kažem da se ježim

to je moja tajna, to je moj pupak

To je moje materinstvo, to je moja plodnost

to je veza sa mojom majkom, sa mojim detetom

I ja ti dopuštam da poljubiš tu tačku vlažnim usnama, da jezik gurneš duboko

dok se ja ježim

Pio si vino iz te majušne čaše od mog pupka

Kroz moju jezu okusio si energiju sveta i života

i tvoje ruke se tresu dok vajaš

ali one znaju za oblike

Rukovodi ih moje telo koje se vitoperi pod tvojim jezikom

Slike još uvek u tebi te omamljuju

Sve znam o umetnosti

Ja sam umetnost

ne uživam u umetnosti, tvojoj ili bilo čijoj

Uživam u činu stvaranja i oruđu, kao što si tu

Moje oruđe, potreban si mi da bih živela

bez tebe sam mrtva

i ti to znaš

Tvoje iskrivljeno telo je slika tvog mozga  spolja

samo stvaranje

beba u utrobi

Čovek koji tek treba da se pojavi na svet

Životinja pre čoveka bića

Majmun koji se smeje čovečanstvu

Ismejava savršenstvo

Koje je uzvišeni umetnik stvorio

Tvoj bezgrešni svet koji je stvorio Bog za nedelju dana teškog posla

Tvoj pogled je pogled tvog boga

A ja sam sveže stvoren svet

I čovečanstvo zajedno s njim

Životinje, mora, reke, sunce, pustinja, mesec

pesak, pesak, pesak

najsitniji delovi peska

pesak, pesak, atomi peska

dok blješte nevidljivi i istiniti.

Nefertiti će da igra za tebe

Hoću da lažem

Hoću da varam

Hoću da uništim

Da bih stvorila

Iz sveta takvog kakav jeste

Ovaj svet snova kakav bi trebalo da bude

Kakav je bio u utrobi pre no što je rođen

Prepustiću ga tebi kroz pogled, kroz moj pupak, kraj i početak sveta

Nefertiti će da igra za tebe

Svoj poslednji trbušni ples, mrtve kraljice koja tek treba da umre

Napravljena sam od mramora

Moje telo sirene je od najlepšeg belog kamena

Tvrdo je i nije živo

Laž koja predstavlja unutarnju istinu sveta kakav zapravo jeste

to je molitva za svet koji je takav kakav jeste

Pogledaj ga zauvek i bićeš dobar prema drugima

svom bogu, životinjama

ljudima i životinjama koji spavaju na podu

Oni se sunčaju na Nilu, piju istu vodu jedu iste biljke

Ubijaju jedni druge

jedu jedni druge

Umiru jedni za druge

Oni izmetom seju zemlju

Ljudi i životinje su rođaci

Ali nikad ne smeju da budu isti

Najveći greh protiv sunca je da misliš da si isti

XXX

Ostarela kraljica Taj napravila je harem. Kao svaka vladarka bila je željna da vidi da njen Akenaton sin u godinama postane otac sina posle šest kćeri. Sa ljubavlju i pažnjom ona bira devojke koje bi mogle da se dopadnu  impotentnom vladaru na prestolu.

Jedna devojka prihvata svoju opasnu i neobičnu ulogu raspoloženo i milo… I njeno ime je promenjeno u Nefertiti.

Najlepše devojke u haremu sve žude da imaju ime kraljice kao i njenih šest kćeri koje ljube oca Akenatona, koje ga neguju s ljubavlju, i koje s njim i spavaju…

Bujica lepih devojaka u Amarni, i sama Nefertiti, pet preživelih njenih kćeri, deca te dece, očevi su samo  apstraktna pitanja. I sada Tajin harem sa plodnim konkubinama. 

I kralj je kao neka devojka, na više načina nikad nije krio svoje velike grudi, debele butine i bedra. Ali nikad nije u krevet legao sa muškarcima, samo sa devojkama, sa mnogo devojaka.

   Majka male Nef bila je igračka Akenatonovog oca. Stari faraon je voleo da miluje ožiljke svoje konkubine, imala ih je mnogo, odrasla je na ulicama Heliopolisa pre no što se smestila na mekanom kauču konkubina u dvorcu.

   Mala Nef je dete te veze. Akenatonova majka Taj shvatila je da to dete treba uvesti u igru. Ta ozbiljna starija veoma moćna žena umela je da zaštiti mračne i povređene a da od slabih napravi svoje oružje moći.

   Žena zna da moć dolazi od seksualnosti. Loša zna to  još bolje od dobre, i zato može daleko više s njom da uradi nego žena kojom vlada reč čedne muške moći. Ona može biti voljena princeza kojoj se dive u njegovoj lepoj  kuli, ali samo ako dospe do vlažnog podruma sopstvene tišine, grčeva zadovoljstva i bola,  pulsiranja u krvi, biće sposobno da kaže muškarcu kako će da živi i za koje ciljeve će da živi i umre.

   Ona ne mora da bude vizionarka koja svoju želju podređuje da bi naučila nešto o vlasti. Ona to jednostavno čini i to sve vreme, čak i onda kad ne zna da to radi.

  Taj je znala te stvari vrlo dobro. Pokupila je svoje haremske devojke sa ulica i stavila na bezbedno mesto. One koje se Akenatonu nisu dopadale bile su  poklon dvoranima. Kad su devojke legale s tim muškarcima, one bi rodile decu naslednike ulica ali oštroumne kao dvorani. Svet nisu napravili samo bogovi već i krvave utrobe.

XXX


Dođi kod mene moja mala Nef, dođi da me zadovoljiš

Hoću

Ponesi ulja i parfeme i skini te velove

Hoću

Ponesi lepezu i  bič, vruće mi je

Nemoj molim te da me bičuješ gospodaru

Hoću da raširim noge da otvorim utrobu i da me  usisaš

Učiniću to

Hoću tvoju malu glavu između mojih nogu kao glavu novorođene bebe

Učiniću to

Kao glavu sina koga ću ti podariti

Tvoja sam gospodaru

Hoću da budeš i beba  moje kraljice i njoj isto to da radiš

Hoću

Svaki dan hoću da imam bebu sa svojom kraljicom i to ćes biti ti

Da

Mi ti dajemo tekućine boga i ti ćeš s nama živeti zauvek

Znam

Nikad nećeš umreti ako nam pružiš zadovoljstvo

Pružiću

I zajedno ćemo plakati kad budemo zadovoljeni jer čim zadovoljstvo prestane ti opet postaješ smrtna

  Jednoga dana mala Nef nije izašla iz  carskih odaja: pronađeno je njeno telo kako pliva po Nilu. Vrat joj je bio u modricama i ranama, s modrim tragovima prstiju. Njeno lice međutim imalo je smiren lep izraz, izgledala je srećna  sa širom otvorenim očima uprtim u mesec.

  Njena mjka tražila je telo: ranjena žena je ćutala, nije plakala. Bilo je kiša i rod je obećavao, biće dobre hrane, slavlja, možda i neće biti mnogo neprijatelja. Kraljica Taj je buljila u nju: i ona je bila družbenica i konkubina, uvek oprezna i nategnuta veza. Kraljica majka, stara, oslabljenog vida gledala je tupo: mnogo je znala ali se nije usuđivala da zna onoliko koliko bi trebalo. Kralj bog je pijan pevao oproštajnu pesmu mesecu: ovih dana je nahuškao svoje agente da je prate. Tihi dvorjani sa slabim nadama za budućnost, gomila špijunskih pogleda i smrtonosnih očiju. Mala Nef je gledala svojim poslednjim pogledom smrti u tamno nebo. Pogled pun vrlina mira, istine i nevinosti, poslednji put da  se takve osobine koje je dvor uvek zastupao,  mogu  tu  da  vide.

XXX

  Vetar je podigao pesak; nevidljive čestice su letele u spiralama, sekući vazduh u duginim bojama; svetlost boga se gasila. Naišla je na Akenatona  širom otvorenih očiju dok spava. Kad bi mesec bio pun, oboje su bili uznemireni. U takvim noćima kralj sunca nije ni spavao ni bio budan: jednostavno bi bio.

   Ponekad bi šaputao, reči i zvuke koje niko osim Nefertiti nije umeo da protumači. Ona je uvek bila pored njegovog uzglavlja kad mu je bilo najteže. U vreme mladog meseca male Nefertiti bi prskale njegovo uzavrelo telo vodom i stavljale komadiće voća u usta. Kad je pun mesec prelazio nebo sipale bi gutljaje piva između njegovih usana kako bi olakšale mesečev tok. To bi ga leti smirivalo…

  Šaputao je svoje rođene stihove, lagano i bez nekog smisla, bez viška strasti, bez melodije. Njegovi vizonarski izlivi nikad nisu imali smisla kad bi izlazili iz njegovih usta: Nefertiti mu je tu bila potrebna da dobiju smisao. Bogovi, Lepota i Istina uvek su činili Jedno.

  Šaputao je kao pustinjski vetar, njegova krunisana glava je udarala o jastuk. Nefertiti dodirnu njegovu kožu, a onda uđe u njegov krevet.  Ud mu je bio  uspravan, vruć na dodir, dok su mu oči bile krvave i sjajne. Raširila je svoju haljinu, raširila je noge i uzjahala njegovo opušteno i naduveno telo. Bez reči ili zvuka tela su im se spojila.

  Oči  mu se probudiše, intenzivno aktivne. Ona zatvori svoje. Onda ona otvori oči dok su se njegove zatvarale u miru. Kao plima i oseka razmenjivali su okeansku tečnost. Jedva da su se pomerali osim što im je koža drhtala. I čak je i to bilo gotovo bolno i zahtevalo je neku svoju vrstu umirivanja. Njegovo uzbuđenje više nije moglo da se odvoji od bola. Kosmos  i zadovoljstvo u njegovim očima postao je mračan i kompaktan, radosni zavet između njihovih tela se gubio s njegovim zdravljem… Ali oni su nekad bili božanstveni ljubavnici. Uzvišen par koji izaziva i prihvata poklone natprirodnog zadovoljstva. Šestoro dece iz njenog tela, ali ne više… Pa ipak, okrenuti se nekoj drugoj ženi ili muškarcu u očajničkom pokušaju da se nadomesti njihov odnos bila bi sudbonosna greška. Sada su to znali baš kao i svi ostali oko njih.



HAREM

   Kija je bila strankinja. Neki su govorili da je bila princeza u svojoj udaljenoj zemlji, zemlji gradova između dve reke, mestu ne sa jednim već dva Nila. Bilo je dosta neverovatno da je ona bila princeza; nije imala elegantno držanje, jedva da je znala jezik… bilo je dovoljno da su je našli i odveli, sa svim počastima, od strane kraljice Taj.

  Te noći, baš te prve noći, pokazali su tu egzotičnu devojku Akenatonu. Jedva da je imala petnaest godina ali nije se zaplakala kad je videla čudnog izobličenog kralja. Izgledalo je kao da zna šta se od nje očekuje.

  Hladno decembarsko veče; pun mesec, neki oblaci bili su grimizno crveni. Akenaton nikad ranije nije naišao na takav otpor, takvu predaju, takvo telo koje je postalo ne telo: i u sekundi ju je oplodio svojim telom. Njih dvoje se nikad više nisu dodirnuli.

  Četrdeset nedelja kasnije, Kija je rodila sina: u haremu, među dvadeset žena majki kćerki prijateljica i slugu koji su pomagali u toj kraljevskoj tajni. Žene su šuškale uzbuđeno i zavidljivo i uplašene ovom čudnom devojkom koja je bila odlučno nema pa ipak podarena bogom od boga: za godinu dana ta žena je prevazišla sve žene iz svite, samo su Taj i Nefertiti bile na putu njenim ambicijama. Ali Nefertiti je takođe bila Boginja, i majka šest boginja, to nije bio zid veći oltar. Kija je bila spremna da klekne pred njim sa svojom crnookom polustranom bebom, naslednikom dinastije konačno. Poklon Kiji od strane bilo kojih bogova koji su je tako očigledno voleli. Jer su nju svi voleli, muškarci i žene, posle godinu i po dana. Slikari su je slikali po zidovima, na ukrasima, po pesku. Imala je nemo, ozbiljno i lepo lice.

Kralj Horemhomb

  Horemhomb je bio muž Nefertitine polusestre, Mutđomet. Nije bio bog, i lukavo svestan da nikad to nije ni hteo da bude. Kao mladić bio je zgodan jak i živahan: promućuran i bistar. Pa ipak nije imao izglede  za uspeh, jer nije umeo da razlikuje bogove od ljudi. To su za njega bile samo reči, nikad ozbiljna stvar samo etikete, kao različite vrste konja, vrste cveća, sorte vina. Njegova žena Mutđomet bila je polusestra boginje. Pa ipak Horehombu Mutđomet je bila samo žena.

  Bio je ratnik, ili mu je to već bio zanat. Iako pouzdan član porodice,  nisu ga slali daleko na granice. Bio je državni ubica: tvorac zavera, čekić u ruci kralja ili kraljice. Nije oklevao da ispoštuje takva naredjenja. Samilost mu je bia dosadna, moć ga je zanimala,  čast  nije zanimala. Njegova ambicija bila je da preživi, i da neki drugi prežive tako što će opet neki da umru.

  Horemhomb nije rođen kao zao čovek. Privilegija da bude dobar međutim njemu nikad nije bila data. Izborio se da izađe iz mladosti i bede u rodbinsku vezu sa kraljicom koja je imala malo njih od poverenja. Kada je postao zreo i moćan, navike preživljavnja na dvoru su mu već bile ušle u kosti. Njegova snaga, mudrost i šarm bili su svi zajedno oružje iste vrste: čak i kad bi izabrao nešto dobro da uradi, to nije bio čin dobrote, već samo vođenje politike… Imao je malo zadovoljstva a njegovi pokloni su uglavnom izazivali strah kod objekata njegove naklonosti: čak i kod njegove dece.

 Izuzetak bilo je njegovo zadovoljstvo u jednom čvrstom braku. Njegova beskrupulozna žena Mutđomet bila je mlađa sestra Nefertiti. Mutđomet nikad nije imala naklonost svoje majke Tej i njeno ponašanje  nije se popravilo ni kad je polusestra postala boginja. Iako je bila smrtna, Mutđomet je smatrala da su  njena dela  izvan dobra i zla. Živela je u svom telesnom zadovoljstvu, živela je dan za danom, pored Horemhomba, svog gospodara, zgrabila bi svaki atom bilo koje stvari ili osobe koja bi joj se našla na putu. Mutđomet je bila baš onakva kako su joj okolnosti dozvoljavale da bude: ubila bi bez razmišljanja, za carstvo ako je to moguće, za jabuku ako je to bilo neophodno. Lako je mogla i živote svoje dece da žrtvuje da bi svoj sačuvala. Divila se Horemhombu ali ga se i plašila, ali kao žena bila je samo njegova karikatura; nije imala moć u sebi, ili pravu potrebu da preuzme vođstvo. Kao Nefertitina polusestra, nikad nije bila siromašna ili potlačena i za razliku od Horemhomba nije bila naterana da bude zla da bi preživela. Njena zlodela bila su proizvoljna. Radila ih je da pojača osećanja, da se potvrdi, da bi svoju sestru kraljicu sunca dotakla malom senkom zla.

  Kao par, Horemhomb i Mutđomet bili su sredstvo da se okonča sa vladarima, bili su zamenljivi pa ipak nužni. Bili su bezdušni kao dve kapljice vode, ali ako bi ih sunce osvetlilo, umeli su i da zablistaju. Njihova vladavina je bila dosta čvrsta i donela je carstvu prosperitet.

XXX

  Ko će da mi drži  ruku dok umirem, Nefertiti se često pitala. Ko neće hteti da je pusti dok se hladi i koči: neka kćerka, neki sluškinja, sveštenik… sva rođena tela moraju da se raspadnu, ali njeno je bilo tako lepo i sveto. Da li bi to umetnik učinio, da voli njeno telo i dok se raspada. Da ga gleda, da mu se divi, da ga ljubi usnama, rukama, dletom. Perverzna uteha, za koju nije imala ime.

GOVOR MUŠKARACA

  Jeretična kraljica je nestala, zato što dinastiji nije rodila sina i zato što je bila okružena neprijateljima. Sada bolesni faraon zavisi na život i smrt od ruku i hitrih koraka njegovog omiljenog poverenika Taliba.

   Talib je mršavi, ćosavi, potrčko. On je mladi glasnik od poverenja, stalno trči od izloženog  grada Amarne do dalekog Heliopolisa, stare prestonice kojom vladaju sveštenici Amuna. U Heliopolisu Talib ima svoju porodicu: ima mladu ženu, dete. U Amarni ima tajnu ljubavnicu, sestru svoje žene, carske sluškinje devojke Nefertiti.

  Naravno da je veoma opasno da te voli žena sa dvora koja takođe deli postelju sa faraonom. Taliba je uhvatila panika kad je shvatio da je ubijena, misleći da je bez daljnjeg ubijena zbog njega. Ali niko ne umire od slobodne erotike u ruševinama carstvu Amarne: umire se od kuge, ili udarca bronzanim predmetom po temenu. Harem otromboljenog Akenatona crvenih očiju, skup poluzaboravljenih žena pod sve slabijom šakom kraljice Taj postao je neka vrsta javne kuće. Kraljica Taj je bila zadubljena u potpuno druge stvari, uglavnom opsednuta malim princom i njegovom majkom Kijom, nemom, ali strankinjom  uklesanom u zlatu. Sada te iste prezrene haremske žene, nekad gole ispred boga a sada lišene svake funkcije i razloga, su predmet čudnih igara i zavera.

  Uvek ga je motrila, mala Nef. Njena ljubav bila je čudna, intenzivna, slatka i ljubomorna. Uvek je imala treće oko za njega. Čak i kad su njena dva oka gledala u pod kako valja, njeno telo bilo je tiho okrenuto ka njegovom tihom prisustvu, oboje su izlazili i ulazili na prstima iz faraonovih odaja, oboje na  nekim tajnim zadacima.

  Kad bi Talib kročio kod Akenatona sa uvek lošim vestima iz Heliopolisa, bio je potpuno ponizan. Glasnici su bivali ubijani zbog mnogo manjih stvari od glasova koje su prenosili. On se nije ponašao samo skromno kako doliči glasnicima već je kao majmun išao dvorom, gotovo četvoronoške, dodirujući dlanovima pod kao i golim tabanima… Akenaton je zabranio sveštenicima starih bogova da ikad kroče na svetu Amarnu, smatrao ih je nekom vrstom gamadi. Tako da je Talib koji je prenosio otrovne poruke sam naučio da se ponaša kao inficirana životinja.

   Izigrava ludilo, idiota s osmehom. Ponizniji je od  najnižeg čistača podova u dvorcu, klovn koji se šunja, nepostojeće biće. Pa ipak Akenaton ima poverenje u njega kao u nekog psa, pravila i običaji dvorskog života jednostavno se ne primenjuju na Taliba. On je zauzet porukama kralja boga, trči, laje, donosi, njuska šta god želi. Ima moć ali bez dostojanstva.
   Onog časa kad pogreši ili bude otkriven, biće kastriran ili raskomadan, mučen ili izbačen kao prljava životinja is svetog pakla ili raja. Nema drugog izbora nego da podnosi taj rizik, i pošto u tome uspeva, može već i da razvije sopstvene ideje i ukus. Mala Nefertiti je mrtva, zadavljena na mesečini faraonovim rođenim prstima. Ali harem ima niz drugih devojaka, sa različitim zadacima.

   Mogu da ponude zadovoljstvo, mito ili naredbe. Talib je crvenom bojom upisao Akenatonove carske stihove po opuštenim leđima najstarije konkubine u haremu Fatime. Ona se indiskretno hvalila, da je on, potrčko Talib, posedovao njeno telo dok je ispisivao stihove po njenoj koži.

   Fatima je došla sama gola pred faraona koji se ljubazno zainteresovao, kao da gleda neku kutiju nakita ili peska. Nije dodirnuo niti slavio njeno ostarelo telo, ali ju je pažljivo pogledao i učinio da Fatima napreduje. 

   Bilo je isuviše da ove konkubine, oličenje lepote,  budu neme i nevidljive, bar  ne jedna prema drugoj.
  Bile su privilegovane, jako bogato čuvane i očuvane, daleko od ratova i gladi, ali nikad od svojih sopstvenih spletki. S vremena na vreme bi neka od njih podlegla strastima i ubila svoju suparnicu, prijateljicu ili bebu ili čak samu sebe. Svet koji propada sa svojim meandrima i lavirintima, nijansama koje se osećaju, čuju i na koje se odgovara. Ali sa umirućim kraljem u umirućem carstvu, takav život je  kraj, tajan i opasan. U svakom času noćne intrige su mogle da izađu na sunce, pod čizmu novih muškaraca koji su vladali svetom. One bi onda od nevidljivih žena postale bludnice, žene koje valja žive sahraniti sa njihovim ljubavnicima s  kojima su tajno uživale, ili ih oterati u pustinju kao mamac za nomadske poglavare, ili ih žrtvovati  bogu u nekom carskoj piramidi.

  Glasine su kružile  među ženama Amarne: samo su to i radile, prenosile glasine.  Da će neki strani vladalac da spali celu Amarnu iz mržnje prema egipatskom stilu života ili će  neki sirovi osvajač da ih pretvori u belo roblje na dvoru koje čisti i šije i kuva kao seljanke kojima su se podsmevale.
 

   Poslednje noći faraona su tu. Harem u strahu ponavlja: Bogu je loše, bogu je loše. Strah je veliki, strah se ne može staviti u reči. Plaše se boga, svog čoveka koji je postao bog, samog straha, starih bogova koji su se borili protv njega kao svetoga boga – i poslednjeg što može sebi da napravi i njima, kao delu sebe koji umire.

  Njegova naduvena glava bila je teška,  niz iskrivljena usta cure bale, kralj bog je  odlučio da zatraži od Taliba da mu donese igračku iz harema, divnu zvezdu napravljenu od dragog kamenja, na tanjiru od peska. Sjajna, pokretna zvezda, zaigrao se čitave dve merice peska u satu. Onda mu je opet pozlilo; oči mu se ukrstiše, lice mu postade crveno kao pun mesec na kiši a onda postade belo kao mladi mesec kada devojački stomak vapi za decom. Faraonu je loše i ne može više da se igra svojim igračkama.

   Stižu njegove kćerke, dozvane brižnim porukama. Plaču oko njegove postelje, iako on u napadu nije u stanju da ih prepozna. Meritaten ima zaštitni veo da  umirući kralj ne bi video šta nosi na glavi i ogrlice i nakit koji obeležavaju druge bogove. Njegova jeres ne dospeva čak ni do zidova carstva Amarne… Kćerke plaču, jer su svojom carskom krvlju povezane sa nadulim bićem u carskom krevetu, i njegovo telesno oboljenje jednoga dana može i kod njih izbiti.

   Njihova majka Nefertiti takođe kažu da zna. Pobegla je i sakrila se, nestala je da bi ostala živa, i verovatno je i mrtva, jer je odbačena sa dvora. Njena carska posluga je svuda rasuta, traži nove gazdarice po dalekim gradovima ili bežeći iz zemlje. Talib gleda u gole ruke kralja, ruke koje su zadavile njegovu ljubav, i pita se šta da radi. Čuo je izvesne stvari na dvoru i u haremu…valjalo je krevet posuti koprivom, da bolesnik ne zaspi. Udarci i šamari mogu da prođu kao rezultati neke besne, nemirne konvulzije. Talib  je glasnik od poverenja i faraon ga voli. A zašto je  onda takve  sreće  da ne sme da živi svoj život.

   Može da ima bilo koju ženu u haremu bez problema, velike, male po dve ili možda stotinu: one su lepotice, mogle bi da budu boginje, ali to mu izgleda jalovo kao pustinja, kao grob bez imena. Akenatonovo poniženje u bolesti, njegovo rođeno poniženje pred Akenatonom su čak veći zločin od  surove smrti njegove male ljubavi. Ovaj uljuljkani otromboljeni bog sa beskrajnom devojačkom potrebom da ga ljube i da ga dodiruju… mora haremskih žena, koje su žudele da pohrane ovo carsko biće u svojim utrobama, u svojim srcima, svojim rečima i dušama, i koje su u svakom trenu mogle da njegovu krv iscrpe u ekstazi frustracije ili besa. Talib je faraonov miljenik, zato se bolno držao vladara.

   Vladar je seo na svoj ukrašeni samrtni krevet, rasterujući kćerke u strahu. Oči su mu strašno iskolačene, žlezde su mu  iskočile na  naduvenoj glavi. Počeo je da se davi u besu: vino, pivo, voda, ništa nije moglo da ga ohladi u jednom tako dementom napadu. Talib je skočio na noge i brzo pretrčao palatu. Uleteo je u sveto  jezero, u baštu. Zgrabio belu ogromnu šišteću životinju, perje je letelo, ptica se grčila od straha,  carska guska.

   Otrčao je do svog faraona i tutnuo mu žrtvenu životinju u ruke. Akenaton je uhvatio pticu za vrat kao da se hvata za karijatidu života. Usredsredio se na šišteću životinju i lagano zavrnuo njen dugačak tanak vrat. Kada ga je konačno pustio, glava je mlitavo pala, faraon je bio izmoren, ubilačke ruke su mu klimale uz telo. Talib je kleknuo pred svojim umirućim bogom. Iscrpljen bolom poče da plače.

Nekro konkubina

Nikad neću shvatiti kako sam dospeo do prestola

U sporim osinjim gnezdima haremske politike

gde zarobljene žive  sa smrtonosnim ujedom

gde Sultanova mladunčad biva žrtvovana kad miljenik stasa da poleti
Svi zajedno u vrećama suvišnog  živog tereta, bačeni smo u Bosfor

Nemi, svi do poslednjeg, kako treba
Pa ipak zahvaljujući nekoj nesrećnoj kugi

Propustu neke dvorske lude, pogrešnoj proceni

Ja sam Sultan.

Ja koji sam bledunjavi knjiški moljac koji žudi za rukopisima

Koji nikad opasao mač nije niti grad opkolio

Osuđen sam da komandujem ovim svetom

Moji janičari  žanju planetom

oni sami odrasli momci nekad balkanski dečaci
obilaze mračne granice carstva

Tražeći pohotne žene
Kosooke nedorasla devojke, divlje kao srne

Valja oprati i strogo vaspitati
Od lepotice sela napraviti  krasni predmet želja

U izlogu Konstatinopolja

U kalikos odorama, zajedničkoj kupki i beskrajnom timarenju

Dovedene u samostan  iz poraženih zemljama,

Niti  predu niti vezu

Gledam ih kao što bih gledao slonove

Domoroci razmažene Ženstvenosti

Njihovi prsti nikad mastilom ne zrače, baš ih je briga za znanje
Nije ni čudo što su toliko dosadne

Večne, elegantne i mračne

Ovaj mermerni svet vazdan bez pitanja

gde čitavog života strpljvo čekaju na svog intimnog neprijatelja

da bi postigle antklimaks s konopcem ili bodežom

Tu je, za čudo, jedna konkubina koja mi se dopala

Jedino biće u Topkapiju koje je još čudnije od mene

Ti


jedina žena koja je izabrala ovde da dođe

Zašto bi tako nešto neviđeno uradila

niko ne zna
Nema vidnih tragovi ludila na tebi,

Tvoje papučice klize po plavim pločicama palate
bluza od brokata i haremske šalvare, zlatna griva
Čeprkaš po sitri, onda pomorandžu ljuštiš

Iskreno,  vrlo si  slična drugim lepoticama

malo drskija i neurednija

Nikad nisam video da iko tako igra trbušni ples

To iznenadno  vitlanje tigrice

kastanjeta i bronzanog cimbala 

Bilo bi zaista čudno

da je iko ikada primetio

da uvek nestaješ zorom

Sazidao sam nevidljiva vrata samo za tebe

I dao sam ti tajni ključ

Ali niko nije video da ga koristiš

Priđi mi bliže na divanu da mogu da ti šapnem

Kada prvi mutni zraci osvetle turbane

na glavama pospanih evnuha

Do mog okićenog carskog uha

dopire  jelenska koža leteći bat krila slepog miša

i na minaretu golubije nevinosti 

Ili kuli nekog dalekog karavanskog konaka
Mogu da čujem kako moja plavooka draga zavija na mesec.

XXX

Zbogom Nefertiti

U carskoj piramidi, bez suze, i blago izvan vremena: doviđenja, bez nebeskih rituala. Robovi odlaze, crni beli žuti, niko ne govori jezik koji razumem. Gubim sluh, vid: polako lebdim ka drugoj dimenziji: svet bez tebe, ali to nije isti svet koji sam poznavala pre no što sam došla kod tebe. Još jedan kvalitativni skok, i ovaj bi trebalo da je poslednji. Prepoznajem sebe kao sestru, saosećajnu ispovednicu i prijateljicu kraljice sunca, prelepe koja dolazi.

Pričale smo o nakitu i vinu

Imale smo jednu tajnu

Pitam se da li si je ikad ikome rekla

Ja nisam

Sačuvala sam je

I znaš šta

I od tebe sam je sačuvala

Zato što je nisi zapamtila

Sada kada odlaziš od mene, i od svih nas

Baš me briga za njih

Baš me briga za tvoju porodicu, čak i za tvoju decu

Briga me je samo za TEBE i MENE

I pitam se u vezi s tom našom tajnom

Da li je nosiš sa sobom u tišini ili da je pomenem

Ovde sam, držim te za ruku i gledam  pravo u oči

Nema traga od tvoje tajne

Nećeš o tome da pričaš

Svuda je oko nas

Njome smo obavijene

To smo MI

Poslednji put kad sam te živu videla

Govorile smo o nakitu i vinu

Izostavile smo visoku modu, muževe i novac

Jeftino čak i za nas koje smo ćutale sve ove godine

Da li si zaboravila, našu strašnu poročnu tajnu zbog koje ćemo goreti u paklu

Tajnu jedne šestogodišnjakinje i jedne osmogodišnjakinje

tako poročne da može da uprlja još nerođenu decu

Ja nisam

Tek juče pošto sam čula da ME napuštaš

Setila sam se dodira te tajne

Njenog tela

I htela sam je još 

Žudno sam tražila intimnost tog trenutka

Kad smo bile samesamesame

kada smo bile devojčice

Kovrdžave i slobodne

Ti crna ja plava

ti debela ja mršava

Ti poklekla ja kaluđerica

Pa ipak smo to uradile

ti si htela

Ja prva počela

Između nas dve devojčice

Ženska jeftina posla

Odrasli su na nas gledali s prezirom

Oh da, svi oni su pre nas isto to radili, sve te generacija drugarica

Ali koga briga, ti si za mene bila prva, a ja za tebe?

I to će tako zauvek ostati sada kada smo poslednje?

Trajaće, trajalo je i poslednje je

Volim te najdraža… i puštam te da odeš… i ja ću uskoro znaš

nikad ti nisam rekla o svom telu

i njegovim smrtnim tajnama

ne vidi se jer sam još uvek ovde sa tobom koju moram da napustim

kad ti odeš, više neću imati nikoga da ispratim

biću slobodna, slobodna od svog sopstvenog tela

Znam da hoćeš da ostaneš

Ali ti neću dati moj život

Ali ti dajem suze i reči

kao obično

Ja sam poslednja od tri veštice

I najstarija, i kriva

Obema sam vam obećala život i dragulje

osim da budete hrabre i lepe

htela sam da imate sve

Ali sam vas prevarila jer sam vam samo reči dala

Posthumno

I evo me sada opet da vas rečima 

oslobodim i onda i sebe

samo me gledajte

Pišem to kao slobodna osoba

 slobodna od sebe i vas

naša tajna će konačno visoko da leti slobodna

I znate šta

nema tu bog zna šta

Ukratko; volela sam te i ti si volela mene

Više od drugih drugarica i zauvek

Ako to uopšte može i biti tajna

XXX

  Obavile smo našu dužnost: zaljuljale smo naš svet iz podsveta u kome su ljudi uvek živeli: naopačke, po mraku, daleko od sunca, proždirući te elemente koji su  život kontaminirali.

  U toku ceremonije povodom tvoje smrti, gospode, bacili su me daleko izvan tvoje senke, sklonili od tvog mrtvog prestola. Nikad nisu pomenuli da sam još uvek živa, tvoja kraljica, faraonova žena, tvoja ljubav i slava, tvoja duša i telo, u telu koje ti je dalo zadovoljstvo i tela tvoje dece.

   Učinila sam da me dovedu do tvog slavnog doma, sela sam pored tvog večnog boravišta, tvog zatvorenog zlatnog kovčega. Tražila sam da  i mene unutra stave; sada smo dva boga, sami; unutar tog  hladnog zlata tako hladnog, pod  mojim slepim dodirom leži telo koje sam nekada dodirivala ovim rukama, božansko telo iz koga sam pila mleko posle poljupca i koja je od moje rane napravila mudrost u krvi. Tvoje telo je sada jedan orgoman blješteći dragulj, težak da se dodirne ili omiriše. Hladno je i neuništivo. Moj faraon je otišao, on je Bog koji živi sa Bogovima. Izgubila sam ga u večnosti ali je večnost konačno dobra prema meni.

  Znači tvoja Lepotica je došla, gospodaru, da  te služi. Nisam smela da izaberem nijednu manju grobnicu od tvoje. Ta koja je bila družbenica boga nikad neće biti samo žena. U ovoj carskoj grobnici, u ovom kamenom boravištu, ti i ja imamo hranu, nakit, drvenu poslugu, čamce, kočije, urne i mirišljavo ulje. Mi smo ljubavni par koga su ostavili na miru, slobodne da se igramo slatkih igara kojih smo se nekad igrali i slobodni od svih zlih igara koje su pokušale da nas zbune i razdvoje.

  Oh moj dragi, moj najdraži, moj poslednji i jedini družbeniče na poslednjem putu; bila sam tvoja ljubav i tvoja kraljica, ti si bio moj gospodar a ja tvoja konkubina, bio si život a ja tvoja suština, ti si bio moja radost a sada je radost večna. Samo šišmiši odgovaraju na moju potrebu da te dodirnem,  krilima mašu, oni su tvoje reči, tvoji izaslanici, tvoj znak, znak da je moja odluka da ti se ovde pridružim bila isitinita i lepa.

Berlin, juni 2003, ispred čuvenog kipa, lica u stuporu

  Jedan egiptolog iz Palestine mi je rekao: Nefertiti je kraljica o kojoj znamo najmanje u istoriji pa ipak  kraljica kojoj  se najviše divimo i slavimo. Kleopatra je suprotno: što je više poznaješ, manje joj se diviš.

   Možda je to tačno za sve lepe, uzvišene i misteriozne stvari. Važi za ljubav, ali zašto za žene? Zato sto su kraljice, zato što su žene, ili oboje? Zašto za Nefertiti, da li je zaista postojala, da li je zaista bila ta koja je došla i nestala? Ostavljajući iza sebe nedovršen kip, koji je samo umetnički model? U Berlinu gde i dalje stoji taj ukradeni umetnički model prokrijumčaren sa svetog Nila, možemo se susresti sa fenomenom koji se zove Nefertiti stupor. Turisti se ispred  biste skamene, pogled im odluta a misli gore. Zašto? Zato što pristižu svuda iz sveta da bi to doživeli. Lepotica ima samo jedno oko da im pruži, dok je drugo slepo kao ljubav.

XXX

Nefertiti, moja voljena drugarice, odavno si nestala, samo poneki sirov podatak  o tebi u ovim tako glupim pa ipak inteligentnim vremenima. Ja tvoja daleka umetnica: možda sam poremetila tvoju sliku, tvoje visočanstvo, tvoju neodirljivost. Možda sam lagala o tebi, ali iz mojih misli i osećanja dala sam ti život koji zaslužujes. Ima zajedničkih momenata kada su sve žene kraljice  bez moći. To je bila naša priča koja je privedena kraju. Protok vremena, ta univerzalna policijska hajka, razdvojila nas je i smestila u odvojene ćelije. Dve družbenice koje služe vremenu u svojoj večnoj sadašnjosti, sve dok ne probušimo neku rupu kroz štivo večnosti, sve dok prste ne proguramo, ruke, poljupce reči  stvarajući tu ljubavnu nit koja žene povezuje.

Neka ljubav prema mojoj Nefertiti, taj san koji sam iz detinjstva gajila, sačuva sve što je dobro, i vredno i zvezdano u meni. Neka tako i bude.asJ

Nefertiti Was Here

Jasmina Tešanović’s “Nefertiti” novella, free

 

   

  

Nefertiti Was Here

She sat on the bank of the river Nile like any common peasant woman. Her feet were in the water, her hands were bare, absorbing the sun on a chilly winter day. Her thoughts went everywhere…

Her life had come to a turning point, not by her own choice or timing: but she had taken action. Women hate that kind of compulsion, to act unnaturally, against a lifetime’s proper times and rhythms, but they do it effi- ciently and often irreversibly.

During all the years of her rule, her life had been at hazard every day, every instant of her reign pitched against the world as it was. After years of slow reaction against her Sun Power, the balance of forces had top- pled.

She had given the dynasty six daughters. After the third daughter, she thought only of women in power: no fathers, no husbands, no sons. She bore another three daughters, and not even her innermost self knew their father She simply refused to know, to follow any dates. Her life was full and fulfilled; she entertained no hopes or expectations. Her future would be one long strain not to let go. A life without a male heir to count on, but with many men to fear. Another anomaly added to the many in her destiny. Every day, at sunset, the auburn sunsets of the Nile, with yellow reflections of dust, destiny con-

3

   

   

Jasmina Te{anovi}

veyed its simple message to her: I have survived anoth- er day in beauty, truth and heresy.

Her beauty combined truth and heresy. The inner truth of the Sun. The outer power of the Sun. All the rest is fiction.

Sitting on the banks of Nile was the woman by the name of Nefertiti, the most powerful woman in Amarna, the Solar Queen, consort of a deposed ruler,bathing her legs and sunbathing her arms: long limbs, long head, tiny body. Absolute beauty might be seen in her. She could be anybody.

#

The Solar King was a very sick God: notwithstanding his doctor’s reassuring words, and all the teas he drank, and the ointments he spread over his heavy deformed body, he was neither thinner nor better. On the contrary, his head grew ever more swollen, his features shallow- er. This sacred head, anointed to the rule of the Sun Kingdom, consecrated to the faith in Truth and Beauty, went untouched and unhealed by the God of Life and Light. He was cast into the power of the Death Guardians.

He wanted so to look for her, to take her in his arms, to

4

   

   

Nefertiti Was Here

take her to his bed once more, to kiss her smooth back and tell her he loved her. Without her, he was a finished man, maybe a dead King, no Truth, no Beauty…

His trusted messenger entered his chambers, bowing for too long. This gesture meant: no escape. Akhenaten mirrored himself in his own mind: he was truly ugly now but still in love, she was still pretty but fallen out of grace, they were both deprived of power… Did he have any choices? To save her or abandon her? To rule or to flee? There were alien soldiers in the palace, mercenar- ies who did not even speak his language. He had no choices at all. She was somewhere evading her ene- mies, running for her life, despising him and his prom- ises of love and safety. Those shattered expectations of their rule…. Their joys, their conversations had no future. They had been the truth, and truth cannot alter or be falsified in past or future.

He mirrors his fat formless image in his swollen head. He bends his thin, deformed neck. Akhenaten says faintly: I am a man no more.

Nefertiti hides in plain sight, a refugee in the plague- emptied streets of Amarna: now she is both the Sun Queen and any common peasant woman: she is the wind and its dust, she is the Sun and His Moon, she is me and you, she is She and He… She took a King’s

5

   

   

Jasmina Te{anovi}

power, she took his glory, she took his children, she took his very death away from him: he was a king no more, she is a queen no more…. She haunts Amarna the royal city, feet blistering, growing dirtier and thinner, thinking of him, of his deformed royal body, his big belly, his heavy thighs, thinking, he is a God no more… There is no truth left to his stricken body. There is no truth to my faith. I do not love him any more… When love dies, then kingdoms fall, heads are chopped, people are angry- hungry, children dance nude and dirty in the streets with wild or half wild cats… Yes, when true love perish- es… Though God had no future, there is always a future. Maybe good fortune, for somebody else. For the chil- dren. Some children die young, some inherit from you, some murder you, some bury you. That is why a woman must bear many. But some children are born as solitary beings, only and unique.Such was her fate.

Nefertiti had a stepsister of her own, Mutmodjmet, a jealous, lively, younger sister who was ready to change the world for her and against her. But Nefertiti knew she was One and Only, a woman fated by her beauty to per- sist for ages. Beauty was a woman’s most-considered quality, but any woman knows how little female beauty is of a human being. Beauty is a selfhood contained within a bottle of perfumed oil. Her soul must look else- where for shelter, for a place of rest. Only old women can be freed for a spiritual life of reflection, a freedom

6

   

   

Nefertiti Was Here

from womanly beauty and the men who enjoy beauty, adore beauty, harass beauty.

She seeks shelter in the alleys of Amarna, silent, hun- gry and disguised as a peasant, no thought of love in her head, no trace of love in her body, beautiful now only in her own memory. She touched, every now and then, that small, tight bottle of perfumed oil. Never used, never abused. The bottle was old, as old as her own awareness of her beauty. She had owned it before the power of her beauty became the grinding-tool of royal power. The bottle was still with her on a fine chain, for she always kept it warm against her body, even when she exhibited herself nude in public. Nobody seemed to see it then, a precious thing concealed and exposed at the same time. But without that bottle of per- fume, she would never have dared to become a heretic. She would never had created a realm for the One and Only, for the God Aten. A realm now falling apart, its sacred Oneness torn by many Gods.

Her daughter Meritaten was married advantageously, thanks to her mother’s beauty and her father’s crown. Meritaten hopes to reign in propriety, in harmony with measure and balance, well-thought of by people, achieving power by other means than divine.

Yes, Nefertiti produced one proper daughter out of six, a

7

   

   

Jasmina Te{anovi}

daughter she will never see again, in order to assure her chance at happiness. Meritaten was lurking in dis- tant Heliopolis, rehearsing her royal wisdom and pro- priety, loving her mother dearly, but desperately trying to avoid her heretic, hectic ways.

Meritaten was even prepared to assume her mother’s place, in her father’s bed, if necessary. The royal bliss of family happiness: the princess would have dispensed with her mother, with her sisters, to slip into the bed of her father, to continue this customary bliss. It wasn’t necessary. Her father Akhenaten was too old for that, already dying. Meritaten loved him still, as dearly as her mother. Dutiful Meritaten would remember how the family used to pose in Sun and Truth in front of cheer- ing subjects, all of them lovely and nude together. It was the only bliss Meritaten could ever know: but it could no longer be. She accepted an appointed husband in order to save the lives of her family, to transform the heretic kingdom without too much blood, to deny the Truth and Beauty without too much pain for the lies and supersti- tion, and to restore the vulgar mediocrity of popular thought. Yes, she did all this willingly, knowing that her father was dying, knowing that her mother planned to vanish forever. Perhaps she hoped that Nefertiti would escape from time itself.

8

   

  

Nefertiti Was Here

Did Nefertiti vanish?

Hiding in shabby peasant wrappings, Nefertiti is free from the elegant power of royal femininity. She is invis- ible, a nonentity. Courtiers of Amarna pass her without a second look. She tells tales in the marketplace to chil- dren, in order to eat. Working woman and maidservants will pay to hear of the doings of the court, little knowing that it is a queen who tells them. The women want to know of love life in the court, how glamorous noble- women succinctly enjoy the hard male bodies and the passionate minds of ardent aristocrats, men prostrating themselves in service to beauty, offering every talent…

Nefertiti tells these stories with indifference. The Truth and Beauty of her husband Akhenaten is beyond their imagination. How must it have felt to be him, a wound- ed God struggling to be virile… She felt very close to her royal husband and his woman’s body: with feeble erec- tions but endless invisible stirring, a god-king with breasts without milk, skin without hair, with thick thighs and enormous belly which had no babies inside. His terrible trembling love, for his daughters, for her. Akhenaten seemed pregnant even when she wasn’t, sharing her nausea with her swelling belly, growing breasts of his own in the lactation period, losing hair from his head in post-delivery gloominess. Her ugly husband could become a woman out of his deep love,

9

   

   

Jasmina Te{anovi}

assuming the Beauty and Truth of a glorious Sun Queen. But what dismaying price has she paid for that…

Who will rescue the Past, then? Already Nefertiti’s royal image was being cancelled from Egypt’s public spaces: hammered and chiseled from stones, decorations, cen- sored from the language. She was collaborating in her own disappearance, becoming invisible even to her own self. What Queen can be buried with proper dignities in Akhenaten’s royal tomb, placed in the spiritual center of the world, a timeless corpse to represent the idea of Truth and Beauty, of the One and Only, of the Aten? To remember, to be remembered. Who will remember the sense of her being and her deeds? Who will bear wit- ness? Can it speak out, this silent bottle of perfumed oil?

No grave, no peace, no glory… But she was learning to survive: cancelled out from Life and a public Life in Death, she had silently conquered a huge space of free- dom: a wasteland, an unknown kingdom of infinite cos- mic powers: that of no Life and no Death. No identity. Her own kingdom, her own beauty and truth, concealed within a hidden bottle of perfumed oil that had had no beginning and no end, no sign of the human counting of time, no record of deeds on earth. She was a heretic Goddess and her kingdom all time and all space.

People will wonder for centuries, for millennia, wander

10

   

   

Nefertiti Was Here

through the deserts of Amarna searching for the traces of a lost beauty: Nefertiti lived here… Nefertiti lived there, Nefertiti lived everywhere. Her undiscovered tomb, her undiscovered body will be invented, reinvent- ed, forged and created everywhere through the world, people will fight and die for one clue to her life, for one hair from her head… Relics will appear,for they always do, as toys of a dead child, cherished more by the bereaved than by the child who owned them.

She knew about the modelled bust of Nefertiti, and she was happy with it. Then, she counted also on the sur- vival of many precious royal possessions: urns, jewels, scrolls, combs, dainty objects from her women’s cham- bers. She counted on her husband’s lasting traces and those of his prepotent family, long in power. She has also learned to count on her own lasting absence: a mysterious lacuna, an image painfully erased from public space. Erased and censored, she will be every- where and nowhere. Somebody must have given life to a Sun Kingdom and birth to six daughters, everybody will think. Who was she? What was her half-remem- bered name: Nofretete? Whose daughter was she, where did she come from, whatever happened to her…

#
On the bank of the river Nile: a young peasant woman

11

   

   

Jasmina Te{anovi}

was bathing her long beautiful feet and sunbathing her arms. Her long egg-shaped head and thick mouth moved in a song to the ruthless sun of Egypt, a searing presence that few could bear in August. It was 17th August 1963: the girl was taking care of a white, fat, spoiled child who spoke a foreign language. The Egyptian girl worked for her living, she wasn’t a slave, but the foreign child was a conqueror, for obscure his- torical reasons.

She stood up. Swiftly and hastily, she sheltered the overgrown foreign child in her arms. She rescued it from the ruthless sun that made its white skin burn to red. The over-fed child kicked and screamed, hurting the small, thin and lovely body of the determined girl. She was tenderly fighting with the child for its own sake. The Egyptian girl, bruised yet smiling, won over the spoiled child. The child abandoned its fat pale body into the long armed embrace of the beautiful curved girl who smiled on her. The passers-by were unaware of this girl’s beauty. The parents of the child, who had hired her, were similarly indifferent. Her name was also Nefertiti. Indeed she much resembled the bust of Nefertiti, much reproduced in every book and manual about an ancient Egyptian queen. The sculpture was well known, but very little else had survived. Even Nefertiti herself had never heard of Nefertiti.

12

   

   

Nefertiti Was Here

#

Nefertiti was an uncommon girl even in her very uncommon family. As a very young child she was pre- cocious: her parents used to say, that girl was never a child.

She had the look in her eyes of somebody who knew her own condition but couldn’t express it. Even her beauty, which was obvious from birth, was never the native beauty of a child, but that of an absent adult. A beauty somehow monstrous, a beauty yet to be, the beauty of an extraordinary being who had to be contained by clothes and taught manners, disguised to resemble a little girl.

Her stepmother said of her: she is a difficult child, she never speaks the things that come across her mind, but I love her more than my own girl. And that was true. Nefertiti remembered little of her own mother, but her stepmother was more her property than that of her step- sister Mutmodjmet. Her stepsister was a lively, pretty child eager to please, but Tey, her stepmother, was an eccentric.

Tey had little patience with her daughter’s simplicity, with her common, ingratiating nature. Tey was a snob in the best sense of that word, one of those elitists who sacrifice their own lives in order to support the best val-

13

   

Jasmina Te{anovi}

ues of the world: somebody else’s values. Tey had no originality, no craving for power, no personal lust for glory, but she could offer peace of mind and comfort. She might seem a marginal being in the world; in truth she was the pillar of support for a truly creative spirit, a healing comfort to those who are doomed to suffer the direct impacts of life.

Tey inherited Nefertiti as a baby, from her husband, the potent Ay. Marriage to this ambitious widower was more tolerable because of Nefertiti: the child was a shield against a too-direct intimacy of husband and wife. Nefertiti’s presence at the family’s center gave Tey a certain freedom in her role as mother and wife; as they were never a natural family, their customs and rituals had to be constructed afresh. Tey loved nature, the fields, the flowers, the river and the desert. Her talent for openness was directly applied to her family; she loved every one of them as a separate flower growing wild and lonely, as a desert miracle….

Tey knew that Nefertiti was meant for glory. Tey did not know what glory was, however. Nefertiti did learn of glory. She cherished the days once the glory was over. Such feelings, tragic though they might be, were richer in sensation than glory itself. Glory was intense, out of control, severed from history in some way. It is better to dream of love or art than to consume it.

14

   

   

Nefertiti Was Here

As a failed and aging queen in exile, hiding from long stares in the streets, disguised in rags with her face veiled, she felt calm and satisfaction. She had been cast from power — cast even from the suspicion of her own existence. No one would recognize this creature of the market as a hieratic being, the Solar Queen.

It did not take long before Nefertiti realized that it was not necessary to hide herself from the world. She was officially dead; her heresy was uspeakable, an aberra- tion that had never taken place. No man was hunting the streets for her; no priest or warrior was even think- ing to search among the lowly of the earth. They were blind to her living presence… and as time passed, she herself was losing her acuity of sight. She had become, not just a nameless refugee in a damaged city, but a woman in affliction. With her eyesight blurring moon by moon, she sensed somehow that her public image was blurring too.

One day, an astonished passer-by did recognize her. She made no guilty start, though; she could not return his gaze. No one else had troubled himself about this wan- derer in the streets, who was officially not only dead, but never alive as well. For all her rags and hunger, hers was a comfortable status. A glimpse of her face no longer excited fear and awe, only wonder, only thoughts and images.

15

   

  

Jasmina Te{anovi}

Yet her beauty was inescapable. Beauty is not easily lost with age or a loss of caste. The skin can wrinkle overnight with harsh sun, a bad wind,but it is hard to lose one’s looks when they have become the canon of beauty, the law of the artists of one’s time. Nefertiti’s beauty was giant and impersonal; it had been a matter of national pride, scattered all over Egypt. With her name and face erased while she yet lived, her face was doubled by many slightly different images, many names which resembled the original queenly name, The Beautiful One Has Come. The Beautiful One was denied past, present and future and yet she was everywhere.

She could not contain her own beauty like oil within a bottle. Others owned it, used it, spread it… And the stranger, he who recognized her, he had even admitted his responsibility for that to her, admitted it as an artist, as a man… As her lover. As a common artisan of Amarna, now the heretical consort of a fallen heretical Queen, a common man, a false God.

All Gods are false, thought Nefertiti, if I am one of them. Yet we are all true beings, if this is indeed my fate. And Beck the artist would add to her: all Gods created from the artist’s chisel are true Gods; only we artists are false Gods. Glory may belong to the swiftest, but then the last ones are the only ones to last. And the Word is God, as well, Beck would say, and the Word is with God; but no,

16

   

   

Nefertiti Was Here

she would deny him.

The Sun is God. My husband was God. We were lovers in court, we deceived him. This life of ours is merely what happened afterwards, after they killed God and erased his Truth. A life like ours has yet to find a God and a Word. Beck the palace sculptor, who loved Nefertiti the erased and forgotten sun queen, he who had once made her image the Kingdom’s image of beau- ty truth and reigning power, who served his masters with pride and his God with humility, now kept the queen as his own chattel.

She wasn’t bitter, on the contrary. She was a stable, aging woman,in a limited, slowly darkening life, a com- moner’s life as snug and solid as a dungeon. She lived with her artisan as his housewife.

She was pleasant about it with him, she was even humorous, for she was a Goddess dwinding into a mere woman, an ideal beauty gently turning into ashes, after many years of the inverted process, of a young beauty magnified into a Goddess. She had possessed it all, and then she had lost it all, as the price of a second chance.

Her six girl children, her divine husband, her reign, her power, her oils and incense, her poems, her songs, her personal objects… All gone… all gone but for sand,

17

   

   

Jasmina Te{anovi}

smells and winds of Egypt, the features of her new home in exile from her old one. Nefertiti’s second life was as barren as a looted tomb and as spacious as any disgrace, but she wasn’t unhappy or lost. By her side she had the gross solidity of this human being, this man who loved her for what she was, who cleaned her body and face, touching her flesh with warmth and tender- ness, a kind of awe in his coarse hands. Every touch of his made her feel a woman and not a Goddess, and yet to him, her every touch was divine.

What a couple they were, self sufficient and intertwined in basic life, a primal love like that of the first man and first woman. Yet so limited and crude compared to her spiritual marriage to a God Akhenaten, in the name of a God, Aten; in the name of a power, the Sun; in the name of an ideal, the Truth; in the name of a guiding image, Beauty.

#

Nobody sees an old woman. People look through you without seeing you. Naked looks, which set you free and offend you at the same instant. A woman’s youth is the opposite. In youth the stares of strangers chain you and offend again, but in a different way. It is a gaze that searches out your bones, your inner depths, your weak- ness. Men of all ages turn gazes of rape toward young

18

   

   

Nefertiti Was Here

women, gazes which are veils, hiding the essence and personality of the individual.

In her old age, Nefertiti was free enough to walk around without veils, to bathe her wrinkled face in radiance as a sunflower, to offer emotional light to her blind eyes. Sunlight entered her eyes as a dazzling God now.She was losing her eyesight, after having lost everything else.

When she contemplated her previous life, only bits and pieces turned up now; a vivid epic with no sense, only hints of continuity. The strongest links to her old age seemed to be found in her childhood, in the years before divine marriage.

She had been given by Queen Tiy to Amenhotep VI Akhenaten, the frail, tender and mystical prince. Her betrothed was not a stranger. She was his cousin, and she had met him in the court.

His mother Tiy, the Queen Mother, liked Nefertiti better than her own sons. The Queen did love her younger son Akhenaten, but less than her firstborn, that handsome boy whom everyone had supposed would inherit the kingdom. He was destined to perish at sport, drowning in a foolish act of boldness. So Queen Tiy would have to settle for reality, a political skill that any Queen soon

19

   

   

Jasmina Te{anovi}

learned. During all of her reign, Queen Tiy had been set- tling for this or that arrangement, a ruler with her feet on the ground, her head high up in the air but not cloudy, her hands deeply involved in the realities of power.

No queen can officially rule a kingdom, but the biggest challenge of a queen is to avoid being overrun by a kingdom, crushed by it and killed. Queen Tiy could turn the spinning wheels of fortune into a sturdy chariot that bore her to advantage. Queen Tiy was a born survivor, the daughter of a highly ranked but not royal family. Every day since her own royal marriage, her skills had been exercised to create and preserve her own life.No shield of divine power could be fully trusted to preserve those who knew the nature of politics. On the contrary, it was Tiy who paid for the irrationality of divine excess- es, for the Gods made demands yet never bore earthly responsibility.

When her husband, the god-king Amenhotep III declared to her: — My dear wife Tiy, our dynasty needs a boy-child; therefore, you will bear such a child for me because I order you to do such a thing, and you are a Divine Queen — Tiy knew perfectly well that no divine orders ever made sons for men. Tiy knew well that royal women stricken by such orders would kill and bury their own daughters, substituting sons from harem

20

  

   

Nefertiti Was Here

girls or buying sons from peasant women, in order to respect the Divine will, to preserve a Divinity from fail- ing at its job.

Tiy knew that women like herself always met their duties. Tiy was no more unscrupulous than the other men and women of her time and place. Tiy had much bigger tasks on her hands, dark thoughts within her soul, and a huge vitality for survival. These qualities made of a woman a very strong, reliable and rather dangerous queen. Tiy was fond of Nefertiti, the mother- less older daughter of her own brother Ay. Tiy sensed that Nefertiti liked her strange son, the younger prince Akhenaten, an ugly boy with odd features, but with a talk that could intoxicate. Nefertiti was not merely fond of Akhenaten; she really seemed to understand what he said.

Nefertiti’s stunning beauty posed no problem for Queen Tiy. Nefertiti’s youthful beauty seemed the empty frame of some unknown future majesty. Her virginal flesh lacked womanly warmth, and she never walked in the sensual, seducing way of the sophisticated women of the court; Nefertiti’s timid face, ever quick to mimic her eld- ers, had a decent quality of shame. She did not lure the courtiers with her good looks; when men seemed fasci- nated by her, the liveliness and clarity of her features became a tool to kill off their flirtations. Nefertiti’s beau-

21

   

   

Jasmina Te{anovi}

ty was not to be consumed or enjoyed. She was desig- nated to marry a prince – a younger prince, not an heir.

Nefertiti’s powerful father, Ay, guaranteed to his sister the Queen that his daughter was well educated, tough- minded in worldly matters of life and death: the young prince had no such qualities, and everybody knew that. Akhenaten preferred poetry to history, flowers to weapons, talk to walks.

When Tiy and her brother Ay decided to mate their two extraordinary children together, they also thought of ridding themselves of two peculiar burdens: this dream- er, this great beauty, they were too heavy to keep with- in a household, in the way that sensible households were best run. Tiy had married into the most potent dynasty in the world, rich and immeasurably old. Ay was a counselor and warrior, a man whose virility and quiet vigor assured the safety of the royal regime.

These two stellar children that brother and sister had given to the world, they were two happy burdens, the darlings of history. These two divinely gifted cousins, family aliens both feared and admired, were to be joined as one in the channels of history, and controlled through the royal institutions. As an adult couple, they might achieve great glories — but always under control. Such were the plans of Ay and Tiy, for a marriage conceived,

22

   

   

Nefertiti Was Her

arranged, and executed. Such was their pious tribute to the power and glory of the Amun the Great, the god they adored and served.

#

One night, just before her death, the aged Nefertiti had a dream. She dreamed of being queen. In her dream, she had never been burdened with royalty, so she was sur- prised and wavering. She was in a desert, lying on bed of bare sand. The dune moved and whispered beneath her, a hamsin desert wind caressing her body. She had become a royal sarcophagus: both the body and the body’s eternal bed. Within her dream, extreme peace and infinite silence had become the nature of her being. It was a joy so overwhelming that every other memory was forever buried in sand.

#

Many centuries after the death of Nefertiti, an eleven year old girl, pale of skin, rebellious, spoiled and sun- burned, was playing her own games in Nefertiti’s desert. The nation where Nefertiti had once reigned as a Goddess, and then died one death among many, deaths as innumerable as Egypt’s grains of sand. The endless dunes of sand, moved by the power of the hamsin wind, excited this girl. A girl of her tender years could under-

23

   

   

Jasmina Te{anovi}

stand the infinite space that the dunes offered to her, the child of her own epoch… This alien girl felt the stirrings of divinity… Times had changed, young girls had few true queens to look upon. And yet this girl knew of Nefertiti, certain small unimportant details that a for- eign child could pick up in the culture that surrounded her. This girl smelled jasmine, the moving sand, the wind that pushed it, the Nile once ruled by Nefertiti…

Such was the channel through time, in which this girl sent her secret wishes, freighted and burning, toward the dead queen. It was so hot in that desert that the girl suffered visions, she stifled screams when the dunes saw and followed her, and the wind sand-blasted her flesh. Faltering, she saw a huge queen made of sand, a majesty lying immobile. There was sudden safety for her here. Such visions are far too large to fight.

The young girl admired this giant figure, a body beau- tifully dressed in alien clothing, a woman’s hair and long neck. The girl was stricken by a terrible desert thirst, she suffered mirages of shimmering water, lakes, trees… And then the recumbent queen woke and moved, she stretched one hand towards the divine blue sky, then the other hand, bending first one knee, then the other: she moved with grace but also stiffness, a mummy long asleep. She gazed at nothingness; she had one blank eye.

24

  

   

Nefertiti Was Here

When she rose to her feet she was big as a dune, and she carried a tray. She offered her tray to the stricken young girl – on it, sweating and frosted with ice, noth- ing less good than a bottle of Coca Cola. The eager girl screamed with pleasure, in one second she had lost all her interior fears and put-upon grown-up attitudes. She leapt for the tray of the generous Goddess and snatched the delicious bottle…. running away with her trophy towards her parents’ broken car, parked just beyond the dunes.

Mamma, mamma, look what Nefertiti gave to me — she said proudly. The child’s mother, weary with desert heat and the exigencies of car-repair, never looked, never thought twice: Yes my dear, just drink that. Let’s get home quickly, before we melt. One can never tell why things happen as they do. Look at this car for example. It just stopped all of a sudden in the middle of the desert. Yet now, it is running again.

#

Nefertiti’s contemporaries, veterans of court life, natu- rally wondered. Did she really love her God-King hus- band? Did she love this prince as a man, or as a woman, or as a God, or a Poet? Or did she simply pre- tend this wifely affection, in order to seize power and remain alive? Rhetorical questions deserve no answers.

25

   

   

Jasmina Te{anovi}

No effort, however honest, could answer that for Nefertiti. She and Akhenaten had undergone so much together, endured such transformations, assaulted and broken the limits of mortality, rewritten the birth of the universe and dictated its end… Nefertiti’s one and only life was inseparable from Akhenaten’s. When the God- King died so cruelly in his last pain and ecstasy, she was in perfect health and strength, yet had nothing to show for it. She was simply a corpse at once, a mummy in the very moment he expired his last breath, sliding into Eternity, with, she thought, a rather foolish smile on his face.

Standing as witness at his deathbed, she was disguised as a servant of her own daughter, Meritaten. The dying man could not recognize her. Crying tears of abandon- ment, Nefertiti felt a bone-deep fear warmed by anger. She was enraged by his willful departure from life, his dismissal of her into the world they created together. Akhenaten had abandoned her to a heretic court in col- lapse, an arena that could never feel comfortable or safe without him, a regime overcrowded by tall girls with elongated necks, royal women who played instruments and danced nude in the sun, because he, their Father and God, told them that such things were righteous.No royal Egyptian had ever done that before, nor would custom ever allow it again.

26

   

   

Nefertiti Was Here

And thus came her fear. What will my princesses do in their suddenly blighted future: marry properly, stay silent behind some male functionary, chosen for political reasons to administer the realm? Six girls she had born, as the dynasty waited for a boy-king to come. One girl had died, yes, but five others lived and thrived and hoped for lives of their own. And not only them. Emboldened by the dead man’s promises, other groups of girls in the court of Egypt were gathering in the Sun, proclaiming feminine beauty as Truth, as Power, as Word. Akhenaten, born as male, gradually developed women’s characteristics, and finally, became a God of such muddiness of gender that his own did not matter or couldn’t be claimed. His divine body, deformed by new shapes, was more than an illness; it was his claim to holy difference. The God-King dressed to show his dif- ference, once an esthetic crime. He made Nefertiti the monument of femininity, building an empire meant to serve the idea of difference as divine superiority. Had the King been born a girl, his difference from humanity would have been normal, and thus invisible and hidden, but being born as a male prince, his difference became a surplus, a treasure, a challenge, and a threat.

Nefertiti understood his condition: emotionally, instant- ly, never as a matter requiring objective judgement. Her natural beauty matched his unnatural ugliness. Her beauty had threatened her from the very moment she

27

   

   

Jasmina Te{anovi}

became aware of it, as a power that could be used against her if she didn’t use it first against the world. She recognized in his ugliness a very similar burden, expressed through a man’s world and philosophy. Thus, in order to be set free, they had to invent a new cosmos: and they did.

When he died, she went mad with rage. Should she accompany God to his tomb? She imagined herself in the sarcophagus, still alive, taking poison to fall asleep unto death. Would she feel closer to him and less angry if she died of suffocation, as he had done, in his last choking fit, piously invoking the four symbols of life: water, earth, sun and air? Was that what he was urging her to do, in his last fatal trance? Had he ever considered her own fate, as she thought of his so constantly? Maybe it had all been delusion, her love for him, her life with him.

As a very small girl she had lurked in her bed, in dark- ness, flying with closed eyes, flying until dawn rose within her skull. When she told her parents of that, they believed she was stricken, but she saw more deeply now. She had never been ill, she was only preparing herself to die without death, to live without a living body. To persist as soul, energy, power.

Every woman is a born queen. Very few rule the world:

28

   

   

Nefertiti Was Here

every woman could wield power, oh yes, she certainly could, if given her own world and the freedom to run it. In some ways, women already rule this world, unbe- knownst to its masters and themselves. But once they are seen to hold power, something goes wrong. Not something, nearly everything: those rules for ruling that were so good when hidden and unknowable, become inadequate and dangerous when applied in pub- lic. Women’s language instead of soothing becomes irri- tating, women’s punishments lose their sense of justice and become revenge….

Hatshepsut therefore became a man. So do most women who ever hold power on male terms. That was not Nefertiti’s fate or choice. On the contrary, her female power was so unchangeable that her men turned into women. Following her strength, they turned out badly, losing the customary stolidity of Egypt’s Pharaonic means of power, sinking quickly into decadence. A great empire of female power might have reigned for cen- turies,in glory and abundance, had the world been pre- pared to tolerate such a thing. But it isn’t, before or after. The world is a seething battlefield of conqueror’s wars, the glorious boy-games of Eros and Thanatos. Those kings that killed or were killed; they were not fighting in the name of a desert wasteland; they merely made one of the world, and then suffered by living in it.

29

   

   

Jasmina Te{anovi}

Nefertiti and her husband adorned a new-built city with lakes and planted flowers; they perfumed the middle of the desert: they sang and danced to the sun, they exposed their own bodies, hugging and kissing, to the stunned view of their subjects; they bore girls whom they embraced from the throne. Then the world closed in on them. It was a butterfly metamorphosis, lasting only for one day: brief as true love, which, as some claim, can last only a few seconds at a time.

#

Nefertiti Means the Beautiful One Who Comes

She came among us, but she left no solid traces of her being. She has no grave. Her son in law was the famous child king Tutankhamen.

Parents eat their disobedient children, the Minotaur told us that. Some mothers can do this even while the child is in their womb. The beautiful lady who came among us, she who worshipped the Sun with her husband Akhenaton, revelled in her heresy for years… The infant world they had created was swallowed fast and totally, obliterated in one month. Yet they left behind such a potent violation of the norm, that notwithstanding the total cleansing of their history and their posses- sions, somehow we still know of it. Whatever we think

30

   

   

Nefertiti Was Here

or say of them may be true or false, except the fact that they were there. Their lack of graves proves that they once lived. As people, not only as icons.

The beautiful lady who comes was very shy and con- ceited: I can imagine her walking and talking as a sev- enteen year old, her slender limbs too long to dress properly, awkwardly out of control. I can imagine her as a willful adolescent, even as she grew old. Youthful vitality never abandoned some stubborn niche within her body. Men might consider that a mishap, but women would say nothing of it; internal youth happens to some women without their effort or wish, as a pregnancy.

When she entered the court as Queen, the court bent to her canon of beauty; and when she was banned from power, the court turned its back on her as if she had never been there. Of course she was one presence there, not an absolute power. Women never rule in solitude, unless they turn into men. But once her own reign had passed, no one could distinguish her own acts of will from the grim constraints of bureaucracy, from decrees by reasons of state. What was it that she herself want- ed? Was she as poetic, mystical and febrile as her hus- band? Was she as superficial and banal as her succes- sor Smenkhare and daughter Meritaten, was she finally as weak and naive as Tutankhamen?

31

   

   

Jasmina Te{anovi}

All these rulers had heresy weighing heavily over their crowns. Was that Nefertiti the beautiful one who comes, who breaks all the rules when she comes, and who makes no rules to replace them… Beauty creating a chaos, a void, that can only be retrieved through huge acts of creative energy, forming a new sensibility. Such a chaos had many later echoes, in the bare-breasted Minoan civilization, in an Austro-Hungarian empire where doomed Mayerling lovers fought the authoritari- an father, whenever the arts grew heavy with revolu- tion… When her storm first occurred in fourteenth cen- tury BC, it was a gust of desert wind that spread dust into people’s minds, blinding, deafening. A host of ener- gies concurred to hatch that whirlwind, many coinci- dences, laws and customs of which we know little. We have to deal with the withered remnants of millennia, be that truth or lack of truth, all the misguiding clues of which history’s maps are made. Clues require a frame, a creative mind must assemble understanding… If not a coherent story, then at least some images…

Nefertiti was sitting at the bank bathing her long legs in the Nile: half blind from passionately staring at the sun, burning her dark skin to pain.

Every day, for hours, as she submits to washing by her troubled handmaidens, she breathes the sun-stricken dust, her nose wrinkling at the stench of her own dis-

32

   

   

Nefertiti Was Here

grace… Victimized within the court of her stricken hus- band, threatened within her own palace by the Amun priests and Horemheb the warrior. Egypt is in downfall, and her enemies restore the rituals of the old regime, hoping through their empty gestures to conjure up power and wealth.

Every day she performed the same defiant ritual in the same place.

While her husband lived in near-captivity, banished from her side and denied all relevant public duties, her Sun-worship on the bank was a dangerous act of trans- gression. All the old laws are new again. She served the Aten as such: as an act of rebellion, a ritual of continu- ity. She knew that Akhenaten was too sick, too delirious, too weak to do anything but obey his captors.

They would let him be God for as long as he was willing to believe the fiction of power they offered him. But only she could now carry on with the supreme duties owed to Aten God of the Sun. She knew that every day she risked her life in this bold heresy. There might be an official execution, or a quietly ordered poisoning. She aban- doned sensible precautions, and exposed herself to death as much as to the sun.

It was a crushing decision to make, when every particle

33

   

   

Jasmina Te{anovi}

of her body longed to survive at any cost… but time passed, the sun rose and set, and she became so drugged with the fear of persecution that it became a permanent state. Without fear of arrest and execution, she knew no peace in her daily life. She had no resources left, no plan or strategy other than to wait to be killed. This became her doom, and her hope.

But much worse punishment awaited: she might forfeit royal life entirely. A glorious doom would not come. Martyrdom would be denied her; and in the new order of restored priests, her fate was invisibility. She became the mourning invisible widow at a wake at the bank of the Nile, a crazed eccentric who might claim that she once was a divine queen – a hag who peculiarly resem- bled some half-forgotten Queen who used to be the Beauty that Comes, and is now long gone, into nowhere and nothingness.

#

Whatever historians, enemies, heirs or witnesses may say in denial, it was a marriage of love and passion, that between Nefertiti and her husband god Akhenaton. The cousins knew each other for some time, not long or intimately, but well enough to know the burden of differ- ence they each carried within themselves. Their admi- ration, their passion, that they held back in their hearts.

34

   

   

Nefertiti Was Here

She out of silent beauty and proud vulnerability, he out of physical weakness and ecstatic state of mind.

They went well together. Court parties along the river with boats and flowers floating, wine served in abun- dance, servants dancing, music playing… They would shift to quiet corners of the party, aware of the invisible yet attentive surveillance of the mother Tiy and father Ay, their agents, their informants, their spying ser- vants. Then they would talk; a few daring words, touch- ing and exploring their common ground: confessions of feelings, hopes and plans.

Mother, I want to marry her, Akhenaten said one day, Mother, I love her.

Good, said Tiy smiling slyly as if only she had ever known anything about it. Of course Tiy had not made the marriage be; she was wrong in assuming she could guide Akhenaten’s desires, but as all authoritarian mothers, she preferred never to learn how stubborn her son could become. If he didn’t want Nefertiti, no laws or threats would ever have made him marry her. He could have wept himself straight into madness, or driven her insane through risking his own precious life in bold- ness. Her favorite son, heir to the throne, had been killed that way.

35

   

   

Jasmina Te{anovi}

Ty was an attentive, cold-blooded mother; she had her favorites, but she knew better than to neglect the chil- dren that she could not like or understand. Akhenaten survived to rule the state, even unwillingly, and in the shadow of general mourning for his far more vigorous, heroically reckless brother. They all wanted a lusty King whose simple needs they could understand; they all had to settle for Akhenaten the queer. Akhenaton was fitful, half crazy with visions, strange pains, vomits, headaches, trances. But he entirely lacked stupidity, and his appearance of weakness was a sham. He cared nothing for pride and could never be bullied. He had no intention of ruling in the manner of his dead brother,his beloved mother, or his casually brutal pharaoh father, a man he particularly despised.

He knew that in order to remain strong himself, he had to weaken the ruling system. So he set about changing the rules: fitting every detail of state to his personal measure, as if a kingdom were a suit. The loving care of Nefertiti meant comfort and safety to him. With her at his royal side, he could be himself at his best.

One evening sitting at the riverbank with torches alight he recited one of his recent poems: he was moved to tears by the beauty of his own verse. Nefertiti listened in silence and instead of showing distress at his strange, teenaged face, streaked with tears, she took

36

   

   

Nefertiti Was Here

both his hands in hers and kissed them. Akhenaten shivered, deeply excited.

For the first time she sensed his male interest in her. We will have joy, my lovely one, he told her fervently, and then we will have children.It is in my power to do whatever God wills, he told her eagerly, seriously. Many courtiers break the rules of proper betrothal and steal the sweets of marriage first. I can evade these spies set to watch us by our foolish parents, retire with you into a bedroom no one can see. But such is not my decision. It pleases God to wait for the divine wedding night. It is good to know that I can long for you.

#

It was during a summer party in July. He came to her by surprise and pressed his lips onto her; a kiss, as the wind. Every time that something would hurt her, be it word or deed, that kiss would pose itself back onto her lips. That first kiss. It was a madness, an intoxication, an obsession:she knew it and fought against it, but then, after some time, she began to enjoy it.

Nobody could see the invisible power of her lover streaming into her and through her. The tremendous flow of energy stored in her…. It lasted for ever, aloof

37

   

  

Jasmina Te{anovi}

from reality, one kiss forever: its perfection, its divinity were not to be questioned, because such questions had no answer. She would bear children, assume all the duties of royal marriage, every heavy burden…. But the lightness of that kiss made it not only possible but nec- essary.

Dearest dearest beloved king of Aten, that is what my love for you in all those years was made from: of just one instant, of me and you becoming One and All. Our God was born at that moment, and God was killed the moment they parted us.

Nefertiti was given in marriage as a 14 year old girl: she became a woman when she first bled at 11 and a half. She was frightened at the sight of such blood. Her mother had died, so she went to her father. Her father called his sister and patted Nefertiti solemnly on her shoulder. Her stepmother soothed her for becoming a woman, but not so well as her mother might have done it. They bathed her, oiled her and dressed her. Rituals were carried out, instructions given. She was done now. She was never to touch herself there. Her servants washed her, splashed her clean: her womanhood belonged to the kingdom, and she was to be privileged and happy.

She was married to Akhenaten. He was the first man to

38

   

  

Nefertiti Was Here

spread her legs, to touch her womanhood in admiration. Nefertiti was amazed and afraid at first, then she start- ed craving his touch.

It never occurred to her to touch herself, until, one night, he asked her to do so. She touched her curly pubic hair with her fingers while he stared dazzled at the play of her long nails. He ejaculated at the sight, spattering her legs and belly. And he said: this is my gift to you, the semen of the God…

Another time, his divine gift flew straight into her face. Each night they played and played, and pleasure was in abundance. As he licked and caressed her, he placed her head next to his maleness. It found its way into her open mouth: again he came very swiftly, moving only with tiny lunges: Nefertiti choked and then he said: that was my gift to you, my semen of a God…

One day he rubbed his half erected maleness over her femaleness, and then he came. Her pubic hair was sticky and he gasped to her all at once: this is my gift to you the semen of a god…. After that day she did not bleed anymore. She started vomiting, her breasts swelling and her stomach moving. The doctors exam- ined her naked female body. They stuck fingers into her femaleness and said in surprise: she is a virgin. She was, but she gave birth to her first baby girl exactly 40

39

   

   

Jasmina Te{anovi}

weeks later. It was a mystery but nobody bothered to think much of it; a virgin birth is a minor mystery when it comes to Gods.

The sharp pleasure she had experienced as a virgin never came back again. She had given birth, she was a woman; with a uterus that cramped and bled with the moons, sensual deep and painful with lust. Some women from the court chose to put a spiral into the uterus, a copper or golden device which prevented preg- nancy. It was not approved, this wriggling inner touch- ing of one’s own womanhood, but men closed their eyes to such women’s games. Women transgressed in order to live, and since men could not abide by their own rules, they had to close their eyes.

Sometimes, in a spasm against lies and transgressions, closed eyes would open wildly. Thus gods would become artists.

Lost somewhere between poetry, hallucinations, fits and strange sickness, the young prince’s body was trans- forming year by year. His piping voice was womanly, his hips grew soft and thick. His cheeks and chest were hairless… but unlike a woman, he had no desire for men.

The changes afflicting his flesh never seemed to alarm

40

  

   

Nefertiti Was Here

Akhenaten. Being God, he admired himself and exam- ined every change keenly, first confiding his medical privacies to his mother, then studying them alone,and finally revelling in them with Nefertiti.

After some years of marriage they started to look alike. He imitated her and she imitated him. He ordered the palace sculptors to represent them as equals in status and beauty. After the girls came, one by one, the six girls were also portrayed in a row of equal size. Thus Akhenaton controlled his warping body by becoming all of them at once, protected by love of the family, one cor- poral body of royal love.

In the artistic representations the family hugged, touched, smiled, held hands, showed intimate parts of their body and beautiful objects of grooming and bathing. This incessant modeling, the Amarna beauty cult, smacked of superficial vanity; it might have wast- ed royal time and energy better devoted to waging wars and punishing court conspiracies.

But the common people rejoiced in it, and adored the glamorous, langourous royal family: they were as bla- tant in their bodily needs as any commoner, yet they were royal and unique beings, publicly exalted in aris- tocratic blood, in goods, gifts and power. Those common souls worked hard to survive, and yet they still dreamed

41

   

   

Jasmina Te{anovi}

fondly of pleasure and leisure, of lingering kisses in a day of rest.

When the fields flooded well and were properly worked, Egypt was abundantly rich. If hunger abated and plagues stayed at bay, the peasants were mostly happy about their fates. It was not their business to fret about borders or warfare, to imagine any dangers to the ancient status quo of state and temple. But wars were waged vigorously in times of abundance, carried out by generals who scorned commerce and the muddy pro- duction of crops. The wealth brought by peace and order encouraged the bordering smaller kingdoms ever ready to fall on peace and reduce it like a cloud of locusts.

Then Akhenaten as a ruler refused the Gods of his ancestors. Those too-many Gods with their senselessly demanding minor cults, those too-many ancestors with their too-many graves and tiresome rituals. Oneness. Simplicity. Truth. Instantly he created a oasis on the brink of an abyss. The single line on which he played was blessed by a lonely God of Sunlight, but it was a very thin and wavering line. Only very skilled players as he and Nefertiti could survive such a political gam- ble. But no one survived forever. The state of affairs after his own death, that he didn’t know, or even if he did suspect it, then he didn’t care. And that was the choice he had made on deciding to marry Nefertiti and

42

   

   

Nefertiti Was Here

to make a new world come true: neither of them had cared for how long it might last. They both wanted something new to happen during their own lifespans, never minding the awesome aftermath of immortality.

When she gave birth to her first daughter, Nefertiti learned what pain was all about. As an unexpected con- sequence, she also learned the nature of power. The court had expected a boy, as a heir to their new king- dom. Even Nefertiti wanted a boy, because that desire was expected from her. It was easier to rule with a prince and heir at one’s side.

But once the tiny creature was born the young royal couple didn’t mind the disappointment. Nefertiti even felt relieved not to be the mother of a prince, always the focus of plots and discontents, while Akhenaten felt simply happy. Nefertiti was afraid of her own feelings after the birth. She felt so rich with her baby girl in her arms, yet also irrationally frightened that somebody might take the infant away from her, stealing the future and making their empire fall. Superstitious thoughts, sudden and unexpected, swarmed in her head: were she and her husband both so feminine that no prince could be born into their marriage? Was she a woman who could only give birth to women?

It certainly was a sign of divine will, when five other

43

   

   

Jasmina Te{anovi}

girls then came into being: small, pretty and healthy. They were as pearls, as rare diamonds to be set in a crown. The couple thus decided to create a feminine crown among the cities of Egypt, to build a huge garden for a fertile Solar dynasty, to make a city freed from his- tory, where every step of the new-founded streets would be a labyrinth of life not of death.Such was Amarna, a huge royal palace for an extended family bursting with feminine life: beauty was the guiding image of this royal oasis. Everything in it was to be necessary, yet beauti- ful. The waters, the gardens, the alleys, the homes, were built on interior principles, all part of a huge Divine unity. Every particle of the whole should be per- fect: the perfume bottles, the make up kits, the plates, the brooms, the cups — All the details built up into a whole, each particle resembling the whole,as grains of desert made up the desert itself. And the whole had its own void, a central plaza for fantasies: a fata morgana in public display to everyone who dared to dream and plan. All those privileged to live within Amarna, this queendom without visible walls, displayed their own dreams of a better world: music and dance and wine and beer and perfumes and lovemaking flourished.

Weapons, fights were banned, even rough movements and rough voices could cost an offender his life. Akhenaten believed that those who damaged Amarna’s ideal beauty and peace should be annihilated. Absolute

44

 \  

   

Nefertiti Was Here

accomplishments cannot be befouled by compromises. Even the wisest courtiers and best-bred aristocrats feared such exclusiveness. Many fled Amarna, then timorously gathered at the borders of the flowery city, building a shabby outer wall to house those misfits who had become refugees in their own country. The refugees did not criticize Amarna’s perfection; they did not dare to speak out for many years. Their raucous,vulgar voic- es could not reach the absolute pitch of the flute.

#

My life has become physical pain. I touch the ugly sore on my eyeball, and the jolt of pain re-awakens me to my sacred duties. As long as the wound still hurts my mor- tal flesh, then I will know that my duty is still to live on, to act with responsibility and dignity because I am still a Queen Goddess. A deposed one yes, and an erased one, but not even Death can touch me now.

My beautiful body is going away, and when I finger the swollen pain of my blind eye, the lid blinks less and less. But although blind now, I can remember sight; I can even see the past and future. My thoughts have become my eyesight, they are not too keen and some- times they are peculiar: fragmented, contradictory. But my unitary blindness knits a pattern. Thus I do see and reason, my seeing reasoning and thinking is all of one

45

   

  

Jasmina Te{anovi}

piece,and the light is a ray of sun, a sun that shines only for me. I follow it like a sunflower, twisting my body, changing my axis, my balance.

People made of glass will shatter once they fall…. and those made of sunlight can never fall nor shatter. It is a matter of faith. The faith of the first is frail and flawed, too many elements, too many gods, shredding the sun… The second faith is one and only, powerful and indivis- ible: one God in me, me in one God.

I am a queen and a goddess, my blindness is my mir- ror. People who stare at me are stunned with fear that I know how to see them. The evil eye of a blind queen shatters their protection. They fear my anointed beauty and its heretic transformation: looking at me, they see the blight to their lives. A beautiful world has fallen, gone, but Nefertiti is here, was there: the one and only principle of truth.

#

What of the fates of the common souls: those whose faces were never in stone, marble, fine colors? Is their dust coarser than the dust of fallen Gods? Since their deaths were never marked for by art and works of art, perhaps they are still alive. Is life the time before death, after death, or both? How would we mortals know the

46

  

   

Nefertiti Was Here

difference?

Nefertiti lies still for her life-mask, a death mask. Faint light touches the never-closing, wounded eye. A painful wound, a pulpy sore made even more painful by her own severe and regular touching of it. She lies on the sculptor’s couch immobile, as the hot wax of the mask is spread across her features. Not the first such mask, maybe not even her last. A queen’s mask is fit to last for eternity, it is the very witness of her being. Nefertiti was here: the mask cools and shrinks, perfecting itself to her face. Skilled hands pressure the material: every detail must speak: a birth mark, a wrinkle, lines of troubles, open sores and scars… The artist will refine the details, he will join the details to a whole, that whole being who breathes shallowly through her stiffening mask. She lies on the couch as immobile as death, for it is a duty to the Gods to behave as if one is timeless. If she could stop breathing forever at that moment, she would shed her material body. A painless moment of transition, like the small moment of eternity before falling asleep. To dream as God rules Time.

#

Nefertiti is drunk. She is stumbling through the sculp- tor’s meager rooms,hitting and overturning the precious wine-jars, plundered and smuggled from her palace.

47

   

  

Jasmina Te{anovi}

She has drunk too much of Akhenaten’s lost vintages, she wants to end her life as his has ended, and she wants to suffer and scream as she does it. The sculptor seeks to catch her with his rough sturdy hands; he is after her, to restrain her. Her legs are sluggish, she can- not dodge or outrun him. So she stops, she breathes heavily, she turns on him. She has a dagger. He is not afraid of her or her dagger. She lunges at him, he moves aside, avoids the blade. She tries again to stab him, tumbling into his arms.

#

Nefertiti wanted to be her own maidservant: the only person she envied in her kingdom was her handmaid. The young maid’s name was Nefertiti too, for she had been re-named after a Goddess. Her earlier name and history had been erased; service to Nefertiti was her only occupation. She was a harem child, born in seclu- sion from the eyes of the male world, given over for training in sacred service.

The girl was youthfully pretty and as dark of skin as Akhenaten’s father, and though she shared a name with her Queen, no one would have mistaken their looks. They lived together day and night. Nefertiti the maid undressed, washed, adorned Nefertiti the queen. Nefertiti the queen envied every act of service the girl

48

   

   

Nefertiti Was Here

Nefertiti offered her. Simple, private acts of dressing and undressing were denied a reigning queen. More to the point, a Queen could not undress another person: even her infants had been swiftly taken to be dressed by nursemaids. The Queen jealously watched her small Nefertiti bending and collecting royal garments as they dropped toward the floor. She would air them and fold them with care. The girl’s hands had the craft of an artist: she would gracefully dice fruit, arrange the bits on a plate. When the Queen ate the fruit she saw the maid’s mouth move with pleasure. The sight of that robbed her of all feeling.

Later in her life, the fallen Queen was allowed to feed a man with her bare hands. Beck, the sculptor would let her sometimes cut his fruit in tiny pieces and feed him bit by bit, from her fingertips. By then she was nearly blind, but she would wield the small knife very slowly, testing its cutting edge with a sensual fingertip, holding the fruit in taut anticipation before slicing into it. He had to risk sharing his home with a blind woman with a blade, day by day, night by night: that was what was left of her royal ease and pleasure.

A blind woman had become her own blind maidservant. She could still recall life as a Goddess before becoming merely human. She always remembered that best while holding a knife with a sharp cutting edge.

49

   

   

Jasmina Te{anovi}

#

Nefertiti never owned her own life, and now that she is dying, she knows it. The force of death upon her is so great and irresistible that she realizes that she had always lived on sufferance. The life of a queen, the life of any woman is as frail as a spiderweb, invisible threads sticky with her own spittle, taut with her own spite. A web of illusions. Only immediate danger, terri- fying force can shake her from the center of that web.

A kingdom that was also a family claimed a total own- ership of Nefertiti’s life. All of them acting, of course, out of love and care. Having been born among them, she also owned all of them as long as she might live. It would be presumptuous to feel bad or long for death. Weeping was prohibited to queens and goddesses. Royal weeping made empires crumble. The common people suffered.

The only way to possess herself was to end her life by her own hand. But this escape was prevented more than once, and she was also glad for that.The scars became memories of those moments when she had really existed.

She lost her eye and her ear. The left side of her lovely head was forfeit to her passions. Such disfigurement was a major shame and a curse to her reign. She lost

50

   

   

Nefertiti Was Here

her shapely head as an irresponsible wild woman who had dared take back her life. She owned herself in those few disfiguring moments of unrestrainable personal energy. Such a monster must be done away with for good.

#

A powerful bird, no, a huge bat was squatting over her slumbering face, with his fierce claws gouging into her chest. The bat meant to pluck out her heart alive, and carry it, still beating, into the distant realm of the dead.

Many years later, in an empty tomb, where a queen might have been buried, a swarm of bats emerged when men first broke in the doors.

#

“Look at the bird flying, little one,” says the queen to her handmaid. “What is this metal bird, it looks as if mum- mified, as if made of gold and stuffed with sand flying to some other star.”

“It is the silver crane, my queen.”

“But she sings no birdsong, just one long, deafening drone. Her wings are stiff. She will fall from the sky,

51

   

   

Jasmina Te{anovi}

she must fall?”

“She flies far my queen, we cannot see her we cannot hear her, but she is there in another sky, she is alive and she is singing her loud song and flying.”

Nefertiti the damaged queen. Her left eye blank and white. Her chipped ear bent as if missing. Surely she is blind, almost deaf.

The bird follows the sun as a sunflower does, pursuing the passage of time. The Solar Queen sees an aircraft over Egypt. No maidservant would dare to contradict a Goddess. Better to lie to her and call it a living bird. A girl is playing in the desert 30 centuries later. A bird, a distant airplane. An old queen, a young servant. A woman thoughtfully bathes her feet at the banks of the Nile. Nefertiti herself, the sound of her name. The bird and the plane were One. The figures of God. The past and the future.

The sky was one, as well. The Sun, that touches every- thing.

Common women do not dream of leading common lives. Uncommon women do. They are lucky in life, and lucky to have such dreams. Common women do not have such luck or such dreams. Common women are the owners of

52

   

   

Nefertiti Was Here

their own lives even less than the queens are, though in a different way. When one has little, a small gain seems a great deal. And if one is reduced to nothingness, there is a freedom there which only a void can reveal.

Egypt’s common women rarely sought to kill themselves using their own hands.They were already being killed day by day by their own lives, a death by deprivation as invisible and forbidden as any suicidal desire. What can we know of these women, obscurities in the grand shad- ow of their Queen Nefertiti? They, too, were there and they did nothing that left a trace in male history. Nefertiti broke with history, as a queen, mother of six daughters and a wife of a man who turned into a woman. But Nefertiti as her own personality, the pos- sessor of her own being: lost, trapped, as thoroughly vanished as any woman of any time.

And yet: Nefertiti was there. THREE COMMON LIVES

The Man Who Became A Woman

He never really could make it out, that famous differ- ence between men and women. Yes, it was obvious, men

53

   

   

Jasmina Te{anovi}

were men and women were women. But what about it? Cats were cats, cars were cars and nobody made a big deal out of it.

Philosophers wrote books full of questions as to why cats were cats and cars were cars. Poets wrote verses speak- ing about cats as cars and cars as cats. Cars and cats lived together in the same world where boys grew up.

When he was a kid, his mother used to tell him: “It’s hard to stay alive in a place like life.” He never under- stood this sentence, but then, he never really understood his mother, either. How could this person be just one grown-up among all the others, and yet, also his one and only mother? And she had another big problem as far as his empathy was concerned, she came from another planet: she was an adult, and a woman.

Our Man, still a small boy as all men are at some peri- od of their lives, dearly loved little girls. He was quite sure that they had nothing in common with himself. When he grew up into a slightly bigger boy, he began to despise little girls, and then the whole idea of girls in general. Time passed, he was a tall, strong youngster, and he fell madly in love with a girl of his own age. They made love. Instantly, he promised her his eternal love. He asked her to marry him, and she said, yes, yes, yes. Three times.

54

   

   

Nefertiti Was Here

They married very young, they had three children and they lived happily ever after for the next twenty years.

And then something happened. Or had it been happen- ing all the time, gradually? The man couldn’t judge that. He only noticed in dismay that his young wife had grown into an unhappy, still beautiful, but aggressive and silent middle aged woman. She refused to sleep with him, to talk to him, to support him.

He loved her still, just as he always had. His love had not changed its steadfast character from its very first day, when he had made love to her and then asked her to marry him. Maybe he loved her more, for he had grown fond even of the bad sides of her character — and she had many, being a violent, unhappy and unsuccess- ful person. Once she had been young and promising, with all the world and all its men beneath her feet, and yet she had chosen him. Now, after twenty years of their marriage, she has only him beneath her feet. But he is still madly in love with her. He is dependent on her, watches over her as if he were her lifeguard, guards her from her own bad temper and her mistaken moves in life and mind.

What has happened? Why has she stopped loving him? Did she love some other man? Did she want a new life, now that the children were older? The world has

55

   

  

Jasmina Te{anovi}

changed and women and men no longer unite for life. Oh, yes, so, maybe he was an old fashioned and roman- tic guy, like a character from a movie, or a soap opera, or a true Italian opera. And he persists in true romance:he loved his wife after twenty years of mar- riage, and after she stopped loving him.

She decided to talk to him, to tell him. Tell him what? Well, lies… Anyway, she decided that they must talk. They bought a bottle of whiskey, even though she didn’t drink, and they solemnly opened it.

Yes love, he said
Don’t call me love, she said.
What shall I call you? he asked her
Don’t call me anything, just listen to me for once.
I have always listened to you
You think so, LOVE, but you have only listened to your love, Love
Don’t be cruel, what’s so wrong with my loving you all these years
The fact that you didn’t notice that I stopped loving you I don’t mind that, I still love you
That is selfish, you ruined my life by loving me without caring for my love for you
I will always love you, whatever you feel

You woman-killer, just stop it, stop loving me and look

56

   

   

Nefertiti Was Here

at me. Let me go, please let me go, you ruined my looks, my career, I became the object of your love, the thing that you love, who could be anybody, because you are a maniac who would love anybody who stayed with you as I did, ANYBODY. You don’t see me, you don’t need me, you just need your love…Stop it…

The man started crying, usually women do this first in arguments, but this man was different. He was a nice man whom his wife didn’t love anymore. And then, after a bottle of whiskey and a cruel conversation lasting two and a half hours, she simply hit the door and left him. Left his house, with his car, kids, savings, his name and pride: everything they did together and made together. He let her go. He had no choice, he still loved her and he had to let her go, loving her. He didn’t dare think of his future without her, or hers without him. He could not even hope that she might come back. He just sat back and started to think, very slowly, as if unconsciously.

What went wrong? The big question. Or was it all right, somehow, the way it had gone? The big answer sprang to his mind: whatever happened should be recognized as the true state of affairs. So he loved that, and he accepted that as some kind of temporary answer.

Then another development: the kids started bothering him, asking him for money, food, attention. Being rude,

57

   

  

Jasmina Te{anovi}

not nice, not as his kids had once been.Then, he himself started growing bald, fat and bad tempered. Then some- thing large and general went wrong in the part of the world in which he lived. People were menaced, they became unsafe, uneasy about their futures, about the sense of their life. The end of the century? Middle age crisis? Loneliness?

All and nothing.

And then more events, almost preposterous ones. He lost his job through winning a lawsuit. He lost his sleep and appetite, but he became industrious. He lost all interest in his ex-wife, of whom he had no news what- soever.

Ten years have passed by in the meantime. They chil- dren have left home, they return only to beg favors or ridicule him. They have girlfriends, boyfriends, friends, in-laws and children of their own. The children have became mediocre, noisy adults whom he loved for some reason he couldn’t remember anymore, but whose pres- ence was intolerable after half an hour.

He never entered a new relationship. Every such oppor- tunity was a chance he chose to miss — or maybe they weren’t chances, only chimeras. He rarely thinks of women any more; his love and sexual life has come to

58

   

   

Nefertiti Was Here

an abrupt and violent end, the moment his beloved wife left him, and he let her go.

Why on earth did she stop loving him… After ten years an answer came to his gut, unglimpsed by any previous thought. When his wife had left him, it was because she was a dead woman. Dead just as as he is now: a dead man. Why do women die so much earlier? Is it because they are women, or is it because men are happily mar- ried to them?

Dead by now, as dead inside as his ex-wife, he decides to look her up. They meet politely in a cafe’, near their ex-house. They both have changed, and they remark on it, after shaking hands without a blink, without a kiss. Both dead, both killed.

She has grown calmer, he has grown sour. Two different people, once knowing each other intimately. Not inti- mately — knowing a floating mirage.

I don’t love you anymore, he said immediately, to set her free forever. I know, I can feel, I felt it years ago, and I am free, finally free. So, how does it feel to be free?How does it feel not to love me anymore, do you feel free? They both stayed silent, drinking coffees, no more whiskeys. They enjoyed their quiet afternoon, shook hands once again and said good bye, this time parting

59

   

   

Jasmina Te{anovi}

for good, heading towards a true physical death. Now, they could tell the subtle difference between death, and death, and death. Or was death another step towards yet another death? Love is a strange variety of death, he thought taking a shower immediately after their meet- ing, so as to rinse off her touch, her look from his body. I loved that woman more than myself for most of my life. Now I don’t love her anymore, nor do I love any other woman; I don’t even love myself. What has hap- pened, he thought, not angrily, not sadly, simply seri- ously, as a scientist, as a thinker.

As the faucet showered steaming water on him he looked at his naked bulk, flushing because of the heat: it was a shapeless, huge, pulsating animal full of blood and tissues. He was a strange living creature, a creation of God or Universe, a miracle… Once he was a man who loved a woman. Then he became a man who didn’t love a woman, then a man who didn’t love himself.

And now, naked, skin scalding, he is a woman who once wanted to be loved as a man.

She has made a full circle of painful understanding, now. She turns off the boiling shower water, finds a towel, and decides to start her life anew. Based on this ridiculous moment, this comprehensive understanding of life and love. Of course she will never be able to

60

   

   

Nefertiti Was Here

explain this event reasonably to anybody, not even to herself. But who cares? Is love something you can explain, is life something anyone understands? And is changing permanently, from man to woman, inside a shower stall, something that anybody will ever think to ask about? It is definitely not, and that is some kind of guarantee, so far as her new life is concerned.

The Chisel

Would you betray me with me? she asked him. Does God exist? he countered.
You have to give me an answer.
Does love exist?

People in love exist.
Would you betray me with me?
No, I would not.
Why, am I not attractive enough?
Your thoughts are dangerous, he tells her firmly.

Where is the chisel? she asks after a silent moment.
I will give it back to you, he promises.
When will you give it? I can’t stand you when you take my things from me.

Your things are always yours, while mine are ours. That was my chisel.
And the baby?

61   

  

Jasmina Te{anovi}

Part of the baby is mine, mine, mine. And the part of him that’s mine is always mine. Until I’m dead, and then he can be whatever he wants.

But he is yours as well as mine, in every moment. That is a problem. It’s his problem.
I will never give you back that chisel.

It is our common chisel and for now it happens to be with me. If you need it, then ask for it. What do you ever need a chisel for? It is me who is doing all the repairs.

She made a few steps towards the door. Tears were already falling. She tripped headlong over the infant’s toy. Her head crashes into the edge of the windowsill. Her forehead was badly cut, bleeding, her eye was ooz- ing and her stricken face seemed to stare from another dimension: the bleeding cut mixing with tears. She sat heavily on the floor. The sun was falling on her. Her eyesight was blurred. She didn’t clean the tears and blood which pattered on the floorboards. He was looking at her electrified, but he didn’t want to intervene. She felt free now, although she did not flee to the door.

She said:

That is my chisel and if you do not give it to me imme- diately I will take away the child from you.

62

  

   

Nefertiti Was Here

I will call the doctor, he said.
No need, I can do everything by myself. Another commonplace remark, he said.

She stood up alone, rising without his help. He felt abandoned, unloved.

He watched as she cleaned her wound from water from the sink, trying to clear her bloodclotted hair, dabbing at the trail of blood down her blouse and over her breasts.

He decided to return the chisel to where it had been before, but without telling her.

The Invisible Woman

At the age of thirty five, her life was all over. She had lost all interest in herself and her fate, and there was nothing more to be thought or said about it. The empti- ness around her body, and the mental poverty of her philosophy, confirmed her strong belief that — besides the fact that many people should never be born at all — most others should die before a certain age. She was likely fortunate to have reached the grand age of thirty five. Although she was a childless, unattractive woman without a career, she had managed to reach a physical age when ancient, glamorous, mythic queens of Egypt

63

   

   

Jasmina Te{anovi}

had often been dead for years. Standing in front of the mirror, examining her shabby face …

My, my, she sighed, only emotions, so that is what is left behind when one’s life is over, only emotions, packs and bags and sacks and boxes of unformed, unformable, unbelievable and untruthful emotions. Well, I didn’t have any children, I am glad, lucky and happy I didn’t, because otherwise they would have been the target of my greasy, sticky, formless sentimentality.

She looked at her face more carefully in the mirror, an expensive merciless mirror which showed her full fig- ure, her every pore, her gray hairs and unpredictable shadows. In youth, the face had been silly and fright- ened. And romantic and foolish, and ridiculous nearly all of the time.

She used to say to herself: if I were a man I would never, but never ever fall for a woman like me. And men didn’t fall for her. Those who did show some inter- est were clearly foolish, and superficial, or calculating for some obscure and sinister reason. She spent her life with people, men and women who didn’t love, like or respect her, because she believed what they were think- ing of her; their opinions held water.

Now that everything is over, now that my time has

64

   

   

Nefertiti Was Here

come, this stupidly living body in the mirror, it will tor- ture me as a monument, as a tomb!

In one second an image flashes across the mirror: a man she had once rejected held a pistol against her temple. She waited eagerly for the gun to fire. Then the image, merely half-remembered, disappeared. Perhaps the graceless body in the mirror will have the good sense to decay into earth and dust, spontaneously, together with her life. Yes, at the age of thirty five, in front of this mirror, instantly, at one merciful stroke, all over.

Help me, somebody help, I am so alone, and this face and body are traitors to my fears. They lie about me, help, somebody help me step out of this coffin, this mir- ror frame, this shameless exhibitionist picture to the world.

Slowly tears came to her eyes: she crushed herself down to the floor and started crying. Weeping after all these years of silence: yes, she once aborted a baby, her scorned lover has never returned to her, her ungrateful sister has abandoned her, her unremarkable parents have been dead for many years, and now she is poor and lonely. She wanted to cry most about her best friend, that woman who never phoned her after marry- ing a possessive idiot. If she only had kept her baby:

65

   

   

Jasmina Te{anovi}

then life would have been different.Not that she minded losing a baby, killing it or whatever, from any religious point of view. But wouldn’t that, at least, have been a different lifestyle choice? No, that sounds promising, but it is not true. Because you can only try one choice in life, and you never get to compare it to any other choic- es you made in other lives. One can lead only one life, and all speculations otherwise are forbidden.

It was early March: snow was falling, wind was blow- ing, and the woman has just celebrated, alone, inside herself, at this very instant, her thirty fifth birthday.

And now she rises, for a final combat with the mirror. And look, there is a miracle from either fairy tales or certain psychoanalytical case histories.The mirror sim- ply looked back at her, entirely empty. She stood up proudly and turned from left to right, spun around her heels. She was as translucent as a vampire. She felt great, invisibly great.

Half a life, struggling to make one’s inner spirit visible to the world. Another half a life, struggling to put the best face one can on a world that sees you for what you are, and cruelly frames you to its own requirements. At the midlife instant of turning 35, she has achieved a mathematical balance. She has become a zero.

66

   

   

Nefertiti Was Here

#

Nefertiti knew that she had failed to earn immortality. She was not of the oldest royal blood, and she had failed to give sons to the dynasty. She never had a doubt that ashes would be her only testament, loose sand her only pyramid, obscurity her future. It was heavy but inevitable knowledge,a suspicion that grew steadily as she gave birth to her six daughters and became the most powerful and beautiful lady of the kingdom. As her glory ripened she became keenly aware that it was a passing thing, ephemeral.

Wisdom made her desperate: all these immortal gods around her and herself a mere shadow of passing flesh? So much in power, and yet so invisible.

Perhaps art and artists could create lasting signs of her life: Nefertiti was there. Who could say that, who could do that, who could prove that? What reward would such a skill deserve? Without a public image, one never knows if one really is, or if one is just imagining one’s self to be. This world has no shortage of women, and even beautiful ones are just dust, sand in the dunes.

Who among this swarm of priests and courtiers could capture her image in stone, stamp it on the fabric of reality, prove to the people and to herself that the

67

   

   

Jasmina Te{anovi}

Beautiful One Who Comes had arrived for the ages, that Nefertiti really was there… Beck was the one to do it: Beck with his heavy, working hands and a dispassion- ate eye for proportion that saw through both hate and love. His gaze on her was full of questions, but his hands on her had hardly any doubts. He knew the truth; his only challenge was how to reveal the truth without being executed for doing it.

He made her bust, a model for many others. He made it without completing her left eye, and then he said it was deliberately unfinished. The other sculptors of Amarna, those spreading images of the Queen across the nation, knew how to make eyes and would not need a left eye. She knew, though, that he had learned something others did not know: the immortal Queen Goddess was losing her sight there.

The perspective of the half blind woman is heavily biased by simple truths. Such as; the right and left sides are not equal, people are not equal; and once you can- not see a thing, it does not exist…When they made love in the night’s thickest darkness, no one saw their inequality; when he vanished from her bed before dawn, he had never been in it at all.

When you burn your hand baking for your children, or you lose your eye trying to stab your lover, there is no

68

   

   

Nefertiti Was Here

story to tell beyond the scar: that place of love that now feels nothing: the scar tissue that lived too much to stay alive, on the body; instead it becomes the deadened sign of a place where divinity once dwelled. The immortality of Nefertiti in her void, her royalty in her invisibility, and the divinity of Nefertiti in her flaws, lies precisely in her missing eye. The world, not being a dream, denies us perfection. Only the imperfect can enter this world and remain there. Nefertiti was one who came. Nefertiti was there.We know that though the rest is mystery. Let us face the naked power of the cosmos with the ruthless truth: whatever you do or say means noth- ing. Futility gives a terrible and desperate freedom. All women know of it, and the more they know, the better they rule. It is a desperate insight, barren, free of love and warmth. Mankind are mayflies in the eyes of the immortal gods; what does it matter if old parents bury young children, or if brother treacherously murders sis- ter in the prime of her life?

It is thus a good scheme to allow loved ones to escape harm through arranging your own murder. Nefertiti helped her husband and royal daughters by ceasing to exist, by forfeiting immortal life and choosing silence and invisibility. She knew that, in her absence, their tri- umphs will be called accidents, their relationships a sickness, their objects and arts ludicrous and blasphe- mous. An affront to the soul… But no soul is necessary

69

   

  

Jasmina Te{anovi}

if you do not have a body. If the heretic Queen vanishes, there is no sacred body to embalm, wrap, and store in a pyramid. The pain, the thoughts may be there, but there is no flesh to register them.

#

There were days when Nefertiti woke from dreamless sleep with very simple wishes. To be someone who comes from nowhere, has no name and no ideas. Those were days she missed her mother, a mysterious absence throughout her life, an unknown woman who surely would have loved her anyway, pretty or not. When she saw another woman pregnant, she imagined herself, not as a mother to be, but as a fetus. For her, the world divided between people who had a mother, and those who didn’t. It was as strong as the division between the sick and the healthy, this abyss between the mothered and the motherless. Were the motherless also sickly somehow? It seemed to her that her strength was real- ly the lack of an emotional weakness, that sentimental flaw where your mother lived within you, an attachment that might be desperate, a kind of navel, a wound. She felt herself as compact as a fireball or a star, without a mother’s wise or loving presence to mar her own action and thought. Her love was a wildness, an unbridled strength and power, because she came from nowhere and had no one.

70

   

   

Nefertiti Was Here

One’s first love in youth might be wild, primordial, strong; but one would yield to experience, to tainted loves that were poisonous, acidic, vicious. She loved the perfection of beautiful objects. She loved Akhenaten because despite his divine destiny, he secretly wrote verses doubting his own knowledge. He was considered crazy or sick, but he simply knew how to doubt with beauty, construct a beauty, live a beauty and be beauti- ful.

She was unsure of her birth date: her late mother was the only one who knew it, and for unknown reasons she had died without telling it to anybody. Nefertiti never adopted a date at random; she preferred to have them all and none, as unknowable as the date of one’s death.

There was no distinction then between time and myth; kings might live forever in just one day, reorganizing history by starting new calendars from the years they assumed their kingships, and counting all previous years backward, stretching to the dawn of time. A reigning Queen could be the linchpin of a people’s histo- ry, the axis of the temporal universe, although she might be stabbed without warning, poisoned on her throne or ravished away by invading foreigners.

Sometimes the nights were long, dark, stale, feverish. Then the hamsin would blow, a hamsin wind arising

71

   

   

Jasmina Te{anovi}

long and strong enough to change one’s very fate. A weather-change that was compulsive, violent and out of control, like a change in royal regimes. During the storm hours Nefertiti would drink wine, after having drank beer all day to keep the heat from her nerves. But a drunken sleep lasted only a few hours, broken by haunting nightmares.

A dream of plague, covering her body in a wild rush. She dreamt recurrently of black spots turning into ulcers and bursting out, from her right leg to her head. The dream was so vivid that only physical pain could assure her that she had managed to wake up. She would sweat and twist in her sleep, smelling her own body decaying in the grip of the pestilence. She had always been willing to accept death, but not a slow one. She struggled to speed through a night of ugly images, ghastly sounds, noxious reeks. She would wake up in a sticky, humid dawn, gaze with surprise on her intact body and feel not even relief.

She dreamed herself with bad spirits, and she felt good about it. It was preferable to the uneasiness of her mor- tal life, a period of middle-age, shiftless, restless. Such a change from the dreams of her childhood: that she was in skies, she was immortal, she was beautiful, she loved — but even then a shadow of doom would always cloud her innocence. Oracles offered grim predictions:

72

   

   

Nefertiti Was Here

she would thrive only to perish utterly, her children would leave no trace in the world…

Twice, the royal wine she chose to drink had been poi- soned, and her dear small maidservants, the preparers and tasters of her food, were lying dead as cats at her feet. Once a huge attacker sought to drown her while she was swimming in the sea. He was a slave, and it was claimed that he gone mad with love for her, his Goddess whom he wanted to rape and possess. On those occa- sions, Nefertiti fell from hieratic peace and stability into a panic of attempted murder, whilst in her dreams, she rose from nightmares back to a sense of mortal sur- vival. This was no source of rejoicing for her: it was merely a balance. Possessed at night by powers beyond her will, she seized the hours of daylight, to radiate power and glory.

Her nightmares harbored specific fears, menacing, floating, untouchable. A ghost queen, a lost mother, a motherless mother. In her dreams she longed to be embraced by this apparition, and to know the truth. Had her mother been killed? Executed? Exiled beyond all return? Or just hidden for her own sake, for the sake of the good name of a Goddess Queen. Rumors spread through the servant girls at court that such a lady had been somewhere mysteriously hidden, maybe even buried alive. A Lady who gave birth illegitimately to the

73

   

   

Jasmina Te{anovi}

most beautiful woman in the kingdom. What girl, tempt- ed to trespass, would do it gladly, if she knew that her illicit love would give rise to a child who was a queen?

Dreams of sudden and violent death, dreams so vivid and restless that they might be visions of the future: her heir, young king Tutankhamen, with the back of his skull caved in with a single cunning blow…. Or visions of the past, the great Queen who ruled as a man, as a woman abolishing gender differences in living and exercising life: Hatshepsut.

Madly In Love

A CHOICE

I made this stupid, very stupid Choice to love you
And never let you go
I will let go myself, me Material and spiritual goods Called us, we

But I will never let you go I made that choice Voluntarily
Every morning it hurts

74

   

   

Nefertiti Was Here

And burns in my stomach That choice
Later on during the day
It gets better

Very much so
Some time in the afternoon
The pain turns into heat
Deep within the bones of my hips Now that hurts too
But it is fast and short
I stand up firmly
Kick it out with a foot dance
And roll on
As the night falls
The peak threatens
It always betrays
My discipline, my choice
I start doubting and
Cursing and loving
And drinking and
Forgetting
As the night gets stronger
And longer
Things get wilder
And actually out of
Control
That is not pain
My beloved one

75

   

   

Jasmina Te{anovi}

Anymore
That is joy, pure joy
Exactly
Why I made this choice
But why did I
To tell the truth
There was no choice
I call it now mine
I call it now choice
Because it lives with me
It hurts
It burns
It glows without you
And soon it will glow
Even without me
Because you see I am leaving Leaving you, leaving me
But never leaving that choice.

It Is Happening So Soon

Remembrances of my old loves, and times when love seemed possible, yet never turned out so.

Love without pain, without regret, Eros ruling even in my fear of a painful death.

76

   

   

Nefertiti Was Here

My life is changing without my will: tomorrow I will find once again the timing, the formalities, the strength required to survive.

Should death arrive, I will merely comment: sorry it is happening so soon.

Sorry it is happening so soon — I’m afraid that’s all I can say about death, and if I do say that, death will still happen.

Emotions of boundless love and endless fear of dying, the two primal secrets of life, stilled in one instant by death itself.

I am so fragile, so vulnerable, so disordered? I am everywhere and nowhere.

I am a queen? Yet I belong to one who loves me, who picked me from the dirty earth and restored me to humanity.

Do I have any right to hope?

My love, I manipulated you with my sickness and weakness.

Will you abuse me for it?

77

   

   

Jasmina Te{anovi}

I am ready to be anything to you: your mistress, your queen, your servant,your invisible icon.

May my survival set me free from any other duties but to serve you.

Giving is greater than taking, and to share is to breathe the air of the Gods. The rhythm of our conversation is the divine breath. I am you, I am your body. I need no body of my own: you may possess any body that pleas- es you, take mine, take another that lies besides mine, do without me at all.

I will love those you love, in the way you love them, at the moment you are doing it.

It may happen however that my heart will break. It will break with utter dedication, bursting in my tears of joy, wafting through the air you are breathing: energy, dust to dust, air to air, love to the words, me to you,you to the Gods.

78

   

  

Nefertiti Was Here

I Cannot Look
I cannot look at you, for your beauty shines as the sun Your beauty burns my tender eyesight
Yet I fear neither you nor the sun: if I suffer blindness,then my blind head will be graced with divine voices
My gaze falls on you like a beam of light,a light which only stronger light can dim;
Be it so, may you as potent sunlight blind my searching eyes and burn away my troubled heart and mind as well, so long as I may love you forever.
If You Were Free
Even if you were free
Even if you were near to me
Even if you wanted me
I would have loved you in the same way
As if you were imprisoned, far from me and scorning me.
Because that is my love.
Just drops of eternity, longing…

Nefertiti And Beck

Whenever she wanted to tell him: I love you, an enor- mous fear of his death would overwhelm her so sudden- ly and strongly that the words dried in her mouth. She would hug him fiercely, as if love meant nothing beside

79

   

   

Jasmina Te{anovi}

the fact of his life. Once in bed, once making love to him, she would feel the same fierce drive, but somehow the act of lovemaking eased it. It calmed the urge toward survival, even the fear of death. The more passionately they made love, the more she felt emptied of love after- wards, and free of her fear of mortality. Eroticism was invented by those who cannot bear a keener passion: we cannot join our bodies all the time, but each of us is a body after all, and nothing can alter the fact that our date of birth comes immediately countersigned by another date yet to come, the date of our death. And nothing, not even blind love, and love is always blind, can alter the fact that we are some day doomed to stop loving.

So whenever she was panged by love for him, she just made love to him: but the loving words that he uttered to her, the poems he made for her, caused an anguish keen- er than the lash. Nefertiti had married an artist in order to be loved by words; he had married a beautiful woman who no longer cared for her beauty, but only for his artistry: because he knew the Word was God,and not beauty and not decay. They both knew the Truth and risked their lives in dark times, ahead of those other times when doctrines and cities would be worshipped as Gods: Gods of topography, of the soul; an inner and outer geog- raphy, invisible and material threads of the same unat- tainable element, the perfection of sensation in a form.

80

   

   

Nefertiti Was Here

Love had been given an image in her time; the image of a beautiful woman who comes, an image of herself. His song for the sun was a confession of love, and when the beautiful lady comes to him as his own lover, he cannot think of her body, her woman’s body that will be con- sumed by him or by worms, never mind the difference: when he loved her, he had to imagine the sun, the eter- nal beauty of the eternal sun. And thus her body, revealed to him in sunlight, is not the mortal flesh of his beloved one.

Their mutual faith in the Word let them travel centuries ahead of their time; they didn’t know this, though they pretended to know all. They played the Gods, because that was the role they were given, the language assigned to them. They overthrew Other Gods in the name of One and Only, and together they became Gods greater yet, in the name of the Sun and the Word yet to come.

When she wanted to cry out her love to him she remained silent ; she offered her body to him or to any- body else, it didn’t really matter: she wanted him to live, and in order to live, their bodies had to protect them from the timelessness of words.

Words can flow ahead of time, ahead of any speaker’s intentions.

81

  

   

Jasmina Te{anovi}

When they spoke to each other, waiting for the Sun to dawn, they found pleasures more intense than an embrace. They surrendered love making for the pleas- ures of speech. He became part of her being throughout her words, and through his words, she became even more herself. Is that what the deepest love between a man and woman is about: that he should become a She,and she a space for both: no conflicts thus, no gen- ders, no wars? Just truth and beauty.

Love happens all the time, in any space that allows it: the servant Nefertiti, named for the Queen, devoted, humbled, dearly loved her sister’s husband. It was a forbidden, hidden, passionate and inspiring love, this love by a humbled woman for the wrong man, both of them in the shadow of a great king and queen, a lunge for happiness by a woman without a life of her own. She obtained love all the same, but meted out in different portions, different colors, different words. Love needs time to be heard: love needs time to be seen and lived. That is why we kill it quickly with a rush into each other’s arms, when love becomes unbearable as heat, as a devouring power destroys every human concern but love itself, turning love into the little death, the lightning ecstasy of a few seconds, which we all crave but can never remember with clarity.

82

   

  

Nefertiti Was Here

A Love Letter

I miss you, my beloved. I miss you bodily, besides all the letters you gave me and that I keep safe from spies: this is like a wound, this aching need for you at certain moments. The void is so profound that the dwindling years of my life seem a wasteland. My past is exten- sive, but those were the years before I ever met you; you smashed my continuity, deranged my future. You transformed me in one night, and now my past, that past life which once seemed my future too, is just a void. Rebuild my life? No time for that. I burned my bridges in the few hours that you were breaking me.

I wonder about your life and efforts, far from me at court. You make great works of art there, works of gods made for eternity. I am there: you have a drug brewed from my blood. You are a man after all, for you sacri- ficed me to the Gods. It was always women to be sacri- ficed to gods, or children: best were young girls. I am not a girl; I know I am not young. I am said to be a beautiful queen in power, for people cherish me, and I sense their fear. I can kill without blinking. I have killed without a cause, for the pure pleasure of power. But you robbed the pleasure from my cruelty, you stole the beau- ty from my face, you put an end to my infinite power. As an immortal queen, I am telling you honestly: I long to die so that your work of Art may live.

83

   

   

Jasmina Te{anovi}

One of the three of us must surely die soon, or all three of us will lose everything: honor, treasure, kingdom, light and life.

I am pondering that choice. It has to come as freely as water, through every pore of our love for each other and for the rest of the world. It has to be a natural choice in an unnatural situation where love is trigamous and god is monogamous. I am become a traitor, to my king my god my Only sun my Aten; I love the third, the Common, the Man, his hands, his body, the Other. But without your effort my beauty could not exist , and if you cannot give me existence, I am not even a shadow.

You made me live forever, and you may as well take my life anytime. Why didn’t you kill me already, why do we three still persist? Is our empire falling apart, not because of the plague and the troubles, but because I have joined my body to another body… A common man, yet the man whose hands make my images royal, time- less, and divine…. Do we all three prefer art to life? Yes that is our doom, my beloved, my King Sun. That is our end.

You prefer the Bust to me, you prefer the Image to the reality, the Word to the Sun. You recite in your dreams your poems of royal praise and I dream of them without waking. You love his royal Image more than you love

84

   

  

Nefertiti Was Here

my body. Your gaze, and his, make my body less real; you are making my body decay. My fertile body gave her life to this kingdom, and with her decline, the king- dom is stricken with plague. The King is growing sick with too many words and gazes, for the objects of beau- ty his court artists create. Akhenaten is dying of love and Beauty and Sun sickness. He is fainting in front of your creations, your images of his own beauty. I cannot protect us anymore because you have made me like a common woman of the streets, a prey to artists’ grasp- ing hands and peering gaze.

Beloved One, There Is No Such Way Out

There is no language for forbidden love, it is invisible. Sing me a death-song to prove that you once loved me and my flesh.
The insects are walking all over my corpse, mosquitoes, ants, spiders — but nobody can see them, they are swarming and rushing and biting within my shroud, and it is itching —

Therefore I am still alive. I have killed the demons in me; I drank wine, I drank my own tears as if drinking wine, I breathed the smoke of burning herbs,
I anointed my body with perfumes, oils rubbed into me by the warm hands of men and women.

I spoke no more of love with the words of love. My very thoughts stopped.

85

   

   

Jasmina Te{anovi}

Without such words: no truth, but also no lies.
Through your art, you have me; when I close my eyes, I have not even myself.
Tell me what happened between the two of us.
Tell me that it happened at all.
Tell me anything.
You want to escape from my embrace because I still hold you within me.
I am destroying your safety, your pleasure, those cush- ions on which you lounge as a Man who needs nobody but himself.
But Beloved one, there is no such way out.
I have become the Image you made of me,
I am not myself any more.
My selfhood is wandering the city’s shadows in ashes and lust
Through other people’s lives and dreams.
My utter loss does not even make me unhappy,
For I am simply no more.
It makes me poor only in my selfhood,
Like a beautiful empty vase
Full of somebody else’s knowledge.
Are you longing to see me again, now that you have my cold statue in front of you
To measure the difference time has made in my fading charm for you…
To make another such bust
Will be to make me grow old under your chisel

86

   

   

Nefertiti Was Here

To kill me once again.
Did you plan to be my murderer, my artist, oh my true one
I long to see my own reflection in your eyes, for just one day
To become your stone Mirror.
I love being within your hands,
I want that now,
I want it all now
I may die but I want your body in mine,
or your hands carving my flesh into stone.

Oh now that you have taken what you pleased from me, My God aren’t you ugly, nude short coarse and dirty, stinking and smelling of male
I love that distorted angle of your back of a genius

I love the perfection of your mind
In your ugly, ugly distorted body
And you love my beauty because it is the mirror of your mind
But beauty does not come from any male mind thinking alone
You could not invent me, though you tried
Until I came, your proportions were false, too perfect for beauty
You needed that womanly strangeness, unpredictable perfection
I know the secret of art

87

   

   

Jasmina Te{anovi}

I am art
And I shiver when I say “I shiver”
You kiss the spot at which I shiver
It is my secret, it is my belly
It is my maternity it is my fertility
It is my tie to my mother, to my child
And I let you kiss that spot with your lips, dip your tongue into my navel while I shivered
You sipped wine from that tiny cup within my belly Through my shivers you tasted the energy of the world and life
And your hands tremble while you carve but they know the shapes to make
They are guided by my flesh curving under your tongue The images still in you, intoxicating

I know everything about art
I am art
I do not enjoy art, yours or anybody’s
I enjoy the act of creation and the tools, such as you My tool, I need you to live
Without you I am dead
And you know it
Your distorted body is the image of your brain from inside
The creation in itself
The baby in the womb
The man yet to come on earth

88

   

   

Nefertiti Was Here

The animal before the man the creature The monkey laughing at humankind Mocking the perfection
Created by the divine artist

Your sinless world created by God in a week’s hard labor Your gaze is that of your God
And I am the fresh-made world
And its humanity together

The animals, the seas, the rivers, the sun, the desert, the moon
The sand, sand, sand,
the finest particles of sand,

the sand, sand, atoms of sand, shining invisible and true.

Nefertiti Will Dance For You

I want to lie
I want to cheat
I want to destroy
In order to create
From the world as it is
This dream world as it should be
As it used to be in its womb before it was born.

I will reflect it to you into your gaze through my belly, the end and the beginning of the world

89

   

   

Jasmina Te{anovi}

Nefertiti will dance for you
Her last belly dance, that of a dead queen yet to die

I am made of marble
My mermaid body is of finest white stone
It is hard and not living
It is a lie representing an inner truth of the world as it really is
It is a prayer for the world as it is
Look at it forever and you will be good
To the others, to your God, to your animals
People and animals they both sleep on the floor
They sunbathe on the Nile, drink the same water eat the same crops
They kill one another
They eat one another
They die one for another
They shit and replenish the earth
People and animals are kin
But they should never pretend they are equal
The greatest sin against the sun is to consider it one’s equal.

#

The elderly Queen Tiy has established a harem. Like any dynast she is desperate to see a son bred by the aging Akhenaten, father, or purported father, of six

90

   

   

Nefertiti Was Here

daughters. With love and care she selects girls that might please the impotent creature on the throne…

There is one girl who accepts her anomalous and dan- gerous position with sweetness and good cheer…. Her name has been changed to Nefertiti too. The prettiest girls in Tiy’s harem all envy the name of the queen, and the names of Nefertiti’s daughters as well, since the daughters kiss their father Akhenaten, wait upon him lovingly, and are said to sleep with him…. A torrent of beautiful girls in Amarna, Nefertiti herself, the five sur- viving daughters of Nefertiti, the infant children of those daughters, their fathers being matters of mere specula- tion…. And now Tiy’s harem of fertile concubines. The king is girlish too, in so many ways, for he never hid his big breasts, heavy thighs and round thick bottom. But he never took men in his bed, only girls, many girls.

Little Nef’s mother had been a plaything of Akhenaten’s father. The older Pharaoh liked to caress his concubine’s scars, for she had many, having grown up in the streets of Heliopolis before escaping to pose her beautiful, wounded body on his harem couch. Little Nef had been a child of that union. Akhenaten’s mother Tiy saw sense in recruiting the child: for that bold and grim and elder- ly but still very powerful woman knew how to shelter the dark and wounded, and to make the weak into her instruments of control.

91

   

  

Jasmina Te{anovi}

A woman knows that power comes from sexuality. A bad woman knows it better than a good one, and that is why she can do much more with it than some chaste and pious woman fooled and ruled by the language of male power. She may be a treasured princess exalted in his beautiful tower, but only if she gets to the damp basement of her own silence, the cramps, the pleasure and pain, the thudding in the blood, will she be able to tell a man how he is going to live, and for what purpos- es he should suffer and die. She need not be a visionary sacrificing her own desire to learn that about power. She simply does it and does it all the time, even when she does not know she is doing it.

Tiy knew such things well: she picked her harem women from the needful streets, and put them in a place they considered safe. Those who failed to please Akhenaten might make pleasant gifts for ambitious courtiers. When the girls coupled with these men, they would bear children who were heirs of the street but as keen of mind as those who sired them. The world was never born of Gods but of bleeding wombs.

#

Come to me little Nef, come to me and please me
I will
Carry the oils and perfumes and take off those veils

92

   

   

Nefertiti Was Here

I will
Take a fan and a whip with you, I feel hot
Please don’t whip me, my lord
I want to spread my legs, open my belly and be sucked up by you
I will do that
I want your small head between my legs, like the head of a newborn child
I will do it
Like the head of the son I will sire upon you
I am yours my Lord
I want you to be my queen’s baby and do the same thing to her
I will
Every day I want to have a baby with my queen and that will be you
Yes
We are giving you our juices of the god you will live for- ever as we do
I know
You will never die if you give us pleasure
I am
You are the pleasure
I am

And we will weep together when we get the pleasure, because the pleasure stops and you become mortal again.

93

   

   

Jasmina Te{anovi}

One day little Nef never came returned from the royal chambers; her body was found floating in the Nile. Her neck bore traces of violence, bruises, the purple marks of squeezing fingers. Her face was however calm and pretty, she looked happy and in peace with her eyes wide open staring at the moon.

Her mother claimed the body; the scarred woman was silent, she did not wail.There had been rains and the crops were promising, there would be good food, feast- ing, perhaps not too many enemies… The eyes of Queen Tiy were upon her; they had once been consort and con- cubine, a relation always cautious and taut. The Queen Mother, old and weak-eyed, was staring bluntly; she knew much, but she did not dare to know as much as she should.The God King was drunkenly singing a song of farewell to the Moon; he had his agents at her back, these days. A silent court with fading hopes of continu- ity, a maze of spying eyes and lethal stares. The small Nef offered her last death-stare into the night sky. A stare with qualities of peace, truth and innocence, the last time that such qualities, always claimed by the regime, could still be found there.

#

The wind raised the sand: the invisible grains swirled in rotating spirals, slashing the air into sunset colors;

94

   

  

Nefertiti Was Here

the light of God was fading. She found Akhenaten’s eyes wide open as he slept. When the moon was full they were both restless. On such nights the Sun King would neither sleep nor wake: he would simply be.

Sometimes he would whisper, words and sounds nobody but Nefertiti could interpret. She was always by his bed when he was at his worst. While new, small Nefertitis would sprinkle his feverish body with water, put bits of fruit in his mouth. When the full Moon crossed the sky they would pour small sips of beer between his lips to ease the lunar passage. It cooled him in summer….He was whispering his own verses, slowly and without making sense, no passion left, no melody. His most visionary utterances never made sense as they tumbled from his mouth; they required Nefertiti there to give them sense. Gods, beauty and Truth always made One. He was was whispering like the desert wind, his anoint- ed head tossing on his pillow. Nefertiti felt his skin, then climbed into his bed. His maleness was erect, hot to the touch, while his eyes were bloody and blasted. She spread her robe, spread her legs and climbed his loose- limbed,swollen body. Without a word or a sound their bodies were joined.

His eyes woke and became intensively active. She shut her eyes. Then she opened hers to find his peacefully closing. As the tides, low and high, they exchanged an

95

   

   

Jasmina Te{anovi}

oceanic fluidity. They barely moved except for the shiv- ering of their skins. And even that was nearly painful and required its own kind of soothing. His excitement was no longer distinguishable from his pain. The cos- mos of pleasure within his eyes had grown dark and compact, the joyful pledge between their bodies fading with his broken health… But they had been divine lovers: a supreme couple provoking and accepting gifts of supernatural bliss. Six children from her body, there would be no more…. And yet to turn to any other man or woman in a forlorn search for what they had once given each other, that was an evil joke. They knew it now, just as everyone else did.

HAREM

Kyia was a foreign girl. Some said she had been a princess in her distant land, a land of cities between two rivers, a place with not one Nile but two. It seemed unlikely that she had been a princess; her manners were not elegant, her Egyptian nonexistent… It was enough that she had been found and delivered, with honor, by Queen Tiy. That night, that very first night, this exotic girl was shown to Akhenaten. She was bare- ly 15 but she didn’t cry at the strange sight of the ailing King. She seemed to know what was expected.A chilly December evening: full moon, some clouds made it vel-

96

   

   

Nefertiti Was Here

vet red. Akhenaton never before met such a resistance, such a surrender, such a body which became no body: and in an instant he made her pregnant with his body. The two of them never touched again. Forty weeks after, Kyia gave birth to his son: in a harem, among 20 women mothers daughters friends and servants assist- ing the royal mystery. The women hushed excited and envious and yes afraid of this strange girl who was determinedly silent and yet blessed with a God of a God: in one year this girl outranked all other women of the court, with only Tiy and Nefertiti to restrain her ambi- tions. But Nefertiti was a Goddess too, and a mother of six goddesses: that was not a wall, that was an altar. Kyia seemed ready to adorn it with her black-eyed half- foreign babe, the dynastic heir at last, the gift to Kyia of whatever Gods they were that so clearly loved her. Because all loved her, men and women, after a year and a half. Sculptors drew her on the walls, on the stelae, on the sand. She had a silent, serious, pretty face.

King Horemheb

Horemheb was the husband of Nefertiti’s half-sister, Mutmodjmet. He was not a God, and slyly aware that he never even wanted to be one. As a young boy he had been handsome strong and lively: shrewd and bright. Yet the odds of success were not on his side, for he

97

   

   

Jasmina Te{anovi}

made no distinctions between gods and men. These were only words to him, never a serious issue; merely labels, like the different breeds of horses, kinds of flow- ers, vintage wines. His wife Mutmodjmet was the half- sister of a goddess. Yet to Horemheb, Mutmodjmet was just a wife.

He was a warrior, or such was his profession. As a trusted family relation, however, he was not sent to patrol distant frontiers. He was a state assassin: a queller of conspiracies, a hammer in the hands of queen or king. He had no hesitation in obeying such orders. Piety bored him, power interested him, and honor was not a concern. His ambition was to survive, and to make others survive by making yet others die.

Horemheb was not born a bad man. The privilege to be good, however, had never been granted to him. He had struggled from youth and poverty, into a family relation- ship with a Queen who had few others she could trust. When he became mature and powerful, the habits of court survival were already in his bones. His strength, wisdom and charm were all weapons of a kind; even when he chose to do good things, they were not mani- festation of goodness, but entirely matters of policy. He had few pleasures, and his gifts raised mostly fear in the objects of his favor: even in his children.

98

   

   

Nefertiti Was Here

The one exception was the pleasure he took in his solid marriage. His ruthless wife, Mutmodjmet, was the younger sister of Nefertiti. Mutmodjmet had never known the favor of her mother Tiy, and her behavior was not improved by her half-sister becoming a Goddess. Though a mortal, Mutmodjmet considered her- self beyond issues of good and bad. She lived for bodi- ly pleasure, she lived for the day, and except for Horemheb her lord and master, she seized every atom of every thing or person that ever came her way. Mutmodjmet was exactly as circumstances allowed her to be: she would kill without a second thought, for a kingdom if possible, for an apple, if necessary. She would have easily sacrificed the lives of her children to save her own. She adored and feared Horemheb, but as a woman she was only his caricature: she had no power in herself, no true need to take command. As Nefertiti’s half-sister, she had never been poor or oppressed, and unlike Horemheb, she was not constrained to be wicked to survive. Her bad acts were gratuitous. She carried them out in order to feel more vividly, to assert her inner self, and to stain her sister the Sun Queen with a tinge of shadow.

As a couple, Horemheb and Mutmodjmet were a means to an end for their rulers, expendable yet necessary. They were as soulless as two drops of water, but if sun- light should happen to strike them, they knew how to

99

   

   

Jasmina Te{anovi}

shine.

Horemheb the warrior did not kill Akhenaten, and when Nefertiti vanished, he preserved himself from embar- rassment by seeing to it that she was not vigorously pursued. The weak and friendless children of the Aten heretics, though: Tutankhaten turned Tutankhamen, and Meritaten, eager for propriety — they were not to be so lucky.

The General did rule at last the kingdom, after having buried many Gods. His wife became a pleased and calm old woman, as the many storms that had passed over Egypt finally settled a crown on her head. Their reign was rather prosperous and secure.

#

Who will hold my hand when I am dying, Nefertiti often asked herself.Who will cling to my hand as it stiffens and grows cold: a daughter, a servant, a doctor, a priest… All bodies born must decay, but hers had been so beautiful and holy. Would the artist do it, loving her body even in its decay. Watching it, cherishing it, kiss- ing it with his lips, hands or chisel. A perverse conso- lation, one she had no name for.

100

   

   

Nefertiti Was Here

THE SPEECH OF MEN

The heretic Queen has disappeared, for she failed to give the dynasty a son and is surrounded by enemies. Now the ailing Pharaoh depends for life on the hands and running feet of his favorite and confidante, Talib.

Talib is scrawny, beardless, fleet. He is a trusted young messenger, constantly running from the showcase city of Amarna to distant Heliopolis,the older capital, domi- nated by the priests of Amen. In Heliopolis Talib has a household: he has a young wife, a child. In Amarna he has a secret lover — his wife’s sister, the royal servant- girl Nefertiti.

It is of course extremely dangerous to be loved by a court woman who also shares the bed of a Pharaoh. Talib panicked at his first awareness of her murder, thinking she had surely died because of him. But no one dies for erotic license in the crumbling court of Amarna; they die of plague, or a bronze pick in the back of the head. The harem of the flaccid, red-eyed Akhenaten, a scramble of half-forgotten women in the loosening grip of the Queen’s mother Tiy, has become a kind of brothel. Queen Tiy, lost to all other concerns, obsesses over the infant prince and his mother Kyia the foreigner, mute but plated in gold. Now these scorned harem women, once naked to the God and now deprived of any function

101

   

   

Jasmina Tesanovic

and reason, are prey to strange games of conspiracy….

She was always spying on him, little Nef. Her love was strange, intense, delicious, jealous. Always, she had a third eye only for him. Even when her two eyes were looking dutifully at the palace floor, her body swayed in response to his silent presence, both of them creeping in and out of the Pharaoh’s chambers, both bent on unspeakable errands….

When Talib entered the presence of Akhenaten with the uniformly bad news from Heliopolis, he made it his habit to utterly abase himself. Messengers had been killed for far less than the missives he carried. He behaved not merely with a messenger’s proper humili- ty, but loping into court like an ape, bent down on all four limbs, scampering on the palms of his hands and the naked soles of his feet…. Akhenaten has forbidden the priests of the old gods to ever set foot in sacred Amarna, he regards them as a kind of vermin. So Talib, who carries their tainted messages, has learned to act like a beast afflicted with fleas.

He feigns madness, grinning idiocy. He is humbler than the lowest palace floor-sweeper, a creeping clown, a nonentity. And yet Akhenaten trusts him the way he would trust a dog; the rules and proprieties of court life simply do not apply to Talib. He busies himself with the

102

   

   

Nefertiti Was Here

God-King’s messages, running, barking, fetching, sniff- ing into anything he pleases. He has power without dig- nity.

The moment he errs or is found out, he may be castrat- ed, torn to pieces, tortured or just kicked away like a dirty animal from this sacred hell or paradise. He has no choice but to bear that risk, and, having born it, he is even able to form his own ideas and tastes. Little Nefertiti is dead, strangled in moonlight by the Pharaoh’s own long-fingered hands. But the harem has various other girls, with various other purposes.

They can offer pleasures, bribes, commands. Talib has taken red stains and written Akhenaten’s royal poems on the slack flesh of the oldest concubine in the harem, Fatima. She indiscreetly boasted, that he, the runner- boy Talib, had possessed her body in the midst of writ- ing Akhenaten’s verses on her skin.

Fatima had herself brought nude to the Pharaoh, who showed polite interest, as he amused himself with a box of jewels and sand. He did not touch or cherish her aging body, but he did glance at her with care, and saw to it that Fatima was promoted. So she had won some shred of favor with those signs and images, and with the pleasing red color on her dark oily skin, and when the images and words shone in moonlight, making her

103

   

   

Jasmina Te{anovi}

body seem precious and desirable, she rewarded Talib with a pearl.

It was too much for these beauties to bear to be silent and invisible, at least to one another.

They were privileged, by all means richly pampered, safe from wars and hungers, but never from their own politics. Every now and then one of them would burst and kill her foe, friend, baby or her own self. A decay- ing world with meanders and labyrinths, nuances felt and heard and answered. But with a dying king in a dying regime, such a life is a dead end, and a secret and a dangerous one. At any moment the nighted intrigues would burst out into the sun, to be stamped underfoot by the new men reigning the world. They would be turned from invisible women into licentious sinners, women who might be buried alive with their lovers who had taken secret favors, or banished into the desert as bribes for nomad chiefs, or sacrificed to Gods in a char- nel-house royal funeral.

Rumors flew among the women; it was all they did. Perhaps some foreign ruler would burn all Amarna in hatred of Egyptian ways, or some drab conqueror would turn them into palace drudges, cleaning sewing and cooking, like the peasant girls they bullied.

104

   

   

Nefertiti Was Here

The pharaoh’s last nights are upon him. The harem drums in fear: God is unwell, unwell, unwell… The fear is big, the fear is all, the fear is not to be put in words. It is God they fear, their man who became a god, of the fear in itself, of the old gods who fought him as a Sun God — and last of what he might do to himself, and to them, as part of his dying self.

His swollen head heavy, slack mouth dripping with nau- sea, the god-King has Talib fetch him a toy from the harem, a lovely shining star made of jewels, on a dish made of sand. It twinkled, it whirled, he played with it fervently for two sand measures of time. Then he felt unwell again: his eyes crossed, his face became red as the full moon in the rain and then his face turned white as the young moon when a virgin’s stomach aches for children. The pharaoh is unwell and he can no longer play with his marvels.

His daughters arrive, lured by anxious messages and doctors. They are crying around his bed, though he is fitful he cannot recognize them. Meritaten wears a pro- tective veil so that he cannot see that she carries in her hair and necklaces the signs and sigils of the older Gods. His heresy does not command allegiance even so far as the walls of Amarna. In Meritaten’s province the officials and their chisels are cutting the hands from the Aten…. The daughters sob, because they are tied by

105

   

   

Jasmina Te{anovi}

their own royal blood to the swollen creature in his royal bed, and his body’s sicknesses may therefore some day become their own.

Their mother Nefertiti is said to know as well… She has fled into hiding, vanishing for her life, and quite likely dead, for she was cast away from court. Her loyal ser- vants are all scattered, seeking new mistresses in dis- tant cities or fleeing the country entirely. Talib contem- plates the bare hands of the King, the hands that stran- gled his lover, and wonders what to do. He has heard certain things in the court and harem… a bed might be sprinkled with stinging nettles, robbing the sick one of sleep…. Blows and beatings might pass for the results of some angry, thrashing convulsion…. Talib the mes- senger is trusted and beloved by the Pharaoh; why then is his luck so bad that such a life scarcely seems worth living….

He can have any woman in the harem with impunity, big ones, small ones, two of them, a hundred maybe; they are beauties, they might be goddesses, but the prospect is as dry as sand to him, like a nameless grave. Akhenaton’s debasement in his illness, his own debasement before Akhenaton, are even greater crimes than his small love’s cruel death. This lolling, flaccid God with his endless girlish need for kissing and touch- ing… A nightmare of harem women, who longed to

106

   

   

Nefertiti Was Here

nourished this royal creature in their wombs, in their hearts, in their words and souls and images, and who could any moment drain his blood in ecstasies of frus- tration and rage. Talib was the beloved of pharaoh, so he stuck to the ruler in pain.

The ruler sat up his gilded deathbed, scattering his daughters with fear. His eyes bulged heavily, veins stood out on his swollen head. He started convulsing with rage: wine, beer, water, nothing would cool him in a demented fit like this. Talib jumped to his feet, and quickly ran across the palace floors. He waded into a sacred pond, a garden. He caught a white huge screech- ing animal, the feathers were falling, the bird was twitching in fear — a royal goose.

He run to his pharaoh and he stuck the sacrifice in his trembling hands. Akhenaten took hold of the bird’s neck as if grasping a caryatid of life. He focused on the screeching animal and pulled slowly at its long, vulner- able throat. When he finally released it, the head flopped loose,the pharaoh’s exhausted, murderous arms hung like wax. Talib knelt before his dying God. Exhausted with grief, he began to weep.

The Necro-Concubine
I’ll never know how I attained this throne.

107

   

   

Jasmina Te{anovi}

In the slow wasps’ nest of harem politics
Immured in cells, yet with a deadly sting,
A sultan’s younger grubs are sacrificed once the favorite spreads his wings.
Gathered in our sacks of surplus flesh, we’re plashed into the Bosphorus.
Silent, thorough, and only to be expected.

Yet through some plaguey mishap,
Some court jester’s slip, a miscalculation, The Sultan is me.

I the pale and scholarly, a bookworm haunter of manu- scripts
Who never donned a sword or sacked a city
I am doomed to command this world.

My janissaries harvest the planet,
Themselves the adult creatures of the Balkan tax of boys.
They beat the sullen boundaries of empire
Recruiting voluptuous women.
Sloe-eyed and teenaged, as wild as deer
They are scrubbed and relentlessly disciplined
From village belle to jewelled objet
In the vitrine that is Constantinople.

With calicos, group baths and endless grooming,

108

   

   

Nefertiti Was Here

Inducted in a nunnery of captive nations, They sow not, neither do they spin.

I study them as I might study elephants.
Placid denizens of pampered femininity,
They never wave a flag or touch a coin.
Their thumbs go unstained by ink and they care not one whit for doctrine.

No wonder they bore one so.

Immemorial, elegant and gloomy,
This marbled world entirely without questions,
Where one waits a patient lifetime for one’s intimate enemy
To attain the anticlimax of the garotte or the stiletto.

There is, despite all odds, one concubine I have come to favor.
The only creature in Topkapi unlikelier than me.

You.

The only woman who ever chose to come here.
Why you would do such an unearthly thing, no one seems to know.

You lack any obvious symptoms of madness.
Your customary slippers skid on the blue inlaid tiles,

109

   

   

Jasmina Te{anovi}

A brocade vest and harem pants, a golden burst of hair, You pluck at the zither, then you peel an orange. Frankly, you look much like the rest of the great beau- ties.

A little bolder and scruffier maybe.

I never saw anyone belly-dance quite like that. That sudden tigress clashing
Of clacking castanets and brazen cymbals.

It would likely become remarkable
If anyone here ever noticed
That you always, always vanish with the dawn.

I built an invisible door just for you, And I gave you its secret key.
But no one has ever seen you use it.

Lean closer on the divan so I can whisper now.

When the first dim rays lighten the turbans
On the heads of the slumbering eunuchs
There has come to the jeweled lobe of my royal ear A departing chamois flutter of bat’s wings
And on the pigeon-haunted innocence of a minaret Or the lookout’s spire of some far caravanserai
I can hear my blue-eyed darling baying at the Moon.

110

   

   

Nefertiti Was Here

Farewell, Nefertiti

In the royal pyramid, not a tear, a slightly out of time reality: a goodbye, no divine rituals. The slaves are leaving, black white yellow, nobody speaks a language I can understand. I am losing my ears, my sight: I am drifting slowly into another dimension; a world without you, but not the same world I knew before I came to you. Another qualitative leap, and this one may be the last. I know myself as sister, sympathetic confidante and friend of the Sun Queen, the beautiful one who comes.

We Spoke of Jewels and Wine

We had a secret
I wonder, did you ever tell it to anybody
I did not
I kept it
And you know what
I am keeping it also away from you
Because you bother not to remember it
Now that you are leaving me and us all
I do not care about them
I do not care about your family, not even your daughters I only care about YOU and ME
And I wonder about that secret of ours
Are you taking it with you in silence or should I mention

111

   

   

Jasmina Te{anovi}

it
I am here, I am holding your hand and I am looking straight into your eyes
No trace of your secret
You do not want to speak to me about it
It is all around us
We are wrapped in it
It is US
Last time I saw you alive
We spoke of jewels and wine
We left out high fashion, spouses and money
It was too cheap even for us who kept silent for all these years
Did you forget it, our terrible sinful secret that will make us burn in hell
The secret of a 6 and an 8 year old
So sinful that it can blame all the children of the world yet to be born
I didn’t.
Only yesterday before I heard you were leaving ME
I remembered the touch of the secret
Its body
And I wanted more of it
I craved lustfully to get the intimacy of that moment When we were alone alone alone
When we were girls
Curly and free
You black I blonde

112

   

   

Nefertiti Was Here

You fat I thin
You fallen I a nun
And yet we did it
You wanted it
I did it
Between two girls
Girlish cheap stuff
Grown ups looked down on us with scorn
Oh yes, they have all done it before us, all those gener- ation of girlfriends
But who cares, you were the first one for me, I was the first one for you
And that will stay forever now that we are the last ones too?
It will last, it lasted and it is Last
I love you dearest, and I am letting you go, I will be coming soon you know
I never told you about my body
And its mortal secrets
It does not show because I am still here with you whom I have to see go
After you go, I will not have to be here anymore to see anybody off
I will be free, free of my own body
I know you want to stay
But I will not give you my life
But I am giving you my tears and my words
As usual

113

   

   

Jasmina Te{anovi}

I am the last one of us three, the three witches And the oldest one, the guilty one
I promised you both life and jewels
Besides being brave and beautiful,

I wanted you to have it all
But I cheated you because I gave you only words Posthumously
And I am here now to again armed with words
To set you and then myself free.
Just watch me
I am writing it as a free person free of you and me Our secret will finally fly high and free
And you know what
No big deal
In few words: I loved you and you loved me
More than other girlfriends and forever
If that a secret can be

Berlin, June 2003, in front of the famous bust, faces in stupor

I was told by an Egyptian historian from Palestine: Nefertiti is the queen we know least about in history, and yet the queen we most adore, cherish, admire. Cleopatra is the opposite: the more you know of this woman, the less you cherish her.

114

   

   

Nefertiti Was Here

Perhaps the same is true for all things, beautiful, sub- lime and mysterious. It works for love, but why for women? Because they are queens, because they are women, or both? Why for Nefertiti, did she really exist, was she really the one who came and then vanished? Leaving not even a properly finished bust, but an artist’s working model. In Berlin, where this stolen artwork persists in its abduction from the sacred Nile, one finds a phenomenon called Nefertiti stupor. Tourists confront- ed by the bust turn to stone, their eyes wander and minds burn. Why is that so? Because they come from all over the world in order to feel that way. The beauti- ful one has only one eye to offer them, while the other is blind as love.

#

We did our duty: we stirred our world from the under- world people had always inhabited: upside down, by dark not by light, devouring those elements which con- taminated life.

During the ceremony for your death, my Lord, I was cast far out of your shadow, put aside from your dead throne. They never dared to mention I was still alive, your queen, your pharaoh’s wife, your love and glory, your soul and body, in the body that gave you pleasure and that gave you the bodies of your children.

115

   

   

Jasmina Te{anovi}

I have made them lead me to your eternal home, I sat beside your eternal bed, your sealed and golden coffin. And I made them seal me in: we are two Gods alone now: within that gold so chilly under my blind hands is the body once I touched with my hands, the divine body that made me lactate with a kiss and made my wound become wise in blood. Your body is now one huge glow- ing jewel, hard to touch and smell. It is cold and inde- structible. My pharaoh is gone, he is a God dwelling with gods. I have lost him to eternity but eternity is kind to me at last.

So your Beauty has come, my lord, to serve you. I dared not choose any lesser tomb than this. One who was the wife of God can never become just a woman. In this royal crypt, in this stony dwelling, you and I have food, jewelry, servants of wood, boats, chariots, urns and per- fumed oil. We are a loving pair left alone, free to play all the sweet games we used to play, and free of all the evil games that ever sought to confuse and part us.

Oh my beloved, oh my dearest, oh my last and only companion of the last path: I was your love and your queen, you were my Lord and I was your concubine, you were life and I was your essence, you were my joy and now that joy is eternal. Only the bats answer my need for your touch, they flit and flap, they are your words, your messengers, your sign, a sign that my

116

   

   

Nefertiti Was Here

choice to join you here was true and beautiful.

#

Nefertiti, my beloved friend, you are long gone, mere fragments of data in this stupid yet intelligent time. I your distant artist may have damaged your image, Your Highness, Your Holiness. Perhaps I lied about you, but from my thoughts and wonderings I gave you a life I thought you perhaps deserved. There are common moments when all women are queens out of power. This was our story which has come to an end. The passage of time, that universal police raid, has parted us and set us within in our separate cells. Two inmates serving time in our eternal presents, until we hack some hole through the texture of eternity, until we push our fin- gers, hands, kisses words through that, creating the loving bond uniting women.

May the love of my Nefertiti, that dream felt since my childhood, shield all that is good, and worthy, and star- ry, in me. So let it be.

117

   

   

Jasmina Te{anovi} NEFERTITI WAS HERE

Publication

Women’s Studies and Gender Research Center
Jove Ili}a 165, 11000 Beograd, Srbija, 2007 tel:+381 11 2491-219, e-mail: zenskestudieasezampro.yu http://www.zenskestudie.edu.yu

Editor

Jelisaveta Blagojevi}

Illustrations

Aleksandra Petkovi}

Design

Marija Vidi}

Printing by

LAVALU, Beograd

Number of copies printed

300

ISBN 978-86-86513-07-6

CIP – ? ????????????? ? ??????????? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ? ?? , ? ? ? ? ? ? ?

821 . 163 . 41-3

TEŠANOVIC, Jasmina
Nefertiti Was Here / Jasmina Tešanovic .

– Beograd : Women’s Studies and Gender Research Center , 2007 ( Beograd : Lavalu ) . – 117 str. ; 22cm

Izv. stv. nasl . : Nefertiti je bila ovde. – Tiraž 300

ISBN 978-86-86513-07-6 COBISS.SR-ID 141177100

   

Matrimonium

Click to access Jasmina-Tešanović-Matrimonium.pdf

“Matrimonium” je dnevnik/esej (novembar 1999 — nov. 2000) koji prati smrt moje majke. Umrla je kao zakasnela žrtva sankcija i bombardovanja, ali i kao ubeđena komunistkinja do samog kraja. Njen nestanak iz mog života podudario se sa padom Miloševićevog režima i komunizma u Srbiji, ideologijom njenog života… nestala su moja dva diktatora: unutarnji i spoljnji.

MATRIMONIUM

Za moju majku koja se pretvorila u muvu

Patrimonium znači nasleđe, Matrimonium znači brak: kad mi umre otac ostaviće mi nasleđe, štagod da je, kuća, ili vreća govana. Patrimonium u patrijarhalnom društvu označava novac, nasledstvo. Kad umre moja majka, ona će mi ostaviti Matrimonium: u patrijarhalnom društvu to znači brak. Drugo značenje te reči je igra karata.

Dakle, moja majka umire, umreće kad-tad, možda noćas, možda za godinu-dve: svakog dana plačem, dok izlazim iz bolnice, misleći o tome kako je brinula o meni, o mom bebećem telu, o tome kako

1

ja brinem o njenom malom starom telu, plačući i povraćajući zbog prejakih emocija, zbog njene predivne lobanje, koju konačno vidim sličnu mojoj. Zato što sam shvatila koliko smo slične i jedinstvene i kako ću, kad je izgubim, biti sama. Nikad ranije nisam bila svesna da nisam sama. Moja majka će me ostaviti samu sa Matrimoniumom. Zbog te vrste samoće, tog straha da pređem ulicu ne držeći je za ruku. Dok sam prelazila ulicu ispred bolnice skoro me je ubio tramvaj. Nikome drugom i nije stalo do mog golog života. Svako drugi ko me voli, voli nešto u meni, ne samo mene i moj go život, kao što ona voli mene i sada ja nju. Mi se ne slažemo, nikad i nismo, i nikad i nećemo… O, samo se nadam da će prevladati ono staro dobro osećanje sukoba. Ali ne. Užasan potuljeni strah dok kao dete ispuštam njenu ruku rano ujutru u snu jer ne želim da ostanem sama: ostale žene su majke drugih ljudi, ona, to malo izumiruće telo, to mršavo lice, nepokretne noge, iskrivljeni prsti dale su meni život i sada me ostavljaju. Da li ću biti jača, da li ću biti srećnija, da li ću se zaljubiti? Da li ću biti bolja majka, da li ću imati još dece? Neki kažu da se to dešava. Ali se i ovo sada dešava i to ne mora ni da se govori. Hodam ulicom izbegavajući da me ubiju nemarni neznanci i tramvaji, i pada mi na pamet: meni se upravo sada dešava. Šta god bilo, u sred sam. Moram da budem jaka, hrabra,

2

niko od mojih prijatelja nema više živu majku, ja sam odrasla žena, moram da budem jaka zbog moje porodice… Međutim počinjem da plačem i da tražim apoteku da kupim neke sedative. Nikada ranije nisam uzimala tablete i plašim se da će me izmeniti, da će mi oduzeti opsesiju i ljubav prema majci, ne samo njen go život. Gledam u lica prolaznika. Da li oni nešto o tome znaju? Da li mogu da se brinu o meni? Da slučajno nešto ne kriju? Mlada majka upravo unosi u bolnicu dečaka koga je udario tramvaj, suze joj teku dok trči ludački kroz hodnike kao da je na točkovima. Krv curi a ja pratim taj trag, trag ka smrti, valjda. Ulazim u šok sobu, tražim njene oči, želim ja njoj da budem taj slučajni prolaznik koji će joj pomoći, ali ona ne gleda ka meni, ne želi sa mnom da razmeni ni bol ni misli. Ima pametnija posla. Ona nešto zna što ja tek moram da naučim: kako da žali. Nikad u životu nisam bila na sahranama, u bolnicama ili na verskim obredima. Ne umem da se ponašam u situacijama života i smrti. Nikad nisam volela da se družim sa ljudima osim radi zabave, smeha, priče i pića. Možda upravo to i treba ovde da radimo u bolnici.

Moja majka traži od mene pivo. Sestra kaže, jeste li lude, ali upravo to i jesmo, obe ludimo: hoćemo da pijemo pivo i da se družimo povodom njene smrti. Ako naiđe, biće nam lakše, ako je opet promaši, pivo joj neće smetati.

3

I tada ona kaže jednu od onih svojih rečenica: vodi računa o detetu, znaš kakva su deca, nikad ne miruju. Znam šta hoće da kaže, ja nikad nisam mirovala ali zapravo se nikad nisam ni pomakla. Uvek su me držale njene duple poruke i reči. Suštinski: ne idi. Nikad i nisam otišla iako nikad nisam ni bila tu. Ona je napravila ovaj nered u meni.

Moja psihoanalitičarka je rekla: tvoja majka je bila hladna majka i prebacila je na tebe svoje breme tajne i bola. Vrisnula sam na nju, nije tačno, nijedna majka nikad nije hladna zato što deca ne znaju za hladnoću, samo znaju za majku. A što se tiče bremena, bože moj, pa naravno, možda je upravo to Matrimonium: igra karata koja predviđa život i smrt. Moje bogatstvo.

Hoće da me povede sa sobom, na drugu stranu, ne sme da me ostavi samu u ovom surovom svetu. Neželim bez nje da ostanem. Poći ću sa njom samo ako ona to hoće, ako me primi. Mama, daj mi ruku. Ali ona kaže, i ti imaš kćerku, neću te povesti sa sobom. Ali ja vrištim, ja hoću da sam ćerka, neću da sam majka, povedi me: negde ćemo drugde lepo srediti život. Ja te volim, znam da niko nikad o meni neće brinuti kao ti, i da niko o tebi nikad nije brinuo kako valja, kao što ti jesi o meni i drugima. Ovo je materinstvo i Matrimonium, zato se reč i suprotstavlja

4

Patrimoniumu. Oči joj se polako sklapaju, ne podnosi svetlost, da me gleda, previše ljubavi, znam i ne želi da me vodi sa sobom, ali ja ću ipak poći, ništa me tako jako ovde ne drži, na zemlji, u obavezama, kritičnosti, ljubavi sa granicama.

O taj nežan sladak miris nas dve same dok pijemo vino i jedemo mocarelu sa paradajzom na italijanskoj plaži. Ići ćemo jednoga dana opet tamo, kažem joj. Sve smrti su slične, možda čak i iste, ali ne i smrt tvoje jedine majke. Uvek je nova, različita i jedina, strašna kao najveća katastrofa na svetu.

Boli me sećanje na njenu negu mene, svih nas, kako čak ni sada niko o njoj ne vodi računa. Svi oko nje, uključujući i mene, samo se durimo, oplakujemo je, zato što ona ne može više da brine o nama. I ona sama, nije navikla da uzima. Ne želi da je perem, da je hranim… tanušnim strogim glasom zahteva: uzmi onaj džem iz ormana, ukusan je, mnogo bolji od onih kupovnih što jedete. Sve sam to za tebe i tvoju porodicu napravila. To je zapravo grdnja, prekor, ali i veliki poziv na ljubav: da voli, da bude voljena, kako ona oseća da bi trebalo. Bože moj, sve knjige koje sam napisala protiv muškaraca, protiv očeva, protiv žena kao što je ona… bile su, ne samo pogrešne, već i kriminalne. Da li ću i ja kao Sv. Augustin

5

spaliti svoje knjige i napisati Knjigu. Sada samo plačem i plačem čim pomislim na nju i njen život, porodični život. Taj život je završen: moja baka, moja tetka, moja snaja, moja sestričina, sada i ona. Kad ona ode biće gotovo zauvek. Moraću da je pustim da ode. Moja prijateljica Ana piše mi: moraš, i znam da je u pravu. Moramo da pustimo naše majke da odu, čak i onda kad nemamo ćerke, majkama je potrebno slobodno vreme i prostor. Drugačije ga nikad nemaju, za života živeći sa muškarcima i decom u muškom svetu. Dok odlaze, saznaju da nikad nisu bile slobodne ali im to ne smeta, ništa drugo ne traže nego nekoliko minuta starog života, sa nama oko njih. Nikad neću zaboraviti njeno lice. Tajna želja moje ćerke kad je bila mala bila je da umre sa mnom, njenom mamom, zajedno. Kako je rasla, promenila je želju, da ja, njena mama, umrem sa njom, tako da živimo duže… Ali moram da je naučim, sada kad postaje devojka, da mora da me pusti, tako što ću ja nju pustiti prvu da ode. Moja majka mene nikad nije pustila, bila je sa mnom dok sam bila beba, dete, odrasla žena, živela je moj život za mene, umesto mene… otela mi je moj život, da bi me zašitila, da bi nadoknadila svoj izgubljeni život u nekom drugom vremenu i društvu. O da, pisala sam knjige protiv moje majke i muškaraca i žena kakva je ona bila, ali evo me sada kako s njima umirem, sa njom. Još uvek ih volim i pisaću o

6

njima. Oni to zaslužuju, to će biti moja osveta što me nisu na vreme pustili, da živim odvojeno od njih, iako su znali da će prvi umreti. Ili to možda nisu znali? Bili su večni, svemoćni, sveprisutni, kao što sam ih i zamišljala, i još uvek želim da budu.

Moja psihoanalitičarka je rekla: tvoja majka je bila hladna majka. Ponavljam, nijedno dete nikad nema hladnu majku, čak ni mrtvu, niti nevidljivu majku. Majka je prostor a dete je centar života. Kao što sam i u drugim trenucima smrti govorila, kažem: volela bih da sam trudna.

Budućnost, sadašnjost i prošlost istovremeno: vreme jednostavno jeste. Smrt živi u meni sa mnom ispred mojih očiju širom zatvorenih. Ja sam Nefertiti, moja umiruća majka, ja i moja još nerođena ćerka. Šta iz svega toga da izvučem? Teoriju relativiteta: bez slobodne volje, budućnost već postoji u paralelnom životu, kao i prošlost. Kvantna fizika: atomska teorija slučajnosti, neizvesnost u izboru puta…

Svest čoveka: ne znam da li vreme teče, samo ga osećam. Ljudski um, atom u ljudskom umu, svest povezuje ta tajanstvena dva dela ali ta veza još uvek nije vidljiva.

Veza između Nefertiti moje majke i mene. Dan 2

7

Smrt je drži za jednu ruku. Prošlu noć je preživela ali užas se još uvek ogleda na njenom licu, u pogledu otuđenom od dnevnih zbivanja, od moje ljubavi prema njoj, od sunca koje sija napolju. Ona misli da samo ona zna šta joj se desilo noćas i želi da uspostavi našu staru dobru majka/ćerka distancu. Veoma je dostojanstvena i gorda: ne želi da vidim ponižavajuće trenutke koje sa sestrom deli. Tera me iz sobe: podseća me na umirućeg Prusta, Kafku, moje omiljene pisce a ipak i na moju babu koja me je čuvala kao bebu, na moju tetku, na moju predivnu sestričinu koja je u mom prisustvu umrla od SIDE. Sve te lepe i proklete žene iz moje porodice. Pretpostavljam da ja nisam jedna od njih: one su me prezirale i divile mi se zbog moje vitalnosti i mobilnosti. I obratno: ali nisu bile svesne da sam ja svojim unutarnjim okom sve vreme njih pratila, da im se nisam samo divila ili suprotstavljala. Moje žene. Moja otac je autsajder, uvek je to i bio, čak i onda kad je sam umirao: pričao je o odgovornostima, nasledstvu, stanovima, dokumentima… i plakao je kao uplašeno dete držeći se za mene kao mamu. Moja majka se sama bori sa svojom smrću u svesti, u košmarima… Kako ovako ružne stvari mogu da se dese jednoj dami kao što sam ja, pita se? Da, bila je čelična dama, zlatna dama i ledi Makbet, ali ipak dama. Ne kao ja: u meni nije nikad videla damu, krajnje surovo, čak

8

ni sada na umoru, a toliko se trudila oko mene. Nema štofa, valjda. Dame se rađaju, ne prave od plastike. Kao kraljice. Sada vidim prekor u njenom pogledu, prema meni, meni kroz sva vremena. To mi prija, konačno je sama sa sobom a mene pušta da odem. Konačno ću preživeti njenu smrt. Kritična je prema meni, ne želi da sluša o mom radu, o mojoj radosti s kojom hoću da i nju pridignem… samo je zanimaju moje obaveze. I ne želi da joj nežno kažem zbogom i hvala. Mi nikad tako nismo opštile. Ona je tako odlučila; govorila je, Mina je teško dete, uvek ćutljiva i kritična, s njom nema kontakta.

Uvek sam verovala da sam ja za to kriva. Držim njenu malecku ruku, bez venčanog prstena, dala mi ga je kad je odlazila u bolnicu. Sada smo opet svi zajedno kod kuće, otpustili su je, moja mala ali čvrsta porodica: bez žaljenja, bez reči, samo dela. Tako drugačija od porodica u kojima se stvari dešavaju brzo i sa rečima. Moja porodica je porodica iz filmova i mojih najgorih košmara. ]erku sam pustila da raste izvan te porodice, želim da bude drugačija, želim da bude slobodna, nisam želela da je moja porodica zloupotrebljava kao što je mene. Pa ipak, osećam se, posle svega, ne zloupotrebljena, samo upotrebljena. A šta drugo i može porodica: da obavi jedan dobar i jedan loš posao.

9

Dan 1
Muči se, sva drhtim od nervoze, ali bez bola. Možda bi trebalo i bol da osetim? Kriva sam zbog nedostatka saučešća. Kada je moja ćerka osećala bol, jednostavno više nisam mogla da podnesem, rekla sam sebi: baš me briga, ako umre, i ja ću. I tako sam sve prekinula, bol, osećanje krivice. Ali sada je drugačije, ako ona umre, ja moram da živim i dalje, zbog moje ćerke. Zato moram da delim njen bol. Ko je sada povređuje: sistem, doktori, bolnice, njen nemar, ja? Previše razmišljanja ne daju uvide, samo još više pitanja. Želim da osetim njen bol, da sa njom patim, da se porađam s njom dok je ona mene rađala. Sećam se kako je ušla u porodilište dok sam se ja porađala, izbacili su je, ali je ona uspela da probije instituciju da bi me držala za ruku. To ja nisam želela ali sada želim njen bol da podelim. Ona sada mene želi da izbaci iz sobe, nema deljenja bola, ona je majka, ja sam ćerka: distanca i granice. Divim se njenom dostojanstvu, ili je to možda hladnoća?

Dan 0
Danas ne osećam ništa, ne jedem ne pijem; slabim sve više, zajedno sa njom. Otac nas je napustio, počeo je da jede pošto je smršao sedam kila. Pa on je muškarac, rekla sam joj, Karen Bliksen je živela dvadeset godina na šampanjcu, zašto ne

10

bismo nas dve na pivu. Volimo pivo, jeftino je, zdravo i gasi smrtonosnu žeđ i smiruje rasturene nerve. Lepo se spava posle piva. Ona kaže da, i evo nas kako pijemo pivo: ona na samrti sa cevčicama u nosu a ja na terasi pušeći cigaretu. Kao kad sam se porodila i bila kod nje prvih nedelja, pušila sam i pila na terasi da ne bih remetila bebin hram svojim porocima. Zapravo u to vreme sam verovala da sam porok lično koga valja proterati.

Nekoliko umirućih sam negovala, poslednja je moja majka: prošle noći samo što nije umrla ali joj nisam dozvolila da ode. S njom će nestati i moji poroci i ja ću završiti pravo na nebu, isuviše slobodna da bih bila slobodna. Poljubila sam njenu prelepu lobanju i ispravila njenu bujnu kosu, polusedu. Ostala je sa nama i više ne pati: nema bola, nema temperaturu, ne seća se šta se desilo prethodne noći. Ni lekari danas ne umeju da objasne šta se desilo prethodne noći: kažu u pitanju je čudo, stari ljudi su takvi, prežive kao u nekoj bajci. Epa ja znam nešto o tome: đavo je bio ušao u moju majku, zapravo je uvek tamo čučao, ali je noćas uzeo njen glas i popovao je i vikao. Borila sam se kao svetica protiv đavola u mojoj majci: moje majke kao đavola. Sada bar znam, ona ima đavola u sebi, ne ja.

Dan 1

11

Naučila me je životu, dala mi je život: naučila me je smrti. Umrla je. Mirno, dobila je svojih pet minuta raja. Umrla je u snu i odmah posle toga je izgledala kao neka devojčica. U nekoliko minuta raja od jako stare dame – koja se bori sa nevidljivom snagom smrti iza leđa, sa prevrnutim belim očima – postala je mirna devojčica koja peva dečije pesmice. Da li možda deca izgledaju stara kad umru? Nisam htela da je vidim mrtvu, samo sam dala njenu omiljenu haljinu i cipele sestrama koje su je oblačile. Poljubila sam je još dok je bila živa u toplo čelo, dan ranije, u nedelju. Ja sam se rodila u nedelju, ona mi je dala život u nedelju, bila je vejavica, a ostavila me je jednog ponedeljka ujutru isto na dan vejavice. Oba puta rano ujutru. Očigledno je njen život bio jutarnji, ali ona bi uglavnom taj deo dana prespavala. Dok je umirala, nije baš bila hrabra, dok me je rađala takođe. Tako su rekli lekari. Ali u svakodnevnom običnom životu bila je tvrda i hrabra, junakinja. Suprotno od mene. Da li ću ja zato umreti hrabro, mislim da hoću. Svima koji su oko njen plakali neprekidno sam govorila: saberite se, ajde dosta, kao da je u pitanju njihova majka a ne moja. Sećam se zato kako sam oplakivala jednog tuđeg oca kao da je moj, zato što sam mislila na ovaj dan kad neću imati taj luksuz da plačem, kad ću morati da se

12

saberem i plivam dalje. U ime života, tako me je naučila ona.
Pa osećam se čudno, usamljeno kao da mi nedostaje neko drvo na drugoj strani hemisfere koje nikad nisam ni videla niti ću videti. Uvek je bila daleko od mene ali sada nije nigde. Nije čak ni daleko. Nedostaje mi njeno odsustvo, njena praznina. Ali vraća mi se moj duhovni život u kome zaživljuje više no ikad. Moj jedini i stalni strah je: da li je ona stvarno mrtva, da li je njeno telo stvarno mrtvo: pokrili su je, zatvorili u sanduk, spaliće je. Uvek se plašila gušenja, ja se sada plašim za nju. Želim da dobije svoju večnost, večan dah…

Sestre, lekari, svi kažu: mislili smo da će se izvući. Kako to da sam ja znala? Da nisam nešto videla što je njima promaklo? Njen pogled, koji sam videla u očima moje umiruće tetke, zatim sestričine? Porodični umirući pogled po ženskoj liniji. Mi ga međusobno vidimo, inače je nevidljiv sestrama i doktorima i drugim autsajderima. Moja majka je govorila, plašim se, ne ostavljaj me, ostani sa mnom, spavaj sa mnom. To nije bila moja majka, ona tako nešto nikad meni ne bi rekla: nedostaje mi njen glas i njen strog dogmatski pogled na moj raspušteni život. Ne mogu sebi da oprostim što ipak nisam legla pored nje kad mi je to tražila. Sela sam kod

13

njenih nogu i pustila je da ode bez mene. Da li sam je tako ubila?
Kad je pao prvi sneg poželela sam: nebesa, dozvolite joj da proživi još jednu zimu, jedno leto, još jedan rođendan i onda ću je najozbiljnije pustiti da ode. Obećala sam nešto što neću moći da ispunim i nebesa mi nisu poverovala. S pravom. I zato sam je odmah pustila i nežno je ubila. Patim, užasno patim i svi vi znate kako je to. Svako ima majku, živu ili mrtvu i svako me razume. Nisam imala pojma da je to univerzalna stvar, nisam ni znala da je ženskog pola. Bilo je isuviše očigledno da bih znala. Poslednje pivo i poslednji dah.

Dan 2
Pogreb: meni prvi. Ona bi se smejala i ismejavala nas, osetila sam potrebu da prisustvujem svim drugim pogrebima u tom trenutku na ogromnom groblju u Beogradu. Svi su oni bili i moji, ona je svuda bila i vladala. Naša kapela je bila velika, kao neka balska dvorana, s predivnim cvećem, lepom mladom rodbinom i elegantnim sandukom. Bila je ona fina dama tu dok je ležala na javnom mestu koje je bilo samo njeno čitavih sat i pet minuta. Pet minuta raja, tražila je. Optrčala sam i sve druge pogrebe i učestvovala u svakom. Ona je bila svuda.

14

Dan 7
Nedelju dana kasnije; vreme usamljenosti je postalo moje vreme, moje jedino vreme. Takođe je to i vreme neke vrlo perverzne sreće. Vreme se meša, sve nabijeno mekoćom njene kože i mirisom njenog tela. Poslednji dan, poljubila sam je i pomilovala po kosi, oštrinu njene guste kose još uvek osećam na svojoj ruci. Ponekad me zasvrbi, dlan. Uglavnom je se sećam u mojim godinama, jedva da mogu da je se setim stare. Zapravo ne mogu da podnesem ideju da se njeno telo raspada, da gori. Čini mi se da je ubijena: negde iza stvarnosti njene smrti stoji moje ubeđenje da je reč o ubistvu prirodnom smrću. Plašim se da će se ugušiti na smrt, iako su rekli da je umrla mirno. Imam jak nagon da držim njeno telo ispred sebe i da se uverim da opet ne oživi pre no što je spale kao što je tražila. Epa nisam to uradila: i tako sam saučesnica ubistvene smrti. Nešto me je zaustavilo: civilizacija, malograđanština, stid… Još uvek je nisam potpuno pustila da ode: vreme će morati da učini nešto za nas dve, da nas opet nekako spoji. Da pođem za njom: lezi dete moje, lezi, lezi pored mene, ili da je zaboravim? A i ovi ostali kojima je umrla majka s kojom se nisu slagali, majke stare i bolesne i koje su prirodno umrle, i ti ostali kažu: nikad ne prestaje, nikad nećeš ni zaboraviti ni preboleti samo ćeš naučiti da živiš s tim.

15

Sedmi dan je loš dan, možda zato što je to bio naš dan. Sedmog dana me je rodila i padao je sneg, kao jednog od ovih dana. Moja ćerka i ja imamo naš dan leti na vrućini, kada je 40 stepeni. Moja ćerka je negde veoma daleko od mog dubokog bola ovih dana. I hoće i da ode od nas dve, jedne mrtve druge žive. Ali znam da moram da joj pomognem da bude jaka kao što je meni moja majka pomogla. Opet moj život, kao i kad sam se porodila, postaje značajan, sa smrću moje majke. Linija matrimoniuma. Nema mesta za druge emocije ovih dana.

Moj otac deli moja osećanja: kao da je blažen bolom. Bulji ispred sebe sa nekim sjajem na licu i blistavim očima dok slike mladosti i sreće lete ispred njega. Vrti mu se u glavi i onda ide da legne, srećan u svojim snovima.

Dan sedmi je veoma loš dan za mene: energija struji iz donjeg stomaka ka nogama: usamljena sam, mama, nisam trudna i nedostaješ mi. Osećam se krivom što ne provodim vreme sa tobom: nosim tvoju odeću zato što se osećam krivom što te dovoljno nisam izljubila, što te nisam dovoljno podržavala, inače smo sve vreme bile na različitim stranama, sa različitim idejama i muškarcima. Da li se i ti osećaš usamljena i kriva tamo negde?

16

Dan 8
Moja rođaka kaže: izgubila sam minđuše, mora da su kod nekog u našoj porodici, tako sam zabrinuta, one su mi jedina uspomena od bake.
Ja odgovaram: nemoj da brineš, pitaću večeras moju mamu.
Moja rođaka počinje da plače, ja kažem: nemoj da plačeš.
Ona će: tvoju mamu?
Tada shvatam da je moja majka mrtva, bila sam zaboravila. Ali sam zapravo i mogla da pitam moju majku, čak i mrtvu, kao što pitam I Džing. Nisam luda. Moja majka za mene nije mrtva, imam sve njene misli negde u glavi.

Dan ka kraju
Puštam je fizički da ode; držim njenu fotografiju ispred sebe, kad je bila srednjih godina a ja imala petnaest, kao moja ćerka danas, a tada je moja majka imala moje godine. To će biti naša večnost, njena srednja dob i moja, kada smo se rastale. Pustila sam njeno telo da ode, biće spaljeno, kao što je sama tražila. Mora da je bila luda, ateistkinja, komunistkinja, luda žena. Njeno telo bilo je toplo telo sa visokim čelom i ogromnim ljubičastim očima. Ljubim i držim njenu izobličenu šaku u mojoj glavi, tako malenu da čovek ne može da poveruje da je stvarna i govorim sebi, zbogom moja lepa damo. Ona negde drugde

17

živi: energija nikad ne umire. Ona je u mojim snovima. Ali zar je telo bilo bitnije, zar je ono bilo umetničko delo ljudskog života i prirode? Volela bih da me je povela sa sobom i volela bih da nemam ćerku. Ne mogu da istrpim ovo ponovno razdvajanje. Izgleda da sam i ja luda žena.

Dan propadanja, tonjenja
Čitam knjigu koju je napisao jedan moj drug, on je snimio svoju majku, slušao je, poštovao to Drugo. Bože moj, ja nikada moju nisam slušala osim da bih joj se suprotstavila. Nije bila anđeo, nikad se nismo slagale, ali je pričala svoju priču, a ja njena jedina ćerka, spisateljica, kao žena sa ženom, bila sam jedina koja je mogla da je čuje. Znam da je niko nikad nije slušao, najmlađe dete, žena muža, majka razmažene ćerke strankinje… Znam da se mešala u moj život, pokušala je da mi ga otme, da me vodi, da mi komanduje, da me iskoristi, ali nikad me nije naterala da je slušam, njen svakodnevni govor: kako se pravi jednostavan kolač koji vole deca, kako zasaditi cveće, kako izaći na kraj sa malim lažima u velikim poduhvatima. Govorila bi, snovi su laži bog je istina, kada su snovi loši zato što joj je to govorila njena majka. A ona nikad nije verovala u Boga. Majko nisam te slušala zato što sam te volela, nisam bila loša. Moram da se setim svega, svake sitnice dokle god

18

još mogu, zarad mog mentalnog zdravlja, jer počinjem da ludim bez tebe. Moram da krenem ispočetka, dan za danom, ali svakoga dana setiću se ponečeg o tebi i napisaću, nešto malo, jednostavno, istinitu istinu. Izvini što to nisam uradila dok si bila tu i mogla to i da ceniš, ali verovatno ne bi jer si me ti naučila: nikad slabost, nikad ništa. I sada kad te nema ja sam slobodna da budem slaba i da plačem.

Dan prvi, počinjem ispočetka

Nešto što želim zauvek da pamtim jeste način na koji si se ophodila prema strašnim stvarima: rekla bi, ajde beži beži smrti, svojim smirenim glasom (taj glas koji je trebalo da snimim, znam, zapamtim); nemoj da si toliko ljuta na njega, otac ti je. Ili, nemoj da se toliko ljutiš, proći će. Ili, baš ne bih volela da danas padne bomba na naš stan, bilo bi glupo da se nešto desi baš sad kad su svi ovi fini ljudi tu (slavila si 50. godišnjicu braka).

Njeni iskrivljeni prsti dok pletu, vezu, smišljaju šare za moje džempere. A ja uvek uobražena, s prezirom prema njenom radu ali uvek u tim džemperima. Znala je ona to vrlo dobro, videla je da ih nosim i zato je sve više štrikala.

19

Volela bih da si drugačija: da si manje vremena sa mnom provodila, da se nisi mešala u moje ljubavi, da me nisi maltretirala, da nisi zloupotrebljavala moju intimu. Ili sam i to možda pogrešno procenila? Imam osećanje da znam tvoje odgovore, te koje mi nikad nisi rekla, oni su sada deo mene. Tvoje haljine još uvek vise svuda po kući, sa cvećem. Tvoja elegantna odeća je u ormanu, kao što je uvek tamo stajao tvoj skriveni život.

Kažu da je potreban jedan ciklus, jedan krug da bi zarasla rana: da uradim jednom sama sve one stvari koje smo zajedno radile. Kažu da je obično godinu dana mera vremena; to će biti mera mog pisanja, dan za danom, klepsidra koja posmatra u pustinji.

Danas je tačno tri nedelja kako je više nema: juče tri nedelje od kad sam s njom razgovarala, ali koliko je zapravo vremena prošlo od kada nisam zapravo čula njen glas, od kada se razbolela, možda sedam nedelja? Možda nikad nije ni bila prisebna, ta osoba o kojoj sam ja maštala, kao nešto čvrsto i neprekidno, kao osoba predmet moje ogromne ljubavi. Bila je nesavršena, bože moj, pa i ona se menjala: gledajući danas fotografije primetila sam da je starila, da je verovatno bila ozbiljno bolesna, iako to nikome

20

nije rekla pa ni meni. Nikada je nismo slušali, nikad je ozbiljno nismo shvatali. Ja sam pokušala, ali sam uspevala samo da je obožavam ili mrzim: ona je bila moj gazda, moja kraljica. Da nije, izlečila bih je.

Njen glas, čekajte da ga se setim, i naš poslednji razgovor: ja na aerodromu u Cirihu, nervozna, čekam na let, umorna i željna da stignem kući kod svoje ćerke. Moja majka kaže: nemoj da brineš, upravo je svratila i sasvim je dobro, nemoj da brineš, sve je pod kontrolom. Otišla sam u bar i popila piće. Mirna sam bila, moja majka je savladala moj strah, moju situaciju, putem svog straha svojim smirenim glasom, savladavajući moju ćerku svoju unuku, kao da je njena ćerka, a ne moja. Kao da sam ja bila u pitanju. Kako sam samo to tada mrzela, ali sada znam da nisam bila u pravu. Niko više nikad neće brinuti o mojoj ćerki kao o meni, kao da je njena ćerka. Sama sam, kriva, i ne osećam se slobodno kao što sam mislila da ću biti. Velika količina slepila i bola me mrvi i neko drugi će od toga imati koristi. Neko ko to nije zaslužio. Neko ko me ne voli kao ti. Neko ko će oblačiti tvoje haljine, tvoje male cipele, trošiti tvoje pare… Nikad nisi marila za te stvari. Ono za šta si ti marila bila si izgubila i zato si i otišla, ostavljajući nas ovde. Ali ti si htela da živiš, videla sam ti to u očima, u tvom bolu, bio je to

21

živ bol umiruće žene koja bi živela zauvek samo da je imala još jedno telo. Tvoja unutarnja snaga nikad te nije izdala, niti tvoja vera u sreću, u dobru hranu, u dobru volju i nadu. Da sam samo mogla da ti dam pola svog tela ja bih to uradila, iako ga ti nikad ne bi uzela. Ali priroda je užasno surova prema nama od prirode rođenim.

Dan ne znam koji
Moja ćerka se neprekidno svađa sa mnom ali kada treba da promenim sijalicu ona kaže ne, nemoj ti, opasno je, ja ću. Ali sada je na mene red. Ja sam pustila moju mamu da ode, jednoga dana moraćeš i ti mene da pustiš. Ne, nikad, kaže ona strastveno, ja ću se držati uz tebe tako da ako ti odeš idem i ja: razmišljam o njenom ludom malom nežnom životu: da li sam ja ikad uzela u razmatranje mogućnost da je pustim negde bez mene? O da, milion puta, to je majčinska ljubav i briga.
Sanjala sam moju majku, tresla sam se i preznojila i bila je to loša noć sa ružnim kišnim danom tako da sam sve vreme spavala i o njoj razmišljala. Ali imam veliku energiju i širom otvorene oči. Vidim prevelik nedostatak tolerancije, nedostatak ljubavi, isuviše zavisti, mržnje, ljubomore, čak i u meni samoj.

Bilo koji dan,

22

Zato što govorim o bolu koji je nepodnošljiv, ne sam gubitak. Mogu da izađem na kraj sa gubitkom ali ne i sa pomišlju na njega, kao da mi izoštrava čula i onda krvarim, urlam, kao da mi neko dere kožu. Moja koža je najdeblji deo mog tela, površina mog ceokupnog tela, i oštro boli na dodir povetarca: da, i ona je osećala bol u nožnim prstima kad bi je pamučni čaršav dodirivao, tako da sam ga držala dalje od kože. Znala je dobro šta je bol, bila je lekarka, celog života se baveći tuđim bolom koji je postajao njen. A njen bol je postao moj, ona je sada oslobođena bola jer sam je ja pustila. Prirodno je, ali neizdrživo. A ja ću morati i dalje da izgovaram reči, da pokrećem noge, da se smejem… da vršim sve te fiziološke radnje preživljavanja.

Svest postoji, ona nadživljava fizičku smrt: ako nas tela naših mrtvih i dalje proganjaju i onda kad istrule, ili sagore, ako nas naša dela ili nedostatak dobrih dela još uvek proganjaju i posle smrti, ako nam je žao što smo rekli ili nismo rekli neke stvari, onda svest postoji izvan smrti, što znači da negira smrt. Zamolila me je da legnem pored nje: nisam legla da bih olakšala svoju savest, provela sam pored nje njene poslednje sate a nisam joj rekla da je volim, i moja svest me boli.

23

Decembra 31. biće tačno 40 dana od kako nema njenog tela: po ortodoksnoj veri duša luta još uvek po zemaljskom prebivalištu još 40 dana po fizičkoj smrti tela.

Moja majka nikad neće kročiti u nov milenijum. Prvog januara mogu da se rešim nekih od njenih stvari, tako kažu. Kažu moram, da bih oslobodila prostor za novi svet od krvi i mesa kojima je potreban prostor da jedu piju i spavaju: materijalni su, imaju potrebe. Sećam se kako mi je govorila odmah pošto se razbolela kako je slušala neke rođake, govorli su o njoj kao da nije prisutna. A onda su je videli: videli su da je tu i da je čula ono što ne treba ali reč nisu rekli. Možeš samo da zamisliš kako sam se osećala, rekla mi je, kao da me nema? Upravo se ja tako danas osećam, pošto moram njene stvari da pomeram, kao da zapravo više nje nema.

Sinoć sam je ogovarala: setila sam se kako je prema meni okrutna bila, kako me je napustila u trenutku kad je imati majku bilo presudno. Kako je terala druge ljude da me ostave i kako se pajtala sa drugima protiv mene. Kasnije kad je shvatila da je pogrešila, nije se ni izvinila. Uvek je imala veliki problem sa krivicom. Nikad nije htela da prizna da nije u pravu ili da je kriva i prebacivala bi to na slabije, i uglavnom sam to bila ja. Lako sam prihvatala tu ulogu.

24

Moja ćerka od kako je progovorila tražila je da bude kriva, kao da sam ja njoj prebacila ulogu kroz jezik. Pošto sam je izogovarala osetila sam se bolje. Olakšana, i po prvi put od kada je umrla osetila sam neki tračak moguće sreće: možda će mi se vratiti ipak jednoga dana.

Da li sam pomenula da spavam kao klada od kada je umrla?
Napustila sam je u tu nedelju i posle dvadeset koraka htela sam da joj se vratim, ali sam nastavila, ne znam zašto, svaki dan bio je njen poslednji dan što se tiče mojih strahova, još od kad sam se rodila. I svaki put sam je napuštala kao da joj je poslednji dan: da idem da se igram, da idem u školu, da rodim svoje dete, da pišem, da vodim svoj život. I uvek sam se vraćala, osećajući se krivom što sam je ostavila, nesrećna što stvari radim negde drugde, prosto ne verujući da svet to naziva SOPSTVENIM ŽIVOTOM. Tog poslednjeg dana sam je ostavila ne okrećući se i sada nemam mesto na koje mogu da se vratim. Svuda je tražim. U krevetu gde je umrla nema od nje ni traga, već neko drugi u njemu spava i samo moj bol ocrtava njeno malecno telo kako se na toj tački muči, bez vidljivih znakova na caršavu. Vreme leči bol, kažu, vreme sve leči i briše, dobra i loša sećanja, i one stvari koje hoćemo da zaboravimo i ove kojih želimo da se sećamo. Moram da stavim nešto na tu tačku gde ju je život

25

napustio, da označim mesto gde može i da se vrati.

Dan
Jedem njenu hranu, pijem njena pića, menja mi se psihologija, da li gubim razum? Ne približavam joj se, uskoro ću je zgrabiti i pojesti: biće moja, biće ja.
Nema više onih prelepih očiju, to toplo čelo koje sam dodirnula poslednjeg dana; imam njenu odeću, moram njene ormane da čistim. Moj otac je već krenuo van njenog ritma, van njenog mirisa. Što joj se više približavam, to je on dalje: on je muškarac ja sam žena, on je muž ja sam ćerka, imamo drugačije nasleđe: moje je zauvek, njegovo je nikad više.
Slušam njenu muziku, njen savršen zvužduk odjekuje, jedna od onih nekoliko stvari koje su kod nje bile savršene, al’ sam ono ostalo više volela: njene psovke, surovost, neprekidno prebacivanje. Nosiću ponosno njenu ateističku surovost celog svog života.
Moje pisanje o njoj meri se kroz bol: danas moram da se rešim, da li da pišem ili da zaboravim. Rešila sam da zaboravim. Da pobegnem i zaboravim. Sada se moje pisanje meša u čin zaboravljanja. Preživela sam ratove, preživela sam smrt. Ali da li ću ovako nešto preživeti? Zaborav?

26

Dan
Sutra je sahrana, drugi deo. Moja mama će biti u vazni ispred mene, njen pepeo kako kažu. I ondaćemo sahraniti vaznu sa pepelom. Kažu. Ja ne verujem da je moja mama postala pepeo. Čak i da mogu da poverujem u tu mogućnost ne bih mogla da poverujem da je to njen pepeo. Nema mogućnosti da se ustanovi razlika između njenog pepela i pepela nekog drugog, njene prašine i same po sebi prašine, između nje i ostatka sveta. Da nije to smrt? Da li je možda njena želja da bude spaljena bila želja da afirmiše smrt? Kao i mnoge druge njene ideje, i tu ideju mrzim. Ona je meni svoje telo uskratila u životu, i to telo koje me je rodilo sada me je napustilo. Nemam ništa u rukama. Počela sam juče da plačem kad sam čula da sahranjuju njen pepeo. Nikad mi nije palo na pamet šta ćemo zapravo sutra da radimo. Očistila sam kola za goste, spremila ručak, obukla se u crno… Trebalo je bar da sam odsekla jedan pramen njene oštre kose na tom mestu koje sam često dodirivala kad se razbolela, sve do same noći kad je umrla. Nemam za šta da se uhvatim, da dodirnem, neću samo da se sećam, želim materijalni dokaz da je postojala. U suprotnom mogu bilo šta da izmislim, kao što inače i radim, moje se priče uvek menjaju dok se sećam različitih stvari, bojim emotivno moje priče, tražeći istinu. A to zapravo iskrivljuje i laže.

27

Ali ja nikad stvari ne izmišljam namerno. Neki to čine, neki su naučnici, imaju dokaze i objektivne stavove, a moja majka je bila jedna od njih. Ona bi sačuvala pramen moje kose da sam umrla pre nje. Pretpostavljam da bi preživela moju smrt, ali ja nisam sigurna da ja mogu njenu. I moja ćerka tako razmišlja. Ona misli da ćerke ne mogu da prežive smrt svojih majki dok je suprotno jednostavnije. Možda tu i ima neke istine: majke daju život svojoj deci, prema tome mogu da izađu na kraj i sa njihovom smrću. A deca samo dođu na svet tuđom voljom, i nemoćna su da se bore protiv onih koji su ih stvorili.

Svakog dana mi je lakše bez nje, ona je sad neki oblak koji se kreće meni iznad glave, sve zavisi od vremena, ponekad je blizu, leti nisko, ponekad je daleko, ne mogu da je vidim. Ali je uvek ovde i nekako, i nikad. Biće to za mene strašan udarac da sutra vidim njenu vaznu, i to bez onog pramena kose u rukama. Ali i više od toga, želela bih da dodirnem i vidim njene ljubičaste oči: one čuvene oči. Najsurovije ubice čuvaju oči svojih žrtava kao trofej, ćerke bi trebalo da čuvaju oči svojih majki kao telo koje nikad ne spava.

Imam na sebi džemper koji je ona ištrikala sebi ovog leta, poslednje što su njeni reumom iskrivljeni prsti ištrikali. Kao da su i njeni iskrivljeni prsti upleteni u to tkivo, džemper me

28

dodiruje i miluje svakog popodneva dok gledam TV, dok kunjam, ali ne spavam. Pričala mi je o svojoj majci, mojoj baki, kako nikad nije spavala jer nikad nije imala vremena: nije bila siromašna, jednostavno vredna majka šestoro dece. Sve je sama htela da radi za svog muža i svoju decu. I tako bi u toku noći i štrikala: mala mršava žena sa dugom talasastom sedom kosom. Ponekad ujutru kad se pogledam u ogledalo izgledam kao ona, a ponekad kao moja druga baka: visoka krupna riđokosa žena blede neizborane kože i svetlo plavih očiju. Prava planina, a ne žena. Ali za mene biti mala značilo je biti lepa zato što je moja majka bila mala i lepa. I izborano je lepo jer je moja majka bila izborana i njeni iskrivljeni prsti bili su lepi jer je moja majka štrikala tim prstima do poslednjeg dana svog života da bi nastavila da živi kroz svoje džempere. Da li sam je ikad volela kao sada? Ne verujem. Nisam ni bila svesna da je volim. Samo se sećam svojih košmara u kojima je ona mrtva, dok ja vrištim i preznojavam se. Košmari iz kojih sam mogla da se probudim sve dok jednoga dana nisu postali istina. Košmari uvek mogu da postanu istina i skoro uvek tako i bude. Ali moje znojenje i vrištanje u snu je, iako je ona već mrtva, strah da može da umre.

Dan

29

Videla sam je u vazni, videla sam vaznu ali i nju u njoj. Sećam se kada sam imala osam godina, živeli smo u Kairu, pitala sam moju drugaricu Japanku susetku: gde ti je mama, nisam je dugo videla. Otrčala je u dnevnu sobu i donela mi je vaznu: evo ona sada ovde živi, rekla je sa vrlo zvaničnim osmehom.

Da li je moja intima još uvek intimna? Da li je ona sada kontroliše, da li me nadzire? Da li je sa svojim roditeljima opet, čekajući na mene? Rekla sam joj, ostani sa mnom, ali njeni iskrivljeni prsti, njene žive rane na nogama, njen spazmatični dah, i strah mog oca da uđe u sobu… pa, pretpostavljam da je sve to prevagnulo u odluci jedne prave dame. Da li me prati?

Na sivoj vazni pisalo je njeno ime sa datumom rođenja i smrti i neka šifra. Tražili su od mene da zvanično spustim vaznu u grob. Odbila sam da pipnem urnu, samo sam buljila u jeftini crveni čaršav koji je trebalo da unese ozbiljnost i raskoš. Nije do mene stigla poruka. Ledena kiša je ledila i zamućivala naše poglede, već zamućene suzama.

Ne majko, tebi se ovo ne bi dopalo, svi mi ovako zajedno plačemo na kiši i razboljevamo se i rastužujemo. Tako da smo otišli kući da jedemo i pijemo kako bi ti volela da nas vidiš. Pričala sam o tvojim roditeljima i tvojoj braći i sestri

30

sa tvojim rođacima. I naterala sam ih da mi pričaju o tvojoj porodičnoj kući, o čuvenom vrtu koji si uvek uobraženo predstavljala kao najlepši na svetu, kao simbol tvoje ponosne mladosti i nacije kojoj si pripadala. Metafora koju si nosila svuda sa sobom po velikom svetu gde te je moj otac vodao: tvoj vrt, red i prirodna lepota. Naš život bio je negde drugde, kao prava mlada morala si da pratiš svog nemirnog muža i da mu rodiš divlje dete u stranoj zemlji, koje je poraslo na tuđoj hrani i tuđem jeziku, u velikim gradovima sa golim pločnicima. Ali uspele smo zajednom nekako, ja pripadam tvom vrtu takođe. Moje ime je ime cveta, ići ću na tvoj grob i biti tvoj cvet.

Odmah iza tvog groba su i neki tvoji prijatelji. Prijatelji od kojih si se opraštala rečima: jadna ona, tako se napatila, ili jadan čovek, tako pošten, itd. Jadna ja sa svim ovim banalnostima smrti, jadna ti što ne možeš da jedeš sa nama tvoja omijena jela, jadan jadan je svet što ne ume da izađe na kraj sa smrću kako bi valjalo.

Samo lijem suze: novogodišnje veče bez domaćeg kolača, bez tvoje ruske salate, bez tvog mešanja u moju intimu: kako je samo dosadno bez njene drskosti da se meša u sve. Da li sam ja žrtva ili pobednica te naše velike ljubavi koju svako ko ima majku poznaje? Moj kriterij ovih dana kad

31

upoznajem ljude je: da li imaju majku ili ne. Naravno jednom su je svi imali, ali da li je i sada imaju? Na primer, Ana Karenjina nije i njena tragedija je takođe deo i te priče. Svet moje majke se raspao, na vreme je otišla da ne vidi kako se ruši, i njena duša je odletela tačno poslednjeg dana prošlog milenijuma. Sada mogu da sklonim njene stvari, njene kreme, njene štake, posteljinu koju je najviše volela i koju sam joj kupila u Bolonji pre izvesnog vremena. Ona je meni kupovala stvari a ja njoj. I moja ćerka i ja isto to radimo. Ali smo svi prestali da se mazimo od kada je ona umrla… Sada razumem kad mi je sa strašću govorila: razmazi ćerku, nemoj da budeš s njom stroga kao što sam ja bila sa tobom kad si bila dete, uvek sam radila, uvek sam bila umorna i nervozna zbog bolesne dece koju sam lečila kao doktorka… Najvredniji miraz/matrimonium jedne žene je da je majka razmazi, jer će tako i ona naučiti da voli svoju decu.

Dok plačem, primećujem da više niko oko mene ne plače i pitam se da li ću i ja prestati, kao svi drugi, ili će postati sve gore gore kako život postaje teži a ja sve ranjivija.

Sutra je tvoj rođendan: tvoj stan gubi tvoj miris, sladak miris tvog tela, tvog ukusa. Iznosim stvari iz tvoje sobe komad po komad, da bih sačuvala tvoj miris u mom stanu. Sutra nećeš biti prisutna na tvom rođendanu kao prošle

32

godine, kad sam bila grozna. Ove godine svi se lepo ponašaju, tišina i poslušnost vladaju oko tvoje prazne stolice, dok mi jedemo tvoju hranu koju je neka tuđa ruka spremila, dok pričamo o tvojim idejama koje ne možeš više da braniš. Ne napadamo ih, ne brini, ne više, ionako blede bez tvoje snage. Ako i diktatori padaju bez tvoje snage da ih podržiš, kako ću ja opstati?

Gledam u tvoju fotografiju ali više ne plačem, imam tvoju podršku, volju snagu ali bez tvojih granica, grdnji. Mrtva, postala si idealna kao većina žena.

Dan 2000
Go bol, da odmah kažem. Zato što je moja majka mrtva. Ona stara žena, ja stara žena, pa ipak ne pomaže, ni malo. Dolazi nova faza našeg odnosa. Ovo je najduži period vremena da smo rastavljene. Kao beba, ostavila me je šest nedelja, sam Bog zna zašto. Prestala sam da komuniciram u njenom odsustvu i progovorila dosta kasno zbog toga. Čak me je vodila i kod psihijatra, brinući se… Zar je zaista mogla da se pita oko jedne tako očigledne stvari? Nisam je prepoznala kad se vratila a onda sam je histerično zagrlila i satima je čvrsto držala uz sebe. To je verovatno moje najveće iskustvo odsustva u životu. Sada ga se vrlo jasno sećam, posle mnogo godina postalo je stvarno a ne

33

samo sećanje. Kao beba mislila sam da je stvarno, ali tek sada je postalo stvarno. Možda po Ajnštajnovoj teoriji vremena i prostora ona živi negde u paralelnom vremenu, kao što sam i ja mrtva u nekoj drugoj paraleli. Pomaže, kao što je rekao jedan naučnik kad je izgubio sina, sigurno pomaže saznanje da je ona negde tamo i da me samo moj neadekvatni um sprečava da do nje doprem, ali samo privremeno. Hoću jednoga dana. Nisam više okupirana svojim pisanjem, mojim živim ljubavima. Svi moji talenti su sada svedeni na tu tačku: da doprem do mrtvih, u ime svih nas napuštenih siročića.

Posle tačno šest nedelja trebalo bi da počnem da se sećam njenog života odvojeno od svog, kao da ga je i imala: ali samo obrisi nekog takvog života mi se vraćaju i to samo u snovima. Opet košmari u kojima sam uverena da nema granice između života i smrti, da smo opet zajedno, s obzirom da ona više ne postoji kao biće, onda i ja mora da sam nepostojeća. Znam to, osećam zasigurno. Onda opet spavam kao klada, mokra sam od slatkog znoja i našeg susreta u smrti. Moj prijatelj pisac pišući o smrti svoje majke sve vreme govori: ovo je sve o njoj, nema mene, cenzurišući se sve vreme. Naprotiv, ja stalno govorim, ovo je o meni, ne o njoj, njena smrt je i moja. Ja sam žena koja piše a moj prijatelj je

34

muški pisac. A naravno, on sve vreme govori o sebi: to mogu da vam kažem jer sam znala njegovu majku vrlo dobro a ta žena nije u knjizi ništa više nego što je moja u mojoj. Možda su naše majke negde dugde zajedno, a i ja sam sa njima iako sam ostala ovde da pišem i popujem.

Moram da koristim neki datum, zašto li sam samo prestala da koristim vreme kad govorim o njoj, kao da je večnost? Kako dani kaplju ja je gubim u večnosti kroz datume kao kapljice, kao jedino merilo njenog postojanja u životu. Po kalendaru je dan 13. januar 2000, a ona je umrla 22. 11. 1999, pre tačno šest nedelja i tri dana, a ja se danas osećam gore nego tada.

Sinoć sam prevrtala po njenom ormanu. Moj otac me je naterao na to, da ga sredim i oslobodim za njegovu rođaku koja će doći da živi s njim: dobre vesti. Uradila sam to zajedno sa svojom ćerkom, pošto sam popila sedativ: u velikoj žurbi smejući se i grleći, šalile smo se, hvalile njen dobar ukus i lepu odeću i uspele. Ljudi to jednostavno urade, dobre ili loše stvari, ne razmišljaju svi o stvarima koje rade, pre ili posle. Ali moj otac je sve vreme drhtao, i on je uzeo tablete; moja ćerka je bila razmaženija nego ikad, detinjasta i čista, ali surova… a ja sam morala da pijem i pijem da bih se napila i zaboravila i da jednostavno obavim posao bez razmišljanja. Ali

35

opet nisam uspela da prestanem da razmišljam pa sam pomislila: “Uvek me je podržavala ali ja to nikad nisam primetila.”
Ovo monumentalno saznanje izašlo je iz njenog ormana. Iza pletiva i starih ručnih torbi čuvala je neke moje spise i filmove: moje rane radove. Stidela sam ih se i mislila sam da sam ih bacila. Samo pre nekoliko nedelja, njena najbolja drugarica, stara dama koja takođe obožava svoju ćerku ali to nikad nije krila kao moja majka, rekla mi je: tvoja majka je tako bila ponosna na tvoju umetničku karijeru, volela je kako pišeš, uvek te je podržavala kod oca, koji je bio protiv toga. Ali mi to nikad nije rekla a ja sam bila dovoljno glupa da ne vidim: borila sam se protiv nje kao protiv svog oca, još i više jer nije imala argumente, zato što je bila žena, prvo njegova žena a tek onda moja majka. Otišla sam od kuće da se izborim za svoj umetnički život, za svoju slobodu da ne budem dobra, ali to nisam postala, niti slobodna niti loša, ali ona to nije znala. Jel’ to bila igra koju smo igrale? Da se pravimo da ne znamo? Ja nisam igrala nikakvu igru, ja sam bila njeno zamorče: ona je od mene napravila princezu, umetnicu, budalu… Jel to bila cena moje umetnosti?

Izmestila sam njenu divnu odeću kao remek dela u drugi orman: ceo svet se zatvorio iza tih vrata. Shvatila sam nešto važno što se tiče sadašnjosti:

36

nikad nisam volela moju sadašnjost niti u njoj živela, čak i sa njom ja sam tražila svetlu prošlost u mojoj mašti. Kao dete gledala sam unazad, nikad unapred. Kao odrasla osoba sa njenom odećom u mom ormanu nikad se nje neću osloboditi. Jel’ to bila igra koju je igrala. Jel’ to igra koju bi trebalo da igramo bez znanja ili razmišljanja? Volim te majko, još uvek, kao i ivek, bez obzira na to šta si mi uradila ili ćeš mi raditi, ti si moja najstarija ljubav. I ako me ubiješ, ja ću reći da sam to ja tražila.

14. januar
Sami smo, moj otac i ja, u našoj istovetnosti: svađamo se i sažaljevamo, opet sanjamo iste snove, straha i siročadi. On je zaboravio da mi bude otac, ja sam zaboravila da mu budem ćerka, patimo a da naš bol i ne krijemo, ali i ne razumevajući ga. Bez nje se lakše krećemo. Brzo delamo, ali se gubimo i gubimo radost stižući do cilja. Mislim: on ili ona, koga bih žrtvovala da sam imala izbora? Rekla bih oboje. Bila sam pobunjeno dete, a to je moj skript buntovnice, naravno s razlogom.
Ni ne znaš kako mi je s tobom bilo pakleno, rekla mi je moja majka, nije lako podići tako čudno i tvrdoglavo dete kao što si ti bila. Nisi htela sa mnom da komuniciraš, nastavila je sa suzama. Bila

37

sam zapanjena od besa: pa ja sam bila dete, to je bio tvoj problem, ne moj.
Večeras gledam drugačije na to: majka Virdžinije Vulf, Hitlerova majka, moja majka… Da li je svima njima bilo podjednako lako? Sećam se, znala sam kako da je dovedem do ludila, praveći se da me boli stomak, i kako sam lagala da ne bih išla u zabavište, i kako sam jela živ krompir da odvučem njenu doktorsku pažnju od ostale bolesne dece. Mora da je shvatila da je varam, ali šta onda? Kad shvatiš da ti je dete spremno na takvu stvar, šta onda? Sigurno se plašila moje snage i neizvesnosti, šta dalje mogu da napravim. Ali ni ja nisam znala šta ona može dalje da uradi. Majko to je bila naša sudbina.

Dan 16. januar, nedelja
Sutra u 7.20 je tačno sedam nedelja kako te nema. Brzo vadim tvoje stvari iz ormana, praznim tvoj noćni stočić, tvoju sobu i tvoj bivši stan gde se tvoj bivši muž, moj otac bori za život. O, očajan je on bez tebe, ne brini, oboje se sećamo tvog nežnog, pedantnog štrikanja, diskretne aristokratije. Ali više ne patim sa tvojim stvarima: pakujem ih i smeštam u moj mali stan. Shvatila sam da te uvodim u moj mali stan, da živim sa tobom. Da nisi ti prva umrla, već on, kao što smo svi očekivali, ti bi kod mene došla zauvek, bez tog osećanja razvoda koje udovci

38

imaju. Ređam tvoje dokumente pod moj sto, u moje kupatilo tvoje sapune i kreme, na moje telo stavljam tvoju odeću (mekane i svilene bluze i džempere), u mom hodniku veliki svileni kišobran. Ponekad poželim da sve napustim, da uzmem kišobran i da kao Čarli Čaplin sa osmehom i tobom krenem niz put.

Isti smo, moj otac i ja, približavamo se jedno drugom bez nje, sve oštrije i oštrije… U SAD su klonirali majmuna od drugog majmuna: dve identične sestre, majka i ćerka… kao moj otac i ja u ovom trenutku, dva identična majmuna, u perverznom odnosu identiteta. Nje nema nigde, njegove žene i moje majke u tradicionalnom smislu, onako kako su nekad stvari bile, pre no što su se majmuni rađali iz majmuna.

Arkan, čuveni srpski ubica, konačno je ubijen. Njegov pogreb bio je veliki nacionalistički i patriotski šou na istom mestu gde je sahranjena moja majka. Njegova žena i porodica pravili su se da nisu porodica ubice, ratnog zločinca, čoveka koji je kopao oči ljudima druge etničke pripadnosti, bukvalno. Njegova mlada žena, udovica, narodna pevačica, imala je na sebi bundu i bila je bez šminke, kao nikada ranije: ja sam stalno takva. Držala se kao engleska kraljica ili princeza Dajana. Ja nisam mogla da hodam, trčala

39

sam u krug, kao neki mehanički zec. Njegov najstariji sin, koji je odrastao u inostranstvu, daleko od porodice i prljavog novca i čiju je majku ubio njegov otac, održao je govor. Na istom groblju, na istom mestu… ja nisam mogla da održim govor mojoj majci. Moj otac je pokušao, ali ni on nije uspeo: glas mu je prepukao u jecaje a kolena zadrhtala kad se sagnuo da poljubi sanduk.

Izigravati dostojanstvo i biti dostojanstven: ljudi i majmuni.

29. januar
Nalazim se na budimpeštanskom aerodromu, čekam let za Milano u 7.20, grad u kome sam živela sa mojom majkom niz godina. Imam njenu odeću na sebi. Ovo je moj prvi put a da me ona negde ne čeka. Žene njenih godina retko putuju same, pa ipak ovde neke vidim koje bi mogle da budu moja majka. Sećam se kad sam je zvala iz Ciriha pre nekoliko meseci, još uvek ovde imam neki sitniš zato što sam je prekinula da ne bih iskoristila sav novac. Naterala sam je da brzo priča o mojoj ćerki. Nisam je pitala kako se oseća. Ona mi je rekla međutim, sve je u redu, provedi se. Ali ona bi mi uvek tako govorila, duboko u duši znala sam da je divno čudo da je ona još uvek živa. Sećam se poslednjeg puta kada smo bile zajedno na aerodromu: žurile smo u Milano gde je moj otac umirao posle iznenadnog srčanog udara. Ona je sve

40

vreme plakala iako obučena od glave do pete kao dama, i zaboravila je da ponese pasoš. Prvo su zaustavili zbog nas avion a onda je pustili da poleti bez pasoša. Bila sam zapanjena njenim stilom. Sada, posle osamnaest godina, ja sam u njenoj odeći, upotrebljavam njen parfem, nosim njenu torbicu, i pitam se da li sam zaboravila da ponesem pasoš. I ja sam konačno prava dama. Ali mene niko ne bi pustio bez pasoša, ne Srpkinju u Budimpešti posle sankcija i rata. Ali to samo znači da su se vremena promenila i upravo je zato ona morala da ode: nema više prostora za prave dame.

Majko, gde si: tvoja unuka kašlje, nema grdnje s tvoje strane da bi prestala, muž ti je sam, bulji u tvoju fotografiju ali ponekad ne može da se seti tvog imena, miris u tvojoj kući tvojoj rođenoj kući, u kojoj si ti stvorila svaki detalj, sada je samo dekoracija. Ja, tvoja jedina naslednica sam te izdala: bila sam odsutna. Jela sam i pila i zezala se govoreći o tebi, kao da si bilo čija majka, ne samo moja, jedinstvena ljubav u mom životu. Ni suzu zbog tebe niko nije pustio poslednjih nedelju dana, ja u Barseloni, dok te ostatak sveta polako zaboravlja… sada plačem, znam da si moja ali konačno samo moja jer su te konačno svi drugi zaboravili… Sećam se tvojih čelično plavih očiju, tvog toplog čela, mirisa tvoje mokraće… i od ovoga trenutka na dalje,

41

pisaću samo o tebi. Sneg je nekako plavkast i leden, hrana koju si nam ostavila zaleđenu postaje nekako anonimna… moram da naučim da kuvam, da mesim, da prihvatim tvoje telo i tvoju ljubav u sebi. Još je samo meni do toga stalo.

1. februar
Sunčano je, vazduh je svež i mirišljav, uživam u životu koji je tebi uskraćen, uživam bez tebe, gledam tvoju fotografiju i zamišljam te na nekom mestu gde bi volela da si. Ali smo sinoć bile veoma udaljene, počela sam da razmišljam o tebi kao lošoj osobi, kao o nekom ko mi je upropastio život, kao što sam nekad i mislila. Kao o posesivnoj, autoritativnoj majci koja je preuzela moj život, moja prava, moje telo i okupirala ga kao strana sila.
Jutros, sa ovim suncem, shvatila sam da što god da si radila, ja sama nemam više izbora, to je jedini život koji sam imala, moj jedini matrimonium. Jedino dete koje sam imala imala sam sa tobom, moju ćerku, a jedino dete koje si ti imala bila sam ja, tvoja jedina ćerka. Upotrebile smo svoje muškarce, ti namerno, ja ne. Ja sam to uradila pod tvojim uticajem, ali ipak sam ih upotrebila. Kada sam pomisilila da imam još jedno dete, ti si rekla ne, i ja nisam. Jer si se samo ti brinula o mom telu, da ono ne propadne. Da si ti nadživela mog oca, sve bi bilo isto danas u

42

našim životima. Nedostajao bi nam, ali bi naš dom imao isti miris, bila bi tu ista hrana, ista pravila, ona ista za koja si nas ti prevarila da su njegova, pravila u koja si nas zarobila. Znam sigurno da si ti vladala svojim domom i našim svetom: svaka majka koja ima bar jedno dete to radi. Ali ti si se pravila da je to on. Prevara je otkrivena zato što njegov dom nije naš niti tvoj više. I opet mi suze nadolaze, pomisao na tebe, pomisao da bez tebe čitav jedan svet vene, da gubim samopouzdanje, da ne volim svoju ćerku više na onaj način na koji sam je volela. Još je više volim ali bez zadovoljstva s obzirom da ja više nisam ćerka majke. O majko, majke ne bi trebalo nikad da umru.

5. februar 2000.
Sinoć sam sanjala moju majku kao da je živa, i posvađale smo se onako kako samo nas dve umemo. Nije mi je bilo žao, naprotiv, bilo mi je žao mene i bila sam agresivna prema njoj. Umela sam nekad da sanjam kako je tučem sa velikim osećanjem olakšanja: nasilje nije bilo naš način komunikacije ili prekida komunikacije. Noćas je nisam tukla ali sam bila na nju ljuta, na njenu aroganciju i tvrdoglavost. Jutros sam se setila njenih plavih očiju, onako tamno plavih kao što je samo Jadransko more u Hrvatskoj. Ni jedno ni drugo više nemam. Zaista je imala divne oči,

43

pomislila sam, i svi su to primećivali. Kuvam, čistim, idem na pijacu, čitam i pišem. Ali znam da još nije gotovo: imam njen parfem na sebi a moj dom ima sada njen miris.

Učim se da živim sama, ne samo bez nje već inače sama. Sama danju, sama noću, sama u društvu i sama i kad sam sama sa sobom. Više nego početna tačka deluje mi kao slepa ulica.

6. februar
Divan dan, miriše na proleće, na tvoju ljubav prema prirodi. Nikad prirodu nisam ni volela niti imala bilo kakav odnos prema njoj, ali danas imam, kroz tvoje mrtvo telo koje sada mora da živi kroz moje. Bogatija sam sa tobom mrtvom, teža, i nosim teret dva kontradiktorna života koje živim istovremeno, tvoj i moj. Ali osećam se sigurnom s tobom na mojim leđima, osećam se bogatom kao kad sam bila trudna, bogata odgovornostima i obavezama. Moja je poslednja reč, konačno, u mom životu. Ali, majko, ja ne znam šta treba da kažem. Ne znam šta se to desilo, da li su ratovi u pitanju, strah, tvoja iznenadna smrt, tvoje toplo čelo koje još uvek osećam na mom dlanu, tvoje plave oči kako zure, boreći se protiv smrti. Svakog jutra u 7 sati ja sam budna. Budim se bez obzira kad sam legla: sedim i čekam osam sati i tada nastavljam sa

44

svojim malim životom. To je neki kosmički sat. Kao bdenje. Zbogom ili sastanak sa svima vama koje sam volela i koje ste me napustile: moja baka, moja tetka, moja prijateljica, moja sestričina i sada i ti. Kakva je samo zbrka ovaj život. Kažem sebi posle bdenja, imam tako malo sredstava i vremena da se oporavim od tolike količine ljubavi i lepote koju sam izgubila.

Sanjala sam ili možda i nisam, možda sam se samo jasno setila jedne veoma istinite ili umišljene priče. Ovako ide: moja majka kaže meni, kako su ti divni nokti, konačno prave dame. I ja se osećam prelepo. Moja majka je imala jako lepe ruke. Ja nisam, ja sam grizla nokte, nisam ih mazala, svirala sam klavir i ruke su mi bile grube. U mom snu ili mašti, kakva je sad tu razlika, bitna je živahnost njenog glasa, koji nosi muziku i svet za sebe koji je sada moj paralelni svet: satima mogu u mraku da sedim razmišljajući o mojoj majci, kao kad sam bila mlada i zaljubljena.

Na kraju izlazi na kraj sa mnom, bila je primorana. Morala je da prizna, moja ćerka je pisac, može da govori i piše za sebe, da bude: Nepristojna, Javna. Pisac i Moja ćerka. Ali već je bilo kasno, mene je bilo sramota da budem obe stvari istovremeno. Rekla mi je: nemoj da se

45

stidiš, ti si moja ćerka i pisac, kažeš javno šta misliš i vodiš sopstveni život. Ne smeta mi da me svakako nazivaš, ne smeta mi ni što vodiš opasan život. Ali opet je bilo prekasno, meni je smetalo, ja nisam htela svoje stvari da čitam i da se gledam na televiziji. Počela sam da pišem na jezicima koje nije mogla da razume i nisam prijavljivala ni njoj ni bilo kome drugom moj uspeh. Kao da je bila u pitanju bolest ili sramota. Stidela sam se zahvaljujući njoj. Ja nisam bila pisac već spisateljica. Za mene je bilo prekasno da budem srećna i da budem ja takva kakva sam u isto vreme. Iako sam joj zahvalna što je ipak izašla sa mnom na kraj makar u poslednjem trenutku. Na samom njenom kraju međutim rekla je takođe: ovo ste sve vi sredili, ti zajedno sa doktorima, svi vi pokušavate da me lečite a u stvari me ubijate, pustite me, molim vas, molim te dušo moja. Glas joj je molećivo utanjio, konačno je ona bila slaba strana: molim te idi kod lekara i kaži mu da danas ne dolazi, dosta sa lekovima. Nikad nisam pokazala to što smo obe znale, da je ona postala slaba: ostala joj je sumnja do samog kraja, kad je izašla na kraj sa mnom, svojom ćerkom, spisateljicom… Ali kad bi se razbesnela rekla bi, plašim se zbog tebe, zbog toga što pišeš, cela zemlja govori o tebi, sve sestre u bolnici… i ja bih joj rekla, nije majko, ne govore o meni. Onda bi ona počela da izgovara

46

dugačke političke koherentne govore i svi bi je slušali postavljajući pitanja. Samo sam ja znala da kad bi moja majka bila prisebna ona nikad ne bi držala govor iz kolica u urgentnom centru. Ali nikad je nisam osporila niti drugima rekla istinu: to nije bilo u našem duhu, naš odnos bio je borba do poslednjeg za dušu one druge. Kao dva đavola. Ja sam htela da ona bude kao ja a ona je htela da ja budem kao ona. I obe smo uspele da izgubimo.

10. februar 2000.
Sinoć se razbilo ogledalo, bila sam sama. I ranije mi se to desilo, pre mnogo godina, upravo u trenutku kad smo ti i ja raskinule naš dogovor i kad si me ti napustila. Sinoć se slična zbrka dogodila dok me je moj otac bukvalno emotivno proždirao kao neki mitološki bog. Usprotivila sam mu se ali samo što se nisam onesvestila bez tvog štita. Ti si znala iako si to vrlo retko radila. I tako sam sinoć shvatila da si me ti napustila još mnogo pre no što si umrla. Ali samo tvoja fizička smrt je to pokazala.

11. februar 2000.
Čistim kuhinju, ribam sudove i vrlo ih pažljivo ređam u mašinu. Onda ribam pod golim rukama. Na kraju stavljam specijalnu kremu za ruke da ne bi ogrubele i sedam u fotelju da se opustim. Kosa mi

47

je prljava ali očešljana u kiku. Odeća mi je stara ali fancy. Dok tako sedim jedna slika mi proleće kroz glavu, prebrzo da bih je uhvatila. Pokušavam da se koncentrišem i onda jedna druga slika proleće kroz moje misli, zapravo jedna priča. Kada sam otišla od kuće imala sam 21 godinu, ništa nisam znala o kućnim poslovima, htela sam samo da pobegnem, od kuće u kojoj nisam mogla da dišem. Zato sam otišla bez kofera da ne izazovem sumnju. Posle nekoliko meseci došla si da me posetiš: živela sam u vrlo malom stanu. Nisam ni shvatila koliko si bila šokirana kad si me videla tako siromašnu ali tako srećnu. Moj otac se osećao superiorno i mirno kad je video kako sam siromašna, nije shvatio da sam srećna. Mislio je da s obzirom da sam siromašna još uvek može da me drži uza sebe. Pokušao je da me podmiti. Ja sam ga sa smehom otkačila, nije ni primetio prezir. Ali ti itekako jesi, vrlo jasno si shvatila da nisi uspela kao majka, kao roditelj, kad si videla da sam siromašna a srećna. Onda si ušla u moju kuhinju, uzela neku krpu, svu prljavu i pocepanu, zavezala je oko pasa, preko svilene haljine (sećam se da je bio topao prolećni dan, iako je moja kuhinja bila zaista hladna jer nisam imala grejanje) i počela si da ribaš kuhinju, šporet, sudoperu… Shvatila si da me nikad nisi naučila domaćičkim poslovima. Opet si se osetila promašenom i htela si to da

48

nadoknadiš, htela si da mi kažeš da me voliš i da ćeš me podržavati u mom novom siromašnom životu samo da te pustim u njega. I jesam: mrzela sam te što čistiš moju kuhinju. Upravo mi je to bilo potrebno u tom trenutku, dobronamerna ruka od pomoći, i ti me jesi potkupila, ne otac novcem. Nisam bila u stanju ni da kažem ne, iako je tvoje čišćenje istovremeno bilo i prekor za moje nečišćenje, jer svakome jeste potrebna čista kuhinja, bilo da je siromašan ili bogat.

I hvala majko što me nisi ucenjivala svojom smrću kojoj sam prisustvovala: naučila sam da nije teško umreti kao što su nam muškarci uvek govorili. Ti si to jasno postavila pred mene, voleći me, grdeći me, smejući mi se, sa mnom, kao uvek, kao za vreme života, kratkog i tako nesavršenog… Ali me nikad nisi ucenjivala, nikad me nisi terala da mi bude još gore no što sama priroda to čini: samo bi uvek počistila moju kuhinju, bilo šta da je.

15. februar 2000.
Možda je njena loša narav njega omekšavala? Simbiotski brak. Mislim da su oboje bili teške naravi, bar što se mene tiče, nisu mi dozvoljavali da se igram, smejem, i imala sam detinjstvo odrasle osobe. Sada kada nje više nema mehanizam je ogoljen. Ljuta sam zbog izgubljene

49

energije, svega što sam mogla da uradim da nisam morala s njima stalno da se borim. Sva moja energija bila je koncentrisana na preživljavanje i evo me sada, velika ratnica protiv svih zala na ovome svetu, naročito onih nevidljivih koja izazivaju patnju. Nisam sigurna da želim da se vratim unazad.

Otac kaže: ”Želim da gledam tvoje lice dok umirem.” Ja ne želim da gledam više ničiju smrt, ni sopstvenu.
Samo fragmenti nečega što se nekad zvalo ljubav. Ne sećam se da sam te volela, majko, ili da si ti mene volela, samo se sećam scena koje je trebalo to da znače. Moj ceo svet je bez te vrsti ljubavi, samo fragmenti iluzija. Da ne postajem muškarac?

20. februar 2000.
Postajem zla, zla prema tebi. Dobro, odlučila jesam da neću da budem kao svi oni ljudi koji pišu knjige laži o svojim roditeljima. Čitala sam te knjige, tako su patetične, tako ubedljive, tako jadne kad prospeš sve te suze i zagledaš se duboko u sebe bez svedoka. Muške knjige, umetničke knjige, književnost, bilo šta… meni to nije dovoljno, znam ja više od toga, obe to znamo.

50

Ja sam tebe mrzela i ti si mene mrzela. Vrlo često. I sada kada tebe više nema nijedna ništa ne oseća.
Da bih te se setila, iskopavam mržnju prema tebi u sebi, spremna sam da iznesem na videlo sve što znam, samo da opet budemo zajedno. Jer da bismo se rastale, prvo moramo da se spojimo i da kažemo istinu. Nikad nismo to uspele dok si ti bila živa. Odbila si da igraš iskreno sa mnom da bi sačuvala laž koja je bila tvoj život. Razumem, opraštam, pa ipak želim da znam.

Čuvaj me se sada, voljeno dete postaje vukodlak. Moje želje jednostavno odumiru kako vreme prolazi. Možda su bile tvoje? Delovale su veoma prirodno ali ih sada vidim samo kao periku na mojoj ćelavoj glavi. Moje želje su jednostavno bile ćelave, ti si im dala kosu.

Majko, šta si to napravila između mene i mog oca, zašto smo toliko otuđeni kao da si nam jedino ti bila rod… Zašto niste imali još dece, zašto samo mene: da li je to bio nesrećan slučaj ili tvoja namerna odluka da budeš slobodna? Ja te još uvek volim, veruj mi, ali te se sada sećam celovitije i objektivnije nego kad si umrla.

21. februar 2000.
Tvoja medicinska briga o porodici bila je spomenik toj ideji: da živiš zauvek i kontrolišeš. Tvojom zemljom sada mojom vladaju

51

ljudi kao što si ti. Ne mrzim ih, iako su mi upropastili život, zato što ih poznajem: oni su ti. Ja ne mogu da te mrzim a da te ne volim istovremeno; što više raste moja ćerka, ja sam sve više ti sa njom…

Uskoro će moj rođendan, naše slavlje, dan kad si mi dala život i ostala živa, iako si se suočila sa smrću, kao i svaka majka. Moj rođendan je rođendan moje ćerke, tvoj je moj i tako dalje… mi majke samo jednog deteta tako to doživljavamo, naročito kad imamo devojčicu… Ali ja verujem u smrt, ne bih mogla da živim da moja smrt nije izvesna, ali si me ti učila suprotno, da nikad nećeš ni umreti niti me pustiti…

Moj porođaj je bio moje pravo rođenje u smrti i osetila sam se bogatom, konačno samostalna prvi put u životu. Tvoje rađanje mene bilo je bolno, opasno, naopačke i ti si izgubila kontrolu, prvi put u životu. Zapravo moje rođenje i moj porođaj su dve strane iste priče, tvoje večnosti. One za koju si živela i od koje ja bežim.

Moj rođendan se bliži i sećam se s jakim bolom kako si prošle godine dok si još bila živa mesila šarlot tortu i razmišljala o poklonu za mene. Ove godine će sve biti drugačije, nepodnošljivo meni bez tvog dodira. Novi rituali, prvi rođendan sama…

52

Pokušavam da se odvojim od tebe; u dobru i u zlu, u svemu, ili ako to već nije moguće, spremna sam da se spojim, da opet postanem telo tvog tela i da nestanem. Ili je možda sada suprotno, sada kada ti više nisi telo…

Borim se protiv uljeza, kao i uvek, neka se zove majka, neka se zove ćerka, fizička ili psihološka…

22. februar
Rekla sam, danas je tri meseca kako te nema, taj će mi broj doneti sreću, i jeste u malim stvarima. U tvoje ime sam napravila kolač, prvi u mom životu. Nekada sam govorila da ne mogu da pravim kolače jer je moja majka još uuvek živa. Na tvoj dan sam umesila kolač zato što će svaki 22. u mesecu biti tvoj dan bar neko vreme. Tako sam se nekad osećala sa datumom rođenja moje ćerke… Još uvek je tako ali su došli i neki drugi datumi i okupirali moje emocionalno vreme.

23. februar 2000.
Moja majka je umela da štrika
Da veze
Da mesi kolače
Da spava bešumno, bez pokreta
Da ustane iz bračnog kreveta a da te ne probudi Da kuva u susednoj sobi bešumno

53

Da ima napade astme u zoru u dnevnoj sobi a da niko ne čuje
U tišini, mraku
Da me čeka na prozoru kasno u noć a da se ne primeti spolja

Da čita moja pisma i miriše moju odeću a da ja to ne primetim
Da me poljubi a da ja to i ne primetim i da se osetim kao beba

Da ostane u kući sa mnom a ne da izlazi sa mojim ocem ili svojim drugaricama
Da izvuče svoju ruku iz moje dok ja spavam i ode na posao

Da leči bolesnu decu koju sam mrzela jer sam bila ljubomorna
Drugim rečima
Moja majka je uglavnom bila nevidljiva

Sada kada je više nema vidljiva je
Prazno mesto
Napravila sam ovaj kolač onako kako ga je ona pravila
Izašla sam iz kreveta bez šuma
Vodim računa o porodici koju je ona ostavila bez reči

Opet oštar bol na pomisao da je mrtva: sećanje na njen pogreb odjednom mi stiže kao iznenadna loša vest.

54

24. februar
Probala sam njenu bundu: njuškala sam po njenom ormanu. Izvukla sam je, stajala je tu već deset godina od kako je nije obukla, bez njenog odobrenja. Gotovo da sam pocepala rukav, kako je samo bila mala žena. Lepo mi je stajala, gotovo kao i njoj. Opet sam se setila kako ju je oblačila da ide u Skalu u Milanu, obučena kao damica sa dijamantima i krznom, dok je oko njene sjajne haljine svuda lebdeo šanel parfem. Druga vremena, drugi stilovi. I ja sam dobro izgledala ovako mršava i s dugom kosom ali opet ja nemam gde da idem tako obučena. Ona je bila u meni, vireći kroz mene iz svoje bunde. A ja sam bila ona u njenoj bundi noćas. Pažljivo sam je odložila gde je i stajala. I rekla sam sebi: nadajmo se da je niko neće ukrasti. Setila sam se tvoje priče kako si se udala. Moj otac je došao kod tvog oca. Imala si samo 22 godine. Moj otac je bio mlad i čist i vrlo vredan; tvoje reči. Jako si mu se dopala, došao je u tvoju kuću sa jednim svojim prijateljem jer je čuo za tebe a on je rešio da se ženi. Čuo je za mladu lepu i vrednu devojku. Njegove reči. Dopala si mu se. Odmah te je pozvao da izađete. Ti si mu besno odvratila: kakva ti misliš da sam ja devojka, kad se meni neko bude dopao ja ću se udati za njega. Otac je odmah pitao: hoćeš li da se udaš za mene a ti si odmah rekla, da. Tvoj prvi sastanak bio

55

je datum tvog venčanja: zvanična priča. Ima još jedna priča o tvom ljubavnom životu, ali ću je drugi put ispričati. Epa, za venčanje si htela da imaš crvene čizme. Bili ste tada siromašni, odmah posle rata. Ali bila si uredna i volela si lepo da se oblačiš. Moja otac je zaradio za crvene čizme a tvoj otac, moj deda, ti ih je napravio: te čizme o kojima sam toliko slušala. Mnogo godina kasnije u Milanu htela sam da kupim iste takve crvene čizme i nosila sam ih uz nos tadašnjoj modi kao neke čarobne cipelice. Više su pripadale tvojoj priči nego velikom modnom centru.

Iako nevidljivi, tvoji tragovi, tvoji oblik je neizbrisiv. Postojala si, a ja sam ovde to da dokažem, i ne samo kao datum rođenja i smrti, kao fotografija ili bunda. Postojala si kao ideja koja je svet oblikovala, kao toplota koja je oblikovala neku ideju iz tečnog u čvrsto stanje.

25. februar
Ja sam bila tvoja princeza, nisam uspevala godinama da siđem sa pijedestala. Nisam smela da se igram sa drugom decom, da se prljam, da se smejem, da pravim grimase… i mnogo još drugih stvari. Nisam smela da ošišam kike… ili da nosim duge čarape, i samo škotske suknje. Mogle bismo tako do ujutru. Bila sam tvoja princeza, kako je to bilo dosadno, kako je bilo naporno, pa i mučno

56

je biti lutka, zombi… Ali sada sam još uvek tvoja princeza i dobro mi je, niko ne sme da dira jednu princezu, plaše se da ću da im odsečem jezik ili glavu. Nisi samo mene cenzurisala već i moj svet. Ti si pravila moj svet, majko. Nisam smela da pušim ili pijem ili da psujem pred tobom ali sada to važi za sve druge preda mnom. To je nasleđe, to je matrimonium.

Sećanja na nebitne stvari sve vreme mi proleću kroz glavu, dok radim neke druge nevažne stvari. Dok pečem hleb vidim te kako u kuhinji prestaješ da budeš dama i postaješ kuvarica. Taj preobražaj sam najviše mrzela, zašto taj sindrom Pepeljuge živi u tebi kao bolest, kao podvojena ličnost. Zašto ta količina uobražene dame kad si spolja u svetu a ta poniznost u rođenoj kući. Gde si se zapravo osećala sigurnom? Mrzela sam tvoj način da budeš žena, način na koji si podržavala mog oca i njegove potrebe. Znala sam da misliš da žene treba da se pretvaraju da su žene a da zapravo budu tajno nešto drugo, jer je muškarcima bitna samo predstava, za igru, ali ja sam te mrzela zato što si krila istinu, u moje ime. Ja sam bila tvoja devojčica i ćerka, nisam želela da živim tvojim životom a ti si mislila da je to najviše što jedna žena može da postigne: pripadnica jedne više i niže rase.

57

Čuvala si lepu odeću po ormanima a bila u krpama po kući, u najboljem delu tvog života. Čak i kad svoju ćerku pogledam toliko sličnu na mnogo načina uhvati me bes na tebe. Sećam se kako sam besnela kad si pokušavala da mi otmeš dete i još uvek besnim kad vidim u njoj ostatke tvojih dama/kuvarica navika. Vratila si vreme unazad sebe radi, bila si sa mnom beskrupulozna kad je bila u pitanju moja ćerka a tvoja naslednica. Matrimonium, opet.

28. februar 2000.
U najpoznatijoj meksičkoj seriji svuda po svetu, majka na samrti kaže svojoj ćerki: mi majke imamo privilegiju da volimo. ]erka odgovara samo sa “mama” a ja plačem. I ceo svet plače. Ja sama u sobi sa svojom mamom i sećanjima na nju: iste reči, isti pokreti, ja ljubim njeno čelo, ona me tera jer nije umivena. Naravno da sam se pravila otkačena i sebična, isto i moja ćerka, a moja majka se pravila duhovita i nikad bolesna, to je bila njena večna uloga… U meksičkoj seriji drže se za ruke i klanjaju se našem aplauzu: zavesa je pala, Otelo nije samo zadavio Dezdemonu, već je i Jaga izbo na smrt nožem u isto vreme.
Epa u mom životu, u našim životima, to nije bilo tako. Zavesa nije pala, ja sam i dalje na pozornici beskrajne scene pisanja i razmišljanja.

58

Ne smatram više da su španske serije kič već go život.

6. mart 2000.
Slavim svoj rođendan posle 21 godinu, zbog tebe. Sve ove godine nisam opet zbog tebe i za tebe. Svakog dana si se ponašala kao da je tvoj rođendan i zbog toga sam te mrzela: mrzela sam što sam se rodila, što se slavi moj rođendan, mrzela sam što sam deo svoje priče i istorije. Ali nisam bila loša, samo sam htela svoj život, svoj svet. Nikad ti palo na pamet nije da treba da je to moje. Mesila bi mi kolače za rođendan, kupovala poklone a ja bih isključila telefon da te izbegnem. Da samo sada mogu da ti čujem glas. Ali i čujem ga sve vreme, sada kada pišem o tebi, kada mesim tvoje kolače i nosim tvoje džempere koje sam prezirala, i pozivam sav taj narod da mi ispuni stan i moju prazninu od tebe. Nema vajde ali ipak je to neki veliki dobitak za moj mali život. Nije me više briga za moje knjige i putovanja. Briga me je za moje kolače i pite, cveće i životinje slede, valjda se pretvaram u Karen Bliksen, staru vešticu ali bez njene brilijantnosti, i u tebe, staru damu ali bez tvoje oštrine. Ja sam mekana i bleda, nemam senke, moja sudbina nije bila ta majke i ćerke, trebalo je da sam kaluđerica, avanturistkinja, narkomanka… bilo šta ali ne majka jedne ćerke i

59

ćerka jedne majke, karijatida… Moji snovi su puni kolača koje mesim a ne jedem, spavam isuviše i odlažem dan kad ću o tebi pisati objektivno, tvoje ljubavne priče, tvoje špijunske priče, tvoj politički život. Mogu ja to, svako može, ali žena u meni zna bolje, zna da je to bilo drugačije. Ne želim tvoju sliku bez mene, ne ovoga puta. Hoću da te kontrolišem, hoću da si moja. Ne želim da tvoja minijaturna ruka se iskrade iz moje kao kada sam imala tri godine. Konačno si moja. Bila sam dete čudo za mog oca, posle mene nije mogao drugo da ima, ranije nije ni hteo. Moje dete je meni bilo čudo, ona je meni spasla život ja sam njoj dala život. Vi oboje, i ti majko i ti oče ste bili deca čudo svojim ostarelim roditeljima. Tvoja majka je tebe rodila sa 43 a oca njegova sa 53 dok je sakupljala duvan u polju.

7. mart 2000.
Kuvam, mesim, bole me noge, vrti mi se u glavi. Bojim se da ne padnem u nesvest i da se nikad više ne povratim. Kao što se tebi desilo mesec dana pre no što si umrla. I tebi je bilo muka i vrtelo ti se u glavi. Jutros sam se probudila u vreme tvoje smrti i onda sam nastavila da spavam još 25 minuta i onda sam se probudila u vreme mog rođenja. Vrtelo mi se u glavi i povraćalo mi se i imala sam bolove u stomaku koji su se pretvorili u kontrakcije i porađanje. Smešna sam, kič, glupa

60

sam i sujeverna ali ne mogu da zaustavim svoje rađanje niti moje porađanje zato što sam i ti i ja istovremeno, jer nam je obema ostalo samo moje telo. Zato što si ti mrtva a ja još uvek nisam a ja želim da ti nastaviš da živiš kroz mene i ne želim da te odbijem, mada se pitam gde ću ja onda da stanujem. Treba mi veće telo, a ne veći stan. Gledam u svoju ćerku, ali ona odlazi, ne želim sa mnom ovo da deli, ona je pametna i brza i počne astmatično da diše čim joj priđem fizički. Rekli su mi da ona ima astmu, kao dete, zato što moja aura nije dovoljno jaka da je zaštiti. Bojim se da je suprotno, da ona nije mogla da diše od moje aure zapravo.

Kuvam i mesim i bole me noge. Neka.

Istinita priča, dan pre no što sam se rodila, imala si poslednji ispit na medicini: anatomiju. Bila si tako mala i nevidljiva dok si sedela. Profesor te je zamolio da objasniš čedomorstvo. I jesi, a onda si ustala. On se izbezumio i zapanjio, rekao je: izvinite, koleginice. Neka, odgovorila si, otišla kući i posle nekoliko sati dobila si me u bolu i slavi. Izletela sam na noge, spremna da bežim glavu da spasim, a ti si ostala insistirajući na carskom rezu ne bi li preživela naše razdvajanje, i ne shvatajući da je sve već bilo gotovo. Pre tog trenutka opisivala si moje prisustvo u svom telu kao neku ribicu

61

koja maše repom, bez nogu koje se ritaju, nema Drugog. Mora da si se veoma zapanjila kad si me videla.

8. mart
Dan žena. Tuga a ipak lep dan. Otišla sam sa ocem da vidim majčin grob. On je to hteo: njihova vera, veoma stroga ateistična vera. Znam i ja ponešto o njihovoj komunističkoj veri i ljubavi, ja sam ih preživela… On je kleknuo i poljubio njenu fotografiju, veoma ružnu ali doteranu fotografiju. I počeo je da plače, ljubavi moja, najdraža moja, kakva sramota, kakva šteta. Bilo mi je neprijatno, sramota. Moj veliki otac na kolenima ispred moje mrtve, prah prahu majci. Ali ona je bila tu iznad nas, ispod nas, izvan nas. Kao da ja progovorila da se opameti i da otera moj bes i sramotu… neki mlad mentalno zaostali beskućnik prošao je pored nas i tako nas pogledao saosećajno da je moj otac ustao i dao mu novac, mnogo novca. Dečak nije hteo da primi, rekao je, imam samo devetnaest godina… delovao je još zaostalije kad je progovorio. Uzela sam oca pod ruku i krenuli smo. Nemoj da se sekiraš, uvek je lakše onome ko prvi ode, bol izaziva bol, nema ljubavi bez bola… i mnogo drugih izreka koje obično njega smiruju. Zapravo s njima uvek samo izreke funkcionišu, nikad dela, ali ja mu nikad tu utehu laskavu nisam davala, samo dela. A on to

62

nikad ne primeti. Nikad nije hteo da živi sa mnom, za vreme njenog života niti sada kad je više nema. Da je ona njega nadživela, ona bi sa mnom živela, bez daljnjeg. Čak i protiv moje volje, volela bi me do samog kraja, onako kako on neće, posvećen samo jednoj ženi u životu. A to je bila moja majka. Naša veza, naša vezanost, to telo koje je proizašlo iz jedne ćelije, ta slučajna umetnost… Potpuno si nemoćna kad umireš, videla sam to kod nje, ali si takođe potpuno nemoćna kad voliš, sada to vidim s njim. Konačano shvatam šta mi se dešava kad sam bespomoćna… Nisam išla na sastanak Žena u crnom, iscrpljena lažnim osećanjima. Sinoć sam slavila rođendan tako što sam napravila veliku žurku i za sve kuvala.

12. mart 2000.
Moja majka je umrla istog dana u godini kada je Kenedi ubijen 36 godina ranije. Sećam se tog dana, bila sam u Kairu, kako su moji roditelji to shvatili kao ličnu tragediju. I ja, mlada bila sam veoma politična. Htela sam da ubijem njegove neprijatelje. Međutim, moju majku su ubili kao i predsednika Kenedija loši momci, ili dobri, u zavisnosti od toga čiju verziju prihvatate. Datumi su veoma čudne kockice, postoje nepoznata pravila u njima za nas kockare. Pomislite samo kako svake godine proživimo ne samo datum našeg

63

rođenja već i datum naše smrti. Moja majka koja je oplakivala Kenedija zapravo je svoju smrt odrađivala.

14. mart 2000.
Aerodrom Budimpešta.
Moj otac je juče izjavio, živeću, preživeo sam depresiju. Možda ću se i ponovo oženiti. Epa za mene je još jedna arhetipska misija okončana, misije koje nailaze u tvom životu kao porođajni trudovi, bez sopstvene volje. Sada sam slobodna da idem, da nestanem. Svet može bez mene da nastavi, bez nje, bez moje rođake koja je umrla od SIDE. Nekako ovaj nov svet dobio je savršen oblik, nov, kao i boje i zvukove. Mi smo bile poslednji svedoci nekog drugog prelepog ali nesavršenog sveta koji je nestao, u poređenju sa ovim savršenim, oblikovanim prema stvarnosti bez ostatka. Ali je to neki nov svet, možda i ja preživim, samo ako to budem htela. Borim se da nađem razlog, ali bez tebe majko, nema prirodnog razloga za život. Nema ljubavi, nema beskrajnog deljenja, samo neka nezahtevna sloboda. Neke kulture, naročito moderne, sve rade da unište tu vrstu ljubavi i da konstruišu čvrstu ekonomsku i racionalnu ljubav, čuvanja, davanja. Te kulture uništavaju Matrimonium u ime Patrimoniuma, vezu u ime materijalnog posedovanja. Znam o čemu pišem i šta tako nežno branim: Nju protiv Njega.

64

Milano, dan 1
Grad moje depresije, tvoje depresije, spomenik depresiji. Izašla sam iz hotela i hodala dva ćoška: nimalo se nije promenio, vreme ne ostavlja tragove na milansku depresiju. Videla sam ulicu u kojoj smo stanovali i našu zgradu. Opet ništa ne osećam. Kao da nikad tamo nisam stanovala. Ovde je život nepodnošljiv, vidim te u maglovitom vazduhu, u depresivnim licima, u nevaspitanim Arapima i fancy prostitutkama…

Milano, 16. mart 2000.
Dakle majko, tražila sam te po ulicama Milana, gde si nekad stanovala. Izlozi sa minijaturnim cipelama koje si obožavala. Dobijala si cipele besplatno s obzirom da su ti stopala bila toliko mala da su samo modeli za cipele bili tebi taman. I zapravo ih nikad i nisi nosila, držala si ih kao prelepe igračke na polici, izložene. Još uvek ih imam, gledam ih, niko ne može da ih obuče, Pepeljugine cipele, niko ne može da se pretvori u moju majku tako što će ih obući. Bila si lepa i malecna: videla sam neku ženu u avionu koja je mogla da bude ti, bila je isto tako lepa i ličila je na tebe ali kad je ustala videla sam da je lažnjak: nije bila tako minijaturna. Čežnjivo sam stala uz nju, njuškajući tračak tvog parferma. Ali kad sam s otišla od nje bila sam još više

65

usamljena od razočaranja. Milano, grad gde smo poslednji put zajedno živele, gde žive naše senke. Ne postoji takva stvar kao zauvek. Sama sam, ovo je nov svet, dosta sličan starom osim što nismo više u njemu. Neki drugu ljudi žive u njemu, rade iste stvari koje smo mi radile, nekad i bolje ali nikad onako kao nas dve.

18. mart 2000.
O da, sada razumem neke stvari majko. Mogla sam da uspem u Italiji, bilo gde: trebalo je, da tebe nije bilo. Tvoj strah od moje neadekvatnosti bio je veći nego očeva zabrana. Ti si htela majko da ja budem divlja Srpkinja u divljem ratu. Vidim Milano novim pogledom, bez tvojih ružičastih naočara, sve je tako banalno, tako jednostavno ovde. Svi ti ljudi i običaji od kojih si me naterala da zazirem zapravo su bili deo mene. Kao u onim ratovima kad pobednička vojska osvaja ceo narod tako što im decu preuzima i pretvara ih u drugu veru: Turci su to uradili Srbima pre petsto godina, globalizacija i kolonijalizacija su napravili Italijanku od mene. A ti si to platila.

Umetnost šopinga u ovom velikom gradu specijalizovanih stvari: dobra koja su ti potrebna, dobra koja su ti manje potrebna, i dobra koja ti uopšte nisu potrebna. To za tebe nije bilo trošenje novca, ili samoća, kao za

66

druge žene srednjeg doba kojima je karijera oduzeta. To je za tebe bilo kao štrikanje ili gajenje cveća, obe stvari koje si toliko volela i umela da radiš. Šetala si praznim ulicama Milana sa vrlo malo novca ili vrlo mnogo (nikad nule nisi brojala) i onda si naše živote ukrašavala (naš dom i naša tela) sa tvojom ljubavlju prema lepoti i proporcijama. Kao baštovanka. I kao mnoge druge intimne zanate, ni ovaj nisi na mene prenela. Ali kao što sam naučila da mesim sebi kolač za rođendan, danas sam naučila da kupujem za moju porodicu po tvojim ulicama. Čak sam i kecelju kupila: nepotrebnu bez tvog toplog/ slatkog/ mlečnog obožavanog tela za koje može da se veže.

19. mart 2000.
U Milanu ustajem svakog jutra u 7, ali nema za mene sna sa prljavom savešću. Zašto smo tako nemirni, ja i moja savest: zato što sam divlja Srpkinja ovde, zato što je moja porodica sama tamo u Srbiji. Ili ustajem ujutru u sedam zato što si me ti u to vreme budila, sa toplim čajem i šapatom, da idem u školu. Jutros sam čula tvoj šaputav glas, bio je jasan kao zvono a ja nisam ni spavala. Danas je nedelja, dan kada sam ja rođena, dan kad si ti gotovo umrla. Ali majko pusti me. Ja tebe jesam kad si mi tražila pet

67

minuta raja. Samo hoću ujutru da odspavam sat duže.

19. mart 2000.
Poslednji dan u Milanu: nikad više neću hodati ulicama držeći za ruku moju mrtvu mamu. Sledeći put kad budem došla, makar i za nedelju dana, biću sama i slobodna.
Sada ću da napravim spisak stvari koje je ona radila. Listu jedne Strankinje, jedne Odbačene, Druge, Srpkinje, Kompleksa inferiornosti, Srpskog nacionalnog kompleksa superiornosti, Staljinistkinje, Lažne Italijanke, Jedne nikad integrisane nevidljive žene…
1)Moja majka je hodala ulicom Montenapoleone u

svojim malecnim šik cipelama praveći se da je Italijanka. Ako bi neko tražio neku ulicu, njoj bi se obratio, tako se dobro pretvarala.

2) Jela je sladoled u Korso Vitorio Emanuele, bez obzira što je bila na dijeti, sladoled koji je tražila na samrti, i kolač od limuna za koji niko nikad ranije nije čuo, pa smo pretpostavili da dolazi iz njenog ranog detinjstva. Rešili smo da se pravimo da znamo o čemu priča s obzirom da se njoj smrt pojavila i kao nemogućnost da jede hranu već samo o njoj mašta.

3) Uvek je svuda išla pešice jer je bila opsednuta bakterijama i virusima i prljavim

68

rukama. Kao lekarka i ledi Magbet. Valjda je

bila nešto između.
4)Moja majka koja je sve to radila sve vreme

volela me je sve to vreme. Rekla je jednoj mojoj italijanskoj drugarici pre nekoliko godina koja mi je prenela njene reči kad je ona umrla: nisam htela da traćim vreme u Italiji. Nisam se družila, sve svoje vreme ja sam posvetila mojoj ćerki. Pa imala je baš sve vreme ovog sveta a ja, njena ćerka, jedva da sam imala slobodnog vremena i nikad nisam bila kod kuće. Tako da je ona zapravo bila usamljena i sama kao pas. Pripadala je kulturi i lepoti o kojoj niko ništa nije znao niti za koju bi mario. Imala je ćerku koja joj je bila strankinja u stranoj zemlji. Više od Medeje, prazna vazna ispunjena stranim jezicima, ona je bila Penelopa, zanemarena žena trideset godina: ponosna žena, isuviše da bi priznala da je zanemarena. Luda i zahtevna žena ali koja je ćutala. Kontradikcija? Pa to je bila moja majka i ja sam to videla. Nesrećna? Nikad to neću znati. Moj otac koji nam je taj život napravio rekao nam je da imamo sreće. Samo znam da sam je vodila u bioskop, u Skalu, da bi bila manje usamljena: u bar da popijemo italijansku kafu, a da sada toga više nema.

69

Slušam ovde u Italiji tvoju muziku, u Milanu: che musica terribile pa ipak mi suze zamagljuju reči…

20. mart 2000.
Onaj put kad smo bile zajedno u vozu Milano- Lugano, kao ja sada, ali 1982, dok je otac umirao u bolnici, a ti plakala preda mnom: umire, rekla si. U redu, kažem ja, imaš mene. Znala si da je tako i prestala si da plačeš. Rekla sam sebi u panici, gospode bože, sada moram da budem i muž, ne samo ćerka. Izašle smo iz voza za Lugano da bismo kupile lekove za umirućeg oca u Milanu. Na granici, policajci traže naše pasoše: ti svoj nisi ponela. Počinju da se deru na nas ti opet plačeš. Gotovo da se gubim sa tobom, s njima, sama sa sobom, sa umirućim ocem koji sebi dozvoljava da umre a da nas ne podseti da nam treba pasoš na granici. Ali obećala sam ti da ću biti tvoj muž i sada to važi i pre njegove smrti. Zato ustajem i kažem: pustite nas, umire nam otac, potrebni su nam lekovi. I ne plačem, vičem i ja i strogo ih gledam. Na kraju krajeva oni su samo muškarci, ranjivi i Italijani. I puštaju nas. Osećam se oporavljena a i važna, dok ti brišeš suze svilenom maramicom koju nikad ne zaboraviš da poneseš. Onda mislim na svog umirućeg oca koji nam je dao uputstva za život, ali ne za muškarce ili u slučaju da on ode prvi. Da li ćemo uspeti same? Opet u vozu: ti ispraćaš

70

jednu svoju drugaricu na stanici. Ulazimo u voz a vas dve pričate i pričate. Pokušavam da ti privučem pažnju, ali nema šanse. Nisi imala mnogo prijateljica, ne znam da li zato što nisi imala uopšte vremena ili zato što ih nisi ni htela, s obzirom da su te ljudi zamarali. Ali ova žena je tebe želela a ti nisi umela da kažeš ne takvoj vrsti zahteva. (Sada kad te se setim, vidim uvek neku školjku oko tebe, auru, uvek si bila zaštićena ali ničim drugim do svojim iluzijama.) Dakle ti si kritikovala ovu ženu koja je želela da bude s tobom ali si je tretirala kao porodicu iz istog razloga. Bez kritikovanja svih koji su te voleli (uključujući i mene) nisi uspevala da prihvatiš ljude. Godine su mi bile potrebne da se rešim tog skripta. A ta žena kad si ti umrla, zvala me je telefonom s rečima: sada više nemaš mamu. I počela je da jeca. A onda sam ja počela da jecam. Nikad to nisam razumela. Pa kada smo je pre trideset godina pratile sa stanice u Milanu, nismo na vreme sišle iz voza. Morale smo da idemo do prve stanice, u Brešu. Isprva si se smejala, onda si se naljutila na svoju prijateljicu: imala si ispod kaputa spavaćicu. Bilo ti je neprijatno. Majko, rekla sam, idemo u šoping u Brešu. Dan je bio vetrovit i hladan. Volela si da pazariš. Osećala bi se pritom kao neko drugi, neka kraljica. I tako čak i u Breši, malom provincijskom gradu, uspela si da nađeš svoju

71

kraljevsku odeću i vratile smo se u Milano potpuno obnovljene. Otac nam se superiorno nasmejao. Nikad nije shvatio kakva je to bila avantura za tebe i žrtva da izađeš iz kuće, da uđeš u voz, da pređeš ceo svet. I to sve zbog i za njega. Nije bio glup, bio je sebičan, na način na koji su to gotovo svi muškarci. Nisi ti bila luda ili nešto slično, samo moja mala mama iz malog mesta iz starinske Srbije.

Lugano, 21. mart 2000.
U Luganu, gde si dolazila sa ocem i sa mnom, ćudljivim ali mirnim detetom koje jede čokoladu iz očaja. Prejedala sam se i onda povraćala na putu kući. Nikad mi nisi dozvolila nijednu od tih psiholoških reči: adolescencija, neuroza, depresija… ni meni ni sebi… Bila sam u depresiji, prejedena. Ne znam šta si ti radila, zakopčana u svom švajcarskom kostimu, jedina moda koju si ti pratila od mladosti do starog doba. Kanon elegancije i lepote koji negira promenu ili pol. To si upravo bila ti, neko ko negira sve živo, promenljivo, iako si volela cveće, kao svi diktatori. Sva zategnuta u grudima, velikim i četvrtastim ispod svog kariranog sakoa. Da li je moguće da se sećam kako se borim da izvučem mleko iz tvojih malih bradavica na velikim grudima? Hranila si bebu i jednu zemlju, a umrla si sa nekoliko pari luksuznih cipela kao bogatstvom:

72

nikad nisi imala švajcarski bankovni račun, ili bilo koji drugi. Nisi ni razumela novac niti ti je bio potreban. Imala si prvo bogatog oca, a onda bogatog muža. Zaista ti ponekad zavidim na lagodnom životu, nisi uopšte morala da postaneš feministkinja. Ali ja sam tvoja naslednica, barem tvojih ideja koje su bile prevelike da mogu da se prodaju. Da, ta megalomanija, i to je moje nasleđe, moj matrimonium.

25. mart 2000.
Strah oko mene, a bez tebe majko, nikoga nema da me laže politički i smiri, da me dodirne, moje čelo, neko ko se zapravo samo plaši bolesti. Niko ne može da me smiri. Muškarci hoće ja njih da smirim, samo žena može da vidi nešto drugo osim njihovog političkog užasa zasnovanog na njihovom ličnom strahu. Ti si mi dala život zato što si mislila da je svet bezbedno mesto i ni dan nije prošao da mi ti to ne ponoviš. Ja protiv tebe i tvojih muškaraca, naših muškaraca, svih muškaraca. Mislila sam da si glupa i lažljiva kao oni. Zašto sam te ostavila samu da podnosiš svet? Možda da sam ti pomogla, možda bi duže živela. Ja sam te učinila nesrećnom. Tebe koja nisi imala drugog izbora osim da me voliš.

29. mart 2000.

73

Ako pravim salatu sećam se kako si je ti pravila: valjda moram da se naučim životu kao procesu zaboravljanja moje majke. Sanjam mog oca mrtvog a moju majku živu: kad bih samo mogla da ih zamenim na kratko pa onda opet natrag, da tako oboje mogu da ih imam i mrtve i žive, ali ne u isto vreme. Oblačim tvoj prolećni mantil, majko, onaj koji sam ti kupila u Milanu kada si već prestala da putuješ. Samo sam tebi kupovala skupu i damsku odeću, za svakog drugog bila sam umerena. Ne sa tobom. Tebi je odeća značila nešto posebno, što ja nikad nisam razumela niti si ti pokušala da objasniš. Podrazumevalo se. Epa ovaj mantil je imao tvoju prljavu maramicu u džepu. Kako sam se raznežila: tvoje telo, tvoje tečnosti su bile u toj maramici, sada kada tvog tela nigde nema a još manje može nešto da prozvede. Jednom je mene proizvelo.

Svaka tvoja torba koju sam otvorila imala je unutra rukavice, maramicu i ogledalce. Moja drugarica kaže, da, i njena mrtva mama takođe.

2. april 2000.
Bolesna sam prvi put bez tebe i potpuno sam sama. Moja porodica me pita, kako se osećaš, ali je to samo pitanje iz pristojnosti. Samo spavam a ti me u snu nikad ne napuštaš, kao da me držiš čvrsto.

3. april 2000.

74

Sada kad sam bolesna znam kako se ona osećala kad je bila bolesna poslednjih deset godina a želela svim silama da bude od koristi na bilo koji način. Zašto to nisam znala ranije? Davala sam joj zadatke, da nešto skuva, ištrika a onda bih zaboravila da dođem po to, ili bih nešto rekla pogrešno. Svi oko mene mi ukazuju na moju beskorisnost, bolesni i stari ljudi su smetnja. Uvek sam htela da pomognem i osetim solidarnost, ali ovaj muški svet me je naterao da se ovako ponašam: tako želim da je ona to shvatala.

Njen svet se raspada, njen politički svet sa Miloševićem i njen intimni svet sa mnom, nije ni čudo što je zažmurila tražeći pet minuta raja. Bar je izabrala svoje vreme.

4. april 2000.
Noćas nisam spavala, gušila sam se, bolelo me je grlo i otišla sam u dnevnu sobu i sela u fotelju i ljuljala se sve do zore. U jednom trenutku sam zadremala i počela sam na tebe da mislim: sve te noći koje smo provele bez sna, kada sam ja bila bolesna, kada je moja ćerka bila bolesna. Nikad ti zapravo nisam tražila da budeš sa mnom, ali nikad nisam uspela da te oteram. Bilo je s tobom još gore, ili sam bar tako tada mislila, međutim jedne tako retke noći kada ti nisi bila sa mnom, upala sam u paniku. Moja ćerka je bila bolesna i gušila se. Zajedno bismo se do zore smejale,

75

umorne i istrošene u borbi sa noći i bolešću. Ja bih tada išla da spavam ali ti ne, ti bi spremala kafu, doručak, pratila mog oca na posao, prala pelene, bilo šta… Sećam se kako si bila srećna i lagana, nikad iscrpljena, tvoja životna misija bivala je ispunjena: da daš život i brineš o njemu. Ipak si ti bila pedijatarka, lekarka… Da, osećala sam se bez tebe kao invalitkinja jer si me takvom i napravila, i to nije bilo fer, ali nije samo to bilo u pitanju: mi smo provodile zajedno vreme i delile nežnost, i ovih dana mi to jako nedostaje, kada sam sama i bolesna, kad god sam bolesna ili da je bilo ko bolestan.

Sećam se kako je ustajala vrlo rano čim bi čula da se krećem u sobi sa bebom, za vreme odmora koji smo zajedno provodile. Zaista sam i na tome bila zahvalna, računala sam na to, plašila sam se da budem sama sa malom bebom. Baš me briga što si me napravila invalitkinjom, divno smo se provodile u zoru, u sumrak, kad su ostali ljudi bili slobodni da vode slobodni život…

Ali sećam se majko kad sam se jednog jutra probudila panično u Milanu u zoru. U našem ogromnom stanu, tvoja soba je bila na suprotnom kraju od moje. Otrčala sam do tebe, da te potražim, mislila sam da imam košmar, al ti nisi bila u sobi. Onda sam na prstima otišla u dnevnu sobu i čula neki čudan zvuk iz naslonjače: jecanje, gušenje, disanje, sve odjednom. To si

76

bila ti majko, i imala si jedan od tvojih prvih astmatičnih napada. Nikad nisi htela sa nama da ih podeliš, niti sa mnom. U tišini si se mučila, kao i ja noćas, u istoj fotelji. Čudna stvar ta roditeljska ljubav, nikad se ne vraća roditeljima već ide napred deci. Ali ja sam htela da podelim te momente sa tobom kao majkom, želela sam da jednog dana ja postanem tvoja majka a ti moja ćerka.

Tvoje malo telo u zelenoj fotelji treslo se i gušilo te noći u Milanu. Videla sam te otpozadi, ti si znala da tu stojim ali ja sam otišla potpuno tiho, praveći se da ništa nisam videla. Nisi mogla da govoriš, nisi se okrenula, nisi ni rukom morala da mahneš da me oteraš; poštovala sam tvoju tihu naredbu. I nikad kasnije nismo pomenule taj događaj.

9. april 2000.
Nedostajaćeš mi, nedostaješ mi, na sve ove načine koje sam gore opisala, nemam više načina da ti kažem koliko mi nedostaješ. Kakva sam ja to spisateljica kad plačem umesto da pišem i da te vratim?

11. april 2000.
Sanjam te na razne načine, sinoć na primer, sanjala sam da si pas i da si se vratila da mi pomogneš da organizujem veliku zabavu na nekom

77

velikom tavanu. Ali zašto si bila pas, zato što si stalno bila uz mene? Osećala sam tvoju ljubav i dah i osećala sam se opuštenom. I onda su moji snovi počeli da se pretvaraju u košmare, zapravo je trebalo da radim kao Pepeljuga i da se brinem o surovoj starici. A onda si se ti pretvorila iz psa u svoj oblik, ali u snu ti ne služiš nikoga osim svoje drage. I onda ja odbijam staru ženu. Probudila sam se sva u znoju a ti više nisi bila tu. Neko mi je rekao da ljudi koji te vole nikad te ne napuštaju već se vraćaju u raznim oblicima da te čuvaju ili nekoga pošalju da to uradi. Sećam se najbesmislenijih stvari iz našeg zajedničkog života, sramota me je da o njima pišem; intimnost je kao senka, onoga trenutka kad je osvetliš, ona nestaje.

12. april 2000.
Jasna misao/slika proleće mi kroz glavu. Popodne, hladno i sunčano, kao danas, pre mnogo godina, u istom gradu, Beogradu. Ali su to neka druga vremena, o da, bez daljnjeg. Možda su neki drugi ljudi tada bili nesrećni ali ne mi.
Dok čitam u krevetu osećam tvoj pogled na sebi iz kreveta sa suprotne strane sobe. Tvoj pogled je pun čuđenja: intenzivan i prodoran. Ja se pretvaram u kamen, nesposobna sam da dišem, još manje da čitam, plašim se da ne napravim neki pogrešan potez i razočaram te, uplašim te. Ali ti

78

gledaš u čudu u tvoju bebu koja je izrasla u osobu. I pokušavaš da prodreš u to malo biće i shvatiš ko je ona zapravo. Voliš to malo biće ali istovremeno želiš i da ga poseduješ i kontrolišeš. Sećam se kako često sam morala da te odbijem, boreći se za go život, da ga povratim svom malom biću. Setila sam se toga jer sam gledala u svoju bebu dok uči. Ona odmah odgovara na moj pogled, dolazi do mene, toplo me ljubi ali strogo kaže: zašto me tako gledaš? Odmah joj kažem istinu. Neću dozvoliti da se naša ljubav pretvori u nešto drugo, kao što se nama dvema majko desilo.

13. april 2000.
Epa ovde smo, moj otac i ja, tvoja dva klona, jedemo hranu koju si ti volela i koju mi nikad ranije nismo ali si nas ti navikla, kao žena, koja kuva i kao doktorka. To je pasulj zato što je pasulj zdrav: umesto tvojih nežnosti i grdnji potreban nam je pasulj. Kako nam oboma nedostaje tvoja grdnja, moj otac postaje divalj. Čovek ne može da se pridigne ako neko pored njega ne preuzme ulogu zlog, a obično je to majka, žena… Ti si je dostojanstveno preuzela kao svaka veštica.
Kada sam se ja rodila moj otac je rekao: kako može ovako veliki čovek kao što sam ja da dobije ćerku, ljudi će mi se smejati. Kada sam ja bila

79

trudna bila sam ubeđena da će biti dečak jer nisam mogla da zamislim da žena kao ja ima žensko dete. Kada se moja beba rodila, laknulo mi je, kao mom ocu tek sada kada tebe više nema, tek posle svih ovih godina njemu je laknulo što sam ja žena, žena kao što si i ti bila. Tek sada je svestan koliko je bio srećan što je dobio ćerku a ne sina kao što je on… Mi smo klonovi, znam, ali on ne zna jer nismo istog pola…

18. april 2000.
Upravo sam bacila dezodorans koji si čuvala od 1984. kad budeš išla na “put”. Vrlo skup parfimisan dezodorans. Na samrti si primetila kako ga vadim iz ormana, sakrivenog između dve spavaćice, jedva si držala otvorene oči ali si rekla: čuvam ga kad budem putovala. Majko nisi putovala ima već pet godina, rekla sam surovo, nisi izašla iz stana poslednje tri godine, i htela sam da nastavim ali ipak nisam rekla: nisi izašla iz kreveta poslednjih trideset dana. Shvatila sam šta mi zapravo govoriš: želim da živim, rekla si mi na svoj umiljat i nenametljiv način… A ja sam ti odgovorila na svoj surov ljubavni način, ovog puta nećeš preživeti… i kao i obično, bila sam u pravu.
Majko, bez tebe izlazim na kraj sa muškom surovošću; muškarci i deca me zloupotrebljavaju, jedu me, moju energiju, moju ljubav, moj um, ali

80

postajem sve jača. Samo se pitam da li ću prestati da ih volim jednoga dana? Bez tebe da me podsećaš kako da volim i dajem, da nikad ne tražiš samo daješ. Da li to ikad može da se zaboravi jednom kad to naučiš, kao plivanje, kao ljubljenje… Bila sam prema tebi surova isto koliko i život. I ti si volela svoju majku sa surovošću, tvoja majka svoju i tako dalje: žene su mizogine na način koji samo to one vide i umeju.

19. april 2000.
Jutros sam se probudila sa desnim krvavim okom. Pogledala sam se u ogledalu i pomislila da si to ti. Često sam te viđala sa krvlju u očima, kako kažeš, ma nema veze, proći će, nije to ništa: žena koja gubi vid, onda svoje udove, onda dah, ali i dalje na vlasti i dobrog raspoloženja…

Ti si sredstvo mog pisanja, sredstvo mog života, istine i laži i tajni koje nikad nismo delile ali za koje smo obe znala u obostranoj izolaciji. U tvoje ime mogu da kažem sve što želim, nema te da braniš svoju istinu, ali bi ipak bila ponosna na mene i moje laži. Tako su drugačije od tvoje istine, nekad i bolje. Ako sam uspela na navučem tvoje malecke cipele onog dana kad si umrla, uspeću i da te smestim tako malu u moju ogromnu sliku tebe. Nema više granica među nama. Možda

81

ove koje smo imale i nisu bile prave granice. Rešila sam da preživim sa tvojim i mojim muškarcima, da ih ne ostavim, ali takođe da se ne razbolim i ne umrem kao ti. Rešila sam da pobedim: ti i tvoja smrt ste mi najjači saveznici.

20. april 2000.
Pas lutalica mi laje pod prozorom dok radim, nevaspitani sused me zivka telefonom besno, kola mi se kvare, loše vreme… Da si živa, naljutila bih se na tebe. Ali sada sam odrasla osoba u odraslom svetu. Bes i nemoć moraju da se kanališu na pravo mesto.

21. april 2000.
Premeštam svoju zimsku garderobu na gornje police a letnju na donje: dolazi sada prvo leto bez tebe. Podeliću nešto od tvog odela i podneću to kao da ne dajem okolo delove tvog tela. Tvoje telo je spaljeno i sada je svuda. I ja sam slobodna da razdelim stare džempere koje si ištrikala, sada pošto više nisi ovde da ih preradiš, kao neki životni ciklus. Ti si štrikala vunu i pamuk. Rasplakaću se i pustiti da džemperi odu kao na sahranu. Ne može se izbeći plakanje kad sahranjuješ voljene niti se nadati da će se život roditi iz prašine. Razmišljam da sagradim kuću, da nadoknadim građenjem moj gubitak. Nekad

82

sam razmišljala da rađam decu kad god si ti umirala ili neko oko mene. Nisam to uradila, a čak i da jesam opet bih sada dobila nagon pošto tebe nema da ponovim. I zato i hoću da izgradim kuću za decu koju već imam, od zemlje do neba.

22. april 2000.
Moje crveno oko, do ovoga jutra, mislila sam da je posledica šloga, onoga koji je tebe ubio. Sinoć je bio vrhunac, ali jutros mi se popravilo stanje: nije bilo fatalno, ja nisam ti, a moja ćerka neće biti siroče kao što sam ja sada. Čak sam razmišljala kako bi za nju bilo jednostavnije da nema majku sa 16 godina, koliko sada ima, a ja 46. Da si ti samo umrla kad sam ja imala 16 godina… imala bih slobodan život. Umirući tako kasno a ne puštajući me da se odvojim, učinila si da živim za tebe, da nosim tvoju odeću, mesim tvoje kolače. Ne kažem da je jedna varijanta bolja od druge, više i nemam mišljenje šta je dobro a šta nije.

23. april 2000.
Pročitala sam svoja stara pisma prijateljima dok si ti umirala, kad su se raspitivali za tvoje zdravlje. Kako sam bila jaka, reči su mi jasne i bistre, pitam se šta sam tada osećala, i zašto sam tako sada razbijena, ili sam se možda slomila posle tvoje smrti? Gotovo da nisam smela da čitam

83

te reči dok si još uvek bila živa, za vreme tvojih poslednjih sati dok je moglo još drugačije sve da bude, dok si razgovarala sa mnom, dok ti je glas bio na telefonu kad god bi mi zatrebao. To i jeste bila tvoja ključna osobina: uvek si bila tu kad mi je bilo potrebno, danonoćno, da razgovaraš sa mnom, da me ignorišeš… Ali onda sam nastavila vrlo hrabro da čitam, moje surove jasne reči, videvši tvoju smrt ispred vremena, brojeći časove. Te sam rituale nekada zvala ludilom a sada su mi svakodnevna hrana. Nisam koristila groblje, sveće ili molitve, već reči, snove i misli… Sinoć sam sanjala moj letnjikovac iz detinjstva, s tobom i mnogo drugih mrtvih ljudi koji su bili moj svet, moje prve ljubavi, moj kosmos. Bila sam tu sa mojom sadašnjom porodicom i bilo je idilično. Čak sam svojoj ćerki odgovorila integrišući sadašnjost u moj san. Valjda sam srećna, postoji neko bezbedno mesto u mojoj prošlosti kome uvek mogu da se vratim. A to bezbedno mesto si ti.

Zajedno se menjamo, ti i ja i drago mi je što se stvari pomeraju, ne bih mogla da preživim status quo sa divnom odećom u ormanima, zauvek. Tvoj stan je i dalje samo tvoj. Otac je izabrao da nađe novu ćerku umesto nove žene. Priča mi tužne priče o svom detinjstvu, koje kaže da tebi nikad nije, da te ne povredi… Ja sam njegova nova žena

84

kao što su u starom Egiptu to postajale ćerke kraljevima udovcima. U ime tvog zakona i tvog nevidljivog vladanja, Matrimoniuma.
Htela sam da operem kosu u tvom stanu ali nisam uspela. Nije bilo proizvoda za pranje ženske kose.

Otišla sam u tvoju sobu, pogledala u tvoj krevet tamo gde si poslednji put bila živa, i pala sam u iskušenje da sednem na to isto mesto gde je kolevka tvoje duše. Onda sam se setila kako si uvek bila stroga i tvrda prema meni baš u toj sobi. Ništa nisam smela da diram, da pomeram predmete, bila sam kao cveće u tvojoj vazni. Bila si diktator majko, i vladala si. Upravo u toj sobi kada bi na mene vrištala jer nisam dobra majka svom detetu. A zašto mi onda toliko nedostaješ?

24. april 2000.
Bez tebe oko mene osećanja koja su čuvala moju divlju i ludu glavu i dela gotovo da su nestala. Odrastam? Tvoj dogmatski optmizam uvek je poražavao moj haotični očaj…

25. april 2000.
Gledam film, dve sestre ponovo se sreću posle dvadeset godina otuđenja: rešile su da se pomire pre no što jedna od njih umre. Ja za to nisam imala vremena sa Biljanom, uspela sam samo jednom

85

da je vidim i ona je otišla posle nekoliko dana. Setila sam se tebe i kako smo se nas dve nekako pomirile.

28. april 2000.
Majko, oduzimaš mi pisanje, ako ne pišem o tebi ne mogu ni da pišem ni mislim ni o čemu drugom. Ako pokušam, opet se ti pojaviš. Sada kad te nema mogu potpuno slobodno da pišem, ti si moja najbolja tema, mrtvi junaci ne mogu da se žale. Ti ili ništa, oduvek sam znala da apsolutna sloboda znači suprotno.
Svaka situacija koju smo zajedno proživele u toku ove godine od kada te nema je drugačija u mom pisanju. Živim u drugoj zemlji, u egzilu, pokušavam da naučim nepoznata pravila, nove granice, da me ne izbace iz civilizovanog sveta žena. Danas vodim ćerku kod doktora i sva se tresem kao da će da umre. Sebi govorim, u redu ako se njoj nešto desi ja ću se ubiti. Ali čemu sva ta priča o smrti. Na kraju krajeva ti si majko umrla kao stara i bolesna žena… a nama si ostavila svoje strahove male devojčice.

30. april 2000.
Zar nisam jaka? Danas sam čak napravila rusku salatu a da se nisam rasplakala, prvu u mom životu ali je imala isti ukus kao tvoja. Imala sam samo svoje čulo ukusa i iskrivljeno sećanje

86

kao čvrstu tačku. Nikad me nije bilo briga da te slušam ili gledam dok si je pravila. Prezirala sam tvoje komentare i pitanja: hoćeš da bude sa jajima ili bez? Sa pavlakom? Sada, kao u transu, setila sam se svih tvojih dilema. Pokušala sam ja da pitam moju porodicu: oni su me prezreli isto kao i ja tebe. Kada je posle tri sata znojenja i trčanja u radnju ispao isti ukus, kao iz tvoje ruke, htela sam pohvalu. Porodica je rekla, zašto pa ne bi bila ista… ti glupa ženo… Osetila sam se kao dečko iz filma Andrej Rubljov koji je napravio zvono po tajni svog čuvenog preminulog oca. Naš zajednički problem koji niko ne shvata bio je što nismo znali tu formulu, samo smo je pogodili. Dečak je rizikovao život radeći to, a ja sam samo igrala žensku ulogu. Znaš šta majko, neću da budem ti, neću da budem kao ti sa svojom porodicom: neko ko sve radi a zazuvrat je preziru… koju uzimaju zdravo za gotovo, kritikuju, grubo se ophode, ignorišu, zanemaruju… a koja je i dalje srećna… Ne, napravila sam ovu salatu da bih te se otarasila. Pokušavam tvoj život da bih te razumela, dopuštam ti da živiš moj život, u mom telu. Možda ću na kraju ovog simbiotskog rastanka reći zbogom i sama sebi i postati ti.

3. maj 2000.

87

Stvari koje si loše radila, stvari koje nisi znala da radiš, a kojima si me gnjavila… to mi nedostaje u ovome hotelu na jezeru gde su se dešavale. Bila si opsednuta besprekornim ponašanjem u hotelu, kao neka voštana figura, smešna kraljica, kao diktatorka koju je pregazilo vreme… i mene si terala da budem tvoja lutka, da se oblačim i krećem pored tebe kako si ti zamišljala da treba da se ponaša kraljičina beba u nekom izmišljenom pravom svetu. Uštinula bi me iza uva ako se ne bih dobro ponašala, ako bi mi se haljina uprljala, ako bih se smejala bez veze… i evo me sada, same, daleko od sveta smešnih ponašanja… sećam se tvog ponosnog lica kad bih odbila da te poslušam, isto lice smrti koje ja sada nosim, smireno, prelepo i ravnodušno, kao da je smrt već nastupila. Još si tada znala ono što ja danas znam da će voljeni jednog dana da nas odbiju. Ja sada nestajem majko, ovde na suncu ovog prelepog jezera, prozlila sam se i svet me ostavlja kao što sam ja ostavila tebe. Verovatno se to i tebi desilo. Nije bilo nigde oko tebe nežne žene da te voli i da ti pomogne u velikom svetu obaveza jedne majke i žene. Tvoja greška je sada moja greška, ali dupla jer sam je ponovila. Na visokim štiklama, uzdržanim glasom i u rukavicama da bi izbegla anonimnu prljavštinu nepoznatih ljudi koji su spavali u istoj hotelskoj sobi; ti si me naučila da lažem, da se

88

krijem i da budem fašistkinja kad sam slaba. Naučila si me kako da gubim a ostanem dama, kad mogu to da rizikujem ali i da dobijem.
Ostavila sam te tražeći bolji život… žao mi je što ne možeš da vidiš kako nisam uspela u tom. Nedostaje mi tvoj gorak, kiseli komentar o ljudima, o ljubavi… Naravno da si grešila i da si bila surova. Ali nema takve stvari kao što su grešiti, čak i biti surov, ili zao: jedino što je bitno je dok si sve to radila da si me volela.

Zajedno proživljavamo ove dane izmišljajući matrimonium korak po korak, otkrivamo skrivene rupe, modele, ljubavi između majke i ćerke… Ušla si u mene i sada si postala ja. Vidim tvojim očima svaku stvar kao neki opsesivni pas. Borim se da sačuvam i svoje oči, da imam dva para, četiri komada, po cenu da se međusobno svađaju oko toga šta vide, i mogu ti reći majko da je zabavno. Mogu da ti kažem da je čak i zabavno kad ti umre majka. Dve stvari koje nisam ranije sanjala da se dešavaju kad ti umre majka su sledeće; otkriješ da nije bila dobra ali da to nema veze, i da može da bude i zabavno nositi tuđe telo, i odeću. Neke ćerke nose svoje majke iznutra a neke spolja. Ja valjda svoju nosim spolja, kao kad sam bila beba. Zar to nije zabavno majko da se opet vratim u tvoj stomak i da konačno postanem i sopstvena majka i sopstvena

89

beba. San svake bebe se na taj način ostvari. Da li to znači da svi mi želimo naše majke da umru sve vreme, tako je Frojd rekao, ali nikad nije rekao da je to i zabavno, s obzirom da je muškarac, tako važan, tako tragičan u vezi sa obavezama i moći. Valjda sami konstruišemo smrt naše majke da bismo izmislili i odložili i kontrolisali sopstvenu. Ono što me vezuje za mog oca nije krv, nije novac, niti patrimonium, niti ime, već činjenica da nas je volela ista žena na isti, identičan način i sada smo oboje udovci i bez ljubavi. Matrimonium. Otac je bio u njenom telu a i ja, dala nam je ljubav kao vodu a mi smo je naučili da se prozli da bi s nama preživela. Ti si majko konstruisala svoju smrt. Kako si se samo smejala ocu koji nije smeo da uđe u tvoju sobu dok si umirala, da te pogleda pravo u oči i da se oprosti. I kako si bila ponosna dok sam ja sedela pored tebe i držala te za tvoju unakaženu ruku. Matrimonium je pobedio Patrimonium. Znala si da ću ti dozvoliti da opet uđeš u mene i da će ovaj put to biti zauvek. Umrla si na miru sa ironičnim osmehom na licu… pustila sam te, oterala sam te, ali ne pre no što si ušla u mene. I zabavile smo se dok si ti umirala a ja nisam.

8. maj 2000.
Ubila sam te, znala sam to sve vreme iako sam sebi govorila: pustila sam je. U stvari, bila sam

90

aljkava, lenja, podsvesno ja sam ubica… Moj otac je otišao u bolnicu, saopštili su mu istinu različitu od zvanične verzije. Jedan prijatelj. Umrla si od bolničke nebrige, od nas koji smo dopustili da odeš u bolnicu protiv svoje volje jer si vrlo dobro znala kao lekarka šta tamo može da ti se desi. Ja sam pokušala da te ne dam, ali nisam imala hrabrosti ili volju da to sprovedem u delo protiv volje dvojice muškaraca, mog oca i tvog muža i tvog brata lekara mog ujaka. Oni nisu hteli da preuzmu odgovornost za tvoju borbu za život u kući. Ja jesam, bila si isuviše bolesna da se žališ a ja sama sam bila isuviše slaba da pobedim. I tako sam te samo pustila. I ne samo to, već sam i dopustila da te povrede, svu sam im odgovornost prebacila iako sam znala da je neće prihvatiti, i onda sam otputovala. Napustila sam zemlju, idući za svojom karijerom. Jesam telefonirala i govorila muškarcima šta je njihova odgovornost, kako da te čuvaju, ali sam istovremeno vrlo dobro znala da bez mene to više liči na ruski rulet. Ostavila sam tvoj dragoceni mali život u rukama muškaraca koji ratuju, koji uvek pobeđuju… kao na kraju i smrt… Toliko se osećam krivom da konačno posle svih ovih meseci ne osećam više bol: laž je izbledela, moja odgovornost je sada jasna a moj bol će biti zalečen pravednom kaznom: doživotnom.

91

Mnogo se drugih ostalih stvari dogodilo pre tvoje smrti po istom šablonu muške slabosti i zanemarivanja: smrt moje nerođene dece, smrt mog papagaja, smrt moje sreće, smrt mojih izbora… bila sam ljuta na tebe zbog tvoje slabosti i zbog tvog podilaženja muškoj volji i zanemarivanja. I onda sam pustila tvoju ruku. Ja sam postala ubica iz osvete, hladnokrvna. Sram me bilo, feministkinja, pacifistkinja, majka, spisateljica i kriminalac… koja nije znala tako jednu jednostavnu stvar kao što je voleti svoju majku i zaštititi je.

Sve velike ljubavne priče ubijaju male nepažnje. Pustila sam i sestričinu da ode onda kada je počela da mi smeta… bila je tvrdoglava, autodestruktivna… A ti majko? Ti si u svemu grešila, u to nemam sumnje… Ali ja, majko?

Počela si da mi smetaš, stalno bolesna. Tvdoglava, jaka, sa voljom da živiš i komanduješ. Zar svi mi nismo takvi sve vreme?
Nekad u primitivnim vremenima i prostorima deca su vodila svoje ostarele roditelje u šumu i tamo ih ubijala u skladu sa ritualima različitih lokalnih kultura. Ovde u našim tribalnim selima, pogača se stavlja na glavu a onda seče sekirom. U mom gradskom plemenu to se polako odigralo, jednostavno si mi svakim danom sve više išla na nerve. Išla si mi na nerve i stajala na putu zbog

92

svih tih novih stvari koje si od mene očekivala zbog starosti i bolesti. Sećam se kako sam ti kupovala kremu dok si umirala, napuštena. Samo kremu? Ništa više? Rekla sam sama sebi, ja se ponašam već prema njoj kao da je mrtva.

O da, baš sam ja neka fina kriminalka, vrlo prefrigana: ni ti nisi primetila da te ubijam. Mislila si da zaista ne mogu da ih zaustavim da te odvedu u bolnicu i tamo zaborave… samo ja znam da nije tako; moj zločin je tako uobičajan, savršen i istinit da niko se neće ni usuditi da me osudi. Moja tragedija je ta da bez obzira na ovo priznanje mene neće izvesti pred sud niti ću biti kažnjena.

Vrti mi se u glavi od ovog saznanja da sam ubica koji slobodno živi među ostalim krivim ljudima… nisam navikla na ovu ulogu. Htela sam da pišem o tebi i muzici, ali kratki udarci me stižu niotkuda, slike mene kako živim u egzilu od kada te nema, o tome kako te nema nema nema… i trebalo mi je vremena da zalečim svoje reči i pokrijem ih tuđim. Htela sam da počnem ispočetka i da imam nove ljubavi i živote i misli i pomislila sam, da ako i drugima može da se desi, i meni će biti dozvoljeno… Ali evo me ovde, hladnokrvna majkoubica koja piše svoju ispovest sa činjenicama koje mi vise nad glavom kao sekire. Bez lepote, bez ljubavi, samo obična priča o ubistvu.

93

Moj otac plače. Došao je u moj stan sa štapom, i ne najavivši se, već je samo stidljivo pozvonio na zadnja vrata. Pomislila sam da je neki prosjak kad sam pogledala kroz špijunku. Popeo se dva sprata jedva dišući kroz suze. Obukla sam moj kišni mantil preko spavaćice da bih otvorila vrata prosjaku. Nikada ne odbijam prosjake, iz sujeverja. I tu je stajao on, u svom kišnom mantilu, kriminalac, kao i ja, u mom. Seli smo na šamlice u devojačkoj sobi i plakali od nemoći i krivice.

Da si samo mogla da preživiš svoju smrt, i da si mogla da nas vidiš, rekla bi: tako vam i treba. Čak i mrtva, rekla si nam to.
Znala si sve o gubitku i smrti osim detalja: kad je reč o ubistvu stvari su mnogo jednostavnije. Otac mi je dao komad hartije koji je tog dana dobio u bolnici: otišao je tamo da podigne zvanične dokumente o tvojoj smrti i greškom je dobio i one nezvanične ali istinite koje su ranije od nas krili. Pisalo je: sepsa, kasno za terapiju antibioticima, inače ih nema, otpuštanje kući, bez dalje prognoze.

Moja majka je ubijena: od strane internacionalnih sankcija zbog kojih bolnice nisu imale dovoljno antibiotika; od strane bolničke nebrige; s naše strane koji smo sve to znali da može da se desi pa ipak dopustili. I konačno od sopstvene ruke koja je još i bolje od nas dvoje znala šta se

94

dešava u njenoj zemlji, u njenom domu a ipak nije priznala istinu. Potražimo sada ubicu: on ne nosi kišni mantil, on čak i nema lice.

10. maj 2000.
Bila sam sinoć na zabavi, na rođendanu starog druga. Porodično okupljanje u bašti sa roštiljem, o kako je samo bilo glupo i lepo. I tu su bile sve te gospođe, majke i bake, onako doterane, smešne, prijatne i gadne, izvan vremena, ali vladajući svim vremenima… Tako mi je bilo drago što su sve tu, živahne, što kuvaju, što me služe, pitaju za zdravlje, za moju porodicu… sećajući me se kad sam bila mlada. Bila sam smirena i srećna, život je večan, život je kao u knjizi, menja se na sitnim stvarima ali teče prirodno kao u dugačkim romanima. Ali iznenada munja je sevnula kroz zvezdano nebo, oluja je zapretila našim jednostavnim radostima… i to je upravo bilo potrebno da se zaplačem i setim svoje priče: ovo nije moja žurka, ovo nisu moje stare dame… ova fina dosadna deca nisu moja… Mojih dama više nema, otišle su pre vremena sa gorčinom i bolom, kao žrtve sveta u kome samo dosadni i zli preživaljavaju… Nisu one naša sorta majko… Postala sam gadna, zavidljiva, besna na njihovu porodičnu sreću… Počeo je da me boli stomak, pretvarala sam se da su te dame moje dame a i one su to isto radile.

95

Znam kako funkcionišu majke, znam kako si mene uvek više volela od ostale dece i kako si to savršeno sakrivala kao doktorka dece, kao prava dama. Zašto si baš morala da odeš, zašto nikad nismo napravile ovako jednu dosadnu zabavu, zašto uvek moram da se kačim za tuđe porodice, kao neki emotivni prosjak kad zadovoljavam svoje dosadne i glupe potrebe. Prošle godine si napravila zabavu za svoju 50. godišnjicu braka: dovoljno je bila glupa i dosadna, možda zapravo nikad nismo ni imali nešto tako slično kao porodično okupljanje do tada. Onda sam sela pored tebe i počela da te gnjavim, bojkotovala sam dosadu i glupoću porodičnog okupljanja: to nije bio tvoj stil, ti si me učila nečemu drugačijem a ja sam jednostavno to radila sve bolje i više. Izbegavala si moj pogled, moje reči, osećala si se neprijatno i krivom pred svim mojim gostima. Ali si vrlo dobro znala da zapravo igram tvoju ulogu, cinične i pametne devojčice koju si oduvek želela… Ali bila si isuviše stara i slaba, postala si sentimentalna zbog tvoje smrti koju si osećala da se bliži. Zato si se nežno prema meni okrenula kao uvek kad bih postala isuviše gadna i rekla si: zašto se stalno svađaš sa mnom. Majko kako sam te samo mrzela, htela sam da te ubijem, da samo znaš koliko sam samo puta sanjala da te ubijam i budila sam se sva znojava od napora posle ubistva, srećna što je u pitanju samo gadan

96

san, da sam ja zapravo dobra ćerka a ne ubica… Kako sam te samo mrzela kad si to rekla pred svima. Mrzela sam tvoju glupoću, tvoje pristajanje na pravila, što napuštaš moje vaspitanje… Duboko mi je bilo žao tebe… Osećala sam i krivicu ali i žaljenje: to osećanje još do dana današnjeg nije prestalo… Uvek sam bežala od svojih ka drugom… Uvek sam se loše ponašala prema svojima u ime Drugog… i uvek sam se vraćala osećajući se krivom i punom žala… Ti od svih bi trebalo to najbolje da znaš.

11. maj 2000.
Rupa u mom stomaku nikad neće zarasti.
Cenim ljude koje volim zbog same činjenice da su živi: nose svoja tela okolo, imaju neku težinu, auru… Njihove zvuke i vazduh ja slavim…

12. maj 2000.
Sramota me je što živim i što ću jednog dana da umrem, kada pomislim na svoje telo koje treba da se baci. Ko će to da uradi ako ti nisi negde ovde majko, uvek si ti brinula o meni i mom đubretu, o mom mleku i govnu, o povraćanju i suzama…. I ja sam o tebi brinula dok je još uvek postojala nada da ćeš me preživeti i da ćeš me tešiti, tako da sam to onda radila iako nevoljno ipak vredno. Onda si me izdala smrti sa nekim lukavim osmehom. Moj otac je sebi našao dve žene da ga čuvaju, a

97

ja šta ja mogu s obzirom da sam žena… da brinem o muškarcima i deci, s obzirom da se o meni brinula samo jedna žena koju naravno prezirem i koja me je ostavila da bi umrla. Moram da ojačam i da se naviknem da sam napuštena i da niko ne vodi o meni računa. Tek je prošlo šest meseci od kada te nema. Umrla si, a svet se zbog toga nije raspao.

Prijatelji me nagovaraju da se isplačem gorko povodom tvoje smrti. Creva su mi izašla od plakanja u sobi u mraku, sa spuštenim roletnama i zagušljivoj sobi. I dok sam tako gotovo urlala od bola nad slikom dok ti umireš počela sam da povraćam, upravo kao što si i ti. Samo je jedna rečenica u glavi odjekivala: umrla je u najgorim mukama.

Gotovo da sam danas umrla tvojom smrću, htela sam da oprobam tvoj pakao u mom telu… kada me je konačno neko pomilovao po gavi da bih prestala da plačem, kada mi je neko provukao prste kroz kosu da izađem iz ridanja, znala sam da su to moji prsti koji prolaze kroz tvoju kosu dok si se mučila… nije to samo bio oproštajni poljubac već i zalečenje.

16. maj 2000.
Divni dani, ali tebi ne bi prijali, nikada nisi volela proleće jer si bila alergična na nove živote i polen i cveće, sve ono što si najviše

98

volela. Kakva je to sudbina da te uništava ono što najviše voliš ali i suprotno; sećam se kako si stalno gajila cveće u kući, koliko si ljubavi i nege ulagala u njih a onda bi ono samo uvenulo… Zamolila bi me tada da ih prenesem kod sebe a ja bih ti rekla, ali ja mrzim da gajim cveće, uopšte ne volim cveće, ne volim prirodu… a ti bi mi rekla, molim te, s onim glasićem slabe male bolesne žene koja se pravi da je jaka i surova i visoka… ljubav jeste slepa ti bi govorila, a cveće tebe jednostavno voli…

Da, ljubav jeste slepa, to sam oduvek znala još pre no što sam gajila cveće koje ne volim ali koje je uz mene raslo slobodno i divlje, gnjaveći me… Da nije slepa ne bi bila ljubav, valjda… A ti me ovih noći majko proganjaš u snu. Živa si, nisi mrtva, umireš… u svim oblicima, ali si sa mnom, razgovaraš, zbunjujući me: koja li je sad mrtva pitam se u snu, ona ili ja. U mom snu uvek ima vode kad mi dolaziš. Obično smo u Veneciji, na brodu, nijedna od nas dve nikada nije volela Veneciju iako smo tamo provele mnogo dana, mislim da je naš brod čamac koji vozi u smrt. U Veneciju.

Ti mi dolaziš majko u snovima, ne mogu da te odbijem, jedino tu možemo da se sretnemo.
Bol koji osećam je fizički kad pomislim da te nema zauvek, i pitam se šta je moja budućnost ako nastavi taj rak u meni da raste. Zašto mi se to

99

dešava, zar vreme ne bi trebalo da leči? Imam svoje ljubavi, svoj život, svoju decu, svoje strasti… zašto sve ovo? Pre mnogo godina sam te ostavila ne bih li ovo izbegla… Šta me sada to kažnjava? Slepa ljubav? Arogancija?

17. maj 2000.
Molim te Majko, samo još ovu malu stvar pre no što odem. Žurim, dug mi je bol i beskrajan, ali moje vreme da ga izrazim je kratko zato što moram da preživim… u toku noći plačem sećajući se a onda se probudim i nema više ničega: jedna žena je imala mamu i onda je mama umrla, eto ti priče. Zato za danas samo ova malo ispaštanje: pravila sam saveze protiv tebe, sve vreme, sa jačim i divljijim od tebe, samo da bih te pobedila i ponizila, nisam se pitala da li si u pravu, samo sam htela da te pobedim. Sada je tvoje malo telo nestalo, sećam se svakog njegovog detalja i pokreta, kako si govorila sa sobom kad bi sama ostala predugo, kao i posle kad bismo došli tebi ali prekasno… majko tvoje malo telo je nestalo i zato što sam pravila saveze sa divljim jakim ljudima samo da bih te osvojila.

19. maj, more Crna Gora
Noćas u Beogradu moja ćerka vodi svoj rat, moj nekadašnji, sada samo njen. Studenti i đaci sada vode demonstracije protiv našeg diktatora i

100

njegove surove represije koju smo proživeli. Policija nam je na vratima, preti nam se preko “prijatelja”, nezavisne televizije i organizacije zatvaraju. Rekla sam svojoj ćerki, ako lokalna policija pozvoni na vrata sa bilo kojim izgovorom, nemoj da se plašiš, ovo je tvoja zemlja, ovo je tvoja policija. I došli su i ona ih je pustila, bez straha, bila je hrabra i neustrašiva i to je upalilo protiv njih koji su očigledno takođe u strahu vršili svoju dužnost. Izgubila sam je za vreme bombardovanja, pustila sam je njenom tinejdžerskom životu i traganju za avanturom, i eno je sada odrasle. Nadam se da će uspeti. Plašim se za njen život, za svaki njen ud, za svaku ćeliju njenog voljenog tela o kome sam tako pažljivo i histerično brinula… ali se takođe plašim i za njenu sreću i za njenu ljubav prema meni. Ona je tamo negde napolju na beogradskim ulicama koje gore: prelepa, tamna, ljuta, divlja, dugonoga, brza dok joj srce kuca kao u zeca. Moja mala veverica. Sada sam s njom dok sedim na terasi posmatrajući mirno crnogorsko more: pun mesec, i ja sam ispunjena. Isto kao i moja majka koja je isto to radila za mene, godinama a da ja to i ne primetim, ili uzimajući to zdravo za gotovo kao što ćerke često čine. Ako joj se samo nešto desi mene neće biti… odmah ću nestati, pre nje zapravo.

101

Slušam Šopena: to je postao glas moje majke sada kada je umrla. Ko bi za mene uopšte bio Šopen da mi ga ona nije zviždala dok me je terala da ga ja sviram na klaviru, sa onim njenim intenzivnim emotivnim transferom i prelepim pokretima na tankim štiklama kao čašama šampanjca oko klavira. Mrzela sam je zbog te njene magične moći koja me je naterala da sviram i volim Šopena i kad svira bilo gde drugde u svetu.

22. maj 2000.
Prošlo je tačno šest meseci od kada si umrla, i pada opet ponedeljak kao dan kada si otišla. Probudila sam se, moja ćerka se kupala u mom kupatilu, pokrila sam se jastukom preko glave i nastavila da spavam satima. Ne znam više koliko je prošlo sada nedelja, čitava večnost ali manje od 40 koliko je potrebno da se rodi beba pa ipak nedovoljno da osoba kao ja shvati da tebe više nema. Videla sam to definitivno na tvom grobu da sam prihvatila činjenicu da si negde drugde, da nisi sa nama. Stvarnost tvog groba sa uvek svežom ružom: i ne znam od koga, tvoja budućnost. Surov je zaborav, odnela sam tvoju ružu na jedan drugi grob, čoveka koga znam da si mnogo volela, tvog prijatelja. Uradila sam to sa tvojom namerom i kreativnošću… Gledala sam tvoje prijatelje i kako preživljavaju život. Bilo mi ih je žao. Bili su

102

gluvi, sebični, senilni, uglavnom nesrećni i uplašeni za svoju budućnost…

Sinoć sam sanjala da sam zaljubljena, osetila sam to osećanje ali se odnosilo na tebe: sama u svom krevetu uživala sam u osećanju otvorenosti, mekoće i voljenosti. Osećala sam se prelepa i željena. Tvoja me je smrt gotovo uništila, uništila je ta osećanja u meni ali su se sinoć vratila. Ovih šest meseci naučila sam kako da koristim sećanja ljubavi umesto ljubavi. Teško je i smešno u odnosu na one koji još uvek imaju pravu ljubav, ali ipak sam je dobila. Baš me briga što mi stiže samo u snovima, ja mogu danonoćno da sanjam.

Potpuna neosetljivost i depresija; teško je, teško je živeti bez tebe.

Politički život oko mene je upravo onakav kakav si ti tražila. Tvoj voljeni diktator, koga si nekad zvala lutkica, vrši represiju i drži one tvoje omiljene staromodne fašističke govore. Nema te, ali su zato tvoje vizije još uvek na vlasti.

24. maj 2000.
Bila si tvrdoglava a nisi bila u pravu, toliko, tako često da si platila svojom preranom smrću, znam, pustila sam te za kaznu. Srela sam dve

103

tvoje prijateljice. Jedna ima celu porodicu oko sebe a druga je celu porodicu sahranila, u naopakom redosledu: prvo unuče, onda ćerku i konačno svog muža. Obe su bile živahne idući ulicom. Nisam htela sa njima da razgovaram: okrenula sam glavu na drugu stranu, zato što si bila mrtva. Pravila si se da si jedna od njih, isto tako ravnodušna u životu, ali nisi bila. Zato što u oba slučaja, bilo da ti je porodica živa ili mrtva, ti se ne bi šetala tako okolo kao da se ništa u svetu ne dešava: imala si emocije, jaka mišljenja i umrla si zbog njih. Baš me briga ako nisi bila u pravu, to je samo jedan glup detalj…

25. maj 2000.
Definitivno sam prihvatila činjenicu da si mrtva. Sram da me bude, sram da bude život.

26. maj 2000.
Ponašam se kao idealna komunistkinja koja si ti bila, posvećena svakodnevnom životu ljubavi i kuvanja za svoju porodicu kao da gradim mostove. Bez lične slabosti, sumnji, suza u očima… jaka sam majko, kao što si ti želela da budem, kao što si se pravila da jesi, ja sam zaista jaka ali iz drugih razloga; to nije bio moj izbor već nužda da opstanem sama u ovom ženskom svetu emancipacije bez ljubavi. A ti me gledaš sa

104

osmehom sa visine na polici iznad mog kompjutera, sliku tu držim da me podseća na moje obaveze. Gluposti kažeš, gluposti Mina: nastavi sa svojim pisanjem, sa tvojim peglanjem i izgradnjom mostova… ti sama radiš svoj posao dostojanstveno. Ne daj nikome da dotakne tvoj rad ili tvoje dostojanstvo. Porasti, bez suza, bez sumnji, bilo bi to gubljenje vremena i sramota… Prihvati činjenicu da me više zauvek nema, ponašaj se kako treba, prestani da se ponašaš kao da je moja smrt tvoja, moraćeš jednog dana da izađeš na kraj sa sopstvenom i neće ti biti lako, treba ti vreme i znanje, zato nemoj da se traćiš. Kakva samo navala reči danas majko od te male fotografije u obliku čajnika: bukvalno. S jedne strane tvoje nasmejano lice, tu možeš da sipaš čaj a s druge ručka kipućeg čajnika. Kao u japanskoj vazni, ti si u sredini i vriš.

Tvoj otac moj deda bio je bogat čovek koji je posedovao zemlju, ti si sa sedamnaest godina rešila da budeš komunistkinja, koja se bori protiv bogatih. Odmah si se okrenula protiv sopstvene porodice i bogatstva. Okrenuti se protiv sopstvene porodice je normalno ali protiv sopstvenog novca je značilo da smatraš taj novac prljavim i da si želela svet u kome život nije zavisio od novca. Odnosila si se prema svom nežnom i nasmejanom ocu kao prema kulaku iz

105

staljinističkog udžbenika… Rizikovala si svoj život u zaveri protiv sopstvene porodice i bogatstva. Kada je izbio rat, komuniste su hapsile i ubijale sve druge strane. Naročito ove mlade. Neki tvoji prijatelji su tako i nestali, jedna od njih je poslala drugim devojkama poruku: uhvatili su me, bežite, ako me muče, progovoriću… ali nije progovorila.

Ali istorija je pomogla i tebi i tvojoj ideologiji: prvo je ratna ekonomija uništila tvoje porodično bogatstvo, onda su Nemci okupirali zemlju i opljačkali srpska bogatstva a na kraju su ruski oslobodioci ušli trijumfalno, sa slavljem dočekani, da bi dovršili posao… i konačno su tvoji komunisti došli na vlast i od toga napravili zakon. Tvoja je porodica sve izgubila, otac ti je umro, braća su se propila, razboleli i umrli… svi osim tri žene su nestali. Tvoja sestra je ismejavala nov režim, tvoja majka je bila zabavljena Titovim uniformama a ti si vladala nad svojom prošlošću: nema knjiga, nema dekadencije, nema zezanja, nema novca… Bila je međutim u svemu tome jedna slaba tačka: moj otac se obogatio, ti si postala moćna a ja sam podignuta kao princeza… Razbolela si se od astme. Kada je jugoslovenska komunistička partija zatražila da se odrekneš Staljina 1948. ti si odbila. Ne želim da menjam svoje mišljenje samo zato što vi menjate svoju politiku preko noći.

106

Kad su ti govorili o njegovim zločinima, odgovorila si, odbijam da poverujem a čak i da jeste tako, imao je sigurno jake razloge za to. I kada su konačno hteli da te uhapse, moj otac je išao da moli za tebe, pustite je, rekao je, ona je samo jedna luda žena, žena i ništa drugo. Znate već kakve su žene, ja ću je već srediti. I pustili su te ali on nikad nije uspeo da te natera da promeniš svoje mišljenje. Niti on, niti ja niti bilo ko drugi, niko nije mogao da te stavi u red.

Kada si sletela u London, pedesetih, i ispunjavala formulare na granici napisala si da si komunistkinja, aktivna članica svoje partije, i tada te je zvanična delegacija vlade pozvala da izraziš svoje želje u vezi sa boravkom u Velikoj Britaniji. Ti si došla da posetiš mog oca i samo si uljudno odbila: hvala vam, ja već sve znam šta treba da znam, ovde sam samo došla svog muža da posetim.

28. maj 2000.
Dva majmuna, dve ovce, dva klona, moj otac i ja… Isto osećamo, oboje bez nade da te možemo zameniti, ili da možemo da budemo dobri ali se ne osećamo loše zato što smo loši.

29. maj 2000.

107

Kako reče jedna moja drugarica, posle svih ovih godina od kada je umrla moja majka ja uvek osetim rupu u stomaku kad je se setim. Osećam glad i bol dok čitam redove koje sam pisala kad je počela da mi nedostaje, tri nedelje pošto je umrla.

Nije mogla da živi bez mene a ja sam je sve vreme terala od sebe ružnim rečima i delima. Mislila sam da imam sopstveni život a da se ona meša i da ga upropašćava. Bila je usamljena u svom svetu muškaraca i žena u kome žene stoje iza svojih muškaraca, želela je da se osećam voljenom i da sam sposobna na ljubav. Ne mogu čak ni da ti kažem da mi je žao, moja jedina nada je da si znala. Sećam se kako si pričala o svojoj majci, kako ti je bilo žao što si prema njoj bila toliko stroga i zahtevna. Pričala si mi kako si je grdila vraćajući se iz bolnice što nije sve skuvala dok je i mene čuvala, prala pelene svojim starim pocrvenelim rukama… Ona koja je bila predratna dama ali koju si ti svela samo na tvoju majku… ti koja si vladala svetom kao Gospođa doktorka. Mora da si znala da ni ja nikad neću osetiti sažaljenje sve dok ti ne odeš.

Ljubav se ne meri ljubavnim gestovima, čak ni surovošću, ljubav se meri samo njenim nedostatkom.

31. maj 2000.

108

Živim sa duhovima, svake noći te sanjam, neka muzika svira, neki glas, neka ekstaza, neka boja, i neka beba. Same smo. Na različitim smo mestima, sobama, preko mora, u čamcima ali nam je lepo… čak nas ni smrt ne može razdvojiti.

Pitam se, da li je tvoj komunistički moral dozvoljavao ruže i ljubav? Zapravo si negirala ljubav isto kao i seks. Kada sam ti skandalizovana i povređena ispričala kako me je uznemiravao jedan vaš porodični prijatelj, samo si se prezrivo na to nasmejala; matori jarac, komentarisala si. Za mene je sve to bilo skandalozno i nemoralno. Nikad se nisam usudila da ti ispričam kako sam šokirana bila njihovim ponašanjem i tvojom reakcijom na sve to. Nikad se nisam usudila da ti kažem kako sam staromodna, romantična, sentimentalna i zaokupirana romantičnom ljubavlju bila.

Znala sam da su komuniste streljali zato što nisu bili verni svojim partnerima ali sam znala i za komuniste koji vode slobodnu ljubav kao hipici. Sve tvoje priče su bile kontradiktorne i grube, kao i tvoja ideologija koja je opravdavala zločin iz viših ciljeva.

1. juni 2000.
Dve brze slike proleću mi kroz glavu prividno jedna nevezana za drugu.
Prva:

109

Ti i moj otac u vašem matrimonium krevetu, svako pod svojim pokrivačem ali držeći se stidljivo za ruke. U trenutku kad ja ulazim u sobu ti brzo izvlačiš ruku iz njegove i sakrivaš je pod svoj pokrivač. Baš si bila stidljiva kad je bila u pitanju intima. Nikad nisi priznala da si bila intimna i sa jednim muškarcem. Inače uopšte nisi bila stidljiva kad je bilo u pitanju tvoje telo. Naprotiv, pokazivala si svoje ogromne grudi ogoljene. Agresivno si se šalila sa svojim telom i svi smo morali u tome da učestvujemo. Zapravo si ružila naše osećanje pristojnosti. Iznad tvog matrimonium braka u kome si ležala kao neki leš pored svog zakonitog muža, mog biološkog oca, jedinog muškarca u tvom životu visila je slika nage Maje od Franciska Goje.

Druga:
Moja baka, tvoja majka, kako trči u noći za svojim pijanim sinom, tvojim bratom: omiljenim. Budimo se zbog buke koju prave: oni su u prelepom vrtu, ponosu tvog domaćinstva, on je psuje a ona pokušava… a šta to? da sedne, da prestane? Nešto kao majka, valjda… On je prejako gura (bila je mala žena ali ne toliko kao ti, možda moje veličine) i ona gubi ravnotežu. Da li pada? Ne sećam se. Brzo me odvodiš od prozora, ali pamtim odbrambeni pa ipak čvrst stav moje bake spremne da pogine za svog omiljenog sina. I ti si bila ista takva, spremna da pogineš za ljude koje

110

voliš, za njega posebno. On je bio razmažen i dekadentan, nekad je bio zgodan i uspešan čovek ali ga je komunizam upropastio. Tvoja ideologija, tvoj novi život, Naslednika dinastije. Ti si međutim bila zakasnelo poslednje dete moje bake. Pričala si mi kako su se tvoja braća stidela, kao odrasli ljudi već, što im je majka trudna i što rađa bebu. Iako sa zakonitim mužem i to u dobrostojećoj porodici. Hteli su da te zadave i sahrane u čuvenom ružinom vrtu. Međutim onda si postala njihova omiljena igračka: beba koju su čuvali sve dok se nije udala. Nisi smela ni da pogledaš muškarce a kamoli s njima da razgovaraš. To je bila patrijarhalna Srbija: bogata dekadentna porodica, moja i tvoja, sa skrivenim nasiljem o kome je brinuo Matrimonium. Ti si interiorizovala konzervativni red, nasilje, stil… i pored toga što si dobila astmu pod stare dan (u 45, mojim godinama danas), uspela si nadam se da negde doživiš Orkanske visove, Romea i Juliju, iz tvog matrimonium ćutanja…

2. jun 2000.
Moja depresija. Hoću da se prisetim svoje ogromne depresije koja je pukla u maju kada sam imala 17 godina. Ležala sam u krevetu tri meseca i spavala 18 sati dnevno i čitala jednu te isti knjigu u krug. Prošle noći sam sanjala kovčege, mrtve ljude u svom stanu, nepoznate. Nisam ni spavala.

111

Već u onom stanju u kome živi moja depresija. Ovaj dnevnik, ovaj put ka našoj vezi, naš Matrimonium, napisan je na malim komadićima hartije, na salvetama, na stolnjaku, pre no što ispari nepovratno, u iracionalno, u gotove odgovore. Probudila sam se, skočila iz kreveta, jurila olovku i zapisivala na iskidanim parčićima hartije. Bio je mrak. Nije mi bilo jasno šta radim. Nisam imala vremena da otvorim kompjuter, popijem kafu, bila je to neka fiziološka potreba. Pogledaj šta je izašlo.

Sećam se drugog dela depresije: represija. Sećanje, majka mog oca bila je jedna veoma visoka i jaka žena, kad se on tobom oženio, malom i mršavom, mislila je da mu nikad nećeš moći da rodiš decu. I po njoj i nisi, devojčice se nisu računale u tom delu sveta. Kad neudate i same one se oblače u muškarce da bi preživele. Kada si je prvi put posetila ona je podigla konopac za sušenje veša vrlo visoko u dvorištu. Onda ti je tražila da opereš veš i da ga zakačiš. Pokušala si: ona je dovela celu njenu porodicu i prijatelje i svi su se smejuljili prezrivo dok si ti skakutala gore dole… Tada si pozvala mog oca, njenog sina, koga je nazivala sokolom svojim, i onda si ga naterala da uradi ono što u tom delu sveta samo žene rade javno: da prostre veš. Kakva osveta. Nikad ti to nije oprostila ali te je

112

poštovala kao lekarku. Kada bi došla u tvoj dom u Beogradu tražila bi da zauzme tvoje mesto sa tvojim mužem njenim Sokolom. Svađala bi se, ja sam ga prva imala, on je moj. Vrlo rado si ga davala njoj ali on nikad nije pristajao na to. Opet je izgubila i cenila te je još više. Jadna moja surova baka koja me nikad nije ni pogledala zato što sam bila sitna devojčica, nikad nije ni znala da se može biti žena a da ne dobijaš batine, poniženja a ti si je to naučila. Ti komunistkinja i dama. Moja baka je bila seljanka iz Hercegovine udata za Srbina koji je radio u austrougarskom zatvoru. Bila je ogromna i neobično lepa žena. Moj otac ju je voleo nežno koliko je mogao s obzirom da je napustio dom kad je imao trinaest godina, oteran da bi promenio prodični skript. A to je Majko učinio, zahvajujući tebi.

3. juni 2000.
Scene, scene i scene, koje izbijaju kao putokazi ka Velikim tajnama, Moje Majke i Mene: dok silazim niz stepenište u mraku slike eksplodiraju u mojoj glavi i osvetljavaju mi put, ne saplićem se već trčim kroz neko drugo vreme, kroz neko drugo stepenište…
U vozu smo, dolazimo iz posete mojoj baki, ja sam mala i nema i grlim te, ne puštam te iz zagrljaja, ne puštam te da sedneš, da jedeš… Moja

113

tetka koju sam obožavala sedi ispred nas i jede pile – srpske žene uvek jedu piliće u vozu, da bi se opustile… Ali nas dve ne. Ti si dama i dolaziš iz inostranstva, pošto si me ostavila samu sa tetkom i bakom na selu… sada, dva pitanja majko: koliko si me dugo ostavila samu… i zašto sam posle prestala da govorim i zašto od tada mrzim selo i piliće? Ne mogu da shvatim zašto se nikad ne sećaš koliko je to dugo bilo: mesec dana, dva, šest? Nedostaje mi mera stvarnosti u tvojim pričama. Majke su najveći lažovi, prirodno obdareni… Držeći te čvrsto za ruku i nikad te ne puštajući, sećam se toga kao normalne scene ljubavi… sada kad te više nema…

Bila si takođe i komična majka, sa velikim ušima kao slepi miš a zvali su te i Pera Detlić zato što si stalno zvocala i kritikovala, dok je moj dnevnik neka vrsta stripa Paje Patka za prijatelje koji hoće da se isplaču… Volela si da visiš naopačke u krevetu, da vidiš svet obrnuto, i smejala si se…

5. juni 2000.
Ali i jedna nesrećna žena je otišla. I odnela je svu svoju nesreću sa sobom, daleko od nas. Da li ju je i unela u naše živote ili smo mi njoj zapravo dali svu našu nesreću da se njome bavi?

114

Još uvek ne verujem u smrt i majko ti si moj dokaz protiv smrti. Činjenica da si živela i da si moja majka su dokazi da smrt ne postoji i da ne treba da je se plašim.

Pošto si napustila mog oca u prvom trenutku je poželeo i on da umre, pokušao je za tobom da krene, tražio te je među mrtvima prvo, a onda je pokušao da nađe za tebe zamenu, njegovu drogu. Nije uspeo ni u jednoj stvari i tako, da bi preživeo, odlučio je, shvativši da je preteško umreti da se vrati u svoju mladost, pre no što je tebe poznavao, i tako je postao drugačija osoba: površniji, življi, primitivniji… sasvim drugačiji. Pretpostavljam da bih mogla da budem samo dete mog oca, zapravo smo se svi tako i pretvarali, da ja nemam nikakve veze sa tom nesrećnom ženom koja si ti bila ti, korpa za otpatke za našu nesreću… Ali sada vidim da si mi ostavila Matrimonium, kao breme, kao deo nesreće. Njemu nisi, on je postao mladić, samo meni, koja sam postala stara žena. Sada sam starija od mog oca i to je tvoje maslo.

Iznenada osećam da je sve ovo normalno, nema više drame. Šta sada bestraga ja to pišem, svako ima majku koja ako stvari loše krenu, umre pre njih. Pravim gužvu ni oko čega, kao i obično, glupa emotivna žena koja piše, koja nikad neće postati pravi pisac, nikad neće biti razumna, racionalna,

115

jedna od onih koje svet čita sa radošću, kao ja druge pisce.
Možda bih i ja mogla da postanem jedna od tih mudrih ljudi, samo kad bih prestala da se samosažaljevam i da razmišljam o svojim osećanjima, da prestanem da se osećam krivom i da nemam toliko slobodnog vremena… zapravo nisam ništa radila nedeljama, mesecima, osim ovog pisanja; ne čistim svoju kuću, ne zarađujem novac, dopuštam sebi svakakva osećanja, zanemarujem svoje političke i društvene obaveze… Što sam dosadna, što sam razmažena ćerka, ti bi me prva prezrela zbog koje se sve ovo i dešava.

Ali ovih dana policija ulazi i pretražuje naše kuće: ušli su u stan Žena u crnom i u još nekoliko prostora grupa s kojima sam i ja povezana, pretpostavljam da bi ti se i to dopalo: konačno neko da te nauči pameti, rekla bi, sve vas izdajice domovine, žene i izdajice, kakva sramota…

Bacila sam džoint koji sam imala u fioci. Ništa drugo, ne želim da odem u zatvor kao običan kriminalac, kao Al Kapone zbog poreza, hoću u zatvor kao žena izdajica.

6. juni 2000.
Danas sam shvatila koliko je moj život teži od tvog, i zato mi danas uopšte ne nedostaješ. Ti ne

116

bi razumela moje probleme, naprotiv, morala bih od tebe da ih sakrijem od tvog prezira i brige. Lepo je biti bez majke u izvesnim situacijama apsolutne nesreće: možeš da se sakriješ ispod tepiha kao mrtva i niko te neće tražiti… i da se ponovo pojaviš kao bubašvaba i niko ti neće suditi… to je baš lepo. Vreme ti je isteklo, čak će i moje uskoro, vreme ćerke majke kao što si bila ti. Šteta što ne možeš da vidiš kako proživaljavam poslednje tenutke tvoje pobede, šteta što moram da doživljavam tvoju pobedu kao moju smrt. Negde si drugde na sigurnom a ja sam ovde izložena oluji surovih političkih promena u kojima će svi oni koji nisu bili ekskluzivni biti osuđeni zbog svoje inkluzivnosti. Ti si to isto uradila u svojim surovim vremenima. Ali ja nikad nisam niti hoću, zato što ne mogu da se otkačim od tebe, mojih roditelja, da mene ne bi otkačila moja ćerka. Sudbina pobednika. Živim na tvojoj ljubavi kao da je moja, sudbina mosta, koji u svakom ratu prvi pada.

7. juni
Istina je na neki način da smo ti otac i ja zajedno uništili život.

Videla sam jednu ženu na ulici, sede kose, elegantnu i otmenu, to si mogla biti ti: i onda sam počela da patim, ali nosila sam hranu, morala

117

sam da žurim da spremim ručak za svoju porodicu i ta pomisao je zaustavila svu moju patnju. Shvatila sam tada da je bol vrlo često luksuz, pisanje hobi i naravno da između kuvanja i čišćenja ja ipak pišem i patim. Jer uvek se nađe vreme za ljubav i bol.

8. jun 2000.
Mogla sam da budem kaluđerica, možda i svetica, ali ne i dobra žena. I kada nisam bila dobra ćerka, dobra majka, dobra supruga. Volim sve to da budem i radim, ali ja to radim kao svetica ili kaluđerica, ili kao loša žena. Konačno znam o čemu mi ovde govorimo; o meni kao lošoj ženi prema ženi koja je umela da bude dobra.
Sve pogrebe koje vidim, za koje čujem, odmah postaju tvoji, sve smrti o kojima čujem, bilo da su to ljudi koje poznajem ili ne, meni stižu kao trauma.

9. juni 2000.
Moram da kuvam, moram da čistim, moram da napravim faširane šnicle i pire krompir sa sosom od paradajza kao što si ti to radila. Traže i očekuju od mene da radim te stvari ne samo zato što si ti to radila već na isti način kao ti. Mrzim to: tebi je to bio najvažniji posao, na kraju i jedini, da zadovoljiš gladna usta. Ja nisam takva, ja hoću o njima da brinem ali na

118

drugačiji način. Tebi se ne sviđa moj stav, čak i sada iz groba gde si smirena i nesrećna, s obzirom da ne možeš da učestvuješ u mom dnevnom životu. Da se mešaš pod plaštom ljubavi, da prelaziš sve granice… Agresivna sam prema ljudima koji mi se mešaju u intimu, vidim to na svakom koraku od kada te nema, ali takođe i vidim koliko im ja sama to dozvoljavam zahvaljujući tebi, zato što tebe nema i ja to pamtim kao ljubav…

10. juni 2000.
Dok dopuštam mojoj ćerki da zloupotrebljava moju majka/ćerka ljubav, i dok pržim krompiriće i faširane šnicle na 40 stepeni, znojeći se, padajući u nesvest, s opekotinama od smrdljivog ulja… Znajući da neće to ni pojesti… znajući da mi je to samo tražila kao dokaz ljubavi i poslušnosti… pogrešne reči, pogrešna dela, sve u ime ljubavi. Sećam se kako si ti to meni radila na isti način kao ja sada. Tvoje male izobličene od reumatizma ruke, u modricama od astme, takođe u ožiljcima od vrelog ulja; dahćući kao neki trkač na duge staze, iako si delovala stameno. Ne kao ja, uvek spremna da se žalim ili da analiziram mehanizme. A znaš li majko zašto, zato što si nas ti naučila da se to igramo, zato što si tako htela i u tome uživala. Važna igra emotivna majke koja ucenjuje ćerku. Dakle ta nas je igra vezivala, izbrisale smo granice, da bi ti

119

mogla da me kontrolišeš i braniš. Onda si tu istu politiku nastavila sa mojom ćerkom, kao da ti jedna generacija nije bila dovoljna. Znam kako muškarci gledaju na Matrimonium kao na vezu koja nikad ne preskače nijednu generaciju, koja nikad ne može da se prekine zbog nevidljivog kontinuiteta, kroz hranu, čuvanje beba… Ali majko, ti si zapravo okove stvarala iznova i tako čuvala našu vezu i nikad nisi dopustila da se ijedna od nas oslobodi.

11. juni 2000.
Sinoć sam sa takvim spokojem govorila o tvojoj smrti da su svi okolo postali surova publika. Odjednom mi je palo na pamet: sada znam kako ljudi postaju surovi i čine zločine. Prvo ide Kazna zatim Zločin. Onda mi je ta neka drugarica ispričala kako je njena majka umrla, mnogo mlađa, i tu je bilo još više surovosti i zločina… Pomislila sam ako ova lepa mlada žena sedi sa mnom na obali Dunava jednog toplog letnjeg dana i uživa u životu onda ću i ja uskoro, jednoga dana, možda vrlo brzo, možda ću vrlo brzo biti slobodna od tebe. I onda ću moći da prestanem i da pišem. Ali sam se ujutru probudila sa prljavom savešću i osećanjem kao da si upravo umrla, upravo tog jutra a ne pre mnogo mnogo jutara. Svakog jutra ustajem sa osećanjem velikog gubitka, ono što se međutim promenilo jeste da pokušavam da povratim

120

sećanje u vezi sa teškim gubitkom, pomisao na tebe mrtvu svakim danom mi je lakša. Osim kada pokušam da te ubijem jedne letnje večeri na Dunavu.

Da ne ludim možda s ovim pisanjem, da li me ovo pisanje smiruje ili razdražuje? Da li je to terapija ili mučenje? I jedno i drugo valjda, kao što su sve stvari po tom pitanju.

13. juni 2000.
Loši dani za mene, nisam mislila na tebe juče zato što sam imala većih problema: strah, pretnje, da zaštitim porodicu, naše živote od kriminalca, od političkog kriminala…
Momak koji nam je uništio auto sada nam preti zato što smo tražili novac od osiguranja. U ovom trenutku naše istorije, kada je kriminal na vlasti, i mali kriminalci nalaze svoje mesto sa nama, običnim građanima.
Potpuno razumem sve ali ti ne bi, ti bi bila hrabra i luda sa običnim krimnalcima koji su spremniji da te ubiju od onih političkih koji imaju druge ciljeve. I tako sam te zaboravila, onoga trenutka kada sam postala ti, sasvim sam te zaboravila. Pravila si ogromne greške ali si radila stvari. Ovoga jutra dok sam se vraćala sa pijace shvatila sam da mi ne nedostaješ jer vodim tvoj život: krivca, agresora, žrtve, majke, lude žene, glupe žene… s dostojanstvom ili bez njega,

121

upravo kao što si i ti, činila sam sve greške koje žene čine u tim situacijama… prezaštićenost, preterana reakcija, preterivanje uopšte…

15. juni 2000.
Sve više razumem zašto si umrla i zašto si otišla pre mog oca, u tom stanju, u tom obliku, samo su tvoj ogromni um i snaga ležali u tom krevetu, tela već nije bilo, već je bilo propalo i preobrazilo se u staru umiruću ženu. Ali ja te jesam videla neokrnjenu sa još uvek plavim očima. Mislim da si bila u pravu što nisi štedela telo samo da bi sačuvala svoj um: pa ipak, moramo otvoreno da kažemo, tvoja smrt nije bila prirodna. Još jedno ubistvo, tvoje telo je bilo korišćeno i zloupotrebljeno i trošila si ga nesebično da bi sačuvala svoj razum.
Govorim ovde o tvom izboru da koristiš jake lekove koje su ti čuvali um ali uništili telo. Kao lekarka znala si da postaješ ovisnica. Doktori su često preterano komotni sa lekovima i telima. Ne kao obični smrtnici pod stegom bola ili zabrana. Ti si odbila da imaš bolove ili depresiju.
Sada sam ja na tom tvom putu: strasti, nepredaje, fizičkog bola od nasilja, nevoljnog heroizma… i pitam se da li treba da nastavim tim ženskim putem, kao da imam nekog izbora. Moj put je nekako jednostavniji od tvog i ima nekih

122

napredaka kada su u pitanju važni detalji, ali je priča i dalje ista. O bajci koja se kvari, o trošenju tela da bi um ostao čist, o ženi koja ludi zato što nije znala šta je htela, i koja uzvraća nasiljem jer je bila silovana.

Vraćam se u detinjstvo. Fizički si me otela i vratila u vreme kad sam bila dete. Zajedno putujemo kroz vreme… možda sam i ja mrtva a ni ne znam za to, možda ti ni ne znaš da si mrtva…

Kako je samo sigurno mesto mrtva majka, ne može se porediti sa živom i voljenom majkom.

17. juni 2000.
Još uvek koristim kreme, spavaćice, četkice za zube koje si nam ti ostavila; salvete, izvezene maramice, domaći džem… stari srpski ali i evropski stil života… pozorište, kuća lutaka. Koliko će dugo trajati? Ostali članovi porodice ih tretiraju kao muzejske artikle, ljudi se plaše da barataju prahom tuđeg tela…

Nosim tvoju spavaćicu. Pre nekoliko sati dok sam išla preko mosta setila sam se kako nikad u životu nisi bila u stanju da se odlučiš. Moja majka je uvek sebi kvarila svako zadovoljstvo i izbor tako što bi rekla sebi: trebalo je ono drugo da uradim, suprotno. Pogrešila sam i sada ću da platim zbog toga. Da bih joj olakšala život

123

jednom sam joj rekla kada je bila neodlučna koju haljinu da kupi: uzmi ih obe i ona me je poslušala. Ali mi je kod kuće ljutito prebacila, pogrešila sam što sam obe kupila a ti si me naterala. Još jedna njena osobina bila je da uvek nekog drugoga za sve krivi. I koristila je reč krivica sve vreme. Moja je ćerka među prvim rečima naučila tu reč, i vikala je po kući: hoću da sam kriva, kriva kriva.

Dok sam prelazila preko mosta misli o smrti su mi preplavile glavu i u mirnoj panici sam se zapitala: možda neko u ovom trenutku umire i ja to osećam zato što mi se skače sa mosta i ulazi u reku kao Virdžinija Vulf. Setila sam se kako mi je tog poslednjeg dana kada sam se opraštala od tebe jedna misao proletela da je nisam ni konstatovala od brzine: da možda i neće biti sutra za nas dve. Sada sam u tvojoj spavaćici, onoj u kojoj si umrla. Danas na mostu imala sam osećanje da moje astralno telo me napušta i da me posmatra negde odozgo s neba dok je moje materijalno telo zapravo prelazilo preko mosta. To je trajalo nekoliko sekundi i bilo je predivno. Sećam se da mi se tako nešto samo jednom ranije desilo jednog bistrog sunčanog dana. Bila sam veoma mlada i mislila sam da sam spoznala Boga.

124

Bila je stara, u depresiji, polugluva, poluslepa i zapravo nepokretna žena već nekoliko godina pre no što je umrla. Otišla je da prekine svoj nedolični život tako drugačiji od njenog uobičajenog: brzog, oštrog, raspevanog… Prošle godine se još pravila da je ta žena koju ja poznajem, koja se bori, koja voli… Bilo mi je žao svake sekunde njenog pretvaranja, ali sam takođe i uživala u novoj podeli moći, konačno u krevetu i slaba ali i dalje ponosna i u krivu, kao i uvek… dok se meša u moj život više nego ikad… Ali kao realna i pametna žena znala je da je prošlo njeno vreme i znala je da izgubi bitku. Barem svojoj ćerki. Ponosna sam na nju zbog toga, znam da mnoge majke i nisu sposobne da se predaju, naročito svojim ćerkama. A očevi još više od majki. Poslednjih godina kada smo razgovarale pravila se da me sluša pa čak i da se slaže sa mnom. Ali brzo bih primetila njen gubitak interesovanja za moje teme kao i potrebu da nametne svoje mišljenje, da se meša, da komanduje… Surovo bih je uvredila da je zaustavim i povredim. Posle bi mi bilo žao, činilo mi se da sam ja jedina od nas dve smrtna… i tada ja nisam bila u pravu. Ko zna šta sam sve još radila pogrešno sve vreme misleći da sam u pravu. Priznala si i da si i ti bila takva ali mi nikad nisi svoju tajnu odala da nisi besmrtna Boginja već samo Moja Majka.

125

Ovih dana sam bolesna od prevelikih emocija i preteranog podsvesnog rada, to su vremena kada postaješ vidljiva u sitnim detaljima po mojoj kući, ali tvoja vidljivost nije Patrimonium, ona liči na ruševine, na rasuto đubre, neko osećanje značaja iz drugih vremena, iz neke druge zaboravljene perspektve… u tim danima potpunog sloma moj Matrimonium boli. U snu iznenada vidim smisao našeg života, našeg kontinuiteta, ali se onda probudim, setim se samo prisećanja na smisao. O da, zalečenje putem snova. Ali Matrimonium je negde duboko u mojim snovima, sa ili bez smisla. Snovi su tamo gde je integralan i niotkuda ne mora da se kopa, ako ne i hirurški vadi na svetlost i smisao; ja ću iskopati moj Matrimonium iz mog Patrimoniuma.

20. juni 2000.
U jednom filmu Džin Hekman igra mog oca a jedna alapača igra mene, dok neka majka Jevrejka umire između dva klona koja su se međusobno borila čitav život. Sve je u tom holivudskom filmu, osećanje krivice i nonsensa. Sva u suzama gledam film i glava me boli. Holivud kako je samo glup i ubedljiv: šta je moj Matrimonium, naš Matrimonium u odnosu na hepiend. Danas čak i holivudski kičkoristi reč matrimonium umesto brak. Odmah sam

126

prestala da pišem kao da je moj Matrimonium izgubio svaku istinu.
Kada bih pokušala sa svojim ocem da se borim on me je napadao kroz tebe. Majko bila si za Matrimonium svađu uvek spremna čak i kad su patrijarhalni interesi stajali iza nje.

Rekao bi ti, tako je mnogo volim, ne mogu da se borim protiv nje, pre ću da umrem. Samo joj kaži da ne udara nogom o pod u mom prisustvu.

21. juni 2000.
Tolike mnoge scene i tvoje reči mi padaju na pamet, dok hodam, ili nešto radim sasvim nebitno. Tako mi sve deluje bitno da sumnjam da je išta. Moraću sada da postanem izbirljiva, sve je važno u vezi sa tobom jer je konačno… taj bolni izraz lica koji si imala kada je moja rođaka, tvoja nećaka umrla kao da si znala da ćeš i ti trajati još samo jednu godinu i dvanaest dana i da ćete vas dve slomiti moje srce. Način na koji si plakala, i kad mi nisi dozvoljavala da se ljutim zbog njene smrti koju sam ja nazivala porodičnim ubistvom. Kako si mogla majko, gde si samo našla snagu i razlog za takvo ponašanje? Kao ta jevrejska majka iz filma, nisi nikad dozvoljavala da nešto osvetlimo kroz sukob i da razmišljamo o prošlosti, da nešto izmenimo, uvek si držala neku ustajalu vodu oko nas, svi u istom sosu, u čamcu

127

u večnom okeanu, i delovalo je da pobeđuješ sve dok nisi umrla.

23. jun 2000.
Vidiš majko, tako se brzo menjam da sada sebe oplakujem… kukam nad svojim bivšim životom koji nikad nisam volela. Više volim ovu novu sebe, slobodnu drsku devojku u velikom svetu dok se bori za svoje poroke, od one depresivne, voljene glupe bebe koja sam bila u tvom naručju… ali moja promena je tvoja smrt.

24. jun 2000.
Još jednom sam slomila teglu sa tvojim džemom, već druga ove nedelje. Pokušala sam da iznesem iz tvog kredenca i donesem kod mene kući da pojedemo. One poslednje, najposlednjije, po jednom od onih recepata koje mi nikad nisi dala, koji nikad nisam tražila i koji će nestati iz naše kuhinje za mesec-dva. Ne mogu da razumem koja je bila vrsta moje superiornosti, superiornost inferiorke. Stidim se tog osećanja. Kao kad obična rulja osvoji dvorac. Nikad se ne stidim što nisam dobra već samo što nisam iskrena.

25. juni
Mnogo mnogo navika koje si mi prosledila pretvaram u znanje, da samo možemo da popričamo i

128

zajedno ih sredimo. Anksioznost, strah od smrti jesu podsvesna agresija. Imala si to prema meni, ja imam prema svojoj ćerki. Pa ipak znam da je to ljubav, sudeći po mojoj sopstvenoj anksioznosti, ali takođe znam da ne liči na ljubav, da je to možda ljubav iskvarena u uništenje, da je to pogrešan jezik ljubavi. Ljubav i represija, ljubav i stid od ljubavi, ljubav i anksioznost od uzvraćene ljubavi.

Dobre navike koje sam mrzela ti si na mene prenela: menjam redovno stolnjak u dnevnoj sobi. Tvoje stolnjake, tako si ih mnogo ostavila, kupovala si mi divne stolnjake celog svog života i čuvala za moj dom; činili su mi se strašno ružni i nikad svoj dom nisam zamišljala sa stolnjacima. Nisam bila u pravu: sada ih koristim i divim im se. Sećam se sa koliko si ljubavi na njima radila, da napraviš trpezu bogatu hranom i cvećem i kako si uživala u svom radu domaćinske lepote koju sam ja prezirala i napustila.

Bila sam pritisnuta tvojim stilom razmišljanja o lepoti: nisam imala šanse sa tobom, nikad mi nisi dala drugi izbor osim da idem tvojim putem. I konačno sad to radim… opet, nema dobitnika, nema gubitnika…

27. juni 2000.

129

Pretvorila si se u zlu ženu, tek nekoliko godina pre no što si umrla. Pitam se zašto, nema žene koja se prozli bez valjanog razloga.
Tvoj osmeh nije postao gorak već zao. Nisi ti bila obična žena koja padne u depresiju kad je neko maltretira, ja sam takva. Ne, tebi je svet tražio unapred da platiš. Ali šta ti se zapravo dogodilo ne želim ni da znam, nisam poznavala dobar život koji si ti imala, bio je Velika Tajna, zašto bih onda znala njegovu lošu stranu. Danas sam se ja ponela kao zla žena prema tvom mužu mom ocu. Zapravo znam zašto si se prozlila, ono isto zbog čega se i ja prozlim i ponašam na loš način. Mala dela kukavičluka, egomanije, muške dominacije… Ali kad je stalna, kad je svakodnevna, kad je bez svesti ili stida, onda reagujemo ovako kao nas dve… zle žene…

Slike lete kao muve, kao komarci, grizu, svrbe, naduvavaju se… energija ne može da umre, da nestane, ove slike koje lete okolo, i to je život…

Izvan konteksta nešto sada: ti se smešiš, sledeća slika ti kako se u mukama prevrćeš u krevetu, onda ti ko mala devojčica kako teško dišeš pod rascvetalim drvetom i ne znajući da si alergrična, i ne znajući za sudbinu koja te čeka, i ne želeći da je znaš… Možda sam ja u pitanju a ne ti koja pravi te slike. Uglavnom lovim tvoje

130

slike bez ikakvog reda, samo ih pratim dok lete kao zmajevi…

Da, gotovo da sam zaboravila, otkad si umrla povratila mi se sposobnost da donosim odluke. Gotovo da se ni ne sećam kad sam je izgubila ali sam uverena da se niko bez nje ne rađa. Čak ni ti koja si je dovela do savršenstva. Kad si bila prinuđena da ipak nešto odlučiš onda si odbijala sve odgovornosti.

Moja majka je prezirala svaki oblik misticizma, bila je naučna i skeptična, i prezirala bi i moje pisanje o njoj, zapravo nikad nije ni volela književnost zato što je više volela Istinu. Ovo je teška zloupotreba njene ličnosti a ja je radim jer želim da je osvojim a njena smrt mi to omogućava. Bar mi motivi nisu tajanstveni čak i ako moja priča o njoj možda jeste.

28. juni 2000.
Razmišljam o istorijskoj krivici, pišem tekst o “pristojnim ljudima”, o prevarenim ljudima u mojoj zemlji. Uvek mi ti padneš na pamet, o bilo čemu da razmišljam. Čula sam se sa jednom ženom čija majka umire, jako joj je teško, sumnja u sve. U mojim napadima anksioznosti nemam čak ni slike tvoga lica. Bilo čije je dovoljno. Sve neispričane priče koje se nikad neće moći

131

ispričati su deo te slike: konačno tišina priča priče, tišina koja je bučna kao neki zemljotres, koja raspričava neki drugačiji jezik od onoga koji smo nas dve govorile: mi smo govorile jezikom gazde jer smo morale da preživimo. Sada kada te više nema diktiraš mi nov govor a ja smerno zapisujem.

Ko zna koje sve nove istine, aksiome i popravke nepravde još možemo da smislimo, kroz napade i sanjarenja. Nekim ljudima sam dala da čitaju naš dnevnik oprosti mi majko, ali svima kojima je potreban su naši srodnici.

29. juni 2000.
Odbile smo da učestvujemo u muškim životima, po njihovim pravilima. U isto vreme smo htele da budemo lojalne i da napravimo naš sopstveni život, zato što mi volimo naše muškarce. Same u vakuumu, u ljubavnom vakuumu, početak tvog laganog uvenuća ka smrti. Kada sam uzela natrag svoju ćerku od tebe, tvoj ciklus reda i usluga se završio. Umrla si od samoće, ženska smrt. Život se nije mnogo promenio za ženu. Ko zna šta si sve ti znala u svom životu o nepravdi. Ali si ćutala i nisi se pobunila. Tvoj bunt doduše bio je nevidljiv ali i vrlo konkretan, pocepan u mnogo malih buntova, u malim stvarima, razbijala si veliku sliku jednog nepravednog sveta…

132

O majko, da li bih možda plakala čak i da si ostala živa, s obzirom na kišu, na nepravdu? Koliko samo drugih puta sam se ponašala na ovaj način bez izgovora da si ti mrtva a ti bi rekla: Mina, zašto nas sve činiš nesrećnim, zar ne shvataš da imaš sve, samo malo olabavi, ćuti provedi se… Ali sam tvrdoglavo ja odbijala da ćutim u jednom nepravednom svetu, izvela sam te sa mnom iz tvoje kule od slonovače na dno ulica.

30. juni 2000.
Imam rupu u srcu, nije više u stomaku, sagorevam. Ti si zvezda, daleko od nas, nedodirljiva i lutaškroz moje telo: usisala sam te kao što jedna zvezda drugu usisa… brzo si sagorela, sve si potrošila. I ja sam rešila isto tako. Otac međutim on će živeti kao neki kamen 1000 godina jer on dolazi iz siromašnih krajeva gde su siromaštvo i kamen bili ceo život i lepota i sada se pretvara od hiperaktivnog biznismena i brižnog oca u staru stenu. Ti si sijala do poslednjeg, skupljajući se u sve manju i manju zvezdu, u zrak svetlosti i konačno ništa… Sećam se tog pogleda u tvojim plavim očima, samo jedan zrak… Više mi ništa i nije jasno. To je zbog moje rupe u srcu: nestajem iz centra ka margini.

1. juli 2000.

133

Juče se tvoj muž pakovao: treba da ode na planinu, prvi put bez tebe. Otišla sam da mu pomognem, nije trebalo ali bez tebe nije imao nikoga da se pridrži, da se izdire. Jedva da je imao šta da pakuje: šah, malo lekova… Zaista je bilo tužno, preturala sam po tvojim fiokama, držala sam u rukama tvoj divan svileni netaknuti kombinezon, koji sam ti ja kupila na nekom putu po svetu i koji si ti čuvala bog te pita za šta… i to sam spakovala. A onda smo oboje rešili da se ponašamo kao da si živa: da pakujemo niz nepotrebnih stvari, da pravimo večere na planini, zalihe hrane koje će da propadnu. Dosta posla, dosta besmislenog posla koji niko od nas nikad nije voleo sve do ove godine kad smo te oživeli kao Duha.

Kao u bunaru, kaplje bol, beznadežno, beskrajno… Podižem pogled za vreme nekog razgovora sa nekim, gledam u prolaznika a misli mi lete, ka tebi, negde u kosmos a onda kapljice zagolicaju moje lice i padaju ka nevidljivom bunaru gde čuvamo naše tajne sebe u mraku, na bezbednom mestu.

Spavala sam u tvojoj spavaćici sa dugačkim rukavima, bilo mi je vruće i bezbedno.

4. juli 2000.
Kako mi se samo jasno vraća tvoje lice. Danas majko ne želim da živim bez tebe. Tvoja pristojna

134

smrt je najviše što jedna pristojna osoba može da ostavi svojoj ćerki. Volela bih da si samo malo pristojnija bila, da si me više maltertirala, da me nisi volela kao što jesi tako da mi sva ljubav od drugih sada izgleda besmislena. Volela bih da si mi objasnila kako si me to volela tako da mogu da izgradim novu ljubav u slučaju tvoje smrti. Ne želim više ovde da budem, niko me zapravo neće kada mi je loše, kada plačem, kada sam glupa i dosadna a takva sam sve vreme. Danas je za mene veoma loš dan. Posle svih ovih meseci neke su mi stvari opet kao nove, sveže. Potrebno mi je vreme, napravila si haos od mog uma i vremena, još nešto mi je potrebno. Ne tražim da mi se vratiš sa tvog večnog odmora. Samo tražim nešto za šta mogu da se uhvatim. Možda je tebalo da ostaviš još nešto pored haljina, spavaćica, krzna, srebra, salveta, slika… rekla si mi, sve to tebi ostavljam… da samo nisi, tako je teško sve to imati pa ipak nemati za šta da se uhvatiš.

5. juli 2000.
Poslednjih nekoliko noći bili su mučenje, ne samo košmari sa slikama tebe, kako umireš ili živiš. Bilo je 43 stepena, vrućina je izbijala iz mog tela i um mi je ludeo. Jutros sam čula sledeću priču: majka je umirala od raka, bolno. ]erka je bila uz nju potpuno posvećena. Majka ju je

135

pogledala pravo u oči i rekla: odjebi, za ime boga.
]erka se nasmejala a onda rasplakala, ali nikad neće preboleti, sigurna sam. Odakle dolaze te reči?

I nedostajala si mi: sve vreme si takva bila prema meni, vrlo surova, samo prema meni, nikad prema strancu i sada mi i to nedostaje. Da li možda želim da mi se vrati jedna stara ljuta surova žena u kolicima koja se zove Moja majka. Da, da, odmah bilo kada… ta surova žena bi usisala sve moje košmare u svoje deformisano telo i pretvorila u svoje gadne reči…

7. juli 2000.
Beč…
Majko, gotovo da sam ti kupila par prelepih cipela, male damske cipele italjanske ručne proizvodnje, na Stefanplacu.
Sedim na trotoaru i plačem. Noge su me izdale kada sam izašla iz radnje. Nisam mislila na tebe puna dva dana, iako jesam pričala o tebi i tvojoj smrti. Vidiš, znala sam da si mrtva pa ipak sam htela da ih kupim. Sve ove godine sam ti kupovala stvari koje nikad nisi imala prilike da obučeš pa si ipak bila srećna. Zašto sada da prestanem?

8. juli 2000.

136

Sedim izgubljena u prostoru. Nisam spavala cele noći, pila sam pivo i onda zakasnila na voz sedam minuta. Nikad ranije u životu nisam izgubila voz: ali sam sada tebe izgubila zato sve drugo gubim bez žaljenja.

Jedna poremećena osoba sedi pored mene i ponaša se čudno. Jedna druga ispred mene igra. Potpuno se uklapam u ove ljude koji provode dane na železničkoj stanici, prave se da putuju ali su stalno na jednom mestu. To je sušta suprotnost mom putovanju. Ja putujem ali sam stalno na jednom mestu sa tobom. Moja osećanja su ogromna i nepokretna i ništa me zapravo ne može izmestiti iz njih.

Majko, danas sam potpuno izgubljena u Budimpešti na autobuskoj stanici: opljačkali su me. Ukrali su mi novčanik, onaj koji nosam po svetu od kada si umrla. Bila sam tako bespomoćna da je to mogao bilo ko da učini, i mnogo gore stvari. Ovaj svet je previše nasilan za mene. Za tebe i tvoje malo astmatično telo mora da je bilo nemoguće dalje živeti.

Dok sedim danas u vozu uz jednu majku sa dve male ćerke koje svakog trenutka pokazuju jedna drugoj da su porodica, isključujući me, shvatila sam da su mi bez tebe čak i žene postale neprijatelji. Nisam više ničija ćerka, nisam više predmet beskrajne ljubavi, pa kako onda mogu biti Majka?

137

9. juli 2000.
Vidiš, razlika između obične ljubavne priče i one između majke i ćerke je ta što u ovoj prvoj ljubavnici mogu ponovo nekog drugog da vole. Dok nas dve, bilo koje dve žene u takvoj vezi, ne mogu nikad više.
Sutra je rođendan moje ćerke. Jesam volela ponovo, volela sam nju.
Tvojom ljubavlju. A ti si je volela mojom ljubavlju. Zajedno smo to radile i ona će to preneti svojoj deci dajući se celokupno da bi se ljubav održala.

Danas mi je drago što su me juče opljačkali. Kao da smo se nečega otarasile, obe: tvog starog novčanika, nepotrebnih kreditnih kartica, male količine novca koja je nama bila ogromna. Nijedna od nas nikad nije poznavala cenu novca. Novac smo tretirale kao predmete ili ljude. Kao da me je neko silovao, još uvek osećam dodir na ramenu dok je lopov muljao po mojoj tašni. Uzeo je pogrešan novčanik što se tiče novca ali onaj pravi ako uzmemo u obzir povređivanje. Osetila sam se poniženom. Osećam nasilje jer mi je oteo tvoj novčanik. Mogla sam da se borim s njima, fizički, da ga povratim. Ali tada mi se pojavila jedna slika. Setila sam te se, malecne ljute žene kako se baca na auto u pokretu koji pokušava da prođe

138

preko reda. Nije ti bilo stalo da života ili pristojnosti jedne dame/supruge/majke. Samo si pravdu imala na umu, kao Jovanka Orleanka. Kao dete sam se plašila za tebe, nisam sigurna da je to bilo divljenje. Ali zaustavila si prestupnika. Razlika između mene i tebe, kao i uvek, bila je moj strah. Rekonstruišem psihološko stanje kriminalca koji me je napao i oduzeo mi tvoj novčanik. Bilo je sporo i smišljeno. Ja sam imala pokrete žrtve i izraz lica sa strahom i obešću, jedne ćerke. Da nisam, on se ne bi usudio. Malo je sumnjao, a moja obest ga je navukla, ali istovremeno je i odustao od većeg plana da mi sve otme i da me zaista povredi. Ali on nije znao da je meni bilo stalo samo do tog malecnog novčanika, i da mi je upravo tako celu pljačku napravio ličnom, kao silovanje.

Moje reči počinju da mi zvuče lažno. Ne znam od čega je napravljena književnost, ali sigurno znam da je ljubav sačinjena od pravih emocija koje u izvesnim trenucima postaju lažne i počinju da znače suprotno od onoga što su nekad značile.

Srela sam ženu koja je majka ćerke kao što si ti meni bila. Svake noći stoji na prozoru i čeka na svoju ćerku, identifikuje se sa njenim životom i spremna je da ubije i umre zbog nje. Mrzela sam je, iznenada sva moja mržnja prema tebi je izbila i naletela na njeno lice. Nosila je skupe

139

italijanske cipele i naterala je i mene iste takve da kupim. Iako si mrtva, smrt nas ne može rastaviti kad dođe do kupovine.

10. juli 2000.
Danas beskrajno plakanje, suze kao neka zavesa preko mog vida… Rođendan moje ćerke, prvi bez tebe i sigurno ne i poslednji. Spremam hranu, kolače, tako sam nervozna da se jedva uzdržavam da sve ne bacim, ja bez majke, ja bez deteta, da se rešim tog malograđanskog đubreta kolača, proslava, emocija…
Ona je zahtevna, očekuje tvoj stil, tvoje kolače, ali ja odbijam da budem ti, vidiš i sama, nema za mene izlaza iz ludila, i ti sam i nisam ti u isto vreme…
Na njen prvi rođendan bila sam tako hrabra da sam je ostavila sa tobom i provela prva dva dana bez nje od kako se rodila. Ona to nije primetila ali ti jesi i bila si zadovoljna da ona bude samo tvoja a ja konačno da se ispavam i zabavim.
Nisam se osećala krivom zbog toga, pitala sam se otkuda se drugačije ponašam, to je običaj koji uglavnom ima neko duboko značenje važno za sve ljude. Rođendani jesu važni za majke i ćerke s obzirom da imaš moj rođendan kao veliki okršaj sa životom, a ja njen… Ali ja sam bila neformalna jer si ti bila tu, ti si živela moj život umesto mene, što je uglavnom bilo grozno ali ponekad je

140

bilo i krasno. Mi smo kršile naše uloge, pravile smo konfuziju u kosmosu i sada smo zbog toga kažnjene. Ti tako što si otišla nesrećnim slučajem a ja što sam taj slučaj preživela.

11. juli 2000.
Sinoć sam imala onaj zao pogled maltretirane žene, isti kao tvoj: u tvom sam domu, sama, prvi put od kada si umrla. Tvoja kuća, nikad se neće promeniti, šta god mi radili. Otac je zaista pokušao ali tvoj je koncept, kao u nekoj piramidi, kako god da se prevrne ona zadržava tvoj oblik. Sinoć da bih razbila pasivnu magiju zle žene koja vidljivo pati i postaje sopstvena majka, opet sam rovarila po tvojim stvarima. Svaki put kad to radim pronađem neke predivne stvari ali ih opet ne uzimam. Plašim se da ih ne pokvarim. Ponela sam te večeri jedan sako i osećala sam se kao da nosim na sebi carsko ruho. Prelepa odeća tebe je usrećavala, a sada je znak sećanja, kao neki napušteni dvorci. Ti, Biljana, moja tetka, sve te žene koje sam volela bile ste deo jednog romantičnog sveta u kome su žene živele u senci, štrikajući srećne, kao u ruskim romanima, kao na dvoru… Ali moja stvarnost: ja sam jedina ostala živa. Kopajući po tvojim stvarima koje bi trebalo ili da poklonim ili bacim (ono baciti me je mučilo) pronašla sam tvoj pasoš i vrlo malu fotografiju nekog mladog

141

muškarca. Sakrivala si fotografije među vešom: tvoje majke, stare i slepe, tvoje mrtve braće o kojoj nikad nisi govorila, moje ćerke koja je smešno ispala, mene u nekom glupom uzrastu obučene po tvojoj volji… i sada ovaj muškarac, ko god da je, u našoj intimi…

12. juli 2000.
Prošle noće moj košmar se sastojao iz rimejka tvog umiranja: ti umireš, otac me zove, ja odlazim tamo, neću da te vidim mrtvu. Očekivala sam da ćeš umreti, nisam se iznenadila. Odlazim čak uveče na premijeru mog filma i svi prilaze da

mi izjave saučešće. Oblačim
cipele ali plivam u njima i
mi svaki put kad pomislim
shvatim da si zauvek otišla.
Sada u mom snu to proteklo
Ovako potpuno normalno oživljavanje trenutka tvoje smrti postalo je košmar jer sam danas, posle niz meseci osetila ono što je trebalo još onomad. Čak je i bolu potrebno vreme.

Ono što mi se sada vraća jesu oni tvoji čudni izrazi lica koje nikad neću zaboraviti, koje nisam ni razumevala ali koje sada na sebi ulovim: to su neki poluizrazi lica, nedorečeni, dvostruki kodovi…

Tek danas razumem svaki od njih. Zabrinut izraz koji dobiješ čim ja krenem sa velikim planovima,

tvoje cipele… tesne toplo mi je i treba nekoliko minuta da

vreme je uključeno.

142

skeptični čim pričam o javnom životu, ljut čim se budalasto ponašam. Kako mi je samo agresivno delovalo tvoje ponašanje. Tvoje stalno kritikovanje, mog ponašanja, mog izgleda… Bila sam ubeđena da stvarno misliš da sam ružna i glupa, i sve vreme sam bežala od tebe, da bih se osetila lepom i pametnom. Naravno da nisi bila u pravu: oštra i sitničava kao što samo majka može da bude. Ali ono što sada znam je da nisi bila zlonamerna. Kakav je to svet između stvarnosti i namera, koji tek sada shvatam, pošto si životom platila nemarnost prema sopstvenom telu, svoje velike uznemirene duše, tvoje loše savesti i pokvarenog uma, tvoje ljubavi prema svetu koji to sve nije razumeo.

Onaj svet između poluznakova me sada muči, ne samo u našoj vezi već u svim ljubavnim vezama.

13. juli 2000.
Želim te živu, ali savršenu kao što si sada mrtva.
Razgovaram sa svojim ocem, kao da se malo smirio, kao da se odmara od svoje ljubavi prema tebi.
A ti? Da li je energija večna?
Od kada si se rodila morala si da se boriš za svoj malecni život, kao zakasnelo dete starije majke, kao neželjena sestra, kao bolešljiva tinejdžerka, kao komunistkinja koja rizikuje svoj

143

život u ratu… i onda sa mojim ocem, sa svojom bolešću…
Slike kako sam i ja zloupotrebljavala tvoju bolest me proganjaju: teško dišeš dok me opslužuješ, da bi mi dokazala ljubav, jer su to svi radili, ja sam htela da te kaznim umesto da te zaštitim. Mogla sam da te poštedim toliko puta, ali sam mislila da si sama tako htela. Nisam grešila, bila sam surova, sećam se kako su osveta i surovost zujali u meni. Kakva je to samo osveta, kakva pobeda, kakva sam bila budala… Sećam se kako sam ti nerve kidala i energiju samo zato što si mi to sama dozvoljavala.

Sve te slike zloupotrebe i nepravde kao prema robovima koji ne umeju drugačije nego da služe verno svojim gospodarima sada su deo globalne slike moje Krivice. A neki će drugi mene sada zloupotrebljavati zbog tog. Da li uvek nepravda tako funkcioniše?

14. juli 2000.
Posle svih ovih meseci, sedim sama u tvom stanu gde si izdahnula. Naš stan, naš život: scena života i zločina. Znala sam da želiš da umreš u svom krevetu, u svojoj sobi, nekada mojoj. Onaj deo kreveta u kome si spavala je isti gde sam ja spavala pre no što sam otišla iz roditeljskog doma. Ja sam bila tvoj grob zato što si ti bila moja kolevka. To je najviše što ćerka može za

144

majku da učini koja ju je ljuljala devet meseci u stomaku kao u kolevci: da njoj spremi grob, da joj zagreje mesto, bezbedno mesto.
Imala si sreće Majko: neke žene ne samo da nemaju ćerke koje će to za njih da učine već i završe u bolnici kao naša prelepa Biljana, kraljica odeljenja za SIDU, bez sopstvenog kreveta jer se drugi plaše da im neko umre u kući, kao da je smrt zarazna. Kao da je smrt sramota… Iako je tvoja smrt zaista bila sramotna za sve nas… pustili smo te tek tako da odeš.

Ovaj stan, ova soba, ovaj krevet me čine klaustrofobičnom, sve se ovde desilo, u ovom prostoru. Kakav je to samo živahan život bio: krv svuda ali mi smo se ponašale kao da se ništa zapravo nije desilo sve dok jednoga dana ja sasvim neočekivano nisam otišla i sva magija je nestala.

Živela si još deset godina, preživela si moj odlazak, ali bez krvi nikad nije bilo kao pre: samo neka jadna imitacija života. Nisam mogla da ostanem još. Morala sam da preživim. Instinktivno sam delala. Bila si jača, okretnija i bespoštedna na svojoj teritoriji. Nisam smela da preokrenem tvoja pravila, zato sam pobegla kao kukavica. Nikada mi to nisi oprostila, posle mnogo pretnji i ucena samo si uvenula kao neka napuštena žena. I na kraju si i umrla.

145

Međutim duboko duboko u našoj vezi znala si da sam te hranila svojom krvlju sve vreme da bi dužeživela. Kada je moj život došao u opasnost ja sam se povukla. Morala sam da spasem svoju ćerku od tebe. Pošla je za mnom ćutke. Iako je ona mogla da te pobedi. Ona je jaka kao i ti. Ali to nije bio njen cilj, da te osvoji, već moj.

Tvoja fotelja, tvoje fotografije, tvoj dah… jecam, ne raspadam se niti propadam. Zapravo uživam: sa tobom.

Vidim tvoje lice na samom mestu gde je ono prestalo da me vidi: kakvo uzbuđenje. Da li smo sve vreme znale ili tek na samom kraju da će se to tu odigrati, u određenom času? Ključne trenutku u svom životu provela sam tu: sa knjigama, sa nadama, sumnjama, sa svojom bebom… Da li sada spremam sebi negde neki krevet za svoj kraj? Sigurno se stvari ne dešavaju slučajno. Ali ja ne znam pravila jer ih niti stvaram niti njima vladam, niti to želim.

Iznenada mi se vrti u glavi i muka mi je. Izlećem iz sobe, iz stana, iz zgrade… iz života. Kao što sam uvek i bežala da se ne bih ugušila. Uostalom ovo jeste neka samoterapija…

15. juli 2000.

146

Čistim tvoje stvari iz garaže, mislim na tebe kada si bila mlada. Pada jaka kiša, hladno je, usred leta, kao dana kad si umrla.
Tvoje prelepe premale i smešne cipele, niko ih neće… neupotrebljive su kao i moje stare prelepe knjige. Sve bacam i rastem kao korov na jakoj kiši… nisam više tvoj mirišljav cvet Jasmina, ja sam korov, ali ipak vrlo efikasan, i obavljam posao sa tamne strane lepote…

17. juli 2000.
Juče je umro jedan čovek koga sam poznavala. Umro je sa ljubavlju, u krevetu sa ženom koja ga je ljubila. Osetila sam se krivom što i ja nisam poljupcem od tebe sačuvala tvoj poslednji dah, ali moja prijateljica mi je skrenula pažnju da se takve stvari rade ljubavnicima a ne majkama. Počistila sam našu garažu, ormane, kofere; Majko, ti si prosto sve čuvala. Kao da je sve pozornica, videla sam sve tvoje kostime, sećam ih se kroz čitav život, kada sam bila dete, ti mlada, kako si postajala sve deblja i starija… tvoja prazna odeća mi je juče mahala i imala je neki smisao kao reči, kao da si opet progovorila, meni i kada sam je poklonila kao da sam te ubila… kao da sam te se otarasila… da li sam imala nekog drugog izbora? Šta rade drugi ljudi sa odećom svojih mrtvih? Neki je zauvek čuvaju i razgovaraju sa njom a drugi je odmah bace. Tvoja odeća je

147

pozornica istorije, moje kraljice… mog apsolutnog vladara, a ja sam te zbacila tako što sam uništila spomenike, pozorište, istoriju… i sada sam valjda na vlasti… Plačem ali još uvek vladam čvrstom rukom…

Htela sam da te zovem telefonom; pomislila sam da si zajedno sa ocem na planini i sa mojom ćerkom. Posle svih ovih meseci, istina mi je izmakla kao na samom početku. Ako čovek može takvu činjenicu da zaboravi, mogu da zamislim koliko samo falsifikujemo i izmišljamo da bismo mogli da nastavimo sa životom.

18. juli 2000.
Čula sam pesmu koju peva Pet Bun… Tvoja muzika i tvoj zaštićen ružičast svet su me savladali: nekada sam slušala tvoju muziku i igrala na nju, imitirajući tvoje pokrete, pošto bi ti otišla na posao, ja bih obukla tvoje svilene kombinezone, visoke štikle, slušala tvoje ploče i osećala bih se velikom i lepom…

20. juli 2000.
Sahranili su čoveka koji je umro pre dva dana, sa džez muzikom i gomilom pijanih i veselih ljudi. Tvoj je bio tužan pogreb, sa klasičnom muzikom i bez ljudi. On je hteo na svoj način a ti na ovaj

148

a mi porodice smo jednostavno poštovale vaše želje i ponašale se u skladu sa njima.
Majko, ne mogu da dam tvoje stvari, ne mogu tvoje cipele, ništa. Samo ih pomeram iz kola u tvoj stan pa u moj stan pa natrag u garažu. Molim te mi pomozi, umela si uvek tako dobro da uneseš haos u red.

22. juli 2000.
Osam meseci.
Hrabra nežnost, način da prevaziđem ovaj dan, sa mekoćom, nežnošću, zadovoljstvom i uspehom, da ne budem vidljiva, da se ne mešam pa ipak sve da pobedim. Prijatelje i neprijatelje, one koji su te hteli i one koji nisu. To je Matrimonium koji sada trošim a čuvam moj Patrimonium netaknut: Patrimonium ne može da kupi Matrimonium, ali bez Matrimoniuma nikakav Patrimonium ne može da se stvori.

24. juli 2000.
Način na koji si ti peškire slagala, način na koji si prinosila tanjire pred svoje voljene, način na koji si spuštala svoje telo u matrimonium krevet; žučne svađe koje si imala sa mojim ocem oko pitanja KAKO SE STVARI RADE NA LETOVANJU.
Obično si ti pobeđivala u detaljima, ali nisi imala zatim snage da uživaš u pobedi. Eno ga

149

sada, živi sam, ali to nije više njegov život, već tvoj, napravljen od tih svakodnevnih malih stvari.

Atina 25, 2000.
Znam da si mrzela porodična letovanja, bila su kao javno prikazivanje ili suđenje porodičnom životu.
U takvoj vrsti života Matrimonum je sve što imamo, ili bar ona prva stvar koju imamo.
Ja sam bila njegov vojnik ali tvoje vrste: velika lekcija iz tvoje smrti je ta identifikacija sa tobom u malim anonimim stvarima.

U svakom trenutku slabosti, brze slike tebe žive, nebitni detalji kao ikone: bolne kao ubodi nožem. Na momente osećam da gubim kontrolu, kao da su neki epileptični napadi, nisam ni znala koliko sam sačuvala slika tebe u meni: kakvo si samo bolno bogatstvo.

29. juli 2000.
Zrim, rastem, sam bog zna koliko brzo i zašto toliko brzo: udovi me bole kao u deteta koje u snu raste. Zašto žene potpuno odrastu tek pošto im umre majka?

30. juli 2000.
Noći na Krfu

150

Cela noć sa tobom u istom prostoru, različite ti, ti u srednjim godinama, stara: obučena u žuto, zeleno, kostim, u večernjoj crnoj haljini… ti koja iskačeš odasvuda, ili samo sediš mirno u nekom ćošku… to nisu košmari, nema imena za tvoj povratak. Srećna sam. Grlim te, razgovaram sa tobom, čak se sa tobom i svađam ali ne mogu da te ostavim: ne mogu da se probudim, znam da ne možemo biti u istom prostoru zauvek, tako da je ovo naše bezbedno mesto.

31. juli 2000.
Noći na Krfu: u mestu sam Sveti Stefan, na ostrvu na kome je moj deda vodio jedan od onih bednih srpskih ratova, vodeći ih sa dostojanstvenom i smešnom hrabrošću kako su pristojni Srbi kao što je on bio uvek radili; bogat dobar čovek, sa porodicom, poslovna i porodična tradicija da se gaje zemlje i ljudi. Zašto je samo morao da dođe na Krf sa Francuzima gde su ga zatvorili u karantin kao bolesnog i ludog Srbina kakav je na kraju i postao? Nije verovatno ni znao da je bio osvajač, imao je neke druge reči i ideje, ako ih je uopšte i imao, bilo šta osim slepog patriotizma. Ali danas u istorijskim udžbenicima ovde na Krfu zovu ih osvajačima, ne znam kome da verujem, nikome više ništa ne verujem posle svih ratova koje sam preživela. Zato što na dnu svake ideološke laži možeš da pronađeš drugačiju

151

istinu. On mi je pevao jednu pesmu: Tamo Daleko, daleko od Srbije, moje Srbije. I evo me sada, daleko od Srbije: srce me boli, dok mislim i pevam o tebi svake noći Majko, koja si mi pričala sve te priče, bez patetike i kojoj ja ne mogu da pričam svoje priče i utiske. Ne bi ti se dopale, nikad se nismo slagale ni oko čega, naročito oko mojih priča tebi, ali ti si slušala strasno, bunila se, znala si o čemu pričam… Niko mi se više ne čini da ima takvu strast prema meni. I zašto bi? Ljudi imaju sopstvene majke, svoje opsesije… sanjam te svake noći, iscrpljuje me to, sinoć mi je opet neka pojava govorila kuda da idem sledećeg dana, i da sa tobom provedem sledeću noć… Dobijala sam naređenja kao Hamlet od oca.

Sećam se Strindberga i njegovih halucinacija i kako sam dok sam ga čitala mislila da je lud. Kako vreme prolazi imam osećanje da ću pisati o stvarima o kojima se nikad ranije nisam usuđivala a ne samo o tebi: o zabranjenim stvarima. Odluka da progovorim proizlazi iz tvoje dozvole da se ispoljim, i da pokrenem svet. Nisi više ograničavajuće fizičko prisustvo. Tvoje ideje uvek su bile veće od tvog malog slabog tela: tvoja prerana i dostojanstvena smrt je dokaz tome.

152

Sve vreme sam gladna i pospana: ne pijem ne govorim i ne radujem se osim u snu. Sanjala sam kako jedem tvoj čorbast pasulj. Ukus još uvek osećam u ustima, u snu sam sa tobom, kao u transu. Da pripadam nekoj drevnijoj kulturi moj trans bi sigurno imao neko sveto ime. Na mom zapadnom jeziku sama moram da pronađem put u tami…

Izlasci i zalasci sunca, tu te ima… 3. avgust, datum smrti mog dede tvog oca pre mnogo mnogo godina, ali to je ujedno i datum koga ću se svake godine plašiti.

1. avgust 2000.
Danas ću da razmišljam o očevima, neću o nama dvema. Noći su mi bile jako teške. Kakve sve izgovore samo nalazim da bih te oplakala! Da bih se sa tvojim bolom poistovetila, da bih se osetila krivom… Sinoć na primer sam sanjala svog nerođenog brata, kao da ima trinaest godina, kao da je ubijen u Prvom svetskom ratu kao junak i da svuda po ovom starom gradu Krfu njegove slike vise. Njegovo lice nije ličila ni na jedno koje ja poznajem, pa ipak si u mom snu ti bila očajna, i ja sa tobom. Uvek sam mrzela svog nerođenog brata, tvog sina: valjda kada bih pokušala da ga zamislim, bio bi pomalo kao u mom snu: mlad, taman, nizak i drzak, baš kao i ti. Možda bi imao tvoje velike plave oči i oštar jezik, slab ali

153

hrabar, možda bi se pravio hrabar iz ponosa, kakav bi samo lažnjak bio: muški monstrum svega tvog najlepšeg. Kao jedan tvoj brat, koji dominira, vlada tobom, koji te sputava kao neko slabo, poročno i bolesno biće. Ali ti bi volela tog tvog dečka, više nego mene, a moj otac bi ga obožavao pošto je muškarac kao on ali bih mu se ja više dopadala jer sam ja od njegove sorte. Ali bi moj nerođeni brat uvek bio na strani oca, ne na tvojoj. Znam kako si ti gledala na muškarce: kao nepotrebno breme. Fizičko i emotivno, pošto ženama naprave decu. Govorila si: žena nikad ne zna s kim može da zanoći a s kim da se probudi… ali je to nužan rizik da se naprave bebe, lutrija koju žena mora hrabro da odiga. Ti si imala dosta sreće pa ipak znam koliko mora da si rizikovala. Jedva da si znala mog oca, koji zapravo i nije bio nasilan ali se pravio da jeste. Nisi zapravo ni htela da ga upoznaš pre no što zanoćiš i napraviš bebu, zato što si se plašila da možeš da se predomisliš. A to breme mog nežnog i slabog budućeg oca koji se pravi da je nasilan i autoritativan nosila si sa mnogo strpljenja i superiornosti. U poslednjim godinama tvog bračnog života ti si njega zapravo maltretirala i koristila njegovu ljubav prema tebi i zavisnost od tebe: vređala si ga, maltertirala, kontrolisala i odbijala. To je bilo namerno menjanje pravila da bi on patio. Gotovo je bilo

154

sa porodičnom predstavom. Skinula si masku sa svih glumaca, da bi nam svima pokazala kako si to napravila, kako su svi glumili: commedia dell’arte. I naravno napravila muškarce najvećim magarcima u tom scenariju. Bilo mi je žao svrgnutog kralja mog oca u tvom surovom zatvoru. Ali svih tih proteklih godina bilo mi je žao samo tebe i bila sam besna zbog tebe što ne radiš ništa da ta pravila promeniš, njegove dominacije i pretvaranja… Svakodnevno si ga izbegavala, uzimajući od njega onoliko koliko možeš da podneseš i vodeći tajni paralelni život sama sa mnom. I delovalo je kao da si srećna; imala si zapravo srećan život, dobrog muža i ćerku princezu. Ono pretvaranje me je činilo nesrećnom… Zato si i mrzela letovanja jer bi potpuno on zavladao i oduzeo nam prostor za naš nevidljivi tajni ženski život: onaj za koji on nikad nije hteo da zna.

Baka mi je ostavila nakit kao i neki drugi rođaci; zato što sam ja ta grana matrimoniuma, onog slobodnog koji su svi hteli da se nastavi po ženskoj liniji, čak i sami muškarci, braća, sinovi, nećaci, sve sami dečaci rođeni posle mene… čak su i oni bili ponosni na moju matrimonium liniju.

Kada si umirala majko, došli su sve da mi ponude u ime tog kontinuiteta, meni… nikada to ranije

155

nisu učinili, a ja sam morala da prihvatim, kao jedina ženska naslednica matrimoniuma… Ali je to prijatna kruna i odgovornost… Moram da razmišljam unazad da bih shvatila pravila, da bi istorija postala vidljiva. Gotovo da nijedna žena ne ostane bez te krune, ali nekad i ne znaju da je nose.

Čak mi je i moja mrtva rođaka koja se pravila da me mrzi do samog kraja predala njen deo te krune rečima: sve sam imala, pobedila sam te, ali ti si ta koja ostaje za mnom… i to je bilo tačno. Žene znaju te stvari, muškarci zapravo to shvate tek kad je prekasno a dotle su u klopkama ratova nasilja i smrti, sa nama, njihovim ženama, njihovim žrtvama… Ali to je patrimonium. Neću o patrimoniumu da govorim, matrimonium je moja linija…

2. avgust
Niz godina sam razmišljala o ovom datumu kao potencijalnom danu moje smrti. Ove godine ništa ne osećam, ti si iznenada umrla, nikada nisi znala da bi 22. novembar bio taj dan, pa pretpostavljam da je moje maštanje smešno kao u tinejdžerke koja kaže, umreću mlada. Mera smrti, da, tvoja smrt je moja mera… Moja ćerka mi je pre niz godina rekla: pročitaću tvoju knjigu jednoga dana ali samo pošto umreš. Ti majko nikada nisi knjigu napisala, samo neke beleške i recepte za

156

kolače. Svuda ih nalazim, u tvojim džepovima, novčanicima, sve ih koristim strastveno. Čak sam pronašla veliku količinu novca izvan opticaja, koji si ti sakrila. Bog zna za koga, svakako ne za sebe. Tebi do novca nije bilo stalo, ili bilo kojih materijalnih dobara. Sećam te se jednom kada si ribaru platila deset puta više, greškom, praveći budalu od sebe, kao žena koja ne zna ni vrednost novca niti ribe… ali si zato itekako umela tu ribu da spremiš.

Količina novca je bila iznos tvoje mesečne plate, i lepo je bila spakovana u koverti, u jednoj lepoj salveti… da si samo osamnaest godina ranije mogla da predvidiš da ću ja to danas naći. Našla sam i neke brojeve telefona mojih prijatelja… trebalo je da saznaš nešto o meni jer si ti zapravo zlostavljala emotivno decu… ne krivim te, ništa se sada ne može promeniti. Ja sam bila dovoljno pametna da pustim moju ćerku da ode i da na taj način barem napravim neku drugu grešku kao majka. A nas dve, epa nas dve smo ovde zauvek zarobljene u snovima, na ovom papiru. Mi smo priča i njen arhetip, prekasno da postanemo vetar.

Napadi gadne mržnje prema ljudima koje jedva poznajem ili koje isuviše znam da bih ih mrzela: to si ti opet majko, to si ti u meni napravila i to ti nikad neću oprostiti, te tvoje niske

157

instinkte. To su napadi jedne nezadovoljne opsednute žene. Ali zašto sam ja sada takva?

3. avgust 2000.
Jedan slepi miš se u zoru izgubio od svog jata, cičeći i slepo udarajući o drveće ispred mog balkona… mučno je to bilo gledati… niko ne voli slepe miševe ali ja ih se nikad nisam plašila. Sećam se kako kad bih moju majku morala sa nekom životinjom da poredim rekla bih da je ili detlić ili slepi miš… imala je velike uši, duge ruke kojima je mahala i volela je da visi naopačke, kao dete i kao odrasla žena. Sećam se kako je to izvodila u krevetu i smejala se sa nama decom koja smo je imitirala… volela je da gleda svet naopačke, da se igra, bila je nezrela vrlo često. Volela je da se igra sa decom, da ih čačka, i da je ona svojim malim ručicama češkaju po leđima. Bila je nežna i surova, kao jedna od nas… došla je da me poseti, kao slepi miš, nadam se da je ipak na kraju uspela da pronađe svoje jato…

Moje staro osećanje odbačenosti, različitosti, stranosti, ono koje sam prvi put osetila kada sam imala četiri godine i pala u mističnu krizu… kada sam počela da dramim da bih privikla pažnju tvoju i saopštila ti da ja nisam ta koja ti misliš da jesam a da opet ne znam ko sam… epa to mi se osećanje vrlo često vraća od kada tebe više nema.

158

Nikada me nije napustilo, ali za vreme tvog života mogle smo da se svađamo oko toga, mogla sam da ti dokazujem ko sam a ti bi me osporavala. Ali si slušala, imala si ćerku i bila si zainteresovana za nju… moj otac nikad nije obraćao pažnju na mene kao tuđinku, nije mu to smetalo, tebi jeste… Ali niko drugi ne želi da shvati unutarnju jedinstvenu mene. Uzmaju me tu i tamo na deliće onako kako im treba, nikad kao celovito biće…

Tvoja volja je bila silovana svakoga dana većim i nasilnijim voljama… tvoja jaka ujedajuća volja kao bumerang se zarivala u tebe u tvoje živo telo a ti nikad nisi naučila kako da plačeš napolju. Jednom ili dvaput si plakala preda mnom, ali sam znala da je trebalo mnogo više da plačeš…

Danas je godišnjica smrti mog dede, tvog oca pre dvadesetsedam godina… već sam imala dosta osećanja i slika u vezi sa tim: sada sam na tački u kojoj najviše znam o njemu pitajući se kako ću da stupim u kontakt sa stvarima koje ne znam… možda će ceo ovaj matrimonium proći kao faza, potrebna, ili nepotrebna ali nezaobilazna faza odrastanja…

Gradeći sopstvenu porodicu, ne slučajnu kao što je pripadnost mom matrimoniumu, ja idem ponovo

159

tvojim putem, kriveći te, ali svakako iz neke druge perspektive… Mi, porodica, bili smo trougao, sedam mogućih odnosa. Sukob nikad nije bio jasan, uvek se pomerao. Ti si namerno mutila stvari da bi nas prikrila jedno od drugog i da bismo ostali u nekoj zajedničkoj priči bez početka i kraja. On i ja nemamo sukob, ako nam se i desi rešimo ga u pet minuta, jer on ne trpi sukobe a ja u njima uvek pobedim. Ali s tobom u sredini, sukobi su bili divni, kao u grčkoj mitologiji, kao grčka filozofija, kao grčka drama…

Ovo je bolest, majko, u polusnu sam pa ipak sanjam o tebi: bolesnoj, umirućoj, ali još uvek živoj, kada je još uvek bilo nade, za dan ili možda dva, ali i zauvek… i bila sam srećna.

4. avgust 2000.
Matrimonium je crna rupa: strašno mesto na kome se dešavaju strašne stvari; Dante je opisao tu crnu rupu u svom paklu, govorio je o redu, pravdi i kazni. Upravo i jeste takav životni red, koji je umetnik samo malo izmestio u svojim političkim uverenjima. Ali niko do sada nije Matrimonuim opisao kao Celinu, zato što jeste Rupa kao Celina i ko god tamo da kroči ne izlazi da nam o tome priča. Poneka luda žena na tavanu, vezana žena u podrumu, sirene, maltretirana deca, zabranjene

160

seksualne manjine i poneka kraljica kao što je bila Nefertiti, Kleopatra ili umetnice kao što je bila Sapfo, naučnica Hipatija…
Taj izraz lica koji si imala dok te je nešto vuklo na Drugu stranu života, u Smrt Matrimoniuma bio je izraz potpunog očaja ali ne i straha. Videla sam u tvojim očima tu samoću i očaj male devojčice koja nikad nije uspela da poraste i vlada makar sopstvenim životom, već se samo pretvarala. Videla sam u tvojim očima kako me mole da sednem pored tebe i legnem pored tebe, taj gubitak kontrole i pretvaranja da možeš i sama. Samo sam ga jednom ranije videla kad je otac umirao a ti nisi umela da se ponašaš kao odrasla osoba sa mnom već si me zamolila da vodim računa o tebi. I jesam. Te prelepe umiruće plave oči, kao more na Krfu, bile su esej o nedostatku vlasti, o tome kako žene postaju gadne. Zato što im nedostaje moć da budu dobre i da vladaju makar sopstvenim životima i životima svojih najdražih za koje su odgovorne… makar ćerki. Sinove drušvo otme još dok su veoma mladi i onda ih vaspitava kao ratnike ili kastrira kao pevače… Sećam se kako si se osetila poniženom samo nekoliko dana pre no što si dobila šlog i zauvek završila u krevetu. Kretala si se sa štapom teško, korak po korak ka dnevnoj sobi, i to je trajalo dok ne bi stigla do svoje fotelje gde su te čekali gosti. I čula si njegove poslednje reči dok je leđima bio

161

ka tebi okrenut: veliki muškarac sedi dok njegova malecna žena oslanjajući se na štap ipak njemučuva leđa kao neki anđeo. A on je rekao: ali nemojte to NJOJ da kažete. Sada to bezlično NJOJ, ONA, NEPRIJATELJ, ŽENA, NEMO]NA, LUDA, PODIVLJALA… VEŠTICA, ČUVAR AN\EO… to bezlično NJOJ te je još više uvredilo nego tajna koju je čuvao koja se ticala nekog novca, za koji ti nikad nisi marila, već samo koristila da bi vladala u mrvicama vlasti koje su ti muškarci prepuštali.

Ovo je sada tvoj slučaj Majko a ja sam tvoj advokat, tebi zakonom određena, vladom, crnom rupom Matrimoniuma. Nikada se sa tobom nisam slagala, niti mi se dopadao tvoj život: čak mi se mnogo i ti sama ne sviđaš. Ponekad bi mi pripala i muka od tvog dodira ili mirisa. Mogla bih da se zakunem da si i ti isto to osećala ponekad prema meni ali nisi smela da priznaš. Ali ja sam te volela a i ti si me makar malo volela. Iako to možda i nije bilo mnogo, meni je bilo dovoljno da osetim svu ljubav na svetu i da naučim kako ljubav da prenosim. I šta je najvažnije, bez obzira na sve to, ja sam te bolje razumela nego tvoj muž, nego tvoji prijatelji i ljubavnici i da sam kao takvu ja morala da te branim: ti si moj slučaj Drajfus. Umreću za čast krivo optuženog, zbog predrasuda iako ni ti sama ne bi volela ovo što ja radim. Šta je s tobom Mina, ćerko moja?

162

zašto sve to radiš, zašto izvlačiš svu intimnost rupe Matrimoniuma gde žene žive i ginu bez optuživanja ili kuknjave, u nemogućnosti da promene svet? Da li ćeš makar svoj život promeniti ako već ne i svet? Možda, osećam neki tračak nade… ne mogu da prestanem da volim svoje muškarce i sve te divne bogove… ne, ovde je nešto drugo u pitanju u mom životu, u tvom životu majko: borimo se kao u građanskom ratu, nas dve. Ti mrtva, ja živa, situacija je malo nefer ali nisam sigurna u čiju korist, moju ili tvoju. Videla sam oduzimanje života unutar matrimoniuma, tvog života i to sa tvojim odobravanjem: kao da su te obrezali. Malo si plakala na počeku… Videla sam kako se isto to meni dešava, ne jedanput već dvaput, iako sam sve činila da to sprečim, i mnogo više moći imala u tom smislu, pa se ipak desilo. Baš onako kao i tebi, sa istom surovošću, sa istom nežnošću. Položaj žene u Matrimoniumu kada se uda je crna rupa… Odgovori mi nešto majko, kroz slepe miševe, kroz slučajne susrete, kroz snove… Sve ovo vodi samo kraju. Najveći bol se može prevazići ako ga pustiš u najveće dubine.

5. avgust
Danas nemam mnogo toga da kažem, neka emotivna praznina, ali dobro je, ona ista stara razmažena Mina koja ti se nije mnogo dopadala: neosetljiva

163

i nevaspitana po tvrdoj hercegovačkoj liniji po ocu…
Bila sam u toj palati muzeju Ahila koji je podigla Sisi, carica Austrije koja je sestri preotela muža, putovala kada ne treba, i tako izgubila dete, dok joj je sin izvršio samoubistvo zbog ljubavi, čuveni slučaj Majerling. Ta Sisi je imala tvoje oči, majmunčeta spremnog na svaki bezobrazluk ali zarobljena u životu prave dame… Volela bih da znam više o tvom ljubavnom životu… čak i sa mojim ocem… zašto nisam razgovarala sa tobom više… obe smo to izbegavale…

Nekoliko meseci pre no što si umrla, moj otac je insisitirao da napraviš sebi novu protezu jer je stara bila propala. Ali još uvek je dobra, zašto da bacam pare… ionako ću brzo da umrem. A moj otac on je uvek imao hiljadu razloga da potroši novac upravo na stvari koje će trajati duže od njegovog potrošnog tela. Filozofija potrošnosti, ekonomija čoveka koji se sam napravio i pedagogija oca koji ostavlja Patrimonium svojim naslednicima. Iste takve reči bi iz tvojih usta zvučale drugačije: mogla si da potrošiš ogromnu količinu novca na lepe stvari, nepotrebne, a ništa na potrebne… sa istim aršinom da se vrednosti ne mere novcem. Kada smo spalili tvoje telo, tvoje oči su mi zauvek nedostajale, ne tvoji zlatni zubi: ovo zvuči strašno ali nije

164

perverzno, da sam samo mogla tvoje oči da sačuvam u nekoj tegli, to bi bio moj najveći patrimonium, Oči jedne Tajne: mora da postoji neka religija koja dozvoljava paganske rituale matrimoniuma, ako ne, vreme je da je mi žene izmislimo.

6. avgust
Toliko besa i nemoći sam bacila u ovo more na Krfu a ti si bila otrov od kojeg mi je pozlilo.

8. avgust
Upravo sam se vratila u Beograd a tvoj glas je iznenada progovorio iz moje telefonske sekretarice, govoreći one najobičnije stvari na svetu. Čujem često tvoj glas, ne samo u snu i upravo govori te najobičnije stvari na svetu, sa melodijom, pažnjom, o mojoj ćerki, o hrani, o obavezama: kolač vadim iz rerne za pola sata… napolju duva vetar, stavi kapu… Ovo je stara poruka i tvoj glas više ne postoji… ne to nije moguće, kako može nešto toliko čvrsto kao majka i žena da nestane i to tako iznenada, zauvek?
Moram da sačuvam tvoj glas, naše čavrljanje kao stvarnost: upravo je to sada pitanje s tobom.

Kada sam prevazišla uzbuđenje upitala sam se koja je to slučajnost učinila da ta tvoja poruka bez datuma uleti između dve nove poruke jedne od mog živog oca i moje ćerke. A sve tri poruke govore

165

one jednostavne svakodnevne stvari: uklapaju se kao u nekom pozorištu, govore o nekom rasporedu, da pozovem neku prijateljicu, o ručku. Možda život nije ponavljanje jedne te iste stvari ali mi to ne primećujemo zato što svaki put kad ih radimo osećamo nešto drugo.

Ili nasuprot tome, možda život i jeste božanski obrazac, iznad našeg razumevanja u kome moja mrtva mama mi se vraća da me svojim glasom uteši.

9. avgust, 2000.
Pitam se da li sam i ja toliko usamljena u ovom svetu kao što si i ti bila kad si morala tako sama da odeš, kao prava dama, sa medicinskom sestrom u uniformi pored tebe, uplašenim mužem iza vrata, površnom ćerkom koja ti nikad nije rekla šta zapravo misli, i finom unukom koju si otpustila… da ne vidi tako mlada smrt…

Kada je moja ćerka bila mala izjavila mi je svoju ljubav na ovaj način: ti si moj muž a ja sam tvoj: kada ja porastem venčaćemo se.
Da li je to matrimonium ljubav?

Nikada nisam svojoj majci ponudila brak, ali ti si majko verovala da smo mi udate i da nikad ne možemo da se rastanemo: uzimala si moje muževe kao da su tvoji, moju decu kao da su tvoja, prekoračila si sve granice pristojnosti.

Da li je to matrimonium ljubav?

166

Rekla si mi, samo rađaj decu s muškarcima i to će biti naše bebe. Ti si zapravo sa mnom htela da imaš bebe.
Moja ćerka kao mala je takođe meni rekla: napraviću puno bebica i sve ću ih tebi doneti.

Da li je to matrimonium?
Da li je to pogrešno, da li je to perverzno i zašto Patrimonium ili patrijarhat zvuče ispravno pa ipak svi mi i žene i muškarci osećamo da nije u redu…
Kada je moja ćerka bila još manja i kada je htela da bude nevaljala i da psuje rekla bi s besom: na latinskom Mater Mater Mater hoteći da uvredi Ženu? Nju? Svoju majku? Svoju ljubav prema svojoj majci, rečju koja zapravo znači i označava majku. Da li je mizoginija u jeziku, u korenu sveta? U kome se dobre i loše stvari izražavaju istim rečima?
Otac sprema tvoju kuću u planinama… poklanja stvari: bilo kome, svima koji mogu da ih obuku. Niko ne može, a onda im da moje. Sve daje, iako sam ja još uvek živa znam da on hoće neki nov život. Ne krivim ga, on prolazi kroz društvenu smrt. Ali zašto ja onda skupljam tvoje stvari kao da si još uvek živa i da će ti jednoga dana biti potrebne, kao da su odeća Merilin Monro onoga dana kada je izvršila samoubistvo ili kraljice Elizabete Prve kada je naredila pogubljenje Marije Stjuart. Skupljam stvari koje Otac

167

histerično razdaje i skupljam ih u mojoj maloj sobi. Roba proizvodi jata moljaca i svi živimo zajedno srećni zauvek.

Matrimonium linija ne mora uvek da ide unapred. Ide i unazad sa istim značenjem zato što spiralno raste.

10. avgust 2000.
Ležala sam u krevetu u nekom polusnu i u tom trenutku negde između sna i jave kada se dešavaju najneverovatnije pa ipak istinite stvari odjednom se setih tvog stava da je detinjstvo ozbiljna stvar, odnosno vrlo odrasla stvar. Sve vreme si mi govorila: ti si sada odrasla devojka Mina, a danas mi ljudi govore da nikad nisam bila dete a kada se setim sebe kao deteta sećam se kako ne želim da trčim, da plačem, da se isprljam, da se smejem… kako to inače deca čine. Bilo je to neko oštro i slatko osećanje da sam na bezbednom, da sam ozbiljna, odgovorna i lepa: sve je imalo i neko više i neko niže značenje u isto vreme. Ali je takođe imalo i tamnu senku tvoje omiljene haljine, ili haljina, onu žutobraon haljinu koju sam izabrala za tvoju sahranu. Imalo je i ton tvog mirnog i melodičnog glasa: bilo je na sekund istinito kao moj ceo život i tvoje celokupno delo, to da si mi podarila život i pomogla da porastem.

168

11. avgust 2000.
Ali sam zato i imala jako strog pogled: postala sam tvoje ogledalo ali strožije od tebe, moralnije od tebe, pravednije, tvrđe, sve tvoje mane postale su moje fanatične vrednosti… bez prepoznavanja ili razmišljanja, nasleđene, neizrečene, unutarnje kod Matrimoniuma…
Imala sam četiri godina, imala sam ozbiljno lice lepo kao u bebe, ozbiljno kao kod opatica. Odbijala sam da nosim odeću koju si ti htela. Odbila sam da jedem hranu, bilo kakvu, odbila sam da se igram sa drugom decom i da idem u zabavište. A nisam bila autistična, obe smo to znale, samo fanatično dete sa jakom nesalomivom voljom… da li si zaista želela takvo dete? U dvorištu su mislili da sam čudna, razmažena i odrasla. Način na koji sam se oblačila bio je ludački više nego ekstravagantan, pa su mi ipak druga deca zavidela. Onda kada bismo plesali ili se igrali žmurke, ili odbojke, ne bih više bila čudna, bila sam stvarno vešta i moj fanatizam bi ih osvojio a i sve igre… Iskupila bih se za sve kroz jednu igru i postala vođa, vođa bez kauze… Vidim sada tu sliku jasno i kako si je ti proizvela: iznutra, hraneći tu jaku liniju fanatizma u meni, onu koju si ti nasledila i postala staljinistkinja, koja umire za kauzu, isti fanatizam bez kauze u meni: možda umetnički?

169

Ti su u meni podržavala umetnicu, tako što si to ignorisala rečima da za čoveka nije moguće da bude samo umetnik. Ali kada sam postala, odnosno neuspešna u svemu drugom osim umetnosti, bila si ponosna. Zapravo kao one majke koje sakrivaju decu za vreme rata od neprijatelja da bi preživela tako si i ti sakrivala moje talente i podržavala moj talenat pretvarajući se da ne postoji. Mislila sam da sam neuspešna sve dok nisi umrla, ali sada znam da je trebalo da budem neuspešna da bih ovu knjigu napisala. Sećam se svog strogog pogleda kao bebe i tvog kako smekšava pred mojim: ja sam topila tvoje čelično lice, i konačno kada si umirala plavo more je plavilo iz tvog pogleda, to more koje si uvek sakrivala, tajna koja te je činila lepom i ranjivom.

12. avgust 2000.
Zašto si majko volela ratove? Zašto si u njima učestvovala? Sve vreme dok sam mislila i pisala o majkama u ratu i kako su se one ponašale drugačije od očeva u patrijarhatu, mora da sam tebe imala na umu, pa ipak da kažem kako stoje stvari: ti si se borila u svim ratovima, u svojoj glavi i u svojoj stvarnosti. Tvoj rat. Komunistički rat, razumem, bio je protiv Hitlera, protiv Očeva, za idealizam, to jesi bila ti… ali zašto svi ti drugi ratovi u tvojoj glavi,

170

naročito ovaj poslednji na Kosovu u koji si i mene htela da pošalješ. Rekla si: da nisam ovako slaba otišla bih da branim Kosovo… a neke od tvojih prijateljica doktorki su to i učinile. Zašto žene kao što si ti koje se bore protiv muškaraca i patrijarhata da bi očuvale Matrimonium kao čvrstu tačku protiv muškog nasilja i ludila onda idu u muške ratove da se bore za svetu teritoriju ili pljačku?

Govorila si ocu: ne brini, kad stvari zaguste ona postaje dobra, znam ja nju, ona je moja ćerka. On bi samo odmahivao glavom, on nije umeo da napravi tu razliku između značajnih i beznačajnih elemenata kao i svi drugi muškarci koji vladaju složeno i apsolutno. Ali žene kao što si ti imale su kompleks svemoći, da kontrolišu i vladare… i tako bi se pretvarala da znaš šta se dešava u mojoj glavi a ja sam ti verovala, ti si imala moć da poverujem da me ti poznaješ bolje nego ja sebe samu. Mnogi ljudi to pokušavaju, to je jeftina igra ali je tebi sa mnom pošla za rukom, i nije bila jeftina.

Stvari jesu kretale naopako, kada su počeli ratovi a ja nisam postala dobra, što je za tebe bilo to što se nisam borila u ratovima već se o vama oboma brinula, bez mnogo razumevanja, naprotiiv, grdeći vas što te ratove podržavate, što vodite vaše stare ratove preko naših leđa…

171

Kao što je moja baka prodavala duvan vojnicima neprijateljima da bi svoje bebe prehranila ja sam svoje reči prodavala da bih svoju porodicu obezbedila, uključujući i tebe, ali ti to nikad nisi cenila. Majko, pokušavam da shvatim, zašto si rizikovala moj život za svoje ideje, kakav je to matrimonium?

13. avgust 2000.
Sve najnesrećnije ljubavne priče izgledaju kao zrno peska u moru u poređenju sa nesporazumima i nezahvalnošću koje sam prema tebi ispoljila. Tvoje veliko podavanje bilo je pogrešno shvaćeno, potcenjeno i ismejano mojom arogancijom princeze koju si ti od mene napravila. Naravno da si sve pogrešno radila osim što si me bezuslovno volela, a možda je i to bilo pogrešno? Kada god bezuslovno volim – a i ne znam kako drugačije – mislim da činim loše predmetu moje ljubavi, kao i sebi. Uvek se zaustavim i povučem jer se uplašim nesrećne tragedije koja sledi… Ali ne više, crna rupa me je uhvatila, sada ne mogu da stanem. Depresija me je savladala posle svih ovih meseci i znam da nosi tvoje ime: znam da je normalno, znam da je oplakivanje, i znam da sam došla do tačke kada gubim kontakt sa svim osim sa svojim bolom. Znam takođe da bi trebalo iz toga da isplivam, ali se ne forsiram, da se izvučem iz tvoje.

172

14. avgust 2000.
Ljudi me pitaju za terapiju, za lekove. Ja nisam lekarka, znaju, ali ti jesi bila, i s obzirom da nikad nisam htela da pratim tvoja naređenje morala sam da naučim tvoj zanat da bih mogla da te ne poslušam odgovorno. Tako da sam sada neka vrsta alternativne doktorke ali koristim i tvoje znanje. Jutros mi je zazvonio tvoj glas u glavi dok me je savetovao kako da postavim dijagnozu jednoj bolesnoj devojčici: govorila si, posle virusne infekcije sledi bakterijska i temperatura poraste. I govorila si, kao profesionalna lekarka mogu samo da kažem da rast zuba kod beba nema nikakve veze sa temperaturom, ali lekarka koja je radila zna da itekako ima, ali nemojte da me pitate zašto. Kada postavim dijagnozu ja je više ne preispitujem. Samo znam, možete da se ne složite i da izaberete drugog lekara.

15. avgust 2000.
Majko, koristimo tvoj stan, dajemo ga strancima, a ti se ne buniš. Otac i ja smo eto baš takvi, nije nas briga za stvari do kojih je tebi bilo stalo: lične, peškiri. Nedostaje mi tvoja represija, bila je intimna…
Danas je jedna stara žena tvojih godina ali ne i tvoje lepote rekla: videla sam te na televiziji, divno si govorila a ja sam odgovorila, hvala vam,

173

mojoj se majci ne bih dopala. I dalje te vređam istinom koja i nije istinita. Moj govor na televiziji potiče iz vremena kada si ti umirala, bio je dobar jer si ti zapravo umirala, radikalan i emotivan i zato što sam znala da si isuviše bolesna da bi mogla da me kritikuješ. Rekla sam ovoj ženi: majke vole tuđe ćerke a ona je odgovorila, da u pravu si. Moja ćerka nikad ne bi rekla te stvari koje si ti rekla i ja sam kriva zbog toga.

Govorila sam na televiziji o odnosu majki i ćerki, o toj nejasnoj, mračnoj ulozi…

Mislim da bi trebalo da prestanem ovo da pišem, ovo je samo borba da se prihvati stvarnost: tebe više nema. Tvrdoglava sam i dosadna, nema teme za pisanje, tu i tamo pokušam da pišem o nečemu drugome da bih umanjila bol i zavela čitaoca ali ne ide, moji talenti propadaju, moje pretvaranje se gubi, moji mrtvi nestaju.

Menjam se i nisam sigurna da mi se dopada način na koji se menjam, više se povlačim nego što se menjam, u staru ženu, poraženu ženu, slabu ženu, ucenjenu ženu ljubavlju i samoćom. Sada bi me jako volela jer sam postala ista kao ti, nema više one divljosti. A i ti se meni dopadaš, pokušavam da to sakrijem od mojih muškaraca koji su me takvom napravili, ali za razliku od tebe, nisam sigurna da ću preživeti ovu nesreću i pad,

174

zato što znam za bolje, zato što jesam bolje živela, zato što sam samo poražena, a ne i izgubljena. Ja sam ta nesrećna generacija koja je morala da savlada istorijske preokrete. I besna sam takođe.

Osećam da odlaziš od mene, ili sam ja ta koja odlazi? Postaćeš uskoro samo dekoracija, detalj, dragocena stara slika, da li je to sećanje?

19. avgust 2000.
Nisam te danima spominjala, nisam mislila na tebe. Spavala sam, i bilo mi je dobro. Morala sam to da uradim i tako ću morati još češće u budućnosti. Surovost ovog mog poteza dovodi me do ludila. Surovost ovog leka me čini bolesnom.
Ja sam u tvojoj kući na planini: uzdržavam se da ne plačem, naučila sam sad već pravila. Dok sam vozila kola pevala sam. A deca su vikala: nemoj da nam upropašćuješ pesmu. Isto sam i ja tako mrzela tvoj glas, jedan od najlepših koje sam u životu čula, sa apsolutnim sluhom, dok zviždi kao neki dečko koji u zoru raznosi svež hleb.
Moju ćerku okreću protiv mene oni koji nam zavide i našoj vezi. Uspeli su i nas dve majko da razdvoje: nije nas smrt rastavila, već svet kao takav, uvek protiv dve žene koje bi trebalo jedna drugu da podržavaju. Ja sam te frontalno napala, bila sam spremna da napravim od moje majke

175

neprijateljicu, kako je to svet od mene tražio i zaklela sam se muškom svetu. Sada se protiv toga borim, sa zadnje strane, kao majka. Moram da budem lukava i oprezna. Osećam se kao špijunka koja radi za svoju kulturu i rod. Ranije sam bila njihova izdajica.

20. avgust 2000.
Donela sam tvoj kaput sa planine u moj stan u Beograd, na 40 stepeni celzijusa, držala sam ga privijenog uza sebe, kao da je tvoje telo u pitanju. Draga moja majko, zovi me spremačicom majčinih ormana, smirena sam, profesionalka: samo me zovi i dolazim… u bilo koji orman… bilo koje majke…

21. avgust 2000.
Jutros sam imala jasno osećanje koliko si ti sad slobodna, sećam se olakašanja u tvojim očima i tog plavog pogleda zadovoljstva koje i kraljevi i prosjaci imaju isti u tom trenutku. Ovoga jutra sam htela da budem slobodna koliko i ti tog jutra, nisam se plašila smrti, tvoje il moje. Hoću ovo jutro da iskoristim kao saznanje a ne kao jutarnju mučninu ili hir već kao I Džing bunar. Ja pijem vodu iz tvoje smrti.

22. avgust 2000.

176

Prošao je još jedan mesec… uobičajna avgustovska vrelina. Ali bez tebe koja to izgovaraš i nije tako toplo, navikli smo se i više se i ne bunimo.

Sećam te se živo, u planinama sa svojim ocem, ili ovde u tvom stanu u kome su sada moji prijatelji. Uvek te zamišljam deset godina mlađom kada si još uvek bila pokretna i kada se si trudila oko drugih ljudi. Ali onda si postala invalitkinja i tvojih poslednjih deset godina su zaista bile labudova pesma normalnom život. Jedva si se kretala, sve si mrzela, osim svoje unuke i mene, i samo si sedela u svojoj fotelji pijući pivo i gledajući televiziju. Onda bi legla u krevet odmah pored te fotelje i pokušavala bi da spavaš, ali nisi mogla. Tvoj život postao je napor da proguraš vreme. Razveselila bi se kada bih ti došla u posetu, ali bi se odmah po našem dolasku sunovratila u svoju gorku samoću. Videla sam to isto kako se dogodilo i mojoj baki i mojoj tetki. Ali ti si bila gorča, tvoj bol bio je žešći, tvoja samoća agresivna, tvoja smrt bliska, bliska mom životu…

Dok smo čistili orman i delili tvoju odeću onim istim ljudima koje ti godinama nisi puštala u kuću pitala sam se da li nas gledaš, i ako da li samo žmuriš smejući se na naše sitne svađe. Ne verujem da ti mene posmatraš ali zato ja tebe

177

gledam, sada se u meni smeješ na sve ove glupe sitnice života oko kojih se svađamo a ipak bi te ljutilo što se tako dešavaju, kao da su važne, a jesu jer život i jeste samo od njih satkan. Čak i nauka, čak i književnost, čak i religije…

23. avgust 2000.
Dakle, ovo je sada otmica, nije više san. Noćas si me jednostavno odvela negde između mog i tvog sveta i više nismo mogle da se razdvojimo. Isprva sam misila da je neko ušao u moj stan dok spavam: lopov.
Onda sam se prekrila čaršavom preko glave, odluka da se pravim da spavam umesto da se potpuno probudim i da se suočim sa konfliktom. Čula sam korake i pokrete u dnevnoj sobi, u kupatilu, odmah pored moje spavaće sobe. Bili su nežni kao nekoga ko hoće da me usluži: pravi kafu, spušta roletne spram sunca. Rešila sam da se probudim i da tražim pomoć ali Prisustvo je nežno prišlo mom krevetu i leglo je uz mene grleći me pre no što sam se usudila da se pomaknem. Onda me je Prisustvo nežno pomilovalo po ruci i osetila sam nežan dah kod uveta, prste kroz kosu… htela sam da se pomerim, htela sam da vrištim, htela sam da vidim lice Prisustva, više se nisam plašila za svoj život, samo za svoj um… Ali nisam mogla, nisam čak ni oči mogla da otvorim… i onda sam te

178

kroz kapke videla u svom krevetu kako me ljuljaš kao bebu, ili kao da si i ti bila beba…
Nisam mogla da se probudim… mogla sam da osmotrim mesto gde si me dovela, kuća na vrhu brda iznad mora, u gradu u planinama: moj fantomski grad. Dok ovo pišem, sećajući se svih detalja, ogroman talas zadovoljstva me obuhvata: ne znam zašto ali mi sve to govori da ću jednoga dana ipak biti mirna i srećna i da se neću brinuti.

U mom snu, u našoj sobi, počeli smo da živimo naš nov život: malo smo pričale, pokušala sam da telefoniram svojoj ćerki ali sam sve vreme dobijala pogrešan broj. U mom snu je trebalo da idem u školu i da polažem neki ispit. Znala sam da sam odrasla ali opet sam bila zabrinuta što nisam dovoljno učila. Posle izvesnog vremena i ti si se zabrinula što si tu. Tada sam shvatila da si i ti u zbegu: nisi imala svoje stvari, svoj život, samo si se za mene držala. Pa valjda i jeste takav uvek i bio tvoj život i tvoja briga, posledica tvoje posesivnosti.

Obe smo pokušale da me probudimo, ali nisam mogla. Tada si rekla, važi, ponašaj se kao da mene nema i radi šta moraš.
Ali moj život nije bio moj uobičajni život, bila sam stara ali mlada a prostor nov pa ipak moj… Pa ipak to jeste bio neki život, s tobom kao nekom lutkom, kipom… mojim proizvodom, mojim snom, mojom krivicom, mojom potrebom… u drugoj sobi,

179

iza vrata, iza svesti koja bi mogla da mene oslobodi, da sebe oslobodi… divno i grozno…

25. avgust 2000.
Sinoć sam mnogo pila, htela sam da se iscrpim da mi ne bi došla u toku noći: za tvoje i moje dobro. I tako smo se obe dobro odmorile. Nadam se da je tvoj san bio bezbedan koliko i moj. Znam da si patila od nesanice ali si nekad umela da proguraš i ipak ujutru ustaneš sveža. Ja sam obamrla i smirena: vreme nije onako neprirodno kao što je bilo poslednjih nekoliko dana pakla kada si dolazila u vazduhu, kao vrućina, kao fatamorgana, kao halucinacija, kao sladak san: možda sada putuješ kao neka vatrena kugla, možda je vreme posledica tvoje smrti i svih drugih važnih smrti – zapravo ubistava – koja su se odigrala u poslednjih desetak godina… Srećna sam što sam ovde bila i sebe izložila vrućini i halucinacijama, kao što sam bila bombama pre godinu dana: sve sam proživela. Promenila sam se i porasla, neki to prirodno rade, meni je potrebna neposredna pretnja smrću da bih preživela.

Sama sam, fizički nekoliko dana, kao što si ti bila godinama. Živim tvoj život kao neku karikaturu, kao izazov, kao promenu… kao iskušenje… menjam se. Poznajem te kao tu

180

usamljenu ali smirenu osobu, sasvim izolovanu, samodovoljnu i uzdržanu. I ja proizvodim tu istu apsolutnu samoću, kao religiju, kao bolest… Pokušavam tvoj život kao neki eksperiment: metamorfoza se vidi na mom licu. Zatvorena sam kao neki kompjuter prepun podataka koji mogu ali ne moraju da se koriste. Nema veze, moje reči su izgubile svoj cilj, svoju težinu, moje pisanje su samo neki papiri, veliko osećanje stida prati ih: stid od sopstvene glupoće, emotivnosti, direktnosti, neupotrebljivosti, neke pismenosti u poređenju sa ostalim ljudima koji jednostavno ostaju nemi, nevidljivi savršeni i mrtvi.

26. avgust 2000.
Još jedna noć sa mrtvima, i tobom. U stanu mog rođenja: mnogo ljudi, svi sada mrtvi osim nas nekoliko koje zapravo i ne vidim. Bogata trpeza, svileni stolnjak: moja tetka, moja rođaka, ti, moja snaja, moja baka… moja najvoljenija bića. Gladna sam ali ne mogu da jedem… ne mogu reč da izgovorim… tu su i neki Arapi, neki ljudi koji govore jezikom koji ja ne razumem, pokušavaju da mi pomognu hranom i rečima ali ja ih se plašim, paralisana sam…
Krvarim, tražim u toj gužvi uložak, nalazim ga ali i gubim, i onda samo sedam na vece šolju čekajući da vreme prođe. Ulaziš u kupatilo i ja

181

ti kažem, ne mogu da jedem, ne mogu da se pomerim, teška sam i krvarim…
Kao kada sam dobila prvu mensturaciju, oprala si me kao bebu, našla uložak, stavila između mojih nogu kao pelenu i rekla si mi da ne brinem već da normalno hodam i da se redovno perem. Sve je u redu, opet ćeš da hodaš i govoriš i da jedeš…

Da majko, upravo je tako, kao što si rekla, jedem, govorim i krvarim, sama, sada sam odrasla devojka…
Kakva sam samo budala: moj život danas ima isto to osećanje i pometnje u velikoj porodici, ali jačeznem za prošlošću i sve hoću da ih ostavim i odem u manastir… sve sam učinila da ponovo stvorim tu porodicu koju smo mi imale sa istom lepotom i surovošću i sada kada sam je dobila hoću da je uništim zbog tebe, zbog moje tetke, moje rođake… i drugih koji nisu više ovde…

Mina, ne možeš zauvek ostati dete. Znam, ali mi nikad i nisi rekla da sam bila dete, majko.

Noćas u zoru sam se setila nečega, imala sam viziju, moje prve fatamorgane kad sam bila dete, u vrelini, u pustinji, videla sam moju dadilju Nefertiti, kada smo živeli u Kairu sa ledenom koka kolom na polužavniku kako mi dolazi u susret usred pustinjske vreline. Ova dadilja, lepa kao i moja omiljena kraljica o kojoj još uvek pokušavam da pišem ali mi slike tebe to ne dozvoljavaju,

182

prilazila mi je u pomoć na vrućini… a ne ti… Ona je zapravo spavala u mojoj sobi, na podu, a ne u svojoj sobi u svom krevetu, iako si joj ti to strogo bila zabranila da me ne bi razmazila. Ona je to radila jer je bila siromašna Egipćanka koja je naučena to da radi, ali je to i radila ne poštujući tvoja naređenja i išavši za svojim srcem, zato što je shvatila da sam usamljeno dete, jedinica, sama sa svojim roditeljima u pustinji… Osetila me je, tebe su smatrali hladnom majkom koja je meni oduzimala snagu… i dan danas kad me ljudi koje volim grde ja izgubim moć govora…

Svako veče oblačila bi se kao kraljica i odlazila sa mojim ocem kod piramida: tamo bi se nalazili sa prijateljima, pili pivo ili vino i pušili cigarete… nekad bi me vodili sa sobom i ja bih onda jahala konje i magarce oko Sfinge u tom jeftinom ali impresivnom dekoru za turiste. Sve sam to mrzela ali sam ipak podlegala toj sjajnoj monstruoznosti. Oduvek sam verovala da neki robovi žive ispod našeg sjaja i da će jednoga dana da probiju u besu i da nas sve poubijaju, nas belce. Htela sam da im pomognem da izađu. Čak sam i organizovala grupe dece da pronađu te podzemne puteve gde se ti ljudi sakrivaju većhiljadama godina… u podzemnoj državi. Mozak mi je divljao od vrućine, društvene nepravde, rasizma… posle komunističke priče o pravdi i

183

ravnopravnosti i deljenju svega niko mi nije rekao šta se zapravo dešava. Kada sam videla kako sluškinja od dvanaest godina nosi dete od pet i kako je tuku detetovi roditelji kao mazgu da požuri, ti majko ništa nisi rekla… Kada sam te pitala ko su ti ljudi Arapi bili i zašto je tako tuku, rekla si da su tek oterali kralja i da još pokušavaju da naprave bolji svet. Da, Tito, Naser, Indira Gandi, Kastro… to su bila imena pravednog sveta.

Kada je moj otac odbio da me vozi kolima u skupu školu bogate strane i lokalne dece, rekavši mi da ja moram da zaradim novac za svoja kola, nisam razumela zašto i druga deca nisu morala da zarade svoja kola. Samo siromašna učiteljica škole bogate dece i ja smo išle pešice. Ta siromašna učiteljica mi je rekla, to je zato što smo komunisti…

U svakom slučaju dok smo jednom stajali u beskrajnoj pustinji ka Crvenom moru, doživela sam jedno od najvećih iskustava u mom životu, dok su planine od peska hodale s vetrom. Trčala sam za njima misleći, sada znam da Bog postoji, ovo je Bog… i kada je jedna žena umrla od vrućine, majka jedne moje drugarice, pomislila sam… ako je ovo smrt, više je se ne plašim, tu ženu je odneo Bog iz pustinje…

Oblici i boje koji su se menjali u pustinji, na vrućini, najsitnija zrna peska, to je bila

184

večnost, to je bio kosmos, umetnost i nauka. Ali nisam sigurna da su odrasli videli bilo šta od svega ovoga.

Pre Nefertiti moja tetka me je čuvala, pre nje moja baka a kasnije one koje sam ja volela i birala…
A šta si ti radila majko kada nisi čuvala svoje jedino dete?

Čuvala si neku drugu decu, tvoju bolesnu decu i prezirala si me što sam zdrava i vesela i što sam htela sa tobom da se igram kada bi ti došla premorena sa posla, uplakana, zato što ti je neko dete umiralo a ti kao lekarka nisi mogla da mu pomogneš. Molila bih te da izađemo da šetamo a ti bi rekla, ti razmeženo zdravo derište, zar se ne stidiš da traćiš moje vreme… i legla bi u krevet da se isplačeš… Dakle te tvoje bolničke bebe bile su ružne bolesne i bez roditelja… mrzela sam ih iz dna duše. Ponekad bih nedeljom dok si dežurala išla da te obiđem sa ocem. Kakvo je to strašno bilo iskustvo za mene. Otac nikad ne bi umeo da me obuče i terao me je da jedem stvari koje nikad nisam jela, ili bi mi pretio neviđenim mukama da bih se obukla kako on traži ili pojela tu hranu… tako da sam stizala potpuno zanemela od straha na tvoje odeljenje za leukemiju i rak gde su tvoje bebe mislile da si im ti majka… Kako su samo bila ružna ta deca a koja je ljubav izbijala iz tebe

185

prema njima, a prema meni si se ponašala kao da sam bila neko neželjeno dete, ili neka prljava mala tajna koju obe moramo da krijemo pred tvojim anđelima. Ne bi me ni zagrila, niti dodirnula pred njima, da ne bi bili ljubomorni. I terala bi me sa njima da pričam, da jedem. I svi oni su to međusobno delili ali bez mene… autsajderkom koja je imala zahtev da bude voljena iako zdrava. Majko nisi bila u pravu ali se divim tvojoj hrabrosti da ne budeš u pravu na tako human način.

Mnoge žene to rade ali se pretvaraju. Ti se nikada nisi pretvarala, obe smo znale da tako mora biti i da je moja ljubomora nesuvisla isto kolika i stvarna i bolna. I ja sama više volim one kojima sam potrebna nego onima kojima nisam. I ja sam pokušavala što više da pobegnem od svoje bebe zato što joj nisam bila potrebna. Ali mi ti nisi dozvolila da napravim tu grešku sa mojom bebom. Govorila si mi, nisam bila u pravu molim te nemoj moje greške da ponavljaš, ja sam tako mnogo pogrešila… A onda bi pocrvenela i rekla, bože moj Mina pa ja o tebi pričam kao o nekom drugom… naravno da nisi bila u pravu i opet bi isto tako uradila, samo si mi popovala i znala si da te nikad neću poslušati… ali si se takođe plašila da učiš žene na transgresiju… Nevidljiva škola Matrimoniuma…

186

28. avgust 2000.
Juče sam pričala o jednom jako teško periodu u mom životu kada sam ostala bez novca, bez stana, sa pretnjom da će mi moja mala ćerka biti oduzeta. I to sve kao čisto nasilje. A ti si zapravo iza toga stajala: da bi me naterala da se vratim u red. Vidiš posle svih ovih godina sam ti oprostila, promenila si bila mišljenje i protiv svoje volje si priznala da nisi bila u pravu. Nikad ti zapravo nisam poverovala da si ti verovala da nisi bila u pravu, već si samo bila izgubila bitku a ne i rat. Kao Staljin.

29. avgust 2000.
Moji snovi su sad već postali košmari u kojima uživam: stvarni su i imaju neke nove zakone i dimenzije prema kojima je život nešto drugo, novo i krajnje zabavno… manje odgovoran i tragičan…
I u mom snu bila je neka ogromna vatra, sa velikim plamenovima koji su izbijali iz zidova, iz instalacija, moj san je bio zapaljen…

30. avgust 2000.
Osećam se kao da sam trudna, trudna od ovog pisanja tebi. Ništa me drugo naročito ne zanima osim da tebe vraćam u život.
Sklopila sam oči, bolesna sam, imam groznicu, htela sam da se odmorim… a miris tvog pogreba se uvukao svuda oko mene kao miris sveže ispečenog

187

hleba. Tvoj pogreb; divno zalečenje i srećno sećanje.
To su vrednosti koje preostaju iz sopstvenog života. Vrednosti koje postaju predmeti. Kada se telo raspadne i umre, kada više ne može da izdrži život, da diše i da se kreće i da misli i da radi i da sunce odražava… onda sve okolo ukazuje na telo koje nedostaje. Kao negativ film, ono što nedostaje vidi se kroz sadašnjost… Scenografija života postaje veća od uokvirene, dovršene…

Sada kada si mrtva, ja sam samo polubesmrtna, sve dok i otac ne umre…

Vraća mi se glas mog oca dok spavam. Sa onim njegovim konačnim rečima: Jale, umrla je mama, Jale, umrla je. Bilo je rano ujutru kada je zazvonio telefon, bila sam u polusnu, i čekala na te reči… glas mu je zapevao i uzdisao, tanak i popustljiv… ali ženski glas u mom ocu. Sve smo to vrlo pristojno obavili, svi… zahvaljujući našem rodu, kulturi, bilo čemu. I Jale, to je moj muški nadimak koji je on koristio za svoju devojčicu iz milošte… kada bi bio ljut zvao bi me Jasmina sa mnogo oštrine u tonu. Ali ovaj muški Jale uvek je premošćavao tu prazninu između njegove muškosti i moje ženskosti. U krizama izgubimo pol ali sačuvamo zato imena.

188

Kao da ističe vreme iz ovog peščanog sata, sve pišem histerično, tajno i odano… Rekla sam godinu dana i sve se završava, idem dalje, ali se opsesivno držim reči pokušavajući da zaustavim vreme, naročito u krevetu, kada se reči i vremena pomešaju. Moj san je postao brod za ovu knjigu.

31. avgust 2000.
Bože kakav mesec ovaj avgust, kao neki klovn u suzama od velikih emocija… opet snovi Majko… Cele noći sam sanjala da smo zajedno u onom našem slobodnom od života i smrti prostoru, i ti si bila trudna: bila si u petom mesecu ali ja nisam bila u tvom stomaku, bila sam tvoja prijateljica, tvoja ćerka, i ti si bila moja ćerka. Brinula sam o tebi kada sam saznala za trudnoću… Kada si bila trudna sa mnom povraćala si, čak si dobila i injekciju koja je mogla dete da ošteti ali u to vreme se nije znalo i samo su privilegovani pacijenti to dobijali.
Čuvala si me kao neku tajnu tako da niko nije mogao da te optuži da si seksualno biće… Epa u mom snu ja sam tvoj stomak učinila javnom stvari: moja želja da imam sestru ili još jedno dete… Ta želja isključuje svu drugu decu osim moju ili tvoju…

1. septembar 2000.

189

Očigledno se opraštam od slika iz svoje prošlosti, tako što ih vraćam sa nekin značenjem. Upravo sam čula zvuk tvog glasa kako peva uz jednu italijansku reklamu na televiziji… neka glupa reklama “Pasta del capitano”, a ti pevaš uz nju, vesela što živiš u Italiji, gde se sve pevalo: čak i ime paste za zube. I dok mi je tvoj glas zvonio u ušima, oprostila sam se i od Italije.

Kakvo je samo ovo konfuzno političko vreme! Ne znam ni sama šta da mislim. Ne mislim da si u pravu ali mi se ne dopadaju ovi novi ljudi i njihove ideje. Oni su sve ideje protiv kojih si se ti borila i kojih si se plašila, misleći da su surove i opasne. Ceo svet se raspada, možda ću pronaći svoje ideje negde na đubretu, male ideje koje su preostale iz pokvarenih velikih ideja… Kako čovek može da preuzme vlast i vlada ovim groznim svetom?

Majko, moram da ti kažem nešto novo: otac mi je upravo telefonirao, umro je tvoj prijatelj sa planine pre nekoliko minuta. Vas dvoje ste bili jedini koji su voleli cveće i decu na planini. On je gajio svoju baštu a bio je penzionisani funkcioner. Hteo je da me pozdravi kad sam bila na planini, pre nekoliko nedelja da očistim ormane, ali ja sam odbila, zbog tebe, što nema tebe. Tako da će sada on prvi tebe da vidi.

190

Matrimonium je i tvoje gajenje cveća, tvoji prijatelji, svaki odnos koji si imala sa cvećem ili ljudima bio je obojen tvojom matrimonium odanošću.

2. septembar 2000.
Očev rođendan, prvi bez tebe: on više nije ničiji muž, sada je udovac i ne može da se ljuti što je njegova žena, ti, osoba koje više nema opet zaboravila da mu je rođendan. Ove godine je zaista besan što nisi doživela njegov rođendan. Napravio je veliku zabavu, inače ih nikad nije priređivao za rođendan, obično kaže, nisam ni siguran da je to zaista moj rođendan, u moje vreme decu nisu odmah upisivali. Ali mislim da si ti stajala iza toga. Vidiš, ti nikad nisi pratila rođendane zato što nisi znala ni koja je godina ili dan… i moj si rođendan zaboravljala.
Miran je ovo rođendan bez tebe. Postajem generalno govoreći smirenija osoba, borim se ludački da budem smirena i odjednom sam izgubila onu stalnu tenziju u stomaku: dođe i prođe ovih dana samo kad me neki oblik govora ili ponašanja podseti na tebe i na tvoj način emotivnog razmišljanja, a to je uvek išlo pravo na moj stomak.
Otac i ja se ne radujemo, naprotiv, bez tebe sva zabava, svađe, problemi, bolovi u stomaku, opuštanje s pićem, promene rasploženja su

191

nestali: tvoj nehajan i preziriv odnos prema smrti unosio je izvesno osećanje večnosti.

4. septembar 2000.
Danas je veoma težak dan: pada kiša, nemamo struje, neka topla i jaka kiša kao za vreme bombardovanja pre više od godinu dana: bombe, politički strah i bes, ljubav, očaj, anksioznost… osećam kako se svi ti delići spajaju u nekom drugačijem obliku. Čak i izgledam drugačije u ogledalu: i starija i mlađa. Struk mi nije tanak ali jesu obrazi, izgledam kao stara mlada devojka…
Verovatno ću i umreti u ovom obliku ako umrem dovoljno mlada: izgledaću verovatno bolje nego ti u tvojim godinama zato što sam se borila za svoj preobražaj. Ali konačno sa ovom teškom kišom mogu da kažem: preboljevam sve, pa i tebe, bez žaljenja, i sa jako malo suza…

Gledam televiziju, uklapa se u odelo normalnosti, i odelo realnosti: nema ostatka, bez staklića i komadića… stvarnost savršeno odgovara svakom komadu normalnosti…

Ovde su posleratna vremena, ali ti to ne bi ni primetila, s obzirom da su svi ratovi bili tvoji a nijedan moj, a za tebe, ratovi nikad ne prestaju.

192

Dobila si moždani udar gledajući televiziju, vesti sa Kosova, o tome kako Srbi napuštaju svoje domove pošto su pobedili u ratu protiv NATO-a. Nikada nisi priznala poraz, dobila si udar dok si mi govorila: nisi ti osvojila Kosovo prema tome nemaš prava nikome da ga daš. Pre nekih dvadeset godina, otac jednog mog prijatelja pisac, doktor Jevrejin s Kosova umro je sa sličnom porukom: čuvajte mi Jugoslaviju, čuvajte mi Kosovo.

Kada si na samrti govorila o Kosovu bila sam ljubomorna i tužna. Nisi govorila o meni, o svojoj unuci, govorila si o teritoriji koju nikad nisi ni videla, i o manastirima, ti koja si mrzela crkvu, i koju si kao prava komunistkinja zvala opijumom masa…

Svet se uopšte ne popravlja, naprotiv, siromašniji smo, bolesniji, stariji, više zli nego pre deset godina, ili čak i od onda od kada si ti umrla, samo pre deset meseci. Ali moja samokontrola i samopouzdanje su se povratili: pregurala sam ovo teško iskustvo i čuva me kao neki štit, kao neko strašno životinjsko iskustvo. Ako se eksponiraš upucaće te… da li je to sreća ili možda matrimonium?

5. septembar 2000.
Dala bi mi svoj život ali nikad moj nisi odobravala.

193

Moja sestričina Biljana rođena je na današnji dan 1959. a umrla je 10. novembra 1998. Videla sam je kad se rodila i kad je umrla. Kada se setim njenog prelepog lica i velikodušne ličnosti, pitam se šta se to desilo između ta dva datuma. Bila je nemoguća, jaka, umetnička i samodestruktivna ličnost, i imala je intenzivno divlji komad života… ono što me brine je skriveno nasilje i surovost kome sam bila svedokinja kao starija sestra. Ona je bila ta pametna, osetljiva, divlja; omiljeno dete, imala je sve darove ovog sveta, zajedno sa nasiljem, prema onima koji imaju sve darove. Kao žensko dete (tražila je da je zovemo Bez ideja) pretrpela je još jedno specifično nasilje: nad superiornom ženom koju baš briga što je superiorna. Svi su u Biljanu bili zaljubljeni ali kad bi muškarci počeli da razgovaraju sa njom ili bi glavom bez obzira pobegli ili bi je pretukli. Surovost patrijarhata donela joj je preranu smrt, a slabost Matrimoniuma je popločala taj put. Biljana je imala svoju majku, moju majku, svoju baku i mene na svojoj strani, ceo život i sve to nije bilo dovoljno da preživi. Znam žene kao što je ona bila koje su preživele i to dosta bedno. Nasuprot tome, ona postaje tajna, priča, tema za krivicu, za sve nas koji je nismo zaštitili. Nismo uspele da je podržimo, ti mene nikad nisi, a ja nju. Među nama je vladala ljubomora i

194

zavist, a sve smo bile gubitnice kad bi se poredile sa muškarcima… a oni su joj jednostavno sve oduzeli zato što nisu mogli da podnesu njenu moć kao što jednostavno ne mogu da prežive uzvišenu moć koju neke žene nose.

6. septembar 2000.
Razgovarala sam sa jednom mojom bivšom drugaricom o tvojoj smrti. Nekada sam volela tu ženu ali sam prestala u međuvremenu. Nekada sam imala majku a sada je nemam. Bila sam iznad situacije; ona nije ništa slutila o mojim bivšim osećanjima, primetila je da se nešto promenilo na gore u našoj komunkaciji a to je da se videlo da ja više nemam šta da izgubim, bila sam nedodirljiva… Pobegla je od mene uplašena.

7. septembar 2000.
Danas je datum smrti Karen Bliksen; spisateljice o kojoj predajem, i šta još, ne bih sada znala pravu reč: divim joj se? Ne zapravo, ne znam ni sama zašto držim njenu fotografiju iznad svog pisaćeg stola, zašto sam njene knjige prevela i zašto razmišljam o njenom životu sa ljubavlju i mržnjom…
Svake godine se setim datuma njene smrti: kao i danas i poredim je sa tvojom. Moja ravnodušnost raste dok moj preobražaj postaje konačan. Prilagođavam se svom novom svetu, mojoj

195

budućnosti: pronašla sam ovaj nov oblik, mršava sam kao neka stara mlada devojka, kosa mi je svetla, kao u neke stare žene, kao u bebe, govorim jednostavno, kao neko ko zna i previše ni o čemu. A to jeste Matrimonium Karen Bliksen: to je njena priča koja sada iz mene izbija, zašto me je pre mnogo godina pridobila kada mi još i nije bila potrebna. Ta žena je falsifikovala svoje biološke godine i svoju istoriju i konstrusala je bolju stvarnost, živela je na šampanjcu, virtuelnoj ljubavi i fikciji sve dok nije umrla od iscrpljenosti u 77. godini života, slušajući klasičnu muziku. Mogla je da mi bude majka, mogla sam ja da budem ona… I ona je bila moj Matrimonium: moj duhovni Matrimonium. Ne treba da si ljubomorna na nju majko, ili na njenu smrt: tvoja veličina je da si ti živela samo za mene, a Karen Bliksen je sasvim suprotno: mnogo nas je u ovoj Matrimonium vezi… ali i to je Matrimonium.

8. septembar 2000.
Izmišljam reč matrimonium svakoga dana, suprotstavljam je Patrimoniumu, i svakog dana reč dobija na značenju, sve dalje od originalnog značenja, Brak.
Ovo nije književnost, ovo je tvoja priča, ovo je psihoanaliza i žao mi je što sam tako sirova, ali su me sve ambicije napustile. Želim samo dobro da se osećam, da budem neranjiva kao nekada kada sam

196

bila dete, i kada sam mislila da majke nikad ne umiru.

Ego mi je umro… svuda sam, svuda gde je dobro, u živim ljudima ili stvarima… moj ego bio je satkan od moje ljubavi za tebe…

9. septembar 2000.
Prošle godine na ovaj dan bila sam u Veneciji, na filmskom festivalu i bila si ponosna na mene: nisi tražila da vidiš film, plašila si se da te ne naljuti. Zapravo si bila sigurna da hoće, nikada ti se nisu dopadale moje političke opcije, ali je sada cela stvar bila otišla predaleko: moj uspeh se više nije dao kontrolisati, morala si s njim da izađeš na kraj. U mom filmu ti govoriš, ti igraš ulogu ućutkane žene, supruge i majke koja se neprekidno svađa, zanemarena. Tvoja poslednja uloga…
Ovih dana mnogo tvojih prijatelja umire; vesti pljušte kao grad… prelete mi glavu i emocije ovlaš. Tvoja kuća na planini, tvoja bašta, tvoji susedi… na neki način svega toga više nema, kao posle rata. Rat je to bio majko, ne samo tvoj, bio je to rat u našim životima, u našoj zemlji, nevidljiv rat, dobrim delom, postmoderan rat, surov rat i platili smo ga rođenim životim, i celim, kao ti.

197

Gledam u te prazne kuće kao u neke piramide drevne civilizacije u kojoj sam odrasla. Učim kako da odustanem od vlasti u slučaju da postanem ogorčena kao ti i tvoji susedi, generacija koja je dovela do ovog rata. Niste vi hteli rat, ili smrt, ali se niste ni plašili, niste imali milosti za sve koji nisu hteli da njima vladate. I tako se i desio rat: do poslednjeg dana mislili ste da ste nepobedivi. Sećam se pogleda u tvojim očima kada si umirala: bio je to pogled koji je odbijao da prizna smrt bilo skromno bilo s poštovanjem. Divila sam ti se i zavidela sam ti na tom stavu, ali nisi bila u pravu.

10. septembar 2000.
Rođendan još jedne voljene drage; ovo je poslednja godina da ću ga osećati, neću se ubuduće mučiti s tim sećanjima, osećanjem krivice.
Moja rođaka, mentalno bolesna u starosti, čija je majka izvršila samoubistvo i koja je dvaput pokušala da se ubije, je zapravo za mene bila simbol osobe mentalnog zdravlja, čitavog svog života, sve dok nije umrla kao luda žena u ludnici. Bila je pametna, obrazovana, bogata i lepa. Bila je takođe i majka moje umrle rođake. Ali imale su mog rođaka za muža i oca. Uzeo je njihove živote u svoje ruke zato što po njegovim rečima one nisu mogle same da ih vode. Bio je

198

lekar, imao je sve kvalifikacije da bude ubedljiv. Dakle majko, ja sam bila dete, i videvši to muško nasilje shvatila sam da nešto nije u redu, sa tim mojim rođakom, izbegavala sam ga, plašila ga se. A ti? Ti si bila njegova starija rođaka, mogla si nešto da učiniš, znala sam da si i ti videla nasilje. Možda sa neke druge tačke gledišta, ali kad su dve žene koje smo obe obožavale počele da venu mogla si nešto da učiniš… ti si međutim njih osuđivala za njihovu slabost, zato što su žrtve. I čak i pošto su nestale, nisi prestala da ih kriviš. Osećam se krivom, zbog tvoje krivice i njihove prerane smrti, ali obećavam da neću više. Moje žaljenje, moj Matrimonium traje samo ovu godinu…

Da li ti trebaju podaci, argumenti za moje priče? Nikad ih nećeš dobiti majko, poslednja piše istoriju… a ja sam poslednja kojoj je do nas stalo… ovo je najbolje što možeš da dobiješ…

Draga moja majko, zaboravila sam da pišem o tvojoj kao i mojoj tajni, suviše sam stidljiva, posesivna i obična srpska ćerka, tvoja: moja majka nikad nikoga drugog nije volela do mog oca i mene. Nije tačno, jeste volela i druge ljude i to jeste bila njena ljubavna tajna. I moja tajna zapravo ima veze sa tvojom, da nije moje tajne i tvoja bi ostala tajna. Zašto pišem na engleskom opet… pokušala sam da napišem nekoliko redova o

199

tebi na našem jeziku, na mom maternjem jeziku. Matrimonium reči i pozlilo mi je… Taj mi jezik donosi ružne uspomene i strahove kad ga pišem. To je jezik na kome mi moji voljeni sude: insajderi, saučesnici…

To je jezik cenzure i autocenzure. To je patrijarhalan jezik Patrimoniuma.

11. septembar 2000.
Tačno u ponoć imala sam jak nagon da izvršim samoubistvo i da falsifikujem nesrećan slučaj; čovek može da se pretvara pred ćerkom, ona bi to spremno poverovala jer bi joj to omogućilo da se lakše nosi sa budućnošću, ali ti majko, ti nikad u to ne bi poveravovala sa tvojim osećanjem krivice i obaveze, čak i da nije istina. Čak i da me kamion ubije ti bi pomislila da sam sama to tražila i da je to tvoja krivica. Tako funkcioniše Matriomonium u samoubistvima: on je sam po sebi samoubistvo i ne dozvoljava da ga nesreća prebriše.

Ali samoubistvo je tako nezgrapan i sirov čin: da ostaviš za sobom svoje odrtavelo beživotno telo namerno. Žene se pred sam čin dobro doteraju. Gledam zato u tvoju fotografiju i znam da si živa, nikad nisam prihvatila tvoju smrt. Grlim tvoja ramena i ljubim te. Ako odem neću moći više da te grlim, ni tebe ni moju ćerku, nikad više. A

200

sada nema načina da vas obe imam, vi ste na dva različita mesta a ja sam negde između. Kakva šteta.

12. septembar 2000.
Što manje želim da pišem to pišem više, plašim se ovog oproštaja od svega što sa tačke gledišta jedne opsesivne ćerke deluje važno. Čak i moj život postaje pozornica, javna pozornica grčke drame.
Danas kad sam ušla u tvoj stan da rasteram moljce, da sačuvam krzno, tvoje stare peškire, krpe, sve si čuvala s ljubavlju, podjednako voleći stvari – osetila sam se važnom kao Kleopatra, kao Julija. I jako sam se uobrazila: velika glumica sam ja: hrabro sam ušla u tvoju sobu, prišla tvom krevetu smrti i zagrlila sam tvoju senku. Konačno sam bila spremna da sednem na mesto na kome si umrla, čak možda i da odremam. Htela sam da povratim moj krevet, moju majku, ali sam samo zagrlila senku tvoje smrti, reprodukujući svaku njenu sekundu, iako nisam bila prisutna.
Koga briga za radost jednom kad se udaš imaš decu, govorila si. Nisam znala šta to znači: da li je to značilo da nisi imala potrebu, vreme za radost, ili da si dobila radost iz braka i dece? Valjda i jedno i drugo, moj odgovor na sve dileme je uvek, i jedno i drugo…

201

13. septembar 2000.
Ovih dana otkivam da život ne stoji u mestu, da svaki moj pokret nosi neko značenje, neku posledicu, razlog i da može da mi donese radost… Otkrivam da nisam nevidljiva i da niko i ne želi da budem nevidljiva. Otkrivam da nisam savršena ali da nikome uopšte do toga nije stalo, da zapravo ljudi niti su savršeni niti teže da budu savršeni. Otkrivam da mogu večno da živim i da kontrolišem svoj život. Majko ovo zakasnelo otkriće je tvoje delo. Bila sam tvoja lutkica u tvom životu lutke, ruke sam držala kao lutka u izlogu, i delimično sam bila žrtva pshologije lutke. Ali dišem i žao mi je što sa mnom ne dišeš…

14. septembar 2000.
Imam jak nagon da rodim još jedno dete. Znam to osećanje. Znam da mi dođe kad sam usamljena, kada ne vidim budućnost svom duhovnom radu, kada osećam bol i nedostatak ljubavi. I sada znam da bi bez tebe to bio pakao. Jesi zloupotrebila svoju matrimonium moć ali zahvaljujući tebi sve je bilo moguće. Mazila si me i ubedila da bebe valja rađati i voleti. Devojčice još više. Moja drugarica kojoj je majka umrla kad je bila mala rekla mi je: nikada mi nije nedostajala sve dok nisam dobila ja svoje devojčice. Potrebna si mi

202

sada majko da bih rodila još jednu bebu: bebe se ne rađaju bezbedno izvan Matrimoniuma. Sećam se kako bih se budila rano ujutru, bili su divni dani kao ovi sada, topli jesenji dani, sunčani i aktivni, i kako bih mazila moju bebu. Ti bi nam dala doručak i onda bismo otišle u park, ceo dan. Uveče bih ti donela moju bebu kući, stavila je u krevet a ja bih izašla u provod da se zabavljam i hvalim svojom bebom. Zatvoren krug ljubavi: matrimonium, beba, sunce… A sav težak posao iza kulisa, kuvanje, čišćenje, novac, brige, vređanja, ti si se o tome brinula. Ja sam živela u snu koji si ti meni učinila dostupnim. Sećam se, igrala si i nikad nisi spavala. Nikada te ranije nisam videla tako srećnu. Danas idem da posetim trudnicu koja treba da se porodi. Moram da joj pomognem da izgubi strah a ja svoju nesreću. Ona ne treba da se plaši a ja ne treba da sam nesrećna, ali žene nikad nisu mudre. Nikad ne umeju da uživaju u svojim malim živtima kao da su veliki, kao što jesu.

15. septembar 2000.
Sinoć sam konačno otvorila kofer moje mrtve rođake. Stoji tu već više od godinu dana i čekam da ga otvorim, hoću od njenih spisa da sastavim knjigu, kao što sam joj obećala. Obećala sam joj i njen stan ako preživi a knjigu ako ne. Obe opcije su je jako radovale: nikad nije imala ni

203

jedno ni drugo iako je imala neke druge stvari koje ljudi obično nemaju: lepotu, inteligenciju, avanturu…
Starinski kofer, porodični, možda je bio tvoj, možda tvoje sestre. Ima tvoj porodični znak. Kad sam ga otvorila porodične fotografije su ispale: mogao je da bude i moj kofer. Da li je ova Matrimonium roba čemu? Njen kofer mogao bi biti i moj ali samo prvi deo jednog života: detinjstvo i rana mladost. Izgleda kao ja na fotografijama, zajedno se smejemo, nosimo istu odeću, čitamo iste knjige, pišemo iste stihove, kratke priče, besmislice, bez sentimentalizma, bez depresije, bez banalnosti… Ona je manja, oštrija i lepša, jača, da, bolja sestra… A ja više nisam ljubomorna na nju, platila je visoku cenu za to što je bila nestrpljiv anđeo. Ja svoju plaćam, što sam spora, ljubomorna i sebična. Pošto sam se dve godine rasturila osećanjima, zaspala sam kao panj sa živopisnim snovima mene i nje zajedno i srećne. Imala sam sreće što sam je imala čitavih 39 godina. U međuvremenu si ti umrla majko i morala sam da spakujem svoj nevidljiv kofer, tebe da spakujem zajedno sa mojim emocijama i suzama i da nastavim dalje. Gledam se u ogledalu svakoga jutra i daleko sam starija posle nedavnih noći, meseci, godina. Okrenula sam se ka svom novom životu sa svojim muškarcima ali bez tebe. U Biljaninom zelenom koferu leži i moj život, sve

204

te fotografije koje sam zaboravila. Moja rođaka me je tu držala a ja njenu fotografiju na klaviru. Dve verzije jednog istog života.

Tako mali kofer! Sve se vidi: njene dijagnoze iz bolnice, dijagnoza njenog muža. Znala je odavno da je bolesna i čuvala je tajnu od mene opasnu i neodgovornu… od drugih ljudi i mene kao trudnice. Moj anđeo je bio nemoralan, i mene je mogla da ubije, i moje dete… ili je bila ljubomorna, ili zavidljiva… ili samo uplašena?

Da li si i ti to znala majko?
U tvojoj porodici biti bolesna bilo je sramota. Nije čudo što sam ja jača, jer vas dve, moje bliznakinje, vi ste bile moj porok: pustila sam te u izvesnom trenutku, i ti si i otišla… Opraštam ti a ti ćeš meni što sam preživela. Govorim o gubitku prijatelja i rođake onda kada izgubimo žensku solidarnost. Dešava se kad se zaljubimo, kada padnemo u drogu ili poroke, ili jednostavno kad se raspadnemo. To jeste pad.

Moja ćerka će biti slobodna i divlja, izvan matrimoniuma u opasnom slobodnom prostoru za žene. Ali ona je nova vrsta žene.
Mi smo tražile istinu ali smo i lagale jedna drugu. Sećam se lica moja rođake i njene radoznalosti da shvati istinu, i one svetlosti kojom je obasjavala moj um ali je onda veštačka

205

svetost droge razbila našu magiju, počele smo jedna drugu da lažemo jezikom osvajača.

Pad moje rođake počeo je kad smo se rastale i kad se ona zaljubila u glupo posesivnog muškarca i u drogu.
Otišla je u Amsterdam, živela je na ivici, između umetnosti i droge i velikog novca, završivši u internacionalnom zatvoru, uhapšena od Interpola. Izgubila je sve: novac, ljubav, drogu… Ja sam je prihvatila natrag, odvela sam je na planinu. Bila sam trudna, htela sam da razgovaramo i da se ona skine. Htela sam njen um natrag, tako jedna divna pamet, najoštrija i najnežnija koju sam ikad srela. I htela sam ga u zdravom telu. Jedne noći probudilo me je lupanje: nečujno sam bauljala po mraku, kao neki lopov. Videla sam moju rođaku kako glavom udara o zid, dok joj krv teče niz lice… Zagrlila sam je a ona je plakala kao neko dete. Znam da je teško mala, rekla sam joj, ali uspećeš. Njena krv je bila po mojim rukama, spavaćici, po čaršavima…

Godinu dana kasnije, u istoj kući, spram istog zida, moja tvrdoglava beba počela je da udara glavom o zid da privuče moju pažnju. Pojavio mi se duh, još uvek je u toj kući, ubeđena sam.

Biljana je takođe bila i žrtva svoje ljubavi prema umetnosti. Bila je isuviše bistra da ima

206

telo, naročito telo žene. Umetnost je smrtonosna za sve one koji nisu kreativni, već koji je samo konzumiraju, bez granica… Ona je bila isuviše savršena da bi bila kreativna, ona sama bila je kreacija. Samo sirovi mogu da traće vreme bruseći i gradeći ono što znaju da nemaju. Ali ona to nije znala, potrošila je uzalud svoj savršen um na sirova posla, uglavnom muška, onih muškarca koji su imali snagu moć i drogu da je poklope i da je vrate na zemljinu težu. Onih koji su joj omogućili da oseti svoje telo, da zaboravi osećanja, anksioznost, misli.

Ovde sam sa Matrimoniumom, koferima i mirazima. Sasvim je normalno što si sve to meni ostavila: obaveze, žaljenje, bol, čišćenje, pisanje, objašnjavanje… ja radim sav prljav posao i trebalo bi da se osećam privilegovanom što imam tu mogućnost. Ali ti si imala svu zabavu, vi nevaljale neposlušne devojke.

17. septembar 2000.
Upravo sam saznala da moja rođaka treba da rodi treće dete, imam neko čudno osećanje da zapravo više živim sa vama dvema mrtvim nego sa mojom trudnom rođakom, koja razgovara sa mnom, čiju decu grlim… Da li bi isto tako bilo da sam ja trudna?
Upravo sam čula nove političare iz opozicije kako traže od svih starih da glasaju kao njihova deca,

207

za svoju decu, da bi mogli da žive zajedno sa svojom decom… da bi bila sa njima a ne u inostranstvu… Majko ti nikad ne bi popustila, znam.

18. septembar 2000.
Sanjala sam kako si me poljubila u obraz, toplom rukom pomilovala a da je neko prošaputao: volim te, pođi sa mnom… sve sam htela da napustim… i nešto mi govori da si to opet ti. Bile smo savršeno normalne majka i ćerka a ovo sada već liči na perverznu ljubavnu priču.

19. septembar 2000.
Pišem gluposti, emocije su mi traljave, nemam koncentraciju i dosadno mi je… izbori su i gužve svuda po gradu, imam strah od novih ratova iza ćoška, novih bombi, ali ovoga puta, bez tebe, sve će biti drugačije: nemam neprijatelja, nemam unutarnjeg neprijatelja, onoga koji te tera da progledaš a tvoji izbori inače pobeđuju, ko god da pobedi deo je tvoje priče. I mrtva pobeđuješ, ti kojoj ništa više ovde nije potrebno a ja gubim od mrtvih.

20. septembar 2000.
Čula sam da je žena pisac mojih godina umrla odmah posle tebe. Sećam se kako sam pre pet godina pila crno vino i posle prve čaše počela

208

bih zapravo da plačem zato što sam se setila kako ćeš jednoga dana ipak umreti. Ali mogla sam i ja da umrem.
Teško osećanje krivice, sećanje: bila sam u Americi, šest nedelja i tri dana, ćerka mi je telefonirala, pateći što smo razdvojene ali praveći se da je odrasla. Kad sam se vratila rekla mi je: najteži trenutak mi je bio kad bih spustila slušalicu i kada sam znala da još puna tri dana neću moći da te čujem. Zaboga, ja sam mislila da nešto lepo radim, a ti majko i ti si patila sa njom. Sve vreme njenog detinjstva si me upozoravala: ja sam napravila grešku, i uvek ću se kajati što sam propustila neke trenutke s tobom kao detetom jer sam mislila da je nešto drugo važnije. Druge stvari su bile druge stvari, one prve su bile nevidljive.

21. septembar 2000.
Upravo sam čula ženu kako kaže; moja majka nam je pružala bezuslovnu ljubav, i to je bilo savršeno za mene i moju porodicu, sve dok nije izvršila samoubistvo u 61 godini.

22. sept. 2000.
Deset meseci od kako te nema. Pada kiša a i toplo je, i ovo vreme bi ti teško palo, politički prevrat, gubitak moći i zdravlja u istom trenutku. I ja moram s tim da izađem na kraj kao

209

neko ko mora da pobedi. Kada se dođe do osvajanja moći, odmah ti padne na pamet kako ćeš je izgubiti: kako ću ja izgubiti zdravlje i pamet u korist ovih mladih oko mene… Sada smo svi na istoj strani, u istom rovu, ali ne može tako biti večno, moramo da se rastanemo i diferenciramo.

Očevi se odnose prema svojim ženama u matrimonium ugovoru u patrajarhalnom društvu kao prema stoci. Žene se bave fizičkim i teškim poslovima Moj otac je oduvek iščekivao da budem genije u javnoj sferi a neko ko će najskromnije poslove raditi za njega u kući.

23. septembar 2000.
Još jedna ženska matrimonium surovost. Surovost s kojom ćerka pošto postane žena odbija da bude deo majčinog života. Ali meni je to bilo dozvoljeno u matrimoniumu. Ispričala sam tvoje tajne, tumačeći ih i sudeći im. Ti si mi to dozvolila da radim. Kada se nekoliko godina kasnije moja ćerka pobunila protiv mojih knjiga i laži mislila sam da neću preživeti taj udarac. Ali nisam se usudila da se bunim ili svađam. U Matrimoniumu moraš da pustiš da bi preživela. Kao sa detetom sa specijalnim potrebama, moraš da barataš koncima kao da ne postoje… i pojedeš sva govna, ako je to potrebno, i da ćutiš. Pitam se šta se

210

dešava kad imaš muško dete, šta je surovije, Patrimonium ili Matrimonium?

Danas sam otišla u tvoj stan, kad sam stigla do kapije bila sam ti, otvorila sam kapiju tačno onako kako bi je ti otvorila, dostojanstveno, i krenula prekoputa da glasaš. Glasaću ovaj put za svog čoveka, prošla su tvoja vremena, majko i ti si prošla. U onom trenutku kada sam bila ti u hodniku, setila sam se kako si mi pričala da si izgubila svoj venčani prsten upravo na tome mestu, prsten koji si ti sama sebi kupila posle niz godina braka ali koji je tebi najviše označavao brak. Kakav je to bio Matrimonim. Setila sam se još jedne priče moje bake tvoje majke. Porodica je imala par starih minđuša. Svakih nekoliko godina neko bi iz porodice izgubio jednu a onu drugu bi onda pretvorili u nešto drugo, prsten, ukras. Ali posle izvesnog vremena pronašli bi izgubljen komad da bi izgubili onu drugu. I tako decenijama, i ja dan danas imam samo jednu…

24. septembar
Noćas sam sanjala opet da te tučem sa takvom strašću da sam ruku povredila. Ti si stajala uspravno i nisi poklekla u svom političkom stavu i namerama. Onda sam se ja osetila nemoćnom i počela sam da plačem. Danas sam mog oca vodila

211

pod ruku da zajedno glasamo za opoziciju bez tebe. On je rekao, hoću da vidiš da glasam za tebe a ne više za tvoju majku. Ona je bila tvrdoglava osoba ali sa predivnim srcem. Isuviše si surova kad o njoj pišeš. Izgleda da sam te potukla majko ovim glasanjem, i sramota me je što tučem mrtvu ženu.

25. septembar 2000.
Ne mogu da poverujem u ono što se zbiva, svi su potukli svoje roditelje, mrtve ili žive i opozicija je pobedila na izborima.
Majko, ti si izgubila, nisam o tebi razmišljala 24 sata, niti sanjala o tebi niti te igde videla. Ti tvoji koji su izgubili nisu više deo tebe. Ti si bila moj surovi anđeo, ovo su obični skotovi i farsa tebe. Drago mi je što nisi ovde da vidiš kako trijumfujem, ali ja se tako ni ne ponašam, bez tebe nisam ni imala koga da pobedim. Pobede se mere veličinom neprijatelja.

26. septembar 2000.
Opet sam te sanjala kao svog cenzora, putujemo zajedno a ti me grdiš: šta god da radim ne valja, i tada ja zaista počinjem da radim nedozvoljene stvari, da bih zaslužila svoju kaznu. Ti ne primećuješ razliku, gubim se moralno. Sanjam da smo u vozu, u vagonu, ne dozvoljavaš mi da

212

otvorim prozor ali ne reaguješ kad otvaram kofer i bacam sve stvari kroz prozor…
Da li sam i ja takva majka? Koja nebitne stvari stavlja ispred univerzalnih vrednosti? Menjajući univerzalne vrednosti, brkajući ih… uništavajući univerzum i praveći od njega zatvor?

Sada razumem šta znači Matrimonium nasledstvo: kada ti umre majka a ti kročiš u njen dom a ona je još uvek živa. Nema takve stvari kao što je mrtva majka, svaka majka je biblija svojoj ćerki.

27. septembar 2000.
Majko, nemam vremena za tebe, zauzeta sam čišćenjem slavnog istorijskog ormana. Izbacujem tvoje istorijske heroje: kriminalci i diktatori i ozbiljni jalovi muškarci koji su napravili tvoj život ali moj uništili. Posle ovog istorijskog čišćenja, posle Cezarovog kraja, Neronovog, Staljinovog i Miloševićevog, ostala sam sada samo sa tvojom pričom.

29. septembar 2000.
Čuj ovo sada; lutam izgubljena na nekoj železničkoj stanici u velikom gradu koji dobro ne poznajem, to nije moj grad. To je čuveni grad iz mojih snova, ima planine, more, tramvaje i vozove, ima velike i male kuće, ima rečju sve. Epa taj grad je očigledno moj život. Ne sećam se

213

u mom snu ime metro stanice na kojoj treba da izađem, ili ulice gde treba da idem ali moram negde da se vratim gde sam ostavila nešto važno i intimno: neki kofer, bebu? Vozovi mi tutnje iznad glave, gotovo me ubijaju ali ja sam Ana Karenjina koja neće da izvrši samoubistvo… Konačno sedam u voz i koristim svoj instinkt. Prepoznajem mesta i imena koja prolazim i pronalazim mesto na kome sam ostavila svoj život… Bio je to košmar koji se pretvorio u pravu nagradu…

Majko, danas smo opet na ulicama i bunimo se protiv tvojih vođa, tvoje ideologije. Nisi živa i ne možeš da brineš ali ti nikad i nisi brinula za svoj život, niti moj kako to majke obično rade, plašeći se hapšenja, da neko maltretira tela njihove dece, tela koja su one rodile i gajile. Ne, ti si se samo plašila mojih pogrešnih izbora, ne bi ti toliko smetalo da mi povrede telo ako bi me to vratilo na pravi mentalni put.

30. septembar 2000.
Juče sam srela jednu tvoju rođaku, staru i bolesnu ženu kao što si i ti bila, ogorčenu i ljutu. Kao što si i ti sama bila postala, pa ipak neka jadna i bedna kopija tebe. Postala je još ogorčenija i ljuća u ovoj političkoj situaciji u kojoj je potpuno izgubila svoju društvenu moć. Rekla mi je izazovno, kao da razgovara sa svojom ćerkom, spremna na borbu: možete me ubiti, sada

214

kada ste pobedili, vi Nato izdajice i ubice. Isto je govorila i svojoj ćerki, svojim unucima. Iz stomaka me je uhvatio napad mržnje. Živnula sam od mržnje kao nekada kada si ti bila živa. Tako mi je bilo drago što si mrtva u ime pristojnosti svih nas.

2. oktobar 2000.
Toliko sam na ulicama da sam napustila našu ljubavnu prepisku u ime novog života bez tebe. Tako ti je to sa svim ljubavnim pričama i bolom zbog smrti i smrću bola, sve dok iznenada zaborav sve ne prekrije kao neka jaka droga…
Ovih dana, neke slike mi proleću koje bi mogle da mi nanesu osećanja i suze, ali ih ja profesionalno teram…

Svih onih puta kada si me kaznila mislila sam da zaista nisam u pravu a zapravo sam se samo plašila da jesam u pravu i da me zbog toga kažnjavaš: to je jednostavna psihološka reakcija ljudskog bića. Vidim je danas u opštoj političkoj represiji: zahvalna sam ti što si me naučila šta je to represija. Zaista sam te volela i znam da si i ti mene volela, a to nije slučaj u političkoj represiji, gde je čovek samo anonimni predmet.

5. oktobar 2000.

215

Rekla sam da ću pisati dvanaest meseci ali život se ne priklanja tim šemama, bar ne moj, ne ovde gde ratovi nikada ne prestaju. Nemam više vremena da te oplakujem, sama sebe oplakujem, besna sam što sam opet popustila tvojim argumentima, tvojoj politici, i sada kada te više nema. Što nisam dovoljno jaka i gruba da prevaziđem moju toleranciju i nežnost. Na ulicama se borim za svoj go život i nešto malo budućnosti i drago mi je što nisi više živa. Ne bih podnela tvoj zatucan um u ovoj situaciji, tvoje mešanje, sve te tvoje loše osobine koje sam toliko dugo trpela. Stvarnost i politika su opasni, moji unutarnji i spoljnji elementi. Tvoj predsednik majko mora da se povuče i da nam dozvoli da ga zaboravimo, ako ne i ubijemo. Ako si već ti to učinila može i on.

6. oktobar 2000.
Sinoć je majko tvoj predsednik srušen, narod s ulica je to učinio. Jedna devojka je zbog njega poginula, mogla sam ja da budem ona, zvala se Jasmina. Parlament mu je zapaljen, onda njegova TV zgrada umeća i laži koju si ti toliko volela, a tvoj stan je upravo između ta dva zdanja. Zamišljala sam kako bi sve to izgledalo da si bila živa: suzavac svuda oko tvojih prozora, ti alegrična, bez lekova jer si pod sankcijama, tvoj stan u opasnosti, od plamenova i pobesnelog sveta

216

kao što sam ja. Kao za vreme bombardovanja kada si zatvorila prozore i ignorisala stvarnost svima nama govoreći, pobedićemo, moramo da pobedimo. Epa upravo je tako izgledalo kao da si bila tamo: tvoja unuka je dobila alergijski napad od suzavca, tvoj muž se uplašio plamenova i pljačkaša koji su obijali stanove a ja sam bila s druge strane barikada: borila sam se, pisala i brinula za zdravlje mojih neprijatelja. Ali bez tebe sve je bilo jednostavnije: lakše je boriti se protiv očeva i pobediti ako majke nisu tu i na njihovoj strani. Kao u incestu. U pitanju je samo moć. Dobro je što nisi bila tamo, ponavljam. Moje oplakivanje se skraćuje iako ono nema veze sa pravi bolom.

8. oktobar 2000.
Tako sam slobodna i promenjena da se osećam kao duh: grozota diktature se polako gasi. Majko draga, tvoj nestajući predsednik se zaista loše ponaša, kao i ti kada si shvatila da gubiš zdravlje i moć. Ponaša se kao da je još uvek na vlasti spreman sve da nas poubija ako treba. Ali ti nisi bila ubica, niti tupavi ubica kao on, pa ipak njegova dvojnica. Žena i moja majka pa ipak ideološka bliznakinja jednog monstruma. Matrimonium i Patrimonium moje istorije.

10. oktobar 2000.

217

Najdraža majko, danas u tvom stanu, sve vreme smo ćaskali onako sitno politički bez tebe. Zaista si mi nedostajala. Svi sada pljuju po našoj prošlosti, političkoj i privatnoj. Ti to nikad ne bi. Ti bi branila našu prošlost, naše dostojanstvo. To je bila tvoja ideologija, tvoj život, tvoj izbor ali je bio i moj život, iako sam ga mrzela.

Moj otac želi da ga povedem u svetlu budućnost ali ja nemam svetlih ideja. Imam svoj žal, moj smisao za muziku i umetnost, moju ludu intuiciju i sve me to tebi približava više nego ocu koji hoće konkretnu svetlu budućnost a ja da budem njegov vođa. Ne mogu više ni da pratim ali ni da vodim.

12. oktobar 2000.
Čitam knjigu jedne ćerke koja se seća svoje majke kao što se ja tebe sećam. Neprekidno jecam. To je pravi rat ova ljubav između ćerke i majke, tako stara, tako nepromenljiva i uvek originalna i jedinstvena. Iako ne mogu da dokažem da je nešto novo, majko, ja znam da naša ljubav nikad nije bila opisana ni u jednoj knjizi. To je kao neki raj koji žena često proživi kao pakao, pa ipak kao neko nebo, daje nam kontekst, daje nam smisao, svim tim malim stvarima od kojih je napravljen život, lična i jedinstvena priča koju svako ljudsko biće kao takvo zaslužuje.

218

14. oktobar 2000.
Nije istina da sam te prebolela: dok sam spremala fioku naletela sam na tvoju čitulju a tvoja fotografija me je pravo u stomak pogodila. Vreme ne leči tako što menja prošlost, vreme slaže nove komade, atome, zrna… od čega god je napravljeno vreme, i kao prašina pokriva stare bolne dane. Ali kad se prašina obriše iz bilo kog razloga, rana je još uvek tu: vreme nikad ne umre niti zauvek prođe… mi koji trošimo i stvaramo vreme trebalo bi toga da smo svesni.

15. oktobar 2000.
Majko, odlazim sutra, idem u Italiju. Ti si imala udar 21. oktobra 1999. U podne, moj otac i tvoja rođaka ušli su u tvoju sobu zato što nisi bila ustala i izdala naređenja za taj dan. Bili su izgubljeni, bez tvojih naredbi i bez prava da preuzmu vlast u kući. Našli su te u teškom stanju: gušila si se u sopstvenom povraćanju, oči su ti bile prevrnute, tvoje malo telo samo u grčevima, mokro i prljavo od sopstvenih tekućina, ali si se još uvek borila… Otac mi je dramatično telefonirao, rekla sam, zovi hitnu pomoć i odbila sam da prihvatim hitnu poruku. Toliko mi je puta to radio ranije, uvek mi je pretio tvojom smrću ili svojom. I svih ovih godina te pretnje su učinile da oguglam i da se spremim na vaše smrti.

219

Setila sam te se prethodne večeri kada sam te obišla: pričale smo o Katji Rićareli, staroj operskoj pevačici iz la Skale koju sam išla da slušam. Rekla sam ti da mi je žao što ti ne možeš sa mnom, ali ti si rekla, nema veze, srećna sam što ti ideš, ja ću gledati na televiziji italijanski film. Ionako se ne osećam dobro, vrti mi se u glavi, jedva sam stigla do vrata kada si zvonila. To je bilo naše zbogom… sada već godinu dana kasnije, ti si ista majko kao kad smo se opraštale, ja sam se promenila, koja sam morala da se borim sa vremenom kao prašinom; ja sam bila mala devojčica tada, a sada godinu dana kasnije, odrasla sam. Telo mi se jednostavno promenilo, kao i telo moje ćerke za ovih godinu dana.

16. oktobar 2000.
Torino
Došla si da me posetiš posle jednog predavanja: Imala sam na sebi tvoj elegantan italijanski kostim, u godinama kada si ti živela u Italiji. Bila sam preobučena u tebe i ti si još jednom došla, kao na Krfu letos, preobučena u slepog miša. Ušla si u moju hotelsku sobu i čestitala mi na predavanju i eleganciji. Ja sam se prestravila kako ti izgledaš, od tvoje smrti i uplašila sam se da ćeš se ljutiti što sam obučena u tvoju garderobu i što izigravam tebe. I onda sam te isključila iz svog života. Sakrila sam se u orman

220

među tvoju odeću a ti si posle nekoliko minuta udarajuću slepo o zidove i skičeći nemoćno pronašla prozor i otišla. Žao mi je, ali kad si ti okolo, čovek nikad ne zna šta može da se desi.

22. oktobar 2000.
Danas je godišnjica od kada si se razbolela i umrla potom za mesec dana, počinje odbrojavanje. Ali danas je takođe i datum kad je poljski kardinal postao Papa. Ti si bila moj papa, koincidencije nikad ne prestaju da nam nešto saopštavaju putem kodiranog jezika. Čak i pogrešne emocije uvek su tačne.

23. oktobar 2000.
U tvom kaputu u Budimepšti, na obali Dunava hladnog zimskog dana, plačem. Danas je godišnjica mog legalnog matrimoniuma: dana kada sam se udala za muškarca, autsajdera i postala deo spoljnog sveta. Neizbežno me moj Matrimonium podseća kako sam usamljena i sama bez tebe za koju sam prvo bila udata.

26. oktobar 2000.
Naše mesto je bilo mesto straha: ti si strahovala za moj život a ja za tvoj, od prvog dana od kada sam se rodila a ti to preživela s obzirom da sam se rodila naopačke. Bio je težak porođaj za nas

221

obe i ti to nikad nisi zaboravila i mene si na to podsećala.
Kada pomislim na tebe setim se velike tamne rupe, ti lebdiš u tom prostoru a ja te držim za tvoju nežnu ruku u strahu da te ne izgubim. Sada je sve to u mojoj glavi, ti, naša crna rupa, naš slobodan pa ipak bedan život.

28. oktobar 2000.
Malo po malo te gubim, živopisno te se sećam u nekim polustanjima između sna i jave, moje razumevanje tebe bledi čim otvorim oči. Tvoji prijatelji koji su nekad bili tvoji politički istomišljenici, odustaju od svojih ideja suočeni sa stvarnošću ili sa mnom. Preuzimam kontrolu nad svojim životom i nad svojom državom, kao i svi oko mene. Možda si ti mislila da moraš da vladaš do samog kraja ali znam da si zaista brinula da mi sami ne umemo. Majke potcenjuju iz ljubavi. Majke vređaju iz ljubavi, majke nisu pouzdane ličnosti kada je u pitanju procena osoba koje vole.

Moram da kuvam, moram da čistim, moram da brinem o svemu i svima… bez tebe, crna rupa izvlači svu moju energiju. Govorila si, svakog dana toliko truda a na kraju dana ništa se ne vidi. Naravno mi brinemo o životu, to postaje vidiljivo samo kada prestane. Vidljivi su samo nedostaci,

222

praznine, rupe u životu. To je neka vrsta magije ili magičnih trikova, ono što majke izvode.
Ali mi u nju verujemo kao u Deda Mraza.

30. oktobar 2000.
Moji snovi postaju lagani i nepovezani, kao kada sam bila mala a ti u njima ona blistava ličnost, iako je tvoj život ipak bio jedan mali tužan život, bila si jedna mala diktatorka koja se pretvarala da je Boginja…

31. oktobar 2000.
Polako me hvata tuga ali ovo nije depresija. Dobro se osećam. Ulazim u poslednje dane sećanja na tebe. Na pragu sam novog života: sa slabom energijom i velikim zahtevima. Nisam više u stanju da traćim vreme kao nekad kada sam imala majku sa metlom u ruci da počisti moje đubre. Čitam knjigu o tome kako ćerke pišu pesme o svojim mrtvim majkama, iz velikih osećanja. U mojoj knjizi ja te režem, spaljujem, uništavam… Čak ni ne zavidim tim drugim majkama i ćerkama, za mene su one slatkiši, nezdravi ali vrlo inspirativna književnost… Nisam ni pokušala da pišem takvu knjigu, odmah sam počela ono drugo. Proganjala sam čak i sećanje na tebe… kakva sam ja surova zverka…

223

Menstruiram jako. Kada se rodila moja ćerka imala je neku malu menstruaciju. Vrisnula sam ali rekla si mi, ne brini, to je tvoja krv, ona još nije slobodna od tvoje krvi. Ja sada menstruiram tvoj život majko, tvoju krv, smešno je da ti više nemaš telo već moraš moje da koristiš…

Puštam se u jezik krvi i vulgarnosti, nisam ja ta vrsta spisateljice a nas dve nismo imale tu vrstu odnosa majke i ćerke, nikada nismo pominjale reči kao što su menstruacija, trudnoća, abortus. Naravno da smo kroz sve to prolazile ali u tišini i konspirativnoj zaveri od jezika… Sada popušta moje strogo vaspitanje i moj vaspitan mozak. Ovih poslednjih dana koncentrisaću se na skaradnosti, na one reči od kojih danas žene prave književnost a od kojih smo se mi krile u našoj ženstvenosti. Pol i telo nikad nisu bili naše teme, naprotiv, to su bili naši neprijatelji i još uvek jesu; da nije bilo pola ili tela ti bi još uvek bila ovde.

Vidim te u zreloj jabuci na pijaci, u obliku oblaka na nebu, u mom svakodnevnom kuvanju, zahvalnom i nezahvalnom, banalnom i svetom poslu onih koji pretvaraju svoju ljubav u hranu. Juče me je žena koja brine o ocu branila od njega, iako je mojih godina, on je plaća, bliža je njegovom načinu razmišljanja nego mom. Ponela se kao da mi je majka, i koristila je tvoje reči. Volela sam je kao što bih tebe volela. Svih ovih

224

meseci mislim da sam pretresla sve tvoje fioke i ormane. A pronašla sam samo dve tajne među tvojim, tvojim papirima, nakitom, cipelama… toliko si mnogo stvari imala… a samo dve male tajne. Jedna koverta sa tvojom lekarskom skromnom platom sakrivena u jednoj čipkanoj salveti i jedna flaša viskija. Novac za nekog odbačenog rođaka? Tvog brata s kojim nisi govorila? Pijanca? Za tvoju bolesnu snaju? Možda neku prijateljicu?

Viski, u našem domaćinstvu bio je asocijacija za korumpiranost. Mora da si ga sakrivala poslednjih dvadeset godina ili više, kao što si krila svoje prijatelje komuniste na tavanu za vreme rata, dovodeći u opasnost živote svih ukućana.

Dve tajne ali kao tajne neke male devojčice: bez tajnih telefona, fotografija, bankovnih računa, dece, ljubavnika, ubica, stanova… Moja priča o tebi je da zapravo ti i nisi imala neku priču a sve tvoje priče su bile varalice. Nisi htela da vidimo da si ti jedna nevina devojčica koja je bila upravo ono na šta je i ličila: neko ko voli operu, italijansku modu, dobro pivo i lak smeh…

31. oktobar 2000.
Vanredno stanje u mom domu, štampa nas opseda jer su upravo pronađeni dokumenti tajne policije u kojem se svi mi pominjemo, moja porodica, moja kuća, sve preko mog muža koji je poslednji video

225

živog novinara koji je ubijen u Beogradu aprila 99. Mog muža su pratili. On je svedok kao i neko ko može da potvrdi autentičnost dokumenta, kao i naredbu za ubistvo od strane Miloševićeve tajne službe. Šef policije odbija da da ostavku: ako to danas ne učini, nova vlada će morati. Ježim se. Pre samo nekoliko meseci srela sam udovicu ubijenog novinara, držala ga je za ruku kada su ga upucali u glavu s leđa u samoj zgradi gde su stanovali. Ne plašim se za moj život, nisam ni onda usred bombardovanja kada je ubijen novinar. Moj instinkt da preživim kao da je iscrpljen… mora da sam još veći idiot nego što sam mislila. O moj muž me je već na to upozoravao ali pošto ja nikad nisam imala neko mišljenje o svom radu kao ni kriminalnom delanju policije, te dve stvari nisam mogla da povežem. Vidiš izgleda da je u sve to umešan takozvani prijatelj mog oca. Izgleda da su naši životi na ovom tlu više glumački nego spisateljski, drugi ljudi bi o nama trebalo da pišu s obzirom da mi sami propustimo najočiglednije. Tako sam zbunjena i ispražnjena da jedva mogu da razmišljam: ne želim čak ni da pišem o ovome, ionako je to priča mog muža. Ja sam unutarnji element, idiot koji ne može da bira roditelje, roditeljeve prijatelje. Hoću oca da pitam koliko su njemu pretili, koliko je morao da ćuti. Pretpostavljam da je moja majka dosta znala i zbog toga je pred kraj života bila toliko

226

uplašena. Pričala je nepovezano, u polusvesti, sećam se kako mi govori, pazi, nemoj da ideš u Nemačku, prate te, paze na tebe… jadna žena nije mogla da kontroliše tok tajni a ja nikad nešto naročito nisam slušala njene priče. Uvek sam mislila da su paranoidne i staromodne kao i sve druge komunističke priče. Na žalost svet u kome smo živeli do pre nekoliko dana je njihov skript a mi samo žrtveni jaganjci… idioti. Moj muž piše svoju priču, a on je uvek imao osećanje ako ne već i znanje šta se zaista dešava. A ja? Ja sam samo bila provodnik smrti ka njemu. Rok da šef policije podnese ostavku je večeras, ako ne učini to možda bi trebalo da se odselimo, naša adresa je po novinama svima, sa imenima… čak i moje ćerke. I svi imamo različita imena i prezimena zahvaljujući mom feminističkom stavu, više zvučimo kao bader majnhof grupa nego prava porodica.

1. novembar, 2000.
Mesec tvoje smrti, odbrojavanje, opraštanje, kraj jedne godine žaljenja, put preko okeana, dan mrtvih a juče noć veštica… šta još – danas sam zvala jednog šnajdera da mi popravi tvoju bundu. Pitao me je kako hoćete modernu liniju? Rekla sam nemam pojma. Pitao me je da li treba da bude veća, rekla sam opet ne znam. Šta znači velika moderna, samo neke reči koje hoće da obeleže

227

razliku u vremenu i prostoru između mene i tebe. Nešto što brojkama može da se izmeri. Epa draga damo rekao je, donesite tu bundu pa ćemo da vidimo šta ćemo. Poverila bih vladu tom šnajderi pošto mi je to lepo rekao.

2. novembar 2000.
Godišnjica ubistva Pazolinija pre dvadeset pet godina, dan katoličkih mrtvih svetaca… Sedela sam sama u mračnoj sobi moje prijateljice iz Rima Laure Beti kada je zvala policija i javila njegovu surovu smrt. Trebalo je da joj ja saopštim to. I jesam, zamalo da prenosioca poruke nije ubila. Poštedela mi je život ali samo što sama sebe odmah potom nije ubila. Njenog najboljeg prijatelja velikog pesnika su masakrirali iz mržnje i besa prema homoseksualcima, politički nekorektnim.
Sedeći u mraku, bez struje, potpuno sama, čekam da mi se ćerka vrati kući bezbedno.
Niko se nije usudio da saopšti vest Pazolinijevoj majci.

3. novembar 2000.
Noćas sam sanjala jedan užasan san: sanjala sam da me je moj muž ostavio i otišao sa tobom. Bila si stara ali živa. Prevarili ste me i ostavili u nekoj bašti u društvu neke engleske porodice koja me takođe nije htela, a vi ste otišli na džez

228

koncert. Pratila sam vas, tražila sam objašnjenje, ali u porodičnim raspravama objašnjenja su uglavnom suvišna, a ti posebno majko nikad nisi ništa objašnjavala ni meni ni sebi.

Shvatila sam iskreno da sam ceo svoj odrasli život čekala da ti umreš, da bih bila slobodna. Mi jesmo surovi kao što nas mitologija opisuje.

4. novembar 2000.
Danas je dan kada Srbi odlaze na groblje kod svojih mrtvih. Ti bi bila jedina koju bih ja obišla da imam vremena. Ali nemam, moram da kuvam, da vozim ćerku u školu i tebi bi se dopali moji izbori. Posetiću te neki drugi put. Samo oni koji ne žive sa svojim mrtvima u glavi moraju da to pešice obavljaju.

5. novembar 2000.
Imitiram mog oca, dva majmuna, dva klona, kao što sam rekla… Pitam se da li bi ti se dopalo da nas vidiš ovakve. On te je sada zamenio sa tri žene, a ja to isto radim, zamenjujem te i sve zamenjujem i pravim sistem oko sebe u kojem su drugi ljudi predmeti ili sateliti. Osećam se samodovoljno i vrlo efikasna. Nisam zaista dobro a ponajmanje srećna, ali nema mesta na ovoj

229

matrimoniumskoj planeti za sreću. Ali možda si to upravo i uradila, našla mesta…

7. novembar 2000.
Snaga iluzije je bila tvoja velika snaga, tolika snaga u jednoj tako maloj ženi. Vidiš nedostaje mi da sa tobom pričam, ne o politici, već da pričam sa tobom kao sa prijateljicom… Ali mi to nikad i nismo, da li to majke i ćerke ikad rade? Znam da je bilo nekih situacija u kojima si razgovarala sa mnom kao da ti nisam ćerka i tada bi bila tako pametna i smirena, tako epa: čitav svet bi iskočio iz tvog glasa, pokreta, koraka… Znala si kako da od ljubavi napraviš pristojnu vezu.

8. novembar 2000.
Majko želim da prestanem ovo da pišem, hoću da pišem za druge ljude, ne za nas dve. Neću da čekam godišnjicu tvoje smrti. U panici sam. Ne znam šta da radim u ovim ozbiljnim situacijama osim da ih nateram da prorade kako treba, kako neko drugi kaže da treba, a ne po mojim pravilima. Majko pusti me na slobodu malo. Vratiću se i doneti pravdu za sve majke i ćerke i mrtve. Promena je na putu i ne mogu više da joj se oduprem, moram da je prihvatim.

9. novembar 2000.

230

Lepa obogaljena Mica, žena s ulice, koja ceo dan provodi na svom pragu i pije pivo, odjednom me je na tebe podsetila, i dok sam odbacivala sliku iz glave ona se još više izbistrila. Ruka joj je deformisana, i tvoja je bila: roditelji su joj je polomila još kad je bila dete da bi bila uverljivija kad prosi, a tvoju je reumatizam obogaljio. Obe ste držale tu ruku na sličan način, i sakrivajući je i pokazujući, istovremeno. Obe ste debele, oko stomaka, ali nosite težinu kao krunu, elegantno i sa stilom. Obe ste male i dosta grube ali dobre. Obe ste skaradne, ali poštene i iskrene na toliko mnogo drugih načina gde su ljudi obično iskvareni. I obe imate taj izazovni pogled ljubavi i poštovanja prema meni, koja u svakom trenutku može da se pretvori u bes i agresiju. Majko, uvek sam mislila da je Mica moj alter ego, zapravo si ti kao Micin alter ego, moj alter ego.

Mnoge opasnosti vrebaju našu ljubav. Kada sam se ja rodila ti si vrištala od straha i bola i sestra me je brzo uzela od tebe. Kada su ti ponovo doneli bebu ti si je pogledala i rekla, ovo nije moja beba. Oni su ti rekli, gospođo, nije na vama to da odlučujete. Proverili su bebinu narukvicu ali ti si je i dalje odbijala. Nisi htela da je uzmeš u ruke i podojiš a kad su

231

ti je ostavili na krevetu, raspovila si je i našla dokaz, beba je bila dečko.
Kada je sestra opet došla ti si vrištala, vratite mi moju bebu, gde je moja beba, panika je rasla na celom odeljenju… svi su tražili tvoju bebu. I našli su me kako mirno sisam na grudima Romkinje. Moja lažna majka me je predala mirno mojoj pravoj majci i bez tragičnosti uzela svoju bebu i nastavila da doji.

Ti si bila sigurna da sam ja tvoja beba, ali ja više nisam. Pitam se da nije moja Ciganka susetka tvoja ćerka a ja samo klon?

Između mnogo očajničkih osećanja koje sam preživela s tabletama, noćnim morama, neverovatno osećanje radosti spram smrti je preovadalo. Moj otac ga ima ali je on stari borac. Suočio se sa smrću kao mlad čovek, naučio je da uživa u opasnosti i preživljavanju. Moji jednostavni, tvrdoglavi ali krhki rođaci iz tog siromašnog i surovog kraja gde se prema ljudima odnose kao prema robovima, kao bednicima, kao ženama, a gde se žene oblače kao muškarci da bi bolje prošle, znaju da uživaju u smrti. Danas popodne sam ja uživala u tvojoj smrti, posle neprospavane noći u strahu da mi i otac ne umre. I pomislila sam, u slučaju njegove smrti, ja bih jedina ostala živa, sama na svetu, kao čudo života, u transu… Osećam se blizu toj grani moje porodice koja mi je bila

232

daleka. Našem domu, našoj kulturi i razmišljanjima. Bila si u pravu sve dok stvari idu kako treba, ali kad me je pogodila beda i kad sam postala bespomoćna, morala sam da nađem put do svojih jačih korena. Neću da se vratim u svoj život od pre deset godina, pre ratova, bola i surovosti. Bio je to mek i tužan život u kome sam bila deprimirana i bez energije. Sve ove strahote koje su mi se dogodile učinile su me daleko boljom osobom.

11. novembar 2000.
Moja jedna drugarica je osamnaest godina vodila

brigu o svojoj majci u depresiji: lepoj velikoj ženi koja nikad nije bila prisutna sa svojim detetom ali koju je ova očajnički volela. Pomislila sam kako ja tebe čuvam na taj način: međutim ja sam brinula o svojoj ćerki, obe smo. Imala sam sreću što sam bila i majka a ne samo ćerka.

12. novembar 2000.
Ova tranzicija mora da se okonča na dan tvoje smrti pre godinu dana: ne mogu da izađem na kraj sa ovim modernim tiranima valjda zato što to i ne želim kada vidim koliko su zahtevni bez ikakvog valjanog razloga. Ljutim se i trošim svoju energiju na ljutnju. Tvoja doba su bila herojska a ti si bila ta mala vatrena lopta koja je

233

odigrala svoju istorijsku ulogu bez primedbe. Nikad neću prestati da ti se divim zbog toga i uvek ćeš mi takva nedostajati.

Kada si počela ozbiljno da se razboljevaš pre nekoliko godina, povukla si se u svoju sobu, u sebe, u svoje osnovne potrebe, napuštajući svoje prave emotivne potrebe: tražeći samo da budeš čista. Bila si opsednuta čistotom u svom životu, kao lekarka i kao ledi Magbet. Uvek si nosila rukavice, vodila računa o nevidljivim klicama boreći se neumoljivo protiv njih. Nisi bila navikla da tražiš, samo da daješ. I nije samo to bilo u pitanju, znala si kao realna žena, političarka života, da čak i kad bi tražila bila bi odbijena, uvređena i osujećena da ne bi dobila ljubav i brigu koju si ti dala. I zato si se povukla tiho. Znala si da stare žene ne samo što su beskorisne već i balast. Nisi htela da ugroziš porodičnu ravnotežu koju si ti zapravo napravila. Nisi čak ni tražila moju pomoć, kao žene i ćerke, nadajući se da će mene mimoići tvoja sudbina. Ali draga moja, evo me ovde, sa istim tim nadama za moju ćerku. I mislim da će ona uspeti: ona je od boljeg materijala, sebična i jaka. Ti jesi bila jaka, ja sam bila sebična, ali nijedna oboje.

14. novembar 2000.

234

Pre nekoliko godina kada sam živela u inostranstvu, već odrasla i nezavisna a ti si se već bila vratila u Srbiju, povlačeći se iz aktivnog života, još uvek nisam razumevala tvoj skript, moj porodični skript. Nisam znala za emotivno ucenjivanje čija sam bila žrtva. Samo sam pobegla od kuće misleći da svi to rade… samo sam znala da ćete i ti i moj otac pokušati da ugroziti sve moje emotivne veze sa svima tako što ćete od njih napraviti svoje, odsecajući im najbolje delove i upotrebljavajući ih u svoje svrhe. Bila sam kontrolisana, smirena i napustila sam vas. Ali posle nekoliko godina vrlo uspešnog i nezavisnog od vas života, doživela sam veliki slom. Vrlo ga se dobro sećam, bio je to užasan pad u prazninu identiteta, ljubavi, razumevanja, podrške. Ludela sam i zato sam odlučila da odem do kraja. Napustila sam svoj tadašnji život i sve što je u njemu bilo, od ljudi do dobara. Vratila sam se u svoje porodično otrovno gnezdo, u moju domovinu koju nikad nisam poznavala ali koje sam se plašila, spremna da podlegnem bilo čemu. Bio je to put ka mom srcu tame, bio je to prikriveni pokušaj samoubistva. Pre dvadeset godina, ali evo me i dalje ovde, još sam živa, tebe nema, otac odlazi, ja velika pobednica, umorna, sa sedom kosom, slabim nervima i labavim mislima, pa ipak tako mudra i zdrava. Da draga moja, povratila sam svoj identitet i život; sada tek vidim kakva je

235

velika iluzija bio taj tvoj san i kakva si samo bila glumica da mi ga serviraš tako ljupko, i koliko sam te volela majko, dovoljno da svoj život dam svojoj domovini majci.

16. novembar 2000.
Počinjem da napuštam svoje svakodnevne primedbe: juče sam imala neko prosvetljenje ali se tako brzo završilo kao munja, interiorizovala sam te, iskreno govoreći, posle godinu dana, ali najjače osećanje vezano za tvoju smrt je da to nije istina.

Čitam knjigu onu opet gde ćerka obožava i idealizuje svoju majku: pređimo na činjenice, ti si bila daleko bolja majka od te majke pesnikinje, nisi bila tako poznata ili luda, ali ja lično ne volim da provlačim bajke kroz naš odnos. Suze su mi u očima dok čitam tu knjigu. I naša se završava za koji dan, kao što sam obećala, predivne stranice su se isušile kao i moje suze uglavnom. Sada se ozbiljno balkanski i vojnički opraštamo jedna od druge: bez poezije, nema pesnika. Obe smo sakrile naše poetske vizije od sveta, čak i jedna od druge… pa zašto bi ih onda imala naša knjiga.

Vidiš, poenta u toj lepoj knjizi kao i u ovoj našoj je kao što sam već rekla: nećemo jedna

236

drugu da pustimo ali moramo. Živi moraju da žive, mrtvi moraju da nestanu, ali se to nikad ne dešava kao što ni živi nikad ne žive isto bez svojih nestalih. Držiš me i vučeš skoro svake noći; noćas sam sanjala o pešačkom delu grada gde su nekada išli tramvaji. Onda iznenada, to više nisi bila ti već moja tetka, tvoja sestra, prva draga koja nas je napustila, a onda ni ja nisam bila ja već moja lepa sestra… jedino što je ostalo je ulica sa tramvajima… lebdeli smo kao i ti likovi iz američke knjige, ljudi i vremena, smrt i nepravde i krv i sneg i to sve naopačke. Spoznala sam da nema zamene za bol, moramo da idemo dalje. Kada sam se probudila, imala sam samo jedno pitanje: da li su zaista ikad prolazili tramvaji tom ulicom?

17. novembar 2000.
Slike svuda lete, moja majka je bila ovde, tamo, nigde…

18. novembar 2000.
Približavamo se godišnjici tvoje smrti i dobro je. Planiramo hranu na tvom grobu, rakiju, hranu kod kuće, kao da si i ti tu. Dala sam svoj blagoslov: operacija je uspela. Ništa se nije promenilo kod tebe u kući, u tvom krevetu, tvojoj fotelji… još uvek te se držimo kao da si tu, kakvo je to nasledstvo, tvoj Matrimonium. Bila

237

sam sumnjičava u odnosu na svakog i svačiji pokret. Ovaj dnevnik to potvrđuje korak po korak, moje sumnje i bes. Spomenik tvog života koji se zove Matrimonium definitivno je sačuvan kao univerzalna vrednost: hrana koju ćemo jesti, reči koje ćemo izgovarati, običaje i mišljenja koja ćemo zastupati… samo se pitam da li treba da čuvamo tvoju stolicu praznu ili je to možda isuviše mračno… Moja fotografija visi na zidu odmah pored tvoje, ja sedim u tvojoj zelenoj fotelji, na prestolu, uverena sam da sam obavila svoju dužnost sa Matrimoniumom, muškarcima majkama i ćerkama.

19. novembar 2000.
Draga moja Majko
Odbrojavanje, samo jedna muva mi pravi društvo: ovog kasnog nezdravog proleća koje se sjurilo na Beograd, zbog tvoje smrti i bombardovanja, valjda, muve su pre vremena oživele, cveće cveta, žene ostaju trudne, starci umiru. Kao da je april, najsuroviji mesec… A ova muva je usamljena i izgubljena kao i ja. I tako me prati iz sobe u sobu a ja je puštam, kao da mi je kučence: isto tako sam se sa mačkom igrala, a sada s muvom… zamišljam tebe kao ovu muvu, mora da je to neki najmanji deo tvoje energije: neobična, neprirodna vremena…

238

20. novembar 2000.
Sinoć sam došla kasno kući. Otac mi je ostavio poruku na telefonskoj sekretarici, kaže ne oseća se dobro i da će da ide u bolnicu i možda tamo i ostane… stajala sam u kuhinji i iznenada neko ružičasto svetlo pocepalo je tamu i kuhinjsko svetlo se pretvorilo u munju koja je trajala nekoliko minuta. Vratila mi se slika jutra kada mi je javljeno da si umrla, nekoliko sekundi pošto se desilo: stajala sam na istom mestu, i dan je bio pun svetlosti, kao onoga kada si popila svoju poslednju kafu gledajući kroz prozor svoje sobe. Ti si majko ušla u kuhinju sinoć oko pola dva a ja sam bila potpuno obuzeta toplinom, nežnošću i osećanjem života i smrti. Sve se uklapalo u komopoziciju slike. Poljubila sam obojeni vazduh i legla da spavam, govoreći sebi: otac možda i neće umreti noćas, ali tako mi to radimo u porodici, rastavljajući se i sastavljajući kroz večnost. Pustiću ih da ulaze i izlaze i zagrliću moju ćerku, njihovu unuku, ali ne puštajući ih da joj priđu isuviše blizu. Mi smo samo jedna veoma pristojna porodica kada je kultura smrti u pitanju, gajili smo smrt od kako smo postali porodica… Sećam se kada sam prvi put ugledala svoju bebu, malo majmunče, i prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je: ona će jednoga dana da me sahrani. Bila je to srećna misao. Razgovarala sam sa strankinjom, s bebom

239

koju tek treba da upoznam dok ona raste velika a ja rastem mala.

21. novembar 2000.
Uzela sam tvoju haljinu i tvoju bundu i donela ih ovde u moj stan: danas spremam večeru za slavu u tvojoj haljini. Veče pre no što si umrla, poslednju noć koju si spavala bez mene da te držim za ruku, sedela sam sa ljudima i tog sveca slavila. Niko nije primetio kako raste moj bol. Neprirodna stvar u vezi sa umiranjem majke jeste ta što je majka naprirodnija pojava za sve na svetu i kada ona umre, kao da umre cela priroda sa njom, zajedno sa istinom, srećom, radošću, pravdom. Svi naši kontruisani odnosi raspadaju se u sekundi i majke postaju samo stranci koji rađaju neke druge strance, priroda je neko relativno stanje stvari, a muškarac i žena samo uzorak života na planeti, itd… Zato nisam poslednje veče sa tobom provela, zato što sam se celog života plašila da ćeš umreti ali zapravo nikad nisam poverovala da je to i moguće.

22. novembar 2000.
Divan dan, svaki dan je nezdrav i lep, topao sve do ranog popodneva, a onda iznenada postaje mračno i hladno. Ista takva je bila i godina kada je rođena moja ćerka, primetila sam promenu naživotu tada a u smrti sada. Priroda reaguje na

240

promenu energije… Ovaj divan dan na tvom grobu: jedemo i pijemo kao neki varvari… Moj otac kleči i ljubi tvoju fotografiju, s rečima, moja draga Vera, dolazim i ja, kao Kleopatra kada pruža ruku zmiji da je ujede, s rečima: Antonije, evo dolazim… Svi grobovi oko tebe su popunjeni sada… a ja sam potpuno prazna.

Jedan fizički detalj: celo moje telo od sinoć, deo po deo počelo je da se paralizuje bolno: dok smo završili varvarski ritual na tvom grobu – moja majka u vazni a njena slika u mermernom kamenu – moje telo više nije moglo da se pokrene. U tvojoj haljini, boje tvojih prelepih očiju dubokog mora… čudna haljina, u tvom kišnom mantilu, boje kasne jeseni tvoje mirišljave kose. U tvojoj dnevnoj sobi, za tvojim stolom, ali ne sedeći u tvojoj fotelji ili koristeći tvoje tanjire… neko je to drugi radio, sa ljubavlju, ali ja sam je mrzela… tu istu netrpeljivost imala sam prema tebi pre godinu i po dana za vreme večeri u čast godišnjice tvog braka… bombe su svuda padale oko nas, blizu tvog počasnog stola, a ti si se pravila da je sve u redu, tvoja politika, privatna kao i javna da ignorišeš sve činjenice i da izmisliš istinu. Prezirala sam te zbog toga i to nisam sakrivala… Sada prezirem ove realiste kao što sam ja koji su pobedili i privatno i javno i to javno opet pokazujem. Nedostaješ mi Majko, iako sam u tvojoj odeći, i

241

krećem se kao ti, ja nikad neću biti ti kao što si ti bila ja.

KRAJ

242

Ja moja multikulturna ulica

http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/feministicka94/multikult/sadrzaj%20multik.htm

Jasmina Tešanović

Ja i moja multikulturalna ulica

 Iskreno govoreći, ne znam čemu ova

knjiga sada kada izgleda da je sve gotovo

Za Biljanu

Hvala Stef, hvala Slavice

Sadržaj:

• ŽENE I RAT 
• O PRAVIMA I OBAVEZAMA PISACA
• BILJANA
• SEMMERING
• TAJNE I LAŽI
• LA VITA E BELLA
• ŽENE U CRNOM
• JA I MOJA MULTIKULTURALNA ULICA
• ŽENE KOJE CENZURIŠU
• ČEČENIJA
• ZA BOLJU SRBIJU
• PRISTOJNI LJUDI
• IZBORNA PISMA
• BALKAN

Beograd 15. maj 2001.

Sada kada izgleda da je sve gotovo, zauvek, danas kada moramo iz neke nove perspektive da dekonstruišemo te dane, godine najgoreg zločina i bola… ovi moji eseji mi deluju krajnje neadekvatno, neprecizno… Danas svi na svakoj televiziji ili radio stanici u mojoj zemlji govore bolje nego što sam ja tada govorila i zadovoljna sam, laknulo mi je, mogu da ćutim i da konačno od žene u crnom u pravom ratu postanem moja kraljica iz snova, Nefertiti, u virtuelnom carstvu lepote, ženske moći, monoteizma, demokratije, transseksualnosti…

I s obzirom da sam priznala istinu da zvučim sebi patetično danas ali ne samo danas već i onda kad sam to pisala, mogu samo da nabrojim prilike i prijatelje koji su me naveli da sve to napišem i kojima sam zahvalna na pažnji, razumevanju i političkom saputništvu da preživimo naša mračna vremena sa svedocima… Svi ovi tekstovi su zapravo pisani na engleskom, zato što mi ih je neko bio naručio. Zato što je spoljna politika prema insajderima bila nama važna, zato što za mene engleski jezik nikad nije bio strani jezik s obzirom da sam završila englesku školu i zato što je engleski jezik bio savršen u ovoj velikoj globalnoj aferi u kojoj ne samo da niko nije bio savršen već ni nevin.

Sve je počelo, ovaj moj apel za razumevanje i podršku, septembra 1997. kada sam se od feminističke underground spisateljice small-talk-a pretvorila u globalnu misliteljku: izvinila sam se zbog neznanja, nelinearnog razmišljanja, pomešanih jezika i osećanja ali sam uspela da dođem do nekih tačaka, valjda emotivno. Bila nam je potrebna pomoć i kada kažem “mi”, moram da priznam da sam se potpuno identifikovala sa srpskim narodom, i to je bilo prvi put u mom životu da sam shvatila da postoji nešto kao narod, pa još srpski. Pripadala sam mu i to me je činilo srećnom: sada je međutim gotovo s tim, opet ne pripadam nijednom narodu niti naciji, i to me takođe čini srećnom, ali u onom trenutku osećala sam se kao u transu, kao lažna misionarka koja drži predavanja i traži pomoć. Još jednom, valjda na svu sreću, izgubila sam tu misiju i identifikaciju. Samo da nikad više ne živim u tako zanimljivim vremenima u kojima moje reči postaju važnije od mog života.

Redosled eseja u ovoj knjizi je hronološki po vremenu nastajanja. 

Objavljeni su u:

Žene i rat, Letnja škola za Među-konfesionalni-kulturni-nacionalni dijalog i razumevanje, Lastovo, Hrvatska 1997; WIN Magazine, maj 1999.

Piščeva prava i obaveze, Konferencija u Oslu, septembar 1998.

Biljana, Feminističke sveske, 1998.

Semmering, Konferencija Evropskog saveta za kulturu, novembar, 1998;

Letere Internationale, Pariz 1999.

Tajne i laži, Index on Censorship, 2/ 1999.

La vita e bella, Guardian, 28 mart, 1999; Nordlys, Norveška, mart 1999; 

Philadelphia Inquirer, april 1999; ABC TV, april 1999; Dagens Nyheter,

[vedska, april 1999; Boston Globe, april 1999; Sorrisi e Canzoni TV, 

Italija, april 1999 ; La stampa, Italija, april 1999; Bastard, Hrvatska, 1999;

Viva, Argentina 1999; Brecha, Urugvaj 1999.

Žene u crnom, Beograd, ed. Johan Galtung: Die Zukunft der Menschen

rechte, Campus Verlag 2000; @ene u Crnom, Beograd 2001.

Ja i moja multikulturalna ulica, Biblioteka ALEXANDRIA 11-12, 2000.

Žene cenzurišu žene, Index on Censorship, 2/2000. 

Čečenija, Index/Dos’e na tsenzuru, 10/2000, Moskva

Za bolju Srbiju, Deutsche Welle, mart 2000.

Pristojni ljudi, Feministička letnja škola, 2000.

Izborna pisma, Free B92, septembar 2000; Philadelphia Inquirer, 2000;

Guardian, 8. oktobar, 2000; Themepark, London, 2001.

Balkan, Konferencija o Balkanu, Torino, oktobar 2000.

Žene i rat

Ovo će biti feminističko predavanje. Ali ako me pitate: da li je feminizam zastareo, zar to ne pripada šezdesetim godinama, nešto što više nije aktuelno, odgovoriću vam da feminizam možda nije više u modi, u svakom slučaju nije više pomodan, ali nije izvan upotrebe i pre svega, nije suvišan. I da vas podsetim da, sudeći po vašim godinama, svi ste vi deca feminizma ako ne i feministkinja. Političke promene koje je feminizam doneo poslednjih 40 godina, su  nešto što je daleko više promenilo društvo nego u svim prošlim vekovima, naročito kad su ljudska prava u pitanju. I, ovo moje predavanje će vam u nekim delovima pokazati da ono što vam pričam nisu izmišljotine i da je feminizam neka vrsta mentalnog zdravlja za sve građane koji veruju u demokratiju, u pravdu i pravnu državu. Da bi bio feminista/feministkinja ne znači da moraš da si žena, ili osoba koja je zlostavljana. Feminista/feministkinja je svaka osoba sa slobodnim prostorom koja se bori za bolji svet. Moj feminizam nije feminizam iz šezdesetih godina: bila sam isuviše mlada da bih bila feministkinja šezdesetih: moj feminizam polazi bar iz petnaestog veka. Pozivam se na spisateljicu Kristinu de Pizan i njenu knjigu koju ste možda pročitali koja se zove “Knjiga o gradu žena”. Ta knjiga naime tvrdi nešto u šta ja duboko verujem, a to je postojanje nevidljivog kontinuiteta ženske kulture, tradicije, možda čak i istorije. I rekla bih da ne verujem u biološku ženu ili muškarca. To je razlika koja je bila bitna u prethodnim društvima i pre nekih 25 vekova kada je biološka razlika određivala vrlo precizne društvene uloge. Bilo je opravdano da muškarci rade teške poslove a žene ostaju kod kuće i čuvaju decu, jer su muškarci bili jači a žene su bile trudne gotovo sve vreme. Ali danas, naročito u dvadesetom veku, dogodila se velika revolucija, dve stvari su je napravile stvarnom a ne samo mogućom, uništavajući biološkog muškarca i biološku ženu, ili bar čineći da biološka razlika između njih postane potpuno nebitna za društvenu konstrukciju uloga. A te dve stvari su: tehnološka revolucija koja čini da intelektualni rad postane dominantan u društvu a ne fizička snaga, a na drugoj strani kontracepcija, odnosno kontrola rađanja, tako da žene mogu da biraju trenutak kad će da zatrudne i rode ili ne, i vrlo retko su trudne čitavog svog zrelog života, koji se između ostalog i produžio mimo biološke reprodukcije. Iako više ne postoji ta biološka razlika iz starog društva, bar  25 vekova patrijarhalnog društva, jedinog koje ljudski rod do sada poznaje (matrijarhat je samo mit), ostala je psihološka razlika među polovima. Psihološka razlika, i nevidljiv kontinuitet (i ovde se opet vraćam na Kristinu de Pizan) različitih, možda paralelnih, možda suprotnih, možda ukrštenih načina postojanja u istom društvu, u istom svetu. Dakle ta razlika nije razlika kao u ogledalu. Ne bih rekla ni da je pitanje Onog Drugog kako bi muškarci rekli, da su Muškarci ovo ili ono, a žene Ono Drugo, Nepoznato, Praznina, za koje postmoderna tvrdi da je Žensko. Ne bih rekla ni da je suprotstavljena muškom svetu, niti paralelna niti komplementarna. Rekla bih samo da je to nešto što postoji kao odvojena i završena struktura, tradicija, jezik, sve vreme, jer nije moguće da nemaš sopstveni jezik ako već imaš sopstveni život, drugačiji od zvanično ustanovljenog života, javne verzije tvog života. To je kao neka zabranjena planeta, zabranjen način izražavanja, kao što u vreme dominacije latinskog jezika kao zvaničnog, u nekim zemljama, katolička crkva nije priznavala jezik na kojem je narod komunicirao. U tom smislu bih napravila paralelu sa ženskim jezikom. Sve vreme, svih ovih vekova imali smo muški svet u kome su i žene živele, još uvek imate jezik kojim su se žene služile, koji nije pismo ili zvanično kodiran. I ima samo nekoliko pisaca u svim vekovima, na različitim jezicima koji tvrde da postoji taj kontinuitet i koje pokušavaju da ga obelodane (uglavnom žene). Od Kristine de Pizan mogu da idem unazad do Hipatije, matematičarke koju su hrišćanski dogmati spalili jer nije htela da se odrekne svojih uverenja. Mogu da idem dalje do Kleopatre, do Nefertiti, ali sada već postajem isuviše stara. I da bih razjasnila šta mislim o feminizmu zasnovanom na psihološkoj razlici, pomislite sami, setite se u različitim prilikama kada ste bili ili u mešanom društvu ili u odvojenim muškim ili ženskim skupovima u zavisnosti od vašeg pola: konferencije, zabave, bilo šta. Vrlo dobro znate da ste se različito osećale. Ja sada tvrdim da ta razlika ima kontinuitet i da bi trebalo da ga istražujemo. A što se tiče feminizma, kako ja sebe smatram feministkinjom i politički angažovanom, u ovom trenutku, na kraju dvadesetog veka, mogu reći da to pitanje tretiram van svake sumnje kao jedno čisto ekonomsko pitanje. Zato što svi mi znamo da žene ne treba plaćati manje, ne treba maltretirati, a to se svakodnevno čini u bogatim kao i u siromašnim društvima i lako se može porediti sa pitanjem ropstva. Kada je nekada davno ropstvo stvoreno, robovi nisu imali kožu drugačije boje, govorili su isti jezik kao i njihovi gospodari, i nekad su bili i bolje obrazovani. Bilo je to pitanje novca i moći. Tako isto mislim da je pitanje feminizma, pitanje novca i moći.

Ovo predavanje će se odnositi na knjigu “Kofer” (zbirku izbegličkih priča sa teritorije bivše Jugoslavije, University Press of California, Berkeley 1997). To je zapravo kolektivni rad miroljubivih ljudi, uglavnom žena i obavljen je u vreme najgorih godina rata u bivšoj Jugoslaviji. Za mene koja sam spisateljica i koja ne može da promeni svet pisanjem, i s obzirom da nisam mogla ništa korisno da uradim kad je počeo rat i uništio mi život kao i svačiji, rad na ovoj knjizi je bio neka vrsta procesa zalečenja. Pokušala sam da shvatim šta se dešava i pokušala sam da odgovorim pišući na svoj način o ratu, kroz svedoke rata, kroz nevine svedoke ovog rata (s obzirom da su 95% ljudi stradalih u ovom ratu civili a samo su 5% vojnici, što je potpuno suprotna slika od onoga što se desilo u Prvom svetskom ratu). Znači, vidi se kakav je to rat bio. A ova knjiga, zbirka izbegličkih priča, svedoči da se mnogo vrsta ratova odigralo u bivšoj Jugoslaviji: nacionalistički rat, etnički rat, verski rat, građanski rat, ali su svi ljudi u jednom trenutku iz bivše Jugoslavije postali izbeglice jer su na ovaj ili onaj način bili primorani da  se određuju i opredeljuju: kojoj strani pripadaju, kojoj nacionalnosti (i kad su bili iz mešanih brakova, ili bez ikakve nacionalne svesti, kao što je većina građana rođena posle Drugog svetskog rata bila: Jugosloveni). Njihova etnička čistota bila je ispitivana. Knjiga je završena 1995, posle operacije Oluja u Krajini, kada je hrvatska vojska isterala oko 300 000 Srba iz te oblasti, i pošto je potpisan Dejtonski sporazum. Tada sam shvatila da postoje pobednici, s obzirom da su  potpisivanjem sporazuma ozakonjene tri etnički očišćene države. U tom smislu je ova knjiga nostalgična i romantična. S obzirom da su gotovo sve izbeglice s kojima smo razgovarali, pre Dejtona, tvrdile da će se vratiti kući i početi živote ispočetka čim se rat završi. Sada, kao što svi vrlo dobro znaju, nema načina da se oni vrate, te  države koje su ih izbacile, ista ta politika im ne dozvoljava da se vrate jer bi rat tada bio uzaludan, i jedini način da se preživi je prihvatiti tu stvarnost, ali mnogi od nas ne mogu da zaborave zločin i aroganciju etničkog čišćenja. Mogu da kažem da smo svi mi izbeglice čak i u rođenim zemljama, čak i ljudi kao ja, koji su ostali da bi sačuvali vrednosti kulture i civilizacije, naše ideje, lice grada koje zapravo nije bilo lice zvanične politike srpske vlade. Ali moj grad se promenio u međuvremenu, ljudi na ulicama nisu više oni od nekad. Oni su se promenili, pravila grada su se promenila, i u tom smislu kažem da smo svi postali izbeglice.

Počeću sa pričom kako je ova knjiga nastala. Kakav je ovo rat i kako žene izlaze na kraj sa bilo kojim ratom, sa bilo kojom konfliktnom situacijom u samom početku.

Mogu za sebe da kažem da sam politički idiot: ne čitam novine, ne gledam vesti na televiziji. I kada je ovaj rat počeo, na samo 100 km od Beograda, čula sam iz rekla kazala da je to zaista pravi rat (ne iz novina jer mi živimo u zemlji gde se vesti tradicionalno kriju a ne objavljuju). Čak i danas, pošto je mnogo knjiga napisano o tom  ratu,  tvrdim da je to bio drugačiji rat u kome je osnovni cilj bio obična pljačka i borba za vlast (kao i većina modernih muških igara).

Dakle, sedela sam u “Srpskoj kafani” u centru Beograda, bili smo društvo od dva para, dve žene i dva muškarca. U to vreme bilo je dosta kontrola na ulici; vojna policija je išla zajedno sa običnom i tako su  mobilisali ljude koji su se krili od vojske, takozvane dezertere. Da vas podsetim da je 70% (nezvanični podaci) Beograđana odbilo da učestvuje u ovom prljavom ratu, i ne znajući šta se zbiva, upravo su zato i odbili. I tako smo zapravo i saznali da postoji pravi rat s obzirom da su noću mobilisali dečake od 18-19 godina i slali na minska polja, u prve redove, bez ikakve vojne obuke. Vraćam se na moju priču, kada je milicija pristupila našem stolu, tražili su lične karte muškarcima. Dva muškarca ih pokazaše, oni ih pogledaše i vratiše, ljubazno zahvaljujući. Pružila sam im i ja moju. Oni su me vrlo čudno pogledali i rekli: ovi muškarci za vas odgovaraju, ovo je pitanje života i smrti. Ovo je pitanje rata! Stidim se, ali moram da priznam da je moja prva reakcija na rat, bila polna a ne pacifistička, iako sam imala pacifističku svest još pre no feminističku. Reakcija je bila: dakle, u stvarima života i smrti žene se ne pitaju. Zašto mene neko ne pita da li hoću da se borim za nešto ili neću? Zašto sam ja isključena kao neka građanka drugog reda? Ali to upravo i jesam, i o čemu ovde raspravljam. O tome da žene u ratu očigledno postaju građani drugog reda što je inače trajno stanje stvari ali kad izbije rat ono postaje transparentno. Tada sam se upitala, da li je rat sam po sebi, kao i ovaj rat, rat svih ljudi protiv nekih drugih ljudi, svih ljudi protiv neke druge etničke, ideološke, nacionalne, verske razlike, ili je to samo rat onih ljudi koji uzimaju oružje i koriste ga? Da se vratimo na psihološku razliku između muškaraca i žena koju sam objašnjavala: ako uzmeš pušku, i pucaš, i ubijaš, ili rizikuješ da budeš ubijen, to je potpuno drugačija pozicija od one u kojoj ne uzimaš pušku i ne ubijaš. U tom smislu bih rekla: to je muški rat u muškom svetu. I sada ću citirati vrlo slavna imena koja podržavaju ovu moju tezu: Gospodin Blok, dugogodišnji generalni sekretar Međunarodnog Pen-a, vrlo fini gospodin i dosta objavljivan pisac  napisao je  rad, maja 97, na temu “Rat i ratne igre u Bosni”. Tu kaže kako Frojd pravi razliku između straha od umiranja i straha od smrti: “Strah od smrti je privilegija mladih, i zato taj strah ima ključnu ulogu na nivou našeg ličnog, svakodnevnog života, kao i na nivou kolektivnog, istorijskog iskustva. Ta kolektivna pretnja koja opija, ta semantička snaga koja kreira istoriju zove se rat. Pogledajmo u jednu od slika koju nam TV nudi, recimo iz rata u Bosni. Polja izjutra, mladi ljudi. Puška: srce kuca brže, u ritmu koji Puškin opisuje…”.

Kao što vidite, ovaj rad se divi herojskim emocijama koje se bude u ljudima koji uzimaju pušku: u muškarcima. U tom smislu smatram ovaj rad mnogo poštenijim od onih koji tvrde da misle drugačije ali ipak ratuju. I rekla bih da pored svih vrsta ratova koji su bili deo ovog rata, i ova vrsta emocija i pristupa bili su vrlo prisutni u ratu u bivšoj Jugoslaviji: nagon protiv straha od smrti kao momenat  herojstva, vrlo važne vrednosti koje ti se pojave ne kao pojedincu već kao naciji, ili članu bilo kog ideološkog entiteta koji ima svoje sopstvene vitalne vrednosti za društvo čiji su nosioci muškarci. Naravno, kao što sam rekla, mi žene isključene smo iz ove vrste osećanja. I vraćajući se na to isključenje pomenuću Kerol Pejtmen, i njenu knjigu “Polni ugovor” u kojoj govori o francuskoj revoluciji koja nam daje osnovu za sve postojeće demokratije 20. veka,  najviše što je ljudsko društvo postiglo u civilizaciji, nešto za šta se još mnogo zemalja bori (kao i moja). Tri reči, tri koncepta na kojima su zasnovane moderne demokratije potiču iz francuske revolucije iz 1789: jednakost, sloboda i bratstvo. Umesto religijske strukture društva sada imamo patrijarhalnu porodičnu strukturu društva zasnovanu na državi i patrijarhalnoj vlasti muškaraca, patria potestas u kojem se žene samo podrazumevaju ali ne i imenuju. Džudit Luis Herman u svojoj knjizi “Trauma i oporavak”, veoma važnom delu koje između ostalog pravi paralelu između žena koje su preživele nasilje (silovanje, batine) sa vojnicima koji preživaljavaju herojske ratove, kao istu vrstu  traume i nasilja, privatnog i javnog, takođe pominje francusku revoluciju. Ona tvrdi da su žene bile korišćene kao materijal. “Žene ne treba više da pripadaju crkvi već nauci” tvrde francuski prosvetitelji. Kao što vidite, one nikad ne pripadaju samima sebi. Dakle takva država kao i javni identitet još uvek postoje i to ne samo u našoj podsvesti i u psihološkim razlikama, već i u našim zakonima. Ta vrsta bezdržavnosti ili pomanjkanja nacionalnog identiteta je upravo ono što odgovara na pitanje koje mi mnogi postavljaju kao feministkinji: kako to da su žene vrlo često nacionalistkinje kao i muškarci, čak i više, u ratu, kako to da žene podržavaju diktatore? Zašto su žene histerične? Razlog je vrlo     jednostavan. To je kod žena nešto sasvim drugačije: zato što je nacionalni, državni i javni identitet kod žena uvek identitet iz druge ruke: polovni. U staroj Grčkoj one su imale tešnje emotivne veze sa svojim očevima i braćom nego sa svojim sinovima i muževima, jer su uvek mogle da budu vraćene iz braka natrag svojim prvobitnim porodicama (ali bez dece), gde su zapravo imale sigurno mesto i miraz: znači, to je bila druga vrsta materinstva, emocionalno, nego što je ono danas kad je najjača veza žena, društveno i emotivno, sa decom. I zato imate u grčkim dramama toliko pomerenih zapleta u odnosu na “normalnost”, “nepromenljivost”, “večnost” ljudske prirode, koja je zapravo društveni i politički konstrukt koje se menja u raznim dobima. Žene se zapravo nikad ne prilagode osećanjima svoga tela koje je nereprezentovano, dobrim delom, ako ne i potpuno, u patrijarhalnom društvu. U tom smislu žene menjaju svoje vere, svoja imena. Naslede javni identitet od oca, onda ga zamene sa muževljevim, i vrlo često se vezuju za sinovljeve izbore posle smrti svog muža, ili imaju novog muža i nove vrednosti. Njihova veza sa društvom, njihov kredo je potpuno filozofski, legalno i psihološki druge vrste i prirode od muškarčeve. One konstruišu svoj identitet podržavajući svog muškarca. I u tom smislu, nacionalizam je, kao i histerija, reifikovana bolest muškarca kroz telo žene. Te žene vrlo često imaju više od jedne nacionalnosti u svom identitetu s obzirom da su najregularnijim putem svog ženskog života morale da ga menjaju, po logici ženskog života. Uvek citiram Hanu Arent kada govori o manjinama. U modernom društvu žene su najveća manjina, one su fizička većina ali su tretirane kao manjina, pravnički govoreći. Kada Hana Arent u jednom trenutku govori o manjinama, ona kaže da vrlo često manjine tek kad prekrše zakon  potpadnu pod zakon. U suprotnom ne postoje, nevidljive su. Ispričaću vam jednu priču iz knjige, vrlo tipičnu, žene izbeglice, koja se zove “Prekršioci zakona”. Ona je Srpkinja udata za Hrvata u mestu kojim su vladali Muslimani, posle raspada Jugoslavije, u Bugojnu u Bosni. Kada je izbio rat, njen muž je odlučio da će oni da ostanu zato što je na početku postojao savez između Hrvata i Muslimana, ali kad je taj savez počeo da puca,  morali su da odu. Oni su bili sredovečan par sa troje odrasle dece. I odlučili su da odu u Hrvatsku. Žena je bila etnički Srpkinja. Udavši za Hrvata, uzela je njegovo prezime i čak je i veru promenila u katoličku, a njeno državljanstvo bilo je bosansko, kao i njenog muža i dece, dok je njena srpska porodica živela u Bugojnu niz generacija. Kada su stigli na granicu sa Hrvatskom, idući u Nemačku, nju nisu hteli da puste zato što je bila Srpkinja. Njen muž i deca pušteni su a nju su poslali natrag u ratnu zonu. Nije mogla da se vrati u svoj grad u rat, bez muža, kao Srpkinja sigurno bi stradala, i zato ona kreće preko Srbije gde etnički pripada (ali sa ozbiljnom sumnjom da će je primiti sa bosanskim pasošem, hrvatskim prezimenom). Na granici sa Mađarskom, s obzirom da nema dokumenta koja joj traže (izbegličke papire), hapse je i stavljaju u zatvor sa običnim kriminalcima. Na jedvite jade im dokazuje da je ona izbeglica, te je nakon nedelju dana puštaju iz zatvora, daju joj izbegličke dokumente, stavljaju u kamp za izbeglice na granici i traže joj da plati  boravak u zatvoru zato što nije bila običan kriminalac. A država plaća samo za takve. Ovde ću dve stvari da istaknem: prvo, tek kad je prekršila zakon i platila, ona je dobila svoj izbeglički status zato što nema jednoobrazni nacionalni, etnički, državni status koji imaju njen muž i deca preko muža. I drugo, njen identitet nije čist i jednoobrazan, već multiplan a to se otkriva u kritičnim situacijama.

I vraćajući se na ovu romantičnu knjigu, ispričaću vam još jednu romantičnu priču. Za Zapad je jugoslovenski sukob bio “Ono Drugo”, a njegova funkcija ta da zadrži distancu između fantazije i stvarnosti u čovekovom egu. Herojske fantazije rata koje muška društva sve vreme traže moraju negde da se stave u stvarnost, negde daleko, u priču, u drugu kulturu, drugi dekor, drugu istoriju. Ali kao što ljudi iz Evrope znaju, Jugoslavija je bila i jeste Evropa. Rat je mogao bilo gde da se desi, i da vas podsetim da se nacizam razvio u sred Evrope, u domovini Getea, Šilera, Mocarta. Tako da razlozi za rat, i način na koji se oni objašnjavaju uvek imaju neki nerešeni ostatak koji se nalazi u ličnim pričama koje govore više o konkretnom ratu i ratu kao takvom nego sve zvanične teorije koje možemo da čujemo ili pročitamo. U tom smislu ova knjiga je postala alternativna istorija, i knjiga žena i dece. Jer 80% izbeglica u svim ratovima pa i u ovom su žene i deca. Ovde je bilo i više. Primetili smo da razgovarajući sa muškarcima, čak i onda kad su bili u zarobljeničkim kampovima sa ožiljcima po telu, za koje smo znali da su zaista stradali, kada bi pričali o ratu, mnogo pre bi nam govorili ideologiju rata, citirali političare, ili konstruisali neke svoje nebulozne teorije, pozivali se na istoriju, grobove ili bilo koje druge simbole za koje su se borili, nego što bi nam ispričali svoje lične priče. A njihove žene bi rekle: Mi ništa ne znamo, oni su se borili u ratu. I zvanično to je zaista tako. Ali samo na površini, jer bi nam vrlo rado pričale priče koje su se desile u njihovom selu, sa susedima, kod kuće, i mnogo jasnija slika se stvarala šta se zaista desilo u njihovom delu rata. I tako, sklapajući mozaik, šta se desilo ovde, onde, tamo, vrlo lako se dođe do globalane slike rata u bivšoj Jugoslaviji, do ideoloških i konkretnih poteza lidera koji su napravili rat, i reakcije naroda i vojski. U tom smislu mogu da kažem da Herstory postaje alternativna istorija koja ima daleko veću konkretnu vrednost poznavanja stvari, korisnu drugim ljudima koji hoće da nešto saznaju o ratu da bi ga izbegli. I priča koju želim da vam ispričam iz ostataka ideologije kroz konkretne priče, je o jednoj devojci koju sam srela u Sent Luisu gde sam išla da razgovaram sa izbeglicama u Bosanskom klubu. Navodno su tu svi bili Muslimani, tu su dobijali logističku pomoć, stanove, dokumenta, posao. Sent Luis je vrlo podeljen grad na beli i crni deo: 50% stanovništva su belci a 50% crnci. U niz navrata u prošlosti bilo je pokušaja da se ovi ljudi navedu da žive zajedno ali eksperiment nije uspeo. Obe strane se drže svojih zajednica. A bosanski klub nalazi se u crnom delu grada. Da bih tamo stigla imala sam problema, nijedan taksista iz belog dela grada nije hteo da me doveze do cilja. Govorili su mi: opasno je… Nisam tačno znala na šta misle ali već nekoliko puta u SAD kad bi me ljudi pitali o ratu u ex Jugoslaviji, pitali bi: koliko imate Crnaca u Bosni, misleći da je građanski rat uvek pitanje boje kože. Ali sam ja vrlo dobro znala, za razliku od mog taksiste, da mi nemamo Crnce u Bosni,  još komplikovanije, čak se nije moglo po izgledu reći ko je Srbin, ko Hrvat, ko Musliman. Svi su izgledali potpuno isto, govorili su isti jezik, sa vrlo prepoznatljivim zajedničkim bosanskim akcentom. I s obzirom da su živeli u crnom delu grada, ako se već njima ništa tamo ne dešava, neće valjda ni meni, mogu da ih posetim. I naravno ništa se nije desilo. Kada sam stigla u klub u početku niko sa mnom nije hteo da razgovara zato što sam iz Beograda, nisu hteli da koriste srpsko-hrvatski jezik jer je to jezik agresora, ali vrlo brzo situacija se promenila. Želeli su da razgovaraju sa mnom upravo zato što sam iz Beograda, s druge strane, da ispričaju svoju priču, imalo je više smisla. I naravno mnogi od njih nisu bili Muslimani, bilo je i Srba i Hrvata i mešanih brakova, ali su svi slovili za Bosance jer je pomoć tako stizala. Devojka sa kojom sam govorila bila je vrlo mlada, lepa, Muslimanka, i došla je iz jednog muslimanskog sela iz Bosne koje je pretrpelo žestoko etničko čišćenje tako da su svi Muslimani morali da pobegnu da ne bi bili zatvoreni ili ubijeni. I moram da kažem ovo, da za vreme svih tih razgovora ja kao da sam više patila slušajući njihove priče nego oni pričajući ih. Imali su daleko više dostojanstva od mene, možda zato što je dostojanstvo ono prvo što biva napadnuto u izbeglištvu, jer situacija svakodnevnog života postaje niz situacija bez dostojanstva. Svi su pre svega uvek vrlo dostojanstveno izgledali: učtivi, čisti, doterani. Vrlo retko su plakali osim kad bi pominjali druge, nikad nad sobom, i pokazivali su veliku hrabrost nikad slabost. Čak i ljudi koji nisu bili hrabri dobijali su hrabrost u kolektivnim situacijama izbegličkih kampova. I pitala sam tu devojku na kraju, koja je imala malu bebu u rukama: da li si srećna ovde, imaš sve, novac, posao, kuću, državljanstvo, budućnost za svoje dete, mnogo stvari koje nikad nisi imala kod svoje kuće. A ona je odgovorila: nisam srećna, ne podnosim SAD. Hoću kući. Čim se rat završi vratiću se. Upitala sam je iznenađeno, zašto tolika žestina? Ona je rekla: ne mogu da podnesem rasizam u ovoj zemlji. I tada sam zaista bila zbunjena. Rekla sam: ali zar neko ko dolazi sa područja etničkog čišćenja može da govori o rasizmu ovde? Na to je ona odgovorila: ali kod nas je rat, ranije smo svi živeli zajedno, i kad rat prestane opet ćemo. A rasizam u SAD-u stalno postoji, on je u sistemu, kao neki svakodnevni rat koji nikad ne prestaje.

Vraćajući se na ulogu žena za vreme rata, kad vrlo jasno postanu građani drugog reda, pomenuću izvesnu dvojnost ženske uloge koja se pojavljuje u tom trenutku na mnogim nivoima. Pre svega, mizoginija postaje vrlo upadljiva u svakodnevnom političkom životu, zato što postoji jedna vrlo jaka crta razdvajanja između heroja i neheroja, heroja i izdajica. U mojoj zemlji mizoginija u političkom životu može da se pokaže u nekoliko vrlo jasnih primera: jugoslovenska zvanična politika  ne voli ni Radovana Karadžića ni Biljanu Plavšić iz Republike Srpske: ali kada pomenu Radovana Karadžića, oni ga nazivaju psihijatrom, pesnikom. Kada govore o B. Plavšić, vrlo često je nazivaju Babom, ružnom babom, hoće reći starom ženom koja bi trebalo da sedi u kući i čuva unučiće (stereotip za stariju ženu) a ne da se bavi politikom. Još jedan primer, kada    govore o “Slobi” (predsedniku Miloševiću) oni koji ga zaista vole (jer narod koji podržava Miloševića ne podržava samo njegovu politiku koja i nije jasna do kraja, već ga zaista voli, šta god on uradio, rekao odnosno ne kazao, jer se on retko obraća narodu), ti isti ljudi vrlo često mrze njegovu ženu: zovu je vešticom, ružnom i ludom ženom, koja ga tera da uradi niz loših stvari. Možda je čak i za rat odgovorna negde u mizoginoj podsvesti njegova žena a ne on ili strane sile. Ovo je tipična društvena egzorcizacija zla kroz žene, dobro nam poznata kroz istoriju po fenomenu veštica. Konstrukcija starog-novog modela žena može da se definiše u tri reči: instrumentalizacija, tradicionalizacija i naturalizacija žena za vreme rata a naročito za vreme nacionalističkih ratova. Zato što je to trenutak kad se društvo totemizuje: svaki nacionalizam, pozitivan ili negativan, konstruisan je na različito kontruisanom muško-ženskom odnosu ali postoji u svima jedna zajednička tačka: muškost muškaraca se forsira kao i podređenost žena. Žene postaju anđeli svojih domova. Moraju da podržavaju svoje muškarce, da potpuno preuzmu svoje porodične obaveze, moraju da iznesu društveni život, svakodnevni život, da preuzmu svakodnevni posao inženjera, radnika, rudara, doktora, šta god bilo potrebno, dok su njihovu muškarci na posebnom zadatku za koji se pretpostavlja da je spašavanje sveta. One prolaze kroz tu dvojnost uloga koju žene vrlo često rado i lako prihvataju. Naročito zato što osvajaju javnu sferu koja je njima istorijski negirana u mirnodopskim vremenima. Ali ovo izlaženje žena u javnu sferu ne traje: ono traje samo dok traje rat i biće ponovo bačene u privatnu sferu onog trenutka kad se ratnici vrate kući. A žene, ženska tela postaće teritorija odmora ratnika. Ovaj fenomen vrlo dobro nam je poznat iz Drugog svetskog rata u SAD i Evropi i još jedanput vam se negira celokupnost života, iako ste dokazali da možete da ga vodite, nekad i bolje od muškaraca. Tradicionalizacija društva se pojavljuje kao posledica ovog fenomena: žene koje su vraćene u kuću sada bivaju konstruisane kao male žene koje se bave malim stvarima po ceo dan: savršene žene, majke, domaćice… Jedna druga podvojenost koja se pojavljuje je kod žena koje odbijaju da učestvuju u ratu tako što neće podržavati dominantnu ideologiju: takozvane izdajice. U proteklim vekovima bile su veštice, spaljivane i vešane. Na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, kad je JNA, federalna vojska pokušala da okupira Sloveniju, demonstrirale su majke vojnika koji su bili mobilisani. Odmah su dobile naziv izdajice (u klasičnoj Grčkoj se desila prva demonstracija majki vojnika iz istih razloga) i ta je reč opstajala tokom celog rata. Danas se Biljana Plavšić naziva izdajicom zato što sarađuje sa mirovnim inostranim trupama, sa strancima.

Daću vam primere tri načina menjanja ženske uloge za vreme nacionalističkog rata. Tradicionalizaciju su najviše pretrpele Muslimanke. Jer biti Musliman u Bosni bilo je uglavnom pitanje religije a ne izrazito kulturno obeležje drugačije od zapadnog. A muslimanske izbeglice su često slate u arapske fundamentalističke zemlje (Pakistan, na primer) gde je od modernih devojaka u mini suknjama traženo da nose feredžu a njihovi muškarci su mogli pored njih da se više puta ožene. S druge strane, pojavio se jak talas protiv abortusa u Hrvatskoj, katoličkog porekla. Dok je u Srbiji populaciona, ratnička politika krenula sa propagandom rađanja, bez obzira na sve uslove, za domovinu. Još jednom nacije ostvaruju svoje ciljeve preko leđa žena. A žene koje to ne prihvataju su izdajice ili veštice.

Primer za instrumentalizaciju žena koje prihvataju duplu ulogu da brinu za život i da budu anđeli domova, je istinita priča iz dva mala sela na liniji razdvajanja u Bosni. Sela su bila vrlo blizu: u jednom su vladali Srbi u drugom Muslimani. Linija razdvajanja je praktično bila na kraju ta dva sela koja su se nadovezivala. I svaki dan muškarci iz sela, uzimali su svoje puške i odlazili na front da    pucaju, dok je žene trebalo da sede kod kuće i čuvaju decu. Međutim, da bi se preživelo, da bi se došlo do hrane, moralo se uložiti truda, to jest ići na crnu berzu, jedino vitalno mesto u ratu (između tri zaraćene strane razmena dobara ni u jednom trenutku nije prestala). Tako da su  žene takođe išle na liniju razdvajanja gde su razmenjivale svoja dobra dok su muškarci pucali iznad njihovih glava. Onda bi se vratile kući, ne bi pomenule gde su bile, iako su njihovi mušarci zapravo znali za crnu berzu, kad bi dobili cigarete i hranu koju je druga strana proizvodila, ali je njihova čast ostajala neokaljana, nisu pominjali saradnju sa neprijateljem. Pakt je bio ćutanje, igra je bila, heroji se bore a anđeli čuvaju domove.

Još jedna istinita priča dolazi iz jednog mesta u Hrvatskoj koje je bilo podeljeno za vreme rata na pola, presečeno: u srpskom delu nije bilo vode, u hrvatskom struje. Dakle, posle nekog vremena žene postaju zaista iznervirane kućnim otežanim poslovima, naročito pranjem veša, tako da donose svoje veš mašine, s obe strane, na liniju razdvajanja, kače ih s jedne strane na vodu a s druge na struju, i svakodnevno dok peru veš, razmenjuju informacije i dobra preko linije veš mašina. Pranje veša i u staroj Grčkoj, u siromašnim slojevima bio je slobodan prostor za ženski život, tradicionalna metafora za alternativnu žensku kulturu: ženski razgovori, pesme, šale, trač… I da citiram Dubravku Ugrešić: žene su one osobe koje, pošto su završene ratne igre, čiste đubre. Uvek žene.

Idući dalje dolazimo do jedne vrlo važne teme: nasilje i žene u ratu. One prolaze kroz specifičan vid nasilja, tako specifičan da ono i nema veze samo sa muškim ratom, već je to jedan trajni muško-ženski rat. To je polno nasilje koje sa ratom dolazi na površinu sa svim svojim kontradiktornim momentima. I za početak, ispričaću vam jednu istinitu priču, jedan takozvani slučaj.

Ona je mlada devojka koja živi u Bosni sa svojom porodicom: roditeljima i braćom. Po izbijanju rata njena braća odlaze da se bore na srpskoj strani i sve vreme bombarduju njihov grad, čak i deo u kome ona stanuje. Ona sa porodicom provodi mesece u podrumu, u delu grada koji je okupirala vojska, tako da u jednom trenutku biva silovana od strane vojnika. Ostaje trudna ali s obzirom da živi u podrumu ne može ništa da uradi. Kad njen otac saznaje da je trudna i kako je ostala u drugom stanju, on odlučuje da ona ne može više da živi sa njima. Ona rešava da pobegne. Beži preko linije razdvajanja i biva čak i ranjena, i odlazi u bolnicu da rodi dete. Pred porađaj dobija poruku od svoje porodice (jako je emotivno   zavisna od porodice, naročito od majke, jer ima samo devetnaest godina). Poruka je od oca i glasi: ako rodiš dečaka možeš da se vratiš kući, ako je žensko, ne želimo te. I ona rađa devojčicu. Rešava da dete da na usvajanje, i ne pogledavši je. Beba odlazi u prihvatni centar a ona se vraća kući bez bebe zato što je ona emotivno više dete nego majka. Međutim, posle nekoliko meseci hvata je vrlo jako osećanje krivice, pati od noćnih mora i rešava da se vrati i preuzme svoju bebu.  Uz pomoć ženskih grupa, nalazi stan, uzima bebu i pokušava da organizuje normalan život. Nekoliko meseci sve funkcioniše. I onda, jedne noći, igrom sreće, spašava joj život prijateljica koja brine o njoj,  zatiče je na simsu, kao u transu, spremnu da skoči. Pošto silazi sa prozora ona objašnjava šta joj se desilo. Kaže, bila je divna noć, pun mesec i jaka mesečina obasjavala je bebu u snu, anđeosku. I ona je pogledala u bebino lice i ugledavši svog anđela proletelo joj je kroz glavu lice silovatelja: konačno je shvatila ko je otac! Lice osobe koju je najviše na svetu volela, njena beba, bilo je takođe i lice osobe koju je najviše mrzela na svetu, njen silovatelj: mesto ljubavi i mržnje bilo je jedno te isto lice. Dobila je nagon da ubije bebu ali pošto se obuzdala, rešila je da ubije sebe, s obzirom da nije mogla da izađe na kraj sa svojim osećanjima. Sada, pitam ja vas, kada se ta pukotina desi na jednom licu u stvarnosti, ljubavi i mržnje, zar nije normalno da ti i glava pukne, zar to nije dokaz normalnosti i samoodržanja, a ne ludila? Ovde je u pitanju nešto vrlo važno: odnos između duševnog zdravlja i nasilja koje se zove silovanje.

Koja je to vrsta nasilja i koja su legalna sredstva protiv tog nasilja?

Danas u Hagu postoji dva legalna postupka, uglavnom jedan za Srbe a drugi za ostale počinioce tog zločina. Ako je to bila masovna vojna naredba, kao što se pretpostavlja da su je Srbi imali, onda se zločinu sudi po osnovi zločina protiv čovečnosti. Ako je to bio lični čin, kako su ga uglavnom počinili članovi drugih nacionalnosti, kao “normalni” zločin u ratu, onda mu se sudi kao torturi. Naime to je veliki pomak koji su feministkinje ogromnim trudom postigle, vršeći veliki pritisak na javno mnjenje i sud u Hagu: da se silovanje ne tretira kao normalan propratni čin rata, ili manje bitan od ubijanja i ostalih tortura. Internacionalne ženske grupe uspele su da institucionalizuju ovaj zločin. Ali ono što ja pokušavam da dokažem ovim primerom istinite priče koju sam vam ispričala, je sledeće: kada ti kao ženi, unište seksualnost, materinstvo, dostojanstvo, onda je u pitanju životna trauma, mentalna trauma koja, kako Džudit Luis Herman tvrdi u knjizi “Trauma i oporavak”, može da se poredi sa ozbiljnim ratnim traumama vojnika. I to je ožiljak do kraja života koji preživeli mogu da zaleče ali nikad i da izbrišu: to nije kao izgubiti nogu od bombe, od strane nevidljivog neprijatelja, kao herojska cena za pravedni rat. Ono što  tvrdim, što se tiče Haga, to je da još jedanput muškarci barataju zločinom koji se pre svega  tiče žena. Taj zločin se procenjuje sa tačke gledišta počinioca, muškarca. Kao da to sami međusobno jedni drugima čine, prisustvo žena se podrazumeva. Kao da su tela tih upotrebljenih i zloupotrebljenih žena bila teritorija za njihove igre, osvojena ili napuštena. Ako su žene korišćene u cilju etničkog čišćenja, ako je silovanje žena bila neka vrsta zapečaćenja teritorija ili isticanja zastave na teritoriji, to dokazuje da su te žene pre svega pretrpele torturu kao žene, i da je zločin silovanja pre svega polni zločin. To stoji sa njene tačke gledišta, a ne sa muške. Za silovanu ženu najznačajnija stvar je da je ona silovana, a manje je važno (ako uopšte) da li je to bio član njene zajednice ili ne, nasilje je najbitnije. Dok je za muškarce ključna tačka počinilac i njegovi motivi odnosno patrijarhalno pravo u odnosu na posed ženu. Opet su žene nevidljive.

Mora da se ustanovi zakon da bi mogao zločin da se kazni. Pa učinimo taj zločin vidljivim i transparentnim, uvek je bio i jeste, zločin protiv pola.

Žrtve silovanja nisu zaštićene programom za zaštitu svedoka. Žene moraju da svedoče da su silovane, moraju da potpišu optužnicu i da se vrate svojim kućama gde vrlo često njihovi muževi, deca, susedi ne znaju ništa o tome tako da ta javnost postaje sud žrtvama. Žene nemaju mogućnosti da zaštite decu rođenu posle silovanja u jednom društvu sa predrasudama, kakvo je patrijarhalno, ako priznaju silovanje. Tako da su silovane žene navedene na ćutanje a silovanje na nevidljivost. Jedini način da se ovde sprovede dobra politika je politička akcija. Za vreme demonstracija za abortus u Parizu, pre koju desetinu godina, sve žene i svi muškarci su demonstrirali i tvrdili da su abortirali.

Prelazim na još jednu tačku koja ima veze sa zločinom i psihološkom razlikom između muškaraca i žena u ratu. Često dok sam razgovarala sa ženama koje su pretrpele nasilje u ratu shvatila sam da imaju vrlo jako osećanje krivice. I depresiju. Ali to osećanje krivice nisam mogla da razumem. Ove žene su patile od žestokog osećanja krivice iako nikad nisu počinile nikakav nasilan čin. Ove žene imale su osećanje da je trebalo da budu pametnije. Dakle, trebalo je da su pametnije čak i onda kad su bile silovane, trebalo je da su pametnije da zaštite svoje muškarce, selo, zemlju, da se izbore sa ratom. One su direktno preuzimale odgovornost, svojim telima, pateći bolne simptome depresije i krivice u odnosu na tu veliku stvar s kojom zapravo nisu imale nikakve veze, iz koje su naprotiv bile isključene. U psihološloj literaturi ovo se naziva osećanje krivice i interiorizacija  žrtve nasilja, zbog ostajanja u životu. I iz tog osećanja krivice ja bih direktno izvukla pojam kolektivnog osećanja krivice. Ja vrlo sumnjam u kolektivnu krivicu ali ne sumnjam da osećanje kolektivne krivice postoji u pojedincu. I to telo kolektivno krivice je žensko. Žene su psihološki nosioci kolektivne svesti zajednice koja ima i kolektivno osećanje krivice. Na svu sreću, iz tog kolektivnog osećanja krivice, proizilazi i lično osećanje krivice iz čega se rađa jedan vrlo vitalni momenat kod žrtava nasilja koje prevazilaze traumu: jako osećanje dužnosti, potreba da se preživi,  da se sačuvaju vrednosti civilizacije, morala i da se učini nešto protiv rata, protiv nasilja.

Sada ću vam ispričati još jednu istinitu priču iz knjige, koja pokazuje ovu tačku, a bilo ih je dosta. Jedna žena je ispričala kako je, dok je bila u Švajcarskoj, dok je bila bezbedna u egzilu, dobila zubobolju. Imala je status izbeglice koji je pokrivao i zdravstveno osiguranje: mogla je da ode kod lekara i da se leči. Ali nije, lice joj se nadulo, i  bolelo ju je jako zato što je želela da oseti bol, jer u suprotnom nije mogla da vidi svoje lice u ogledalu (tipičan momenat histerije). A ako bi otišla kod lekara, kaže ona, on bi shvatio koliko je ona  kriva za ovaj rat. I zato nije imala prava da bude lečena i bol je bio pravedna kazna za nju i dokaz da je živa čim oseća bol.

Konačno, da završim ovo predavanje, mogu da kažem da su žene izbeglice iz bivše Jugoslavije, iz tog osećanja krivice pretvorenog u osećanje dužnosti razvile žensku solidarnost za vreme rata i kao mrežu. Mnogo ređe su se borile međusobno ili uz svoje muškarce. Žene su ispomagale jedna drugu za vreme rata, prepoznajući svoj položaj bliže jedna drugoj nego u odnosu na svoje muškarce, u odnosu na svoju etničku ili nacionalnu državu: žene su pomagale jedna drugoj da izađu s ratnog područja, pokrivale su jedna drugu lažnim imenima, nacionalnostima, rizikovale živote, dopisivale su se, davale obećanja i održavale ih. Mogu takođe da kažem da su sve inicijative, mirovne, u 70%  sastava organizovale žene. Politika koju one sprovode zove se: svakodnevica, sitni koraci, grassroots politika, alternativa. Kao osoba koja je preživela rat i kao politički idiot mogu da tvrdim da je to još jedina politika u koju verujem: bez heroja, bez velikih ideja, velikih reči, velikih obećanja. Verujem u anonimne junakinje, ne verujem da bilo ko može da me spasi ili zadovolji moje potrebe ako to sama ne učinim svojim sredstvima i sopstvenim jezikom. S druge strane, moj neprijatelj nije više loš junak, političar, osoba na vlasti. Oni mogu da ti upropaste lični život, da ti oduzmu godine normalnosti koje možda više nikad neće da ti se vrate, ali ono što je još gore  to je da su promenili i svet i svest oko nas, našu zemlju, našu decu. Naša deca su deca nacionalizma, ako ne i nacionalista. Ona nemaju drugi identitet osim srpskog, klaustrofobičnog, ksenofobičnog i najomraženijog na svetu. Mladi ljudi su odrasli u ratu, odsečeni od ostatka sveta, od razmene ideja i informacija. Ta deca više pripadaju nacionalističkoj politici nego majkama koje imaju osećanje krivice što su preživele ne sačuvavši dovoljno svojih vrednosti i kulture. Što od sveta nisu uspele da naprave bolji i mirniji dom.

O pravima i obavezama pisaca

Oslo septembar 1998.

Jedna moja prijateljica feministkinja, koja smatra da žene moraju da se bore za svoja prava i slobodan prostor izvan institucija, da izmisle svoj jezik i paralelni svet, pre neki dan mi reče zabrinuto: ne mogu više da budem anarhistkinja s obzirom da nemamo više državu.

Ne postoji alternativni jezik pomanjkanju jezika: ne možeš da razmišljaš o poboljšanju društva koje nema nijedno pravilo kao polaznu tačku. Ne možeš se osećati slobodnom u stanju i državi apsolutne slobode. Nikome nije potrebna apsolutna sloboda, imamo je pre rođenja i posle smrti: u životu se borimo i nadamo onom komadu zemlje/Zemlje koji nas približava nama samima kroz druge. Mi osvajamo slobodu tako što gradimo lične i društvene granice, i ustanovljavamo kaznu za njihovo kršenje.

Moja zemlja danas prolazi kroz regresivnu dezintegraciju pravne države. Samo država zasnovana na zakonu može pojedincu da obezbedi legalnu strukturu. Ljudi koji danas u mojoj zemlji veruju u zakon su uglavnom fašisti, zato što sprovode zakon beskupulozno kažnjavajući neprijatelje, dok ljudi koji nešto očekuju od zakona uglavnom prolaze kao budale s obzirom da zakon ovde nikad i nije bio drugo do vlast u rukama onih koji ga primenjuju.

Nije velika tajna da su žene drugorazredni građani u mojoj zemlji, demografska većina tretirana kao  nevidljiva manjina bez obzira na pristojne komunističke zakone koji nemaju nikakve veze sa svakodnevicom diskriminacije. Jedan moj student, mladić, upitao me je iskreno zabrinut: zar ne mislite da ćete sa svom tom feminističkom propagandom da poremetite ono jedino što nam je preostalo na šta možemo da se oslonimo: prirodnu podelu uloga žene i muškarca? Ako i to izgubimo, šta nam preostaje? Sva društva jesu konstruisana na nekom specifičnom polnom ugovoru. Tradicionalizacija, naturalizacija i instrumentalizacija žena su proizvod rastućeg nacionalizma i rata, danas na primer u mojoj zemlji.

Pre nekoliko godina, kada je počeo raspad bivše Jugoslavije a onda i ratovi, ja sam bila afirmisana književna prevoditeljka i esejistkinja: to je bio maksimum koji mi je bio dozvoljen sa mojim  feminističkim  jezikom i ženskim senzibilitetom. To je maksimum onoga što sam ja i htela da  radim sa svojim feminističkim/ženskim osećanjem za slobodni prostor u tadašnjoj uštogljenoj, zatvorenoj kulturi političke cenzure i autocenzure. Ali kada se sve raspalo, pukotina u sistemu je otvorila slobodan prostor za nove jezike, za nove operativne praktične ideje koje su mogle, ako ne baš da nas spasu, onda bar da nam pomognu. Tada sam i ja počela da pišem: da bih ostala normalna i živa, da podelim svoje gubitke i osećanja, i da ispunim svoju dužnost da ostanem normalna i živa.

Danas u mojoj zemlji možeš da pišeš i objavljuješ šta god hoćeš. Ionako nema nikakvog značaja. Tiraž dnevnih novina je smešan u odnosu na uticaj državnih medija, televizije naročito, a gotovo svi su kontrolisani. Knjige su postale umetnički predmeti: niko ne može sebi da ih priušti u vreme gladovanja. Ne samo ekonomski već i psihološki. Ljudi se drže svakodnevnih problema i iznalaze rešenja: književnost je oduvek u totalitarnim sistemima bila gubljenje vremena, lenčarenje, luksuz.

I tako, dok sam pisala iz nužde da ostanem normalna, živa, shvatila sam da pisanje nije dovoljno. S obzirom da smatram da je književnost duhovna potreba, i da čitanje knjiga spada u nuždu, ne luksuz, rešila sam da postanem i izdavačica. Rešila sam da upotrebim tu pukotinu u sistemu kao slobodan prostor da se promeni život knjige, od njene materijalne proizvodnje do potencijalne recepcije; da stavim sve te knjige koje čitamo, prevodimo ili pišemo na jedno bezbedno i vidljivo mesto, da ih iščupamo iz knjižara koje naplaćuju čitaocima, nikad ne plaćaju autorima, izvan konteksta luksuza u kontekst potrebe, ustanovljavajući nov kontekst u kome će ideje značiti koliko i pojedinci, koliko i život. Objavljivanje knjiga postalo je za nas zanat, distribucija kroz potrebe i merila ženskih grupa; tako da su knjige stigle u ruke čitalaca umesto u stovarište “dobara”. Knjige su postale jeftine i potrebne kao domaći hleb. Društveni prostor za našu utopiju bio je vrlo skučen ali krajnje slobodan.

Istovremeno su ženske grassroots organizacije postale vidljive na pustoj zemlji kulturnog beznađa zasnovanog na krvi i nacionalizmu: feministička izdanja, ženske studije, SOS telefon, ženska skloništa, ženska ekonomija zanata i preprodaje polovnih stvari, šesnaest grassroots nevladinih organizacija u poslednjih sedam godina. Sve ja to zovem kulturom i slobodom stvaralaštva. Sebe smatram aktivistkinjom zato što pišem knjige za ljude koji ih čitaju, koje mogu da ih pomere da napišu svoje knjige ili da svet bolje razumeju. Trenutno pišem jer ne umem ništa bolje da radim. Ne verujem u Pisce ili Intelektualce: ponekad dobro razmišljaju ili su dobri   lideri ili dobre duše, a nekad i nisu. Nisu nužno elita, ali zato verujem da ljudi koji pišu jesu pisci. Ne verujem ni u slobodu izražavanja: to je jednostavno zamka u okviru staromodnog koncepta koji smatra pisca genijem ili budalom. Ne verujem u mudrost pisaca: ništa oni nisu mudriji ili gluplji od ljudi koji ne pišu već podižu mostove ili decu. Mislim da književnost prevazilazi objavljene reči. Književnost postoji među ljudima koji žive i tako ispisuju svoje živote u istoriju, koju onda zapisuju oni koji imaju talenat da pišu i na papiru. Mislim da pitanje slobode nije rešivo u individualnim okvirima: pojam  individualne slobode koji je vladao poslednjih nekoliko vekova uništio nam je emotivne živote. Mi nikad nismo sami. Samo smo usamljeni. Nije nam potrebna sloboda mimo sopstvenih granica, ali moramo da smo slobodni da možemo da prevaziđemo te granice, unutrašnje i spoljnje, da bismo mogli da ih odredimo, i to čineći, dobijemo osećanje slobode. Slobodno stvaranje i poštovanje granica, u kolektivnoj podsvesti i svesti da nikad nismo sami, čak ni onda kad smo usamljeni, ili želimo da nas ostave na miru, je jedina sloboda u kojoj sam ikad uživala.

Pre dva meseca u mojoj zemlji je donesen zakon o univerzitetu, o takozvanoj neutralnosti znanja, koji je odvojio studente od profesora, politiku od nauke i umetnosti, misli od tela. Neki studenti su protestovali i bili su prebijeni; velika većina, među samim profesorima i studentima nisu reč rekli, čekajući NATO, kao patriote ili izdajice. Hitnije stvari nam vise nad glavom: hiperinflacija, vojna intervencija, mobilizacija, emigracija… Sve apstraktne reči sa veoma konkretnim značenjem u životu savremenog jugoslovenskog građanina. A sloboda, a kultura? Pre neki dan stojeći u redu za nepostojeće penzije upitah jednog penzionera šta misli o svojoj državi koja ga redovno potkrada. On mi je ljutito odbrusio: samo ti piši svoje knjige i ne mešaj se u moj život. Očigledno je smatrao da  knjige nemaju veze sa njegovim životom, da sloboda u kulturi nema veze sa glađu, sa bolom, poniženjem. I onda su mi pale na pamet reči jednog indijskog filozofa koji odgovara na hvale da je njegova kultura veoma duhovna i osećajna: nema duhovnosti i osećajnosti u preživljavanju. Možda je u pravu.

Biljana

Moja rođaka umire od SIDE. Ima 39 godina, prelepa je, njena priča je duga, duga i ružna priča o nepravdi. Svuda se to dešava, na Istoku i Zapadu, među bogatima i  siromašnima, jednostavno se događa. Čak i sada je najlepša pacijentkinja u odeljenju za SIDU u kome se ljudi kreću bez delova tela.

Odeljenje je zaključano. Kucam, pitaju me koga tražim. Ja kažem njeno ime. Gledaju me sumnjičavo, pa sažaljivo. Medicinskoj sestri je njena priča poznata ali ne zna šta ja znam. Oni se plaše droge. A ja sam jedna od njenih, možda joj i ja nosim drogu, neki to rade. Neki njeni prijatelji su umrli upravo dok ona tu leži: jako je to teško podnela, tražila je sedative, umrli su od SIDE.

Nisam je videla 14 godina, možda i više. Sećam je se od pre 15  godina. I ona se toga seća. Kaže mi: nedostajala si mi. Ne plačem, ne kažem volim te, mislim na tebe, samo pričam i pričam o njenom životu životu životu. Ona kaže, kad su me primili ovde mislila sam da ću umreti, onda mi je bilo bolje ali se onda nešto dogodilo i evo me sada. Da li ona zna da umire? Zna, zna da čak postoje male šanse i da joj bude bolje. Svi govore da ih nema, svi sve vreme ovim umirućima ne daju nikakve šanse. Videla sam ljude da umiru na filmu, videla sam mog ujku, mog dedu, moju tetku i moju kumu. Ali ovo sada je drugačije. Ona je od mene mlađa. Ne može da umre, ona je hrabra, mlada i lepa, smrt ne bi trebalo nju da uzme. U redu, grešila je, vređala je, bila je grozna, verovatno se zato i nismo viđale, samo smo se rastale, ali mi se nikad nismo svađale. Ona ne sme da umre. Još uvek ima prelepe velike oči, i prelepe zube, i prelep tanak nos. Stavljam joj prsten na prst. Uzima me za ruku i drži. Još uvek ima prelepo telo, predivno izvajane noge, ona je jednostavno predivna…

Bila jednom jedna tužna i ljuta beba: ona. Majka joj je bila obolela od postporođajne depresije: pokušala je bebu da ubije a onda ju je jednostavno zaboravila. Kad se povratila, otac je jednostavno izabrao nju, majku.

Otac joj je inače bio zver, još uvek je. Ne verujem da su ženske zveri bolje od muških, ali tvrdim da je on tipična muška zver preobučena u ljudsko bogato i školovano ruho. Ima novca i samo mu je do novca i stalo. Svoju ženu je izabrao zato što je bila ono što njemu treba u celini: žena bez ideja, ličnosti, novca. Nekad lepa, nekad bogata i pametna, pa ipak nevidljiva. Sve joj je uzeo. I bilo mu je potrebno 39 godina da sve to otme i svojoj ćerki. Ali nije uspeo, ona umire kao odbačena, kao đubre, kao loša žena. Ali nije uspeo da je pobedi. Ona će njega, sigurna sam, kad-tad.

Pričam i pričam, pitam li pitam, i ona priča i priča, gubi dah, guši se, traži vodu, ali mi se smeši. Izvinjava se što je dosadna. Ali nije dosadna, briljantna je, seća se detalja…

Sećam se kada smo se kao deca u krevetu držale za ruke da bismo zaspale ili kad smo izmišljale igre kad ne možemo da zaspimo. I sav taj smeh, sva ta radost, zabava, nežnost, razumevanje. Bol koji smo jedna drugoj nanosile nije bio spoljašnji, loš, bio je dodirivanje i istraživanje granica. Bio je ljubav i učenje ljubavi. Bile smo isključene iz sveta odraslih: oni su hteli da smo tihe i dobre. Mi zajedno bile smo bučne i loše, ali smo naučile zašto voleti znači živeti i da su odrasli mrtvi. I da se smejemo, naravno.

Ne napušta mi se soba, ostala bih sa njom zauvek. Znam da ću ponovo doći ali ne znam da li će biti vremena za ovakav trenutak sreće. Odlazim ali ne izgleda tako. Obećavam joj njenu sopstvenu sobu ako se potrudi da ustane iz bolničkog kreveta. Ona kaže, obećavaš? Obećavam. Kažem da, obećavam i obećavam… Imaće sopstvenu sobu čak i ako ne ustane iz svoje samrtničke postelje. Uvek održim obećanja.

Hoću njene priče, hoću da ih objavim. Ona kaže, bojim se da ti se neće dopasti. Ja kažem, pa šta, zato sam i ja objavila moje priče da bi ljudi mogli da ih ne vole. Ona me razume, oduvek je razumevala i mene i moje priče. Bože moj, da li stvarno odlazi negde drugde. A šta će biti sa njenim prelepim telom koje sam videla kako se rodilo i sada gledam dok umire. Htela bih da ostanem s njom zauvek do njenog zauvek bar, ali ona odlazi, ona je blažena, sama, smešeći se, sa dugim trepavicama preko zelenih, poluzatvorenih očiju. Odlazi od mene, napušta me, ali je srećna. Pitam je, jesi li srećna. Ona kaže, srećna, pa se smeši, i gleda me istim pogledom koji je imala njena majka kad je umirala.

Ja imam mladu ćerku, jaku devojku koja će me sahraniti snagom Amazonke. Ovo je suprotno, ja sahranjujem svoje dete, moju mlađu sestru, moju ćerku bez oca i majke, koja nikad nije znala da sam joj ja majka, osim možda sada. Ali ja se ne sećam da sam prema njoj bila nežna, dobra da, ali ne i nežna. Ja sam bila vrlo stroga dete-majka. Još uvek sam takva. Nikome se zaista ne dopadam, ali me cene i traže. Ona me je napravila takvom majkom, zato što sam bila premlada da bih bila majka, bilo mi je samo pet godina a niko od odraslih nije bio spreman da preuzme odgovornost. Ja sam joj bila jedina mogućnost a ni ja nisam imala izbora. Samo bi nas ostavili same rekavši: morate da budete dobre. Moja jedina briga bila je da ona preživi i tu sam i uspela. Ali evo je sada dok umire, nisam je videla 15 godina, rodila sam svoje dete, i nešto je krenulo pogrešno. I ona kaže, bilo mi je bolje, i onda se nešto desilo. Stvari se tek tako dešavaju. Jednostavno se dese i niko ne može da ih zaustavi.

10. novembar 1998.

Bila sam tamo kad je umrla. Stajala sam ispred njenog prozora u prizemlju i osećala kako umire. Odeljenje još nisu otvorili. Sestra je zavila njeno tanušno telo u beli čaršav. Samo je jedno staklo  razdvojilo njene poslednje reči i dah od mene. Želela sam tu da budem. Bila sam tu, znam da jesam i verovatno je i ona to znala. Kada sam ušla na odeljenje, noseći cvet u ruci, krenula sam pravo na vrata njenog boksa. Bio je obmotan belim čaršavima, kao i njeno malo telo, virio joj je samo čuperak kose na vrhu glave. Htela sam još jedanput da joj vidim lice, ali nisam tražila. Juče je trebalo da je obiđem, ali nisam. Kukavica sam, sebična krava kakva sam uvek bila prema njoj, ili je možda tako moralo biti. Naš jedini i poslednji susret bio je radostan, smejale smo se i pravile planove i pričale o našoj prošlosti. Bile smo svet za sebe. Da sam imala bar još jednu priliku da je vidim. Juče sam propustila tu priliku zato što sam bila kukavica. Plašila sam se njene smrti a ona nije. Moj bože šta sve može kukavičluk da nam napravi.

Zatvaram oči i mislim na nju, mnogo želim da opet držim njenu hladnu ruku u svojoj. Trebalo je ali bila sam kukavica.

Mirna sam, stežem ruku moje ćerke. To je Biljanina ruka kad je bila nežna, tanka čvrsta mlada devojka sa dugačkim inteligentnim prstima. Čudno sam smirena, osećam je duboko, duboko u sebi, želim njeno iskustvo da podelim sa celim svetom. Ušla je zauvek u mene, ja sam njeno telo, ne treba joj grob. Ionako nikad od mene nije bila nezavisna, nikad. Pomoći ću joj da izađe na kraj sa problemima s kojima nije mogla kad smo bile razdvojene: ubićemo zver i osloboditi svet i bićemo srećne. Rekla mi je, sreća, pa, ja sam srećna. Osećam njenu sreću u sebi. Stajala sam pored njenog prozora dok je umirala, samo nas je jedno staklo razdvajalo, ali ona je prošla kroz njega ne polomivši ga i ušla mi pod kožu ne povredivši me. Smirena sam.

Žena na šalteru za novinske oglase počela je da plače kada je videla Biljaninu sliku na umrlici. I druga žena je ostavila svoj posao i počela da plače. Kako je umrla, recite mi molim vas, insistirala je. Rekla sam, od ženskog života. Molim vas, kako?, ponovile su. Od SIDE, kažem. Ipak su razumele šta sam htela da kažem, iako nisam ja sigurna da znam šta sam htela da kažem, ali ako one jesu meni je onda bolje.

Prvi put u svom životu shvatam smisao sahrane, ceremonije smrti. Prvi put u životu mi je sve to potrebno. Kao svim drugim normalnim ljudima koje poznajem. Moram da pridam značaj,  vidljivost i reči mom gubitku. Nadam se da će pogreb zauvek da traje, kao moj bol koji nikad neće minuti. Njena ruka u mojoj još uvek stoji, mogu da je osetim. Iako sam detaljno oprala odeću i ruke, zbog SIDE, zbog infektivnog odeljenja, ne plašim se da njena aura može da se smanji. Svačiju ruku koju uhvatim kao da i njena ruka drži, njena ruka je kao rukavica preko moje, rukavica ljubavi i zaštite. Da, mogu da osetim njenu ljubav, konačno oslobođenu života i društvenih  pravila, konačno jednostavnu i čistu kao pre no što se zamutila novcem i drogom. I ja sada učim da volim. Zauvek sam izgubila svoju gordost, postala sam skromna u sekundi, pred njenom hrabrošću i herojskom smrću. Videla sam strah u njenim očima, znala sam da se plaši da ode, znala sam da ne zna kuda smrt vodi. Znala sam da želi da živi, živi. Kao što želi da govori, govori    govori sve te neiskazane tajne koje smo svih tih godina delile i ne družeći se. O da, ja sam bila njeno zlato i njeno ostrvo kao što je i ona bila moje. Zajedno smo bile bezbedne i kompletne. Ona je bila moj prvi čas ljubavi koji se zatim pretvorio u ljubav prema partnerima, deci, životinjama, umetnostima… O da, ona me je jednostavno naučila šta je to ljubav bez granica… i onda sam se uplašila, nisam htela više da dajem kad me je povredila, zatvorila sam se. Sada kad se ona opet otvorila oslobodila me je, opet mogu da volim. Nije uspela da pročita moju knjigu, nije uspela svoju da završi, nije uspela da stigne na grčko ostrvo i da gleda u more, da pliva kao riba, da se smeje kao beba… znam, mnogo toga ju je čekalo, to se dešava mladim i hrabrim. Ali nema veze, kao da je pročitala moju knjigu, napisala ju je, i mnogo mi nedostaje da me grdi zbog mog pisanja. Nestala je moja gordost. Nisam s njom govorila zato što je bila ljuta na mene, i sada mogu da priznam, upravo zbog moje gordosti nikad sa njom nisam pila vino, pričala o umetnosti i životu. Ovo je moja kazna, nesreća i tragedija. I zaslužujem je, sada kada me gordost više ne štiti, moraću da pijem vino, da pričam o umetnosti i životu sa njenim zamenama, a svi drugi to jesu.

Danas je dan posle, gore mi je, nije bolje, deluje večnost. Kao da nikad prestati neće i zašto bi. Ljudi oko mene tako su fiksirani na vreme. Budale. Moj život postao je trka van vremena ka mestu na kome ćemo se ponovo sresti. Nikad, nikad joj nisam rekla ni polovinu svojih osećanja, kao što ni ona meni svoju nije rekla, iako obe znamo i znale smo da će nas samo smrt rastaviti, kao što i jeste. Ili možda i nije?

Ludim od bola, ne mogu da izađem na kraj sa ovim gubitkom, krivicom, ljutnjom? Želim ostale da vidim, njihova lica, lica bola, da li su veća, manja, luđa od mog, ili je samo bolno, bolno po definiciji. Da li je njihov ceo život kao moj, ili je možda moj život sveden samo na bol.

12. novembar 98.

Danas je bila njena sahrana. Kao dve mafije u ratu, njena    porodica protiv porodice njenog muža, borili smo se oko njenog mrtvog tela. Mi njena porodica stigli smo sat ranije jer se nismo osećali sigurni: oni su je držali, platili pogreb, oni su diktirali uslove: loše po nas. Ušli smo u kapelu i zauzeli sva najbolje mesta oko kovčega i onda nismo mrdali. Ali kapelu smo jedva pronašli, nismo znali kako se preziva, promenila je svoje devojačko prezime i postala jedna od njih, druge nacionalnosti. Druga moja rođaka reče: zar nije prirodno da leži pored svoje majke a ne pored svog svekra. A ja kažem, a ti? Ona je udata, i ona je promenila svoje prezime i ona će naravno ležati sa svojim svekrom i svekrvom. Kažem joj, to je društvena sudbina žena. Samo tvrdoglave žene je menjaju i plaćaju debelo što nisu društvene.

Stajala sam kraj njene glave i desne ruke koju sam držala dok je umirala. Opet je bila sa mnom, gde bi drugde. Rekla mi je da je najlepše trenutke u životu sa mnom provela. Onda kada smo bile tvrdoglave: ona je zaista bila hrabra i nisu nas slomili. Očevi i muževi su pre mogli da nas ubiju nego da nas slome. Bile smo jake i slobodne kad smo zajedno i zahvaljujući tom iskustvu stekle smo svest da nismo slobodne u mnogim drugim situacijama, takozvanim prirodnim. Naš ujak je na sahrani pogrešio, nazvao me je njenim imenom, ne jedanput već tri puta, ali sam znala da se meni obraćao kad je njeno ime izgovorio, i odazivala sam mu se. Rekao je izvini, ja sam rekla, nema razloga za izvinjenje.

Njen grob je odmah uz beskrajno žuto žitno polje, to je beskraj o kome je Leopardi pisao. Ona je odmah tu uz ogradu, može da je preskoči kad god zaželi da poleti. Neko je nekad za nju rekao: isuviše je slobodna. Da li postoji tako nešto kao previše slobode? Slobodna od sopstvenog tela?

Semmering

21. novembar 1998.

Moja rođaka umrla je od SIDE pre 11 dana u odeljenju broj VI koje više liči na zatvor nego na bolnicu. Imala je 39 godina, bila je narkomanka, alkoholičarka i spisateljica. Objavila je jednu kratku priču koja je ostavila veliki utisak. Inače je napisala niz kratkih priča koje nikad nije želela da objavi. Meni ih nije dala kao izdavačici: zato što sam  njena starija sestra, feministkinja i takođe spisateljica. Nije htela da objavljuje u mojoj senci, rekla je, nije htela da bude moja dublerka. Nije htela ni drugde da objavljuje. Na samrti, rekla mi je da mogu da objavim njene priče. Rekla mi je takođe, da svih ovih godina nije želela da ih čitam  zato što se plašila da nisu dobre. Upitala sam je, možda si se plašila da  ćeš dobiti batine od mene? Iznenada joj je sinuo neki detinjasti strah u očima. Odgovor je bio da. A ja sam nastavila, znači kad objaviš ti se plašiš da svetu neće da se dopadnu, da ti nećeš da im se dopadneš? Darovala me je osmehom. Shvatila je zašto svih ovih godina nije smela da objavljuje: zato što sam ja bila njena starija sestra koja će je kazniti, zbog toga što je bila džanki, zato što je bila alkoholičarka, zato što je bila lepa žena koja je pravila javne scene, zato što je imala SIDU. Umrla je vrlo brzo, blažena. Znala je da  više niko neće moći da je kazni zato što ne voli njen život ili njene priče. Bez obzira da li je bila talentovana ili inteligentna, znala je da njene priče, dobre ili loše, imaju još nešto, one su autentična predstava života. Bile su istinite. Ako ih objavi, nikad neće dobiti posao, nikad neće dobiti stan, njena svekrva će prestati da joj kuva, izgubiće majčinu penziju i susedi će odbiti da joj čuvaju mačku.

Dakle, o čemu je ovde reč?

Ovde govorimo o tome koliko daleko mogu umetnici i intelektualci da odu, a da njihov umetnički integritet ne bude ozbiljno ugrožen?

Zapravo, oni gotovo ne smeju da mrdnu. Odmah bivaju ugroženi. A zašto i ne bi? Ljudi idu u zatvor, bivaju uništeni za daleko manje prestupe, bez ikakvog javnog uticaja u ovom našem nepravednom svetu.

I da se vratimo na definiciju ugroženosti ili integriteta o kome ovde govorimo. Javna sfera je po definiciji javna, nije slobodan prostor kao privatna ili intimna sfera. A umetnik je, po definiciji, Onaj koji se Usuđuje, onaj koji se usuđuje da stvarnost javno definiše. Znači onaj koji prvi preti je umetnik: ona/on preti definicijom, oblicima i javnim jezikom. Ja lično nikad umetniku ne bih dozvolila da me definiše, više volim to sama da učinim. Ali, naravno, mnogi ljudi vole da budu predstavljeni u umetnosti, da konzumiraju umetnost, i jedna od društvenih uloga umetnosti je i ta da bude konzumirana. Znači mi ovde raspravljamo o tome koliko sme umetnik da se usudi a da publiku nepovratno ne povredi? Zašto uopšte objavljivati, zašto umetnici žele da objavljuju, zašto pored bogatstva hoće i slavu, dok ostali bogati samo prave novac i srećni su da svoju umetnost drže po fijokama, na zidovima i policama? Kakva je to umetnička potreba da vladaju spoljnjim svetom putem svojih unutrašnjih istina? Društveno je to vrlo opasna potreba: kad su na vlasti, umetnici često postaju diktatori. S druge strane, potreba da se stvarnost razotkrije i prikaže je jedini način da se kontroliše politički život, koji se inače bavi prikrivanjem stvarnosti i pravljenjem kompromisa.

Pa ipak, u svetu danas kakav jeste, problem nisu umetnost i umetnici koji terorišu društvo već naprotiv umetnici sede po zatvorima zbog svojih ideja, umetnici su osiromašeni snagama na tržištu koje koriste i zloupotrebljavaju njihove  kreativne ideje, i postoji niz oblika cenzure u umetnosti i štampi (štampu takođe smatram umetničkom formom). Mitološka slika je bog u lancima, ali ni bog ni lanci nisu više ono što su nekad bili. Bogovi su samo obični ljudi a lanci svakodnevni život preživljavanja.

Kada sam bila mala, pre no što sam postala spisateljica, bila sam čitačica što smatram još odgovornijim poslom. Upravo zbog te  odgovornosti sve manje ima pravih čitača dok sad već svi pišu knjigu, kao što voze auto ili idu na terapiju. I tu nema šta da se kaže. To nije ni dobro ni loše, to je kraj veka koji je izmislio masovne medije i masovnu kulturu i zatim sve to izjednačio tržišnim vrednostima, posumnjavši u postojanje kulture uopšte. Kad sam čitala knjige uvek sam se identifikovala sa vešticama, nikad sa princezama. Ali to nije bio buntovnički ili negativan stav, već vrlo pragmatičan izbor. Život mog uma tražio je prostor. Dobre devojke i princeze uvek su bile zaključane u kulama, žrtvujući svoj život za pravdu, čekajući na oslobodioce koji su uvek stizali prekasno. Princeze se uopšte nisu provodile, nisu imale ni strasti, ni pustolovine. Dok su veštice sve to dobijale. Ponekad ih na kraju stigne pravda, ružne i stare, ali posle dobrog provoda. Inače ja sam bila vrlo moralno, čak možda i moralističko dete, ali kad bi došlo do provoda i zadovoljstava, morala sam da ustanovim duple kriterije. A ko ne bi? To su uradili Sveti Augustin, Sveta Tereza, Kristina de Pizan…

Ovo dualističko razmišljanje: Dobro i Zlo, Um  i Telo, postmodernizam je pokušao da ukine proizvodeći jedan moralan i apolitičan stav umetnika prema društvu.

Moralne odgovornosti umetnika kao građanina sveta ne bi trebalo da prevaziđu njegova prava. A pošto ona/on jedva da imaju neka prava u kontekstu masovnih medija i masovne kulture o kojima sam govorila, njene/njegove moralne odgovornosti kada postaju samozahtevne ili  zahtevne rizikuju da naprave  od nje/njega  smešnu figuru: umetnika kao ludu.

Učešće predmeta umetnosti ili umetnika na tržištu je takođe vrlo kontradiktorno; bolje je za umetnika ili za umetničko delo da bude kopirano, ukradeno ili reprodukovano i neplaćeno nego da ne bude. Opet zato što je masovna kultura postala Kultura. S druge strane, uspeh umetničkog dela ne može da se predvidi, planira ili objasni. Možeš samo da posmatraš njegov uspeh shvatajući da pravila po kojima svako umetničko delo može da se prosuđuje ili ceni upisana su  pravilima samog umetničkog dela. Ona su inherentna. Sloboda izražavanja se prema tome sadrži u estetskom obliku i jeziku svakog umetničkog dela, a ne izvan njega.

Pa ipak, kulturna dominacija i imperijalizam bogatih zapadnih zemalja teže da diktiraju neka pravila, tako da se proizvodi takozvanog Drugog sveta uzimaju i iskorišćavaju kao sirov materijal koji valja oblikovati i predstaviti, upakovati i često potpisati  političkom podobnošću. Ali efekti ove egocentrične kratkovide politike nisu predvidljivi, zato što ona donosi nekontrolisano sticanje moći Drugog kroz globalizaciju kulturnih pitanja.

U knjizi Umberta Eka, Ime ruže, Aristotelovu komediju uništavaju crkveni zvaničnici zato što smeh preispituje i ruši sve dogme, a bez dogmi ne možeš da stvaraš i održavaš veru. Ali uloga umetnika je obostrana: da stvara i sumnja u stvaranje, istovremeno.

Što više razmišljam i planiram to gore pišem. Kada sam bila mlada mislila sam da nisam dobra spisateljica zato što ne umem da mislim. Nisam imala odgovore, samo pitanja, sumnje, odbijanja, depresije, muke, maštarije. A moj otac je govorio obraćajući se piscima: šta radite od sedam do tri? Naravno u slobodno vreme uvek možete da pišete. Onda sam shvatila da se pisanje može porediti sa bolešću: dođe i prođe a ponekad zauvek ostane sa tobom, kao hronično    stanje s kojim naučiš da živiš. Ima svoje zakone kojima moraš da podlegneš, napade i groznice, gluposti i egocentričnosti, neobjašnjive momente transa kao i vrlo prizeman i težak rad. Možda je banalno reći da su pisci prenosioci stvarnosti, ali neki sigurno  jesu. Razlika između terapeuta i pisca je to što terapeut zna kako da izađe na kraj sa stvarnošću drugih ljudi i da ostane živ a pisac niti ume niti treba. Pisci moraju da unesu svoju energiju u tuđe priče, i to je njihov život, kad dobro rade posao. Oni nisu Vođe, Spasioci koji znaju više od likova kojima barataju. Zašto  poslu od koga teško može da se živi, davati više moralnih odgovornosti nego samim likovima koji imaju sasvim pristojan život?

I da završim, da kažem ideali udahnjuju život, u ljubavnu priču, u umetničko delo. Bez ideala, ne može da nastane umetničko ili neko drugo delo, ali su ideali takođe ti koji kad postanu preveliki uništavaju sve što bi moglo, iako nesavršeno, da ostane u životu.

PS. Rastući fašizam u mojoj zemlji danas dolazi kao postskriptum: profesore i studente hapse, novinare kidnapuju, novine i ostale medije zatvaraju, kažnjavaju, zloupotrebljavaju. Većina nas se bori za golo preživljavanje, plašeći se fizičkog maltretiranja i prisilnog egzila od kompulzivnog, agresivnog nacionalizma i patriotizma. Ali ja se zapravo ne plašim. Bez obzira na činjenicu da je sve to tačno, da postaje svakim danom sve gore, da liči na najgora istorijska iskustva koja smo imali na našem kontinentu u ovom veku u Italiji, Nemačkoj, Španiji, ima tu nečeg drugačijeg. Kao prvo, liči na farsu, a kao drugo, na meni blisku farsu. Rat naših roditelja se nastavlja, Velike braće i Velikih očeva. Naša budućnost je putovanje u prošlost, u strahu od 21 veka, moći i novca pobedničke zapadne  civilizacije kojoj ne pripadamo. Vratili smo se u pedesete godine, kada sam ja rođena, kada su moji roditelji gradili svoj identitet i napravili mene i svoju buduću zemlju.  Prema tome, to je i moja lična istorija, bez obzira na činjenicu što se ona danas koristi protiv mene kao anahronizam. Svaka generacija u mojoj duboko tradicionalnoj zemlji ruši mostove sa prethodnom generacijom, i to ne samo duhovno već i bukvalno. Moja majka se odrekla sopstvene kulture zato što je bila “kulačka” a ona je bila komunistkinja, roditelji su hteli da mi pruže bolji život i zato su me školovali u inostranstvu i naterali da izneverim svoje srpske korene, dok moja ćerka apsolutno prekida sa mnom zato što sam gubitnica, feministkinja, pacifistkinja, inernacionalistkinja i još mnogo drugih “inja” koji nisu uspeli da promene svet, i vraća se na tradicionalne vrednosti moje bake.

Ako je moja rođaka morala da umre a da knjigu ne objavi zato što je bila odbačena i oterana u preranu smrt  neprilagođena vrednostima Velike braće i očeva, onda mi koji smo preživeli Ljubav i Teror naših velikana moramo da raščistimo sa tom ljubavlju i terorom jednom zauvek. Bolje odmah nego kasnije, bolje bolno nego sa anestezijom, zato što su još uvek deo nas i moramo da ih isteramo iz našeg političkog tela i uma.

Tajne i laži

Moj otac nikad reč nije rekao o svojoj prošlosti. O da, umeo je da priča priče, lepo ispričane, dobro promišljene, dobro konstruisane. On dolazi iz kraja sveta, Hercegovine, gde su svi sirotinja, i uvek bili sirotinja, pod Turcima, pod Austrijancima, pod Jugoslovenima, pod Bosancima, ili jednostavno siromašni sami za sebe: jedva da su znali da čitaju, ali su zato znali priče da pričaju. A pričati priče značilo je pričati o sebi i drugima, sa epikom preuveličavanja, programskom ili nesvesnom. U vrlo dobrom ritmu, vrlo živim jezikom i stilom. Ali on zapravo nikad mnogo o sebi nije govorio. Nije ni bilo mnogo toga da se priča izvan već zapisane pesme njegovog naroda, osim što je na početku njegovog života bilo još više bede nego u ostalih a na kraju više uspeha nego u drugih.

Nasuprot tome, moja majka je ćutala. Moja majka je bila žena sa Velikom Tajnom, osim što mi je majka, što je za mene najveća tajna koja postoji na svetu. Mala, stroga i tiha, nimalo kao ja, izgledalo je kao da šta god kažeš o njoj nije dovoljno istina, da reči ne mogu da izvuku njeno jezgro na videlo.  Njen  unutarnji život bio je Velika i možda Opasna tajna. Ceo njen život, naravno i moj zavisio je od čuvanja te tajne. Kad mi je proročica posle mnogo  godina pošto sam živela u slozi i miru sa majčinom tajnom rekla da moja  je majka nosi, zamolila sam da mi je ne otkrije. Jedna od stvari koju najviše volim u ovom surovom i teškom životu je onaj divan, nevidljiv pa ipak stvaran slobodan prostor unutarnje aure koju svako nosi oko svog tela. Spoljašnji miris i boju unutarnje intime. Prostor tajne. Uvek sam mislila da mora da je ljubavna priča u pitanju. Ljubavne priče ako nisu tajne, teško i mogu biti priče o ljubavi, već su priče brakova, dece, razvoda… Javne priče, u svakom slučaju. I bila je u pitanju ljubavna priča, rekla mi je proročica, velika ljubavna  priča  koja ju je iz nekog  razloga  izvela iz  kuće  (kao što i valja), izvan njenog predodređenog života najmlađeg deteta bogate južne srpske porodice u neku prazninu koja ju je na kraju dovela do mog oca i mene. Nekad  sam govorila da je Skarlet O‘Hara  imala više uticaja na moju mladost nego moja majka, ali nisam ni shvatala značaj te istinite tvrdnje: moja majka je bila Skarlet O‘Hara. Izgledala je kao ona, jug Srbije sa svojom fašističkom aristokratijom ima dosta zajedničkog sa južnim državama Novog kontinenta, jer su obe nove, bogate, primitivne, konzervativne i herojske, u nedostatku prave tradicije. Dakle Skarlet O‘Hara je bila zamena za moju majku čija tajna mi nije  dozvoljavala s njom otvoreno da stupim u kontakt.

Tako da je moj otac govorio epikom, a moja majka tajnom. Bili su savršen brak, simbiotičan, gotovo bez prostora za dete ili istinu.

Kao vrlo malo dete u očajničkoj potražnji za istinom nalazila sam je, s pravom ili ne, u knjigama: bilo koje vrste, bajkama, krimićima, filozofiji, istoriji, romanima. Zaista sam verovala da se sve bogatstvo  i mudrosti ovog sveta nalaze u knjigama. I naravno Istina. Čim bih naletela na neki problem, pitanje, odmah bi uzela neku knjigu. Ali moji roditelji su rano primetili bolestan stav svoje jedinice: nisam htela da se igram sa decom nego sam čitala. Nisam htela nauke da učim nego sam čitala priče, nisam htela normalno da govorim nego kao u knjigama. Čak sam izmišljala svoje reči umesto da ih valjano ponavljam kako su me u školi učili. Mislili su da je moja baka kriva koja bi  mi svake večeri pričala novu različitu priču o sirenama koje su postale žene i promenile svet, o mlinovima soli na dnu mora od kojih je more slano, o deci koja su bolje poznavala svet ali nisu mogla da ga menjaju… Pokušavala je da objasni neobjašnjivo u životu i svetu, da ublaži svakodnevni bol nerazumevanja, isključenja, kroz priče… Tako da su zabranili knjige u kući. Rekli su da su knjige lenčarenje, da su prašnjave i skupe. Hteli su da izučim neki zanat, da živim u lepoj praznoj pustoj sobi i da sebi kupim novu haljinu. Bile su to šezdesete, sedamdesete, bila je to prepotentna, tehnokratska, komunistička generacija roditelja sa Istoka koji žive na Zapadu, profitirajući od obe strane… Međutim plašili su se i Istoka i Zapada oni, jer bi i jedni i drugi mogli da iskvare njihov idealan projekat, njihovu jedinicu: Mene.

Sećam se jedne priče koju su mi roditelji pričali u vezi sa prvim godinama njihovog braka: otac bi popeo majku na vrh ormana sa knjigama tako da mora da uči, bez rasejanosti. Rasejanost je značilo: muzika, ljudi, kuvanje, čišćenje. Nije mogla sama da se spusti, jer je bila isuviše mala a i njena volja slaba spram njegove pravedne odluke: da ona na vreme završi fakultet.

Sećam se toga kao užasne priče za koju nisam mogla da smislim nikakvo pristojno objašnjenje. Zašto učiti na vrhu neugodnog oramana izvan ljudi i stvari koje volimo? Opet te knjige… Kao neibežni đavo ali đavo ipak jesu… Kad razmišljam o mojoj majci u tom kontekstu, čini mi se  žrtvom, i knjiga i moga oca istovremeno, kao neko kome nije dozvoljeno da živi u zadovoljstvu, čiji je princip Prosvetljenja i Radosti srezan strogom ulogom Nauke i Muškaraca. Uvek mi je nje bilo žao, i onda i sada, ali ona nije žalila. Rekla bi, to je bio i moj izbor. Ne smemo se zezati sa knjigama i muškarcima.

Oba moja roditelja bili su komunisti. Za mog oca to je bilo pitanje života i smrti, da postane komunista za vreme rata, nacista i fašista, a kod moje majke to je bio slobodan izbor, protiv slobodnog života, da postane komunistkinja. Pre rata u njenom rodnom gradu komuniste su proganjali i ubijali kao teroriste. Imala je sedamnaest godina i bila je idealistkinja. I znam još nešto, bila je protiv svoje patrijarhalne porodice Velike braće koji su ljubomorno čuvali njenu intimu i čednost. Nije imala prostor za normalni svakodnevni život zabave i radosti. Morala je da bude svetica. Sa njenim burnim temperamentom, mogla je samo da postane idealistkinja, da bi preživela.

Kada je 1948. Staljin proglašen za izdajicu u Jugoslaviji, ona je odbila da sledi partijska naređenja. Odbila je da poveruje u gulage, u teror u Sovjetskom Savezu, sa mnogo emocija i bez ijednog objašnjenja.

Kao što rekoh, moja majka je bila žena sa tajnom, Velikom Tajnom, i sa mnogo malih tajni. Moja majka misli tajno i u tajnosti čita knjige. Nekada davno, tek mi je skoro priznala, imala je veliku biblioteku: porodično bogatstvo, koju su neki članovi koristili a neki i nisu. Ona jeste kad se ne bi igrala sa svojim psićem. Dangubila bi i sanjala napolju sa kucom a unutra sa knjigama. Sve dok jednoga dana nije postala komunistkinja, a komunizam ju je naučio da lenčarenje i sanjarenje vode u nepravedan svet umetnosti i laži, dok su ljudi umirali od gladi i bola, bez njene pomoći. Rešila je da učini nešto po tom pitanju: sve je knjige iznela i spalila na lomači “kulačku” biblioteku svog oca. Napustila je dom, nikad progovorila sa dva od svoja tri brata koji su bili antikomunisti, udala se za mog oca, siromašnog inžinjera koji je na sopstvene mišiće uspeo, nikad nije uzela ni dinara od nasledstva, niti pričala o svom prethodnom životu, kada još nije bila komunistkinja. Jedna njena drugarica zapalila je svoju biblioteku zajedno sa porodičnom kućom. Mrzelo ju je knjige da iznosi.

Pišem knjige kad ih ne čitam. U svim svojim knjigama ja pišem o mojoj majci, sa strašću. Prvi put kad je pročitala jednu moju priču o sebi rekla je: ali ovo su gole laži, znači i ti lažeš u knjigama, jesi li zato postala spisateljica, da bi lagala?

Kada sam sledeću knjigu objavila rekla sam joj, nemoj da je čitaš, opet laži. Ali ona mi je ozbiljno i hrabro odgovorila: ti si moja ćerka, ti si spisateljica i ja se tobom ponosim. Kad me neko bude pitao da li je istina to što tvoja ćerka piše u knjigama ja ću reći: moja ćerka je spisateljica i slobodna je da piše šta hoće.

Kao što rekoh, moja majka je imala tajnu: nikad knjige nije pisala, spalila je rođenu biblioteku, svoje stvari je poklanjala, svoju tradiciju, svoj novac, i to za svoje ideale, za bolju budućnost u koju je verovala i još uvek veruje. A ja sam samo spisateljica. Negde između, možda u tim spaljenim knjigama, leži njena tajna. Sada je na mene red da pronađem šta se nalazi u tim tajanstvenim knjigama koje su zaslužile da budu spaljene. Tako što ću ih pisati ili živeti, ko zna šta je prečica do mudrosti? Mudrost je privilegija starosti ali samo oni koji nisu bili mudri ili racionalni u mladosti, stiču je, kaže Hana Arent.

U jednu stvar sam ubeđena: nikad mi svoju tajnu neće otkriti zato što je spalila svoju biblioteku i zato što ja pišem umetnost i laži. Ja nisam u stanju da razotkrijem njenu tajnu, da dosegnem tajanstvenu knjigu Istine koju je moja majka spalila tog vrelog letnjeg dana mnogo godina pre no što sam se ja rodila, ostavljajući za sobom samo golu zemlje svoje Tare, koju su prvo nacisti opljačkali, onda ruski “oslobodici” i na kraju lokalni Novi Poredak. Ali ona mi je zato ostavila jasnu poruku: nikad se ne osvrći za sobom, Sutra je novi dan.

La vitta e bella

26.3.99, 17 sati

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju kad sirene zasviraju, tražeći nepostojeća skoloništa . Nadam se da NATO piloti neće ostaviti za sobom svoje žene i decu, koje sam videla kako plaču na CNN-u dok njihovi muževi poleću ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo svi preživeti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. Nadam se da ćemo uspeti da ga skrhamo: zovi to demokratijom, zovi ga diktaturom. Kad NATO procenjuje da je 20.000 civilnih žrtava mala cena za mir na Kosovu, kad predsednik Klinton kaže da hoće da Evropa bude bezbedna za američke đake, ili srpski predsednik Milutinović kaže da ćemo se boriti do poslednje kapi krvi, uvek imam osećanje da     govore o mojoj krvi, a ne o svojoj. I onda svi oni ne postaju meni samo neprijatelji, već zveri, vukodlaci, koji prelaze sa ekonomske politike na demokratska ljudska prava sa količinom krvi potrebnom da se ona ostvari (kao gorivo).

Danas je drugi dan posle. Otišla sam na pijacu i crnu berzu, na Kalenić. Opet je živnula, adaptirala se na nove uslove, nove potrebe: nema državnog hleba ali ima dosta brašna, nema informacija na zvaničnoj TV, već tračevi uplašenog stanovništva o tome ko pobeđuje. Tinejdžeri se klade po ćoškovima: čiji su avioni oboreni, naši ili njihovi, ko bolje laže, ko najbolje prikriva žrtve, ko bolje pokazuje pobedu, ili opet žrtve. Kao da je u pitanju fudbalska utakmica ravnopravnih strana. Grad je tih i paralisan, ali funkcioniše, đubre se odnosi, imamo vodu, imamo struju… Ali gde su ljudi? Po kućama, krevetima, skloništima… Čujem nekoliko ličnih priča o nervnim slomovima prijatelja muških i ženskih. Oni koji su bili u nervnom slomu od početka rata na Kosovu, znači pre više od     godinu dana, nekolicina, sada se osećaju bolje: realna opasnost manje plaši od opasnosti u mašti. Nisam mogla da izađem na kraj sa    nevidljivim ratom kao što umem sa konkretnim potrebama: hleb, voda, lekovi… I, jako važno: sada vidim kraj. Konačno smo dobili i mi u Beogradu ono što je cela ostala Jugoslavija imala: rat na sopstvenom tlu. Stiže mi 10-20 elektronskih poruka  dnevno  od  prijatelja i ljudi koje sam slučajno srela: misle na nas, na mene i moju porodicu i daju mi moralnu podršku. Osećam kao da ja njima valja da dam moralnu podršku, meni je samo materijalna podrška potrebna u ovom trenutku, moj moral je sazdan od mojih potreba.

Ljudi se skupljaju po kućama, da  zajedno  čekaju bombardovanje: ljudi koji se jedva poznaju, koji su se pravili da ne znaju ili zaista nisu znali šta se dešava na Kosovu ili da je NATO sve vreme ozbiljno pretio. Sedimo zajedno i delimo stvari koje imamo. Solidarnost i nežnost bude najbolje crte kod Srba. Konačno: znala sam da nešto volim kod svog naroda…

Moja prijateljica Nemica koja živi u Beogradu zove me telefonom, kaže, nisam napustila zemlju, nisam izvela decu, čak ni tek rođene unučiće. Dosta mi je svega, hoću da vodim svoj lični život. Moja prijateljica feministkinja traži da održimo radionicu u Pančevu, koje je dosta bombardovano, da držim književno veče. Ali nemamo benzina, moramo da kupimo bicikle.

 Telefoniramo jedni drugima sve vreme, tražeći i dajući obaveštenja: deca su najbolja u tome, više vole da budu aktivna nego pasivna u kriznoj situaciji. Mi odrasli ih maltretiramo našim strahovima a oni su premladi da bi lagali ili konstruisali kao što mi umemo: barataju činjenicama i vestima. Uglavnom smo dobro informisani kroz dečiju mrežu, kroz strane satelitske programe i lokalne TV stanice.

 Razmišljam o Albancima na Kosovu, o svojim prijateljima i njihovim strahovima, znam da im je gore nego nama; strah se u meni budi na tu pomisao, znači da još nije kraj.

 Nemam snove, spavam teškim snom i plašim se buđenja ali srećna što još nema prave tragedije, još uvek smo svi živi i stalno se gledamo da to potvrdimo.

I da, vreme, divno vreme, uživamo i plašimo ga se: što je vreme bolje, jače će biti bombardovanje, ali što je bolje vreme biće bombardovanje preciznije. Volela bih da znam da li nam je potrebno dobro ili loše vreme da preživimo?

I konačno, gledala sam Beninjijev film “La vita e bella”(Život je lep), veče pred bombardovanje. Sledećeg dana, i nama se sve desilo. Možda nije trebalo da ga gledam, ali sada je prekasno: i shvatam da je u svakom ratu koji vode Veliki Muškarci najbezbednije mesto žrtve.

P.S. U ovom času sirene prekidaju moje pisanje… sirene su moj cenzor i moja satnica. Uključujem TV na CNN da vidim zašto sviraju sirene u Beogradu, kažu da ne znaju. Lokalna TV će nam dati informacije tek kad sve bude gotovo.

Žene u crnom, Beograd

Počinjem da pišem istoriju Žena u crnom u Beogradu 13. aprila 99. Tačno 21 dan pošto je započelo bombardovanje NATO-a na   teritoriji Jugoslavije. Završila sam skicu teksta 23. marta 99, dan pre no što su pale prve bombe: moje poslednje reči bile su ČEKAJUĆI NATO.

Kroz flešbekove ću pokušati da vam ispričam našu priču, kako je sve počelo, i da se vratim na ovaj trenutak, na kraj moje priče…

Ništa ne valjaš, kaže majka Staši Zajović, osnivačici Žena u crnom u Beogradu, na videu u kome ćerka obučena u urbanu crnu odeću posećuje svoju majku u Crnoj Gori, staru seljanku obučenu u crno. Ništa ne valjaš, nisi se udala, nemaš decu, nemaš stan… te stvari koje radiš…

Pretpostavljam da je to uobičajena reakcija većine srpskih i crnogorskih majki na feminizam i žene aktivistkinje (uključujući i moju majku koja je urbana lekarka): ne gubi vreme, žene su za privatni život, samo je šljam na ulicama…

Prvo stajanje Žena u crnom bilo je 9. oktobra 1991. Strašna   godina, ali to je tek bio početak jednog od najdužih ratova u Evropi: rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Jugoslavija je nezvanično ušla u rat sa Hrvatskom, Slovenija se već bila otcepila, Bosna je vrila, i od samog početka neki mudraci su pretili: ali kraj će tek doći sa Kosovom. Sve sam ih mrzela: zvučali su mi kao svet koji isuviše zna ali zapravo premalo. Mučilo me je  što se svest o zajedničkom životu sa razlikama raspada; u svim republikama kroz koje sam tada još putovala, istorija je počela da se falsifikuje, jezik menja, a narodu je zaprećeno novom istorijom koja MORA da bude drugačija i bolja.

Pokret Žena u crnom je zapravo kao pacifistička i feministička grupa bio odgovor na raspad bivše Jugoslavije koji su podržavale nacionalističke stranke prisutne u svim republikama. Istorijska pozadina Žena u crnom u Beogradu bile su Žene u crnom u Izraelu, tamo je nastala originalna ideja (1988) u znak protesta kada je njihova vlada napala Palestince. (Izraelkama su se pridružile Palestinke i Amerikanke.) To je zapravo bio osnovni princip celog pokreta Žena u crnom: protiv učešća sopstvenih vlada u agresivnim ratovima na tuđoj teritoriji. Drugi pokušaj nastao je u Italiji, februara 1991: italijanske Žene u crnom organizovale su kroz celu Italiju stajanja protiv učešća italijanskih vojnika u Zalivskom ratu. Ideja je bila  da se  suština pokreta proširi izvan nacionalnih granica jedne zemlje kao i trenutnog ratnog područja.

Lepa Mlađenović, Žena u crnom koja je bila na prvom stajanju u Beogradu seća se svojih osećanja: “Bilo mi je  veoma neprijatno u to vreme da stojim na ulici. Bilo mi je čudno, nešto mi je nedostajalo, tada još nisam znala šta, ali sada znam. Nije postojala tradicija da žene stoje na ulicama u znak protesta: znala sam za Izraelke, za Italijanke, ali jedno je bilo čuti o tome a drugo sama stajati. Posle niza nedelja redovnog stajanja taj element koji nedostaje zasnovan je i pronađen u našem sopstvenom stajanju: same smo stvorile svoju tradiciju, smisao i jezik.”

Kada sam pokušala da intervjuišem Stašu u vezi sa njenim prvim stajanjem odbila me je više puta. Poslednji put bilo je s rečima: meni je sve to zamućeno, u depresiji sam, probudila sam se u strašnom raspoloženju, zvala sam telefonom još poslednje prijatelje koji su ostali u Prištini, i nije ih više bilo. Pre im  je stalno bio zauzet broj a sada zvoni u beskraj. To je pravilo za sve koji su otišli, ne možeš da dopreš do njih ali se po telefonu vidi… Žurim na sastanak, tu su mi Italijanke, možda me one pridignu… Gledajući je takvu na pijaci gde je često srećem, kako nosi kese i kese zeleniša i cveća, onako mršavu i uzbuđenu, setih je se kako čita svoj tekst na jednoj feminističkoj konferenciji: “Na  tuđem jeziku”, pevala je, nije govorila i sve nas je na suze navela. Sećam je se kako me grli na zelenoj pijaci među Ciganima i švercerima, opet punih ruku kada sam plakala pre nekih godinu dana kad su počeli oružani sukobi na Kosovu. I tada sam počela da pišem svoj dnevnik: “O normalnosti: moralna opera jednog političkog idiota”. Napisaću sve u ime svih, rekla sam, ja sam samo hroničarka, Staša je pesnikinja.

Jedna žena koja je posmatrala to prvo stajanje opisala ga je ovako: gledala sam ih kako stoje, bože moj kako sam im se divila, mislila sam da su jako hrabre, potpuno sam se slagala sa njihovim transparentima ali sam tek mnogo kasnije smela sa njima da stanem.

Neda Božinović, 82 godine, koja stoji još od 9. oktobra 91. sa Ženama u crnom bila je bez struje (zbog bombardovanja), na 13. spratu 24 sata kad sam je zvala telefonom. Rekla mi je, čekaj da malo razmislim pre no što padne mrak: jedva se krećem ovih dana i bojim se da neću ovo ludilo nadživeti. Zar ti se ne čini da su svi poludeli? A onda je veoma ozbiljno izjavila: “Još od 36. godine ja sam antifašistkinja i aktivistkinja za ženska ljudska prava, borim    se za mir, toleranciju, zajednički život, ravnopravnost. Proživela sam rasturanje moje zemlje, bivše Jugoslavije i da bih to preživela izabrala sam da budem Žena u crnom, da bih spasila vrednosti   koje predstavljaju moj život. Danas se Žene u crnom bore protiv      globalnog militarizma koji nas sve uništava…” Da li je dovoljno poetski, pita me, sve sam druge jezike zaboravila osim političkog. Ti si legenda, odgovorila sam joj bez laskanja. Njeno znanje i njen život su sama suština legende.

Ovo je njihova ispisana parola: OSTAJEMO NA ULICAMA… MIROVNA POLITIKA U PRAKSI, 9. OKTOBRA 91. IZAŠLE SMO SA TRAJNIM, JAVNIM, NENASILNIM PROTESTOM PROTIV RATA, PROTIV NACIONALISTIČKE I MILITARISTIČKE POLITIKE SRPSKOG REŽIMA, I PROTIV SVIH VRSTA DISKRIMINACIJE.

Vizuelni efekat te prve demonstracije, ispred Studentskog kulturnog centra – nekada, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih  godina, internacionalnog centra konceptualnih umetnosti, jednog od  retkih slobodnih prostora sa istorijom u Beogradu – bio je zapanjujući. Mislim da je to bilo nešto do tada nikad viđeno: bilo je isuviše različitih elemenata da bi se brzo shvatilo, kao i uvek premnogo predrasuda: feminizam, Žene u crnom kao iz Njujorka, modnog centra sveta, a u isto vreme kao i u najprimitivnijim delovima sveta, ili kao u drevnim vremenima kada je bila dužnost žene da se obuče u crno u znak žalosti: kontradiktorni elementi reprezentacije. Zatim još neki: stajanje, mirno stajanje, u tišini sa transparentima, kao specifičan vid bodi arta koji zajedno sa političkom porukom podseća na konceptualnu genijalnost Marine Abramović: činjenica da se žensko telo nudi kao predmet umetnosti a u isto vreme i kao oruđe razumevanja šta je zapravo umetnost: otvorena upotreba i poruka ženskog principa. Po prvi put posle prvih ostvarenih demokratskih izbora u Jugoslaviji, sa višepartijskim sistemom 1990, otpor žena postao je vidljiv.      I konačno, još mi pada na pamet imajući na umu razvoj umetničko/političkog jezika pokreta Žena u crnom koji ne razdvaja formu od suštine, jedna izjava Kulika, ruskog kontroverznog umetnika, koga su zbog provokativnih performansa više puta hapsili po prestonicama Evrope: “Došlo je vreme smrti umetnosti, samo je umetnik preživeo.” U skladu sa tim, princip mobilnog ili aktivnog stajanja koji se kasnije razvio u plakanje, igranje, ljubljenje, grljenje, jedenje, pijenje, pevanje Žena u crnom, znači: autocentrična estetika i politika. Sintija Kokburn komentariše: stajanje vezuje grupu i čini je statičnom, bezbednom, možeš i da legneš ili sedneš u trenucima provokacije (kao kada ih je 93. militaristička desničarska grupa Beli orlovi napala) ali grupa može da promeni oblik da bi ostala vitalna.

Prva grupa zapravo bila je komuna bez ijednog zajedničkog imenitelja: nacije, pola, klase, starosnog doba ili seksualnog opredeljenja. Jedini zajednički princip bio je pacifizam i velika tolerancija je vladala među članovima s obzirom na veliki otpor prema postojećem i budućim ratovima. Struktura prve grupe komune bila je: izbeglice, ratni dezerteri, feministkinje, glasači protiv rata, manjine (etničke i seksualne), strani prijatelji i podrška. Svi smo mi Žene u crnom, i ja, koja se uvek oblačim u belo kad stojim, ili vi čitaoci koji se slažete sa ovim što pišem: ovo je nakorektniji način da se ustanovi mobilno članstvo Žena u crnom. Prvi sastanak bio je psihoterapija: konkretna pomoć konkretnim ljudima u nevolji zbog rata i novog anarho-agresivnog režima: sama stvaraš sopstvene uslove razvoja – u ovom slučaju, prvo stajanje, a potom sastanak i radionica.

Međutim, jasan razvoj ženskih mirovnih strategija proizilazi iz specifičnog položaja žena u ratu, naročito u društvenom i političkom kontekstu u kojem i partije iz opozicije, izuzev vrlo malih (Građanski savez na primer) zauzimaju nacionalistički stav ako ne u ratu, onda bar u miru: kao žrtve nasilja ili gladi, politički izopštene iz javne sfere, s obzirom da rat jeste muška patrijarhalna igra. Zapravo, nijedna druga grupa osim ženske i ratnih dezertera nije mogla da ima čist  javni stav i da se pritom nije latila oružja. I prateći ovu vrlo heterogenu pozadinu za raspravu o vezi između feminizma i nacionalizma, odigrala se jedna vrlo dinamična i polemična radionica, kod Žena u crnom, još davne 93. na temu: Da li je rat pomogao ili odmogao feminizmu u Srbiji? Međutim, pre no što se u to upustim volela bih da spomenem studiju Gizele Kaplan, australijske istoričarke, “Feminizam i nacionalizam: Evropski slučaj” koja tvrdi da u tradiciji Evrope, izuzev dva posebna slučaja (u Italiji za vreme ujedinjavanja, i u Finskoj), nikad feminizam nije bio povezan sa nacionalizmom, naprotiv. Ali je radionica u Beogradu otkrila da pored tradicionalizacije, instrumentalizacije i naturalizacije koje su  žene pretrpele u  našem društvu (a to se odigralo u celoj bivšoj Jugoslaviji, i u novim državama), rat u Srbiji je zapravo otvorio jedan novi slobodan prostor zahvaljući toj pukotini u sistemu. Zapravo država nije mogla da kontroliše ili prati društvene i humanitarne momente koje je izazvao rat, jer je bila zauzeta ratovanjem. Tako da su žene iskoristile taj napušteni  prostor da bi ispunile svakodnevne zahteve, ali radeći to na neki svoj drugačiji način one su izmenile pored svoje svesti i samo društvo u kome su delovale. Kako kaže Simon Vejl: u trenutnim istorijskim zbivanjima lične emocije dobiju značenje koje nikad ranije nisu imale. Posle rata sa Hrvatskom započeo je i bosanski i u toj situaciji društvenog, etničkog i verskog rata daleko najveći broj žrtava bio je među ženama i decom (95%). Tako da su žene, a ne vojnici, postale protagonistkinje i prave žrtve sukoba. Kao odgovor na ovu apsurdnost žene, čiji su položaji bili sličniji međusobno nego sa svojim muškarcima, razvile su emocije i jezik različite od ratnih. Kao posledica, veoma značajna mreža žena sa sve tri sukobljene strane se razvila, još od samog početka, u cilju mirovnih i humanitarnih aktivnosti.

Dok nastavljam da pišem, sa mnogo praznina, jer mi nedostaje koncentracija na bilo šta izuzev srpskog rata danju i NATO bombi noću, stiže mi poslednji proglas Žena u crnom…

Apel vladama članicama NATO-a

Žene u crnom protiv rata iz Beograda od 1991. rade aktivno za mir i nenasilje. Politika koja obeležava Žene u crnom protiv rata počinje na suprotstavljanju svakom obliku nasilja, rata, militarizma, nacionalizma. Od 1991. najveća žrtva rata je civilno stanovništvo. To se događa i sada.

Vrednosti koje podržavamo su život, solidarnost, uvažavanje različitosti. Već 8 godina razvijamo mrežu razmene i solidarnosti protiv rata, koja obuhvata žene sa svih kontinenata. Među njima su, naravno, i žene iz zemalja – članica NATO-a.

Kao ženska organizacija koja se uvek zalagala protiv militarizma, dakle, protiv svih oblika vojne intervencije, ovog puta se suprotstavljamo vojnoj intervenciji NATO-a na SRJ.

Od vlada članica NATO-a mi ZAHTEVAMO:

DA ODMAH OBUSTAVE BOMBARDOVANJE NA TERITORIJI SRJ

DA SE OMOGUĆI OBNAVLJANJE MIROVNIH PREGOVORA I DA SE ODRŽI MEĐUNARODNA MIROVNA KONFERENCIJA O BALKANU

DA IZBEGLIMA, RASELJENIMA I PROGNANIMA SA KOSOVA OMOGUĆE, AKO TO ONI ŽELE, POVRATAK ILI ODLAZAK U TREĆE ZEMLJE.

Zahtevamo od Žena u crnom i od svih ženskih grupa da ovaj apel uruče svojim vladama.

Ljudska prava i demokratija se ne mogu nametati bombama i oružjem, već se jedino mogu podsticatu pregovorima i pružanjem podrške svim snagama koje se odlučno zalažu za ljudska prava i demokratiju.

Žene u crnom protiv rata

Beograd, 20. april 1999.

Vraćajući se na rane devedesete… Od samog početka Žene u crnom su razvile razne aktivnosti kao telo svoje političke delatnosti: ova vrsta aktivizma, grassroots politika bila je jedinstvena, među političkim partijama koje su se uglavnom bavile teorijom i vlašću. Aktivnosti Žena u crnom bile su sledeće (razvijale su se u raznim fazama u skladu sa neposrednom političkom potrebom, kao brz odgovor na političku svakodnevicu, što je bio i jedan od osnovnih ključeva njihove politike, opet možda jedina politička grupa u Jugoslaviji koja je uvek brzo, mirovno i demokratski reagovala     na promene u svakodnevnom životu), po sopstvenim rečima    objavljenim u pamfletu: 1) Protiv politike srpskog režima na Kosovu 2) Protesti i akcije koji privlače javnu pažnju na zločine protiv civila u ratu 3) Antimilitarističke akcije 4) Akcije i protesti unutar internacionalnih kampanja i povodom datuma vezanih za međunarodni mirovni i ženski pokret 5) Deljenje letaka kao i civilno učešće u svakodnevnim situacijama 6) Međunarodna konferencija “Mreža ženske solidarnosti protiv rata” 7) Izdavačka delatnost 8) Putujuće ženske radionice 9) Prigovor savesti i antimilitarizam 10) Podrška izbeglicama 11) Alternativna međunarodna politika 12) Mreža kontrainformacija 13) Unutarnje radionice.

U nizu radionica Žena u crnom posle stajanja ovo je jedna kojoj sam i sama prisustvovala i koju mogu da opišem kao specifičnu u odnosu na ostale na kojima sam bila, s obzirom na potpunu slobodu govora i pokreta kao i pomanjkanje bilo koje zajedničke strukture grupe: starost, nacionalnost, društveni sloj.

Sreda, 24.6.98

Danas sam stajala na Trgu Republike ili Slobode (i SPS i SPO hoće da se gine za Kosovo i s tim duhom nazivaju trgove i decu) sa Ženama u Crnom: ZA MIR NA KOSOVU. Kao i uvek, vrlo malo ljudi je bilo zainteresovano, bilo je nekoliko fotografa, a  jedan je iz čista mira počeo da viče na nas zato što neke žene nisu htele da se slikaju. Vikao je kao muškarac blesavim ženama: Zašto vi uopšte stojite kad nećete da se slikate. Rekla sam mu da ne propoveda. Ne trpim više kulturološke primitivizme, zamalo da se pobijem sa taksistom koji me je nazvao guskom i pokušao da mi preseče put. Žene izdajice rata protestuju za mir a jedan penzioner nas psuju, on bi da se ratuje: kulturološki i on ne shvata da prelazi sve granice. Sakriven iza svojih godina i pola ne trpi suprotno mišljenje. Ni pretnje smrću nas ne mogu promeniti, samo nas učvršćuju u primitivnoj agresivnosti ili sebičnoj nezainteresovanosti. Pacifisti traže vojnu intervenciju, desilo se prvi put za Bosnu pre nekoliko godina, dešava se sada opet. Ja sam politički idiot, nijednu vojnu intervenciju ne podnosim nigde, pa ni ovde gde živim. Ja se jednostavno plašim jer znam da je blizu, osećam da nemam snage da bežim, i znam da sa druge strane za nas iz obora nema mesta.

Kasnije sam u radionici rekla: Ja sam u nervnom slomu, mobilišu moje muškarce, ne mogu da ih zaštitim… Psovala sam i vikala i glasno plakala. Niko nije obraćao pažnju na moj ton, ali neki su ponudili konkretnu pomoć: od kafe, do zagrljaja i pravnih saveta, novca… Nikada mi se tako nešto ranije nije desilo…

Ovo su naslovi brojnih radionica tokom ovog niza godina, i ti naslovi više od bilo kojih teorija opisuju problem: “Razrešavanje, politički model kao i mračna vremena u Srbiji/Jugoslaviji”; “Demokratura: sistem izgrađen posle diktature”; “Kulturni otpor kulturnoj dominaciji”; “Nenasilne strategije”; “Ne donosi mir već budi solidaran sa lokalnim grupama (nov politički jezik)”; “Kako utiče rat na naš seksualni život”; “Nostalgija”; “Da li žene menjaju politiku”; “Lezbejstvo i politička odgovornost”; “Krivica”; “Sagorevanje”; “Tišina nas neće zaštititi”; “Etničko čišćenje”; “Rasizam i ksenofobija”; “Rat i zaborav”; “Da li postoji razlika između agresora i   branioca domovine”; “Ženski život i fundamentalizam”; “Lično je internacionalno”; “Protiv sporazuma između lokalnih i internacionalnih militarističkih grupa”…

Sada bih želela da se koncentrišem na jednu ključnu tačku iz misli/radionica/govora tela Žena u crnom: nelojalna sam. Ova rečenica je izazvala mnogo bola mnogim ljudima, naročito ženama, onim koje su se usudile da je izgovore u patrijarhalnoj, emotivno-kulturnoj sredini: zapravo koren ovakvog razmišljanja leži u starogrčkom pojmu “demokratske” zajednice u kojoj su žene (i većina muškaraca, ali sve žene) bile isključene iz bilo kakvog političkog života kao i pristupa informacijama. Reč “idiot” je prvobitno u staroj Grčkoj označavala osobu kojoj su informacije bile nedostupne i tek je kasnije ta reč regredirala u značenje koje danas nosi. Ali Žene u crnom u Beogradu često citiraju mit o Kasandri u interpretaciji Kriste Volf, znači u feminističkom čitanju: žene su nelojalne, to jest, ne stoje uvek iza svojih muškaraca (očeva, muževa, braće) i svojih država (nacionalnog, političkog i teritorijalnog) tako negirajući patrijarhalne strukture modernih demokratija zasnovanih  na starogrčkim mizoginim demokratijama. I tako žene progovaraju: u svoje ime, misao kroz telo, kroz kultne susrete, bez podvale od sopstvenih, na tuđem jeziku da se bol smanji, stvarajući utopije… (naslovi radionica).

Jedan od najboljih primera otelotvorenih aktivnosti i ideja     su internacionalni godišnji susreti Žena u crnom: do sada šest u Vojvodini, na različitim mestima, na jezeru, u šumama, pod  šatorima… ta tri dana budu ushićenje radosti uz suze koje  uz        premalo sna, previše razgovora, muzike i vina dovode do katarze. Godine  1996.  u Novom Sadu  odigralo se prvo lezbejsko venčanje, između Albanke i Britanke, i proslavljeno je  sa ženskim/ženstvenim ritualima igranja i pevanja…

Evo još nekih od inicijativa opšteg značaja: ritual stajanja grupe, osim svake srede na trgu Republike, odigrava se svakog 8. marta: sjedinjujući trenutak sa svim ženama sveta. Poslednje stajanje ove godine koncentrisalo se na zaustavljanje rata na Kosovu, zaustavljanje intervencije NATO-a…

Žene u crnom su takođe objavile zajedno sa Feminističkom 94 iz Beograda alternativnu žensku istoriju, koju je napisala Neda Božinović, jedna od osnivačica i najstarija članica grupe: “Ženski pokret u Srbiji u 19. i 20 veku”. Iz ove knjige se jasno  vidi da su žene živele i vodile jedan alternativni ne samo privatni već izrazito živ politički ili javni život u poslednja dva veka. Vidljiv kao i poslednje stajanje 8. marta protiv rata. Tekstovi o njihovim aktivnostima, radionice, pamfleti, pisama se objavljuju kao dokument ženske trajne alternativne agende/istorije/teorije, vidljive i od opšteg značaja.

Vidljivost tela politike ili otelotvorena teorija u konkrektnim protestima ili predlozima, njen neposredan uticaj na svakodnevicu, kao i odgovor na nju, zapravo je osnovna ubojitost grassroots političkog i demokratskog angažmana Žena u crnom… Godine 1997, sasvim iznenada celokupno srpsko društvo stupilo je u istu akciju: čuveni građanski protest protiv falsifikovanih rezultata na izborima, takozvana revolucija buke u kojoj je i do 500 000 ljudi svakog dana marširalo ulicama Beograda. To je jedan od najvećih građanskih protesta u 20. veku, imajmo na umu da se odigravao kroz celu Srbiju u svim većim gradovima, dok je u Beogradu 1/4 stanovništva bila na ulici svakog dana i to bez vođa. Zapravo su vođe iz opozicije trčali za narodom da bi svoje govore održali. Bilo je to potpuno nehijerarhijsko, demokratsko okupljanje sa različitim grupama i simbolima, suočavanje sa kordonima policije i nošenjem ličnih proglasa i oznaka. Žene u crnom učestvovale su u protestu sa svojom zastavom mira duginih boja. U jednom trenutku napala ih je desničarska grupa koja je takođe učestvovala u demonstracijama, napala je njihovu odbranu homoseksualnosti. Ovaj incident govori o uobičajnoj pojavi u svim masovnim inicijativama, na kraju će sami saveznici jedni drugima suditi. I to da seksizam, militarizam i nacionalizam uvek zajedno nastupaju. Iz toga prozilazi raspad koalicije Zajedno, političkog saveza koji je preuzeo vođstvo protesta, čime je izvojevana pobeda nad zajedničkim neprijateljem, vladajućom strankom predsednika Miloševića koja je bila odgovorna za krađu na izborima. Žene u crnom bile su kritične i na distanci u odnosu na strukturu masovnih demonstracija ali ideja o uličnoj, masovnoj i spontanoj, pozorišnoj/političkoj volji građana zapravo je pripadala najširem konceptu politike pokreta Žena u crnom.

Kraj veka je, jednog od najneljudskijih koje je čovečanstvo proživelo; pa ipak i jednog od najuspešnijih, imajući na umu čovekov intelektualni i praktični domet: nije samo proglašena smrt umetnosti već i čovečnosti. Takođe je najsuroviji vek bio revolucionaran za ženska ljudska prava zahvaljujući dvema činjenicama: kontracepciji i tehnološkoj revoluciji. Ova prva menja biološku ulogu žene u društveni izbor. Druga eliminiše fizičku snagu kao ključnu osobinu u podeli muško/ženskih uloga i moći. I tako žene konačno mogu da prate muško dominantno društvo bez “ometanja” čovečanstva. Međutim ova promena donela je dublje i kvalitetne promene u ženskoj definiciji politike i pravila, koje su  izražene u stanovištima  grupe Žene u crnom: Nema politike milosrđa već promena; Ne finansirati rat već zdravlje i obrazovanje; Alternativna ženska ekonomija…

Možda je najznačajniji vid teorijskog rada otelotvorenog u veoma praktične incijative, konfrencije i sastanke po lokalnim selima i po svim svetskim kontinentima koncept takozvane Međunarodne alternativne politike zasnovane na  globalizaciji politike i patrijarhata koja dovodi do globalizacije potreba i nepravdi u društvenom statusu najveće manjine na svetu: žena. Kao spisateljica primetila sam da je priča silovane devojke iz skupog koledža u SAD-u  gotovo identična priči sredovečne silovane seljanke iz Bosne. Elementi društvene konstrukcije otpadaju kao fasada koja se ruši sa suštine stvari koja glasi da je poslednje ropstvo na ovom svetu žena i dece u patrijarhalnom, agresivnom muškom svetu u celini.

Dok ovo pišem, rat se nastavlja, strahote na Kosovu, bombardovanje  i  očaj  svuda po  Srbiji: Beograd  tone u  čudu  i  preispitivanju prošlosti, u sumnjama u vezi sa budućnošću… Pitam se, kako bi danas izgledalo stajanje Žena u crnom da NATO bombe nisu sjedinile svu moć i većinu stanovništva na jednu stranu, ućutkujući onu dugu, svodeći je na nevidljivu, nepotrebnu prašinu…

Poslednje stajanje na godišnjicu Žena u crnom odigralo se 9. oktobra 98. Imalo je ceremonijalno obeležje. Bila je prisutna celokupna opoziciona inteligencija. Na ivici građanskog rata i novih pretnji NATO bombardovnja. Otišle smo na stajanje sa spremnim dokumentima i malim izbegličkim priborom: nismo bile sigurne šta nas čeka. Policija je bila tu, u tišini čuvajući demonstracije od agresivnih prolaznika koji su kao i uvek komentarisali psovkama i mizoginim uvredama. Žene obučene u crno stajale su u ritualnom krugu sa dugačkim parolama ispisanim na dugačkim zastavama dok su novi simpatizeri i učesnici međusobno razgovarali: i to se pretvorilo u neobično opušten skup, ozbiljan ali vezujući. Dobila sam konkretno osećanje da opozicija postoji u mom gradu, u mojoj zemlji… i da nam Žene u crnom  daju oblik, javni prostor i jezik. Konceptualna akcija ove godišnjice bila je tabla sa 100 papira a  na svakom je velikim slovima pisalo PRIZNAJEM… Simbolično je prvih sto učesnika upisalo svoja priznanja; evo pesme koju sam sastavila iz tih fragmentarnih, iskrenih i bolnih reči…

7 godina Žena u crnom i dalje smo na ulicama

PRIZNAJEM

Ja Jelena priznajem samo životu

Optužujem

Priznajem da sam 1991. bila protiv rata kao i sada

Jednostavno priznajem.

Da nikada neću biti lojalna ovim vlastima i da volim  Sabahet i Miru i Vjosu i Anu

Sve što ste napisale

Da sam lojalna nenasilju, solidarnosti, prijateljstvu a nelojalna svim oblicima autoritarne vlasti, nasilja, mržnje

Da ne mogu više da izdržim

Da sam živela dva života, jedan u Sarajevu a jedan u  Beogradu.

Da nisam tražila da nam se sve to desi ali da nisam znala da ga sprečim

Sve promene priznajem i da sam izdajica u svakom smislu

Da sam izdajica vladajućih militarističkih    vrednosti u srpskom društu

Da ću protestovati protiv svih oblika nasilja, rata i diskiminacija

Da sam pevala bosanske pesme i igrala alabanske igre sve vreme rata

Da mrzim nasilje i ubijanje

Priznajem ali i optužujem

Da nasilje na Kosovu ne može da prestane u prisustvu srpske policije, ali može sa internacionalnim snagama koje će omogućiti mir i pregovore

Nema šanse da idem u vojsku.

Baci to militarističko sranje u đubre  gde mu je mesto

Piznajem da neću odustati od svojih ubeđenja po cenu da završim u zatvoru

Da sam od početka mirovnog pokreta bila aktivna učesnica u svim antiratnim okupljanjima

Da ću da organizujem još jednu antiratnu kampanju ako nastavite sa ovim sranjem

Da sam evropejac, građanin sveta i nepomirljivi opozicionoar ovom režimu

Da poštujem ljudska prava drugog i da sebe smatram pre svega građankom

Da ne priznajem rat, diskriminaciju, kriminalce i beznađe

Da sam sedam godina kovala zaveru protiv nacističkog režima

Da sam ogorčena da vlasti u Srbiji i Jugoslaviji neprekidno huškaju na rat

Da sukobi moraju da se rešavaju putem pregovora a ne nasiljim

No pasaran!

Da čitam knjige, da volim pozorište, da govorim strane jezike, da volim slobodu misli

Da je naš život mir, kreativnost i da sam razmišljala i radila na tome još od kad sam to naučila od svojih drugarica

Sve priznajem i mnogo još toga

Priznajem sve što je napisano na panelu

Da ste najprincipijelniji deo ovog populusa.

Hvala vam

Sve smo mi žene u crnom!

Od 100 simboličnih papira sa zaglavljem Priznajem na tabli na Trgu republike u Beogradu u toku jednočasovnog protesta Žena u crnom, svi su bili potpisani a  polovina je bila ispisana gore navedenim tekstovima.

Kada sam dan kasnije odnela pesmu u nezavisni dnevni list “Naša Borba” da se objavi,  policija je već bila ušla u njihove prostorije: to su zapravo bili poslednji dani slobode štampe u Srbiji koja je potpuno ugušena prvim NATO bombama i ratnim zakonom, posle deset    godina nečega što jeste bio autentičan razvoj civilnog društva zasnovanog na slobodi a ne anarhiji štampe. Jugoslavija je zapravo bila zemlja sa najvećim izraženim potencijalom od svih bivših jugoslovenskih republika bez obzira na jaku represiju vladajućeg režima. Sada je sve to prošlost, deset godina borbe, malih koraka, akcija, traženja nečega što je trebalo da bude društvo u tranziciji pretvorilo se u otpad od demokratije i civilnog društva, vidiljiv kroz ruine od mostova, zgrada, traumatizovanih ljudi…

Žurim da završim ovaj tekst i da ga pošaljem elektronskom poštom, našim poslednjim sredstvom komunikacije sa ostatkom sveta, jer nam je najavljeno da će uskoro biti bombardovana telefonska mreža. Drugačije sam planirala da napišem ovaj esej, da svet takav kakav jeste nije krenuo ovim putem…

Beograd, 30. april 1999.

Posle noći žestokog bombardovanja

Ja i moja multikulturalna ulica

Ja nazivam svoju ulicu najlepšom ulicom u Beogradu. Da li je to lokalni patriotizam? Većina sveta koji živi u polurazrušenom, zapuštenom dvoipomilionskom gradu, kao što je Beograd: najružnijem gradu na svetu, kakvim je međunarodni odbor arhitekata proglasio moj grad pre mnogo godina, čvrsto veruje da stanuje u najlepšoj ulici u Beogradu. Neki će čak  tvrditi, na svetu. E pa to već zaista jeste lokalni patriotizam ali jedna vrlo tipična pojava za grad u kome, kako reče jedan moj dobar prijatelj: svuda vlada isto sranje.

Slažem se sa istim sranjem, ali se ne slažem sa definicijom   sranja. Po njemu to je: nema solidnih stanova, nema infrastrukture, nema lepote ili proporcije.

Ja bih rekla suprotno: dosta nedirnutih zelenih površina, infrastruktura svuda kao i u centru Beograda, novi stanovi sa centralnim grejanjem, nema zapravo velike razlike da li čovek stanuje ovde ili onde, pripadaš zajednici koja ima sopstvena pravila jedne veće zajednice jednako raspodeljene lepote i siromaštva.

Vraćajući se na moju ulicu: ona je u starom delu Beograda, seče ulicu sa ambasadama, bogatim predratnim kućama, Krunsku; vrlo blizu najveće zelene i buvlje pijace gde danas može čovek sve da kupi, od jagnjeta do deteta. Moju zgradu, u mojoj ulici, podigla je bogata jevrejska porodica odmah pred Drugi svetski rat, samo nekoliko meseci pre bombardovanja Beograda 1941,  zato što je porodica imala predosećaj da zgrada u kojoj su tada živeli, u istoj ulici samo nekoliko stotina metara niže, nije dovoljno bezbedna. Preselili su se dva meseca pre bombardovanja i u toku napada njihova bivša zgrada je pogođena i potpuno uništena, dok je moja zgrada, zajedno sa još svega nekoliko u kraju, ostala nedirnuta. Stara gospođa od koje sam kupila stan rekla mi je ponosno: ovo je srećno mesto, podigla sam troje dece i troje unučića u ovom stanu.

Za vreme poslednjeg bombardovanja Beograda, proleća 99, njene reči su zvonile u mojoj glavi sve vreme, čak i onda kada se zgrada od eksplozije u susedstvu ljuljala kao čamac, ili kada su prozori zveketali, ili kada su u pukotinama na zidu izrasle pečurke posle velikih kiša… Ali nikada ranije nisam razmišljala o svojoj zgradi s tačke gledišta bombi ili zajednice. Živela sam u svom stanu, u svojoj sobi, u svom svetu.

Prve noći bombardovanja, kada su zasvirale sirene, svi smo otrčali u podrum. Mi zapravo i nemamo prazne podrume, u njima žive romske i turske porodice. Tako da smo otrčali kod njih a oni su nam otvorili vrata. Izneli su pivo i rakiju zato što smo se svi tresli od straha, i svi smo tu stajali izgovarajući reči straha, ličnog i istorijskog znanja, bola, besa. Po prvi put od kad stanujem u ovoj zgradi pogledala sam svoje susede. Moram da priznam, nikad nisam volela susede, ja potičem iz jednog otuđenog grada kakav je Milano, gde  se daje veliki novac da ne vidiš svoje susede. Neki to smatraju surovim, ali za neke je upravo to izbor, na koji sam ja bila navikla, iako nije bio moj već mojih roditelja.

Osim stanovnika podruma koje sam najbolje poznavala zato što sam se jednom  umešala u njihovu porodičnu svađu i molila majku da prestane da bije dete a potom smo se i sprijateljile, ostale stanare i ne poznajem lično – ali imala sam podrumske neprijatelje i prijatelje. Moja prva neprijateljica bila je glumica u penziji, moja telefonska dvojnica. U Beogradu imati liniju bez dvojnika nije samo pitanje luksuza već i dobrih političkih veza: nisam imala ni jedno ni drugo. Ako ovde kod nas izbije građanski rat, u mom gradu, mislim da mi prvo napadamo svoje dvojnike, to je bar neki razlog. Reči koje je ta žena izgovorila protiv mene i moje porodice zato što previše telefoniramo, nikad neću zaboraviti. Njen muž je čak opsovao moju ćerku tinejdžerku a evo ga sada ovde, u podrumu, deli nam vodu. Kaže mi da i on ima dete godina moje ćerke koje živi nekoliko ulica dalje s majkom. Stanari sa prvog sprata sa velikim stanom, najboljim u zgradi, su zapravo komunisti iz bivše Jugoslavije u penziji: dobili su svoje stanove i privilegije za vreme Tita, sada su im deca svuda po svetu, takođe zahvaljujući tim privilegijama, ali oni su ogorčeni, zbog malih penzija, gubitka vlasti i sjaja. U podrumu su se ponašali pristojno ali nadobudno, kao što bi i moji roditelji, smaknuti vladari, ali pristojni ljudi: oni nisu pljačkali, oni nisu ubijali: upali su u crvenu buržoaziju zbog istorije i svog obrazovanja. Žena koja živi u malom stanu pored njih, stanu bez prozora, je stara dama koja pripada pretkomunističkim vremenima. Ona je kompletni autsajder, siromašna i čudna. Govori više jezika i živi od privatnih časova studentima, njen stan zaudara na knjige i štalu, na prljavštinu koju skuplja, a deca je prosto obožavaju. Gospođa. Mi zapravo i ne znamo odakle je ona poreklom: iz Rusije, Poljske?

E onda sam ja na redu, spisateljica feministkinja sa razmaženom decom koja slušaju glasnu stranu muziku, sa mužem koji pušta ženi da radi sve muške poslove. Mi smo porodica iz novina, mi pišemo za novine a novine pišu o nama, naravno niko to ne čita, ali je to neosporna činjenica koja nas čini nedodirljivim.

Pored nas živi jedna mala i vrlo fina porodica, s bolesnim čovekom i razularenim ružnim psom koji laje sve vreme. Čovek je umro u toku bombardovanja od srčanog udara. Nije mnogo išao u podrum, rekao je: laku noć pre no što su ga odveli u bolnicu i to su bile njegove poslednje reči. Bio je zubar u penziji.

Gore po spratovima: podeljeni stanovi. Odoka podeljeni, nelegalno prodati i izdeljeni stanovi prema siromaštvu i svađama. Druga generacija koja živi zajedno zbog odluka koje nemaju veze sa njima. Ali danas u Beogradu i posle bombardovanja kvadratni metar košta koliko i u Lisabonu, pre rata u bivšoj Jugoslaviji koštao je koliko u Rimu.

Zatim su na redu iznajmljeni stanovi sa različitim stanarima: studentima, kineskim trgovcima, izbeglicama iz Bosne. Iznajmljeni stanovi unose zbivanja u našu zgradu i živote, kao i policiju i javni prostor. Stanari ne opstaju dugo u stanovima, nemam pojma zašto, da li je stan u pitanju, vlasnici, ili rat. Ljudi očajnički nešto traže, nemaju mira, kao da od nečega beže.

I došli smo do krovova: krovove je preuzela nova vlast, da bi podigla nove stanove, bez obzira na loše stanje podruma i temelja. Novi stanovi donose lak novac, i označavaju moć. Na krovovima obično žive ljudi koji su zaradili novac u ratu: kao ratni profiteri ili ratni kriminalci. Ponekad su vrlo stidljivi, nekad glasni, ali imaju nešto zajedničko: moć i novac da poprave zgradu ako to žele. U podrumu sam ih slušala kako govore, nijanse akcenata.

Niko ništa nije govorio politički: svi smo bili u istom čabru, u istom rovu, u istom podrumu. Podrum je bio stan Ciganke čiji muž  skuplja i preprodaje stvari iz đubreta. Ruku su joj slomili roditelji još kad je bila dete da bi ubedljivije prosila. Ovih dana, od kad je počela poslednja faza rata, brzo se napije i valja po trotoaru polugola, proklinjući svoj život i vapeći za ljubavlju i pravdom. Često seče vene razbijenom flašom i izjavljuje ljubav svom mužu. Tada dolaze bolnička kola i vrlo brzo ona  sedi sa mužem  i unučićima na stepeniku, pijući novu bocu piva koju sam šofer hitne pomoći ponudi. Mi, gledaoci iz Molerove, to sve pratimo sa naših prozora, Micin šou: njeno ponašanje uvek ima veze sa vremenom ili političkom situacijom. Ja sam naučila kako da dešifrujem njene činove intuitivno, kao I Džing, ili kao borbu petlova koju Karen Bliksen opisuje u svojoj Africi.

Ono što smo otkrili u podrumu to je da zaista svi govorimo istim jezikom: sa različitim akcentima, mišljenjima, sa različitim statusom i moći iza naših reči, ali na opšte zaprepašćenje govorimo jezikom koji politički nekorektno može da se nazove beogradski jezik. Da ga opišem: sa zapevanjem, gutanjem reči, razvlačenjem, slengom, vulgarnostima i humorom. Naravno može čovek da govori i visokim srpskim, ili srpsko-hrvatskim, ali ovih dana u podrumu, bio bi smešan i tako bi se i osećao. Legitiman izbor. Bezbedan. Autsajderski. Ali kad sam rekla jezik mislila sam na nešto drugo: mislila sam i na unutrašnji jezik, na kulturu, na jezik tela. Mica, Ciganka, žena sa ulice, je zavrištala u jednom trenutku kad je negde blizu opalilo: ubiće nas, sve će nas pobiti. Umesto da joj kažem nešto kao: neće, nije ovo sada kao nekad, ovo je drugačiji rat, nije kao nacisti, bombe su preciznije, ciljevi jasni, i tako to… Samo sam rekla: možda ćemo preživeti, neko uvek preživi. Naš razgovor vodio se oko nekoliko opštih misli skučenih strahom i nemoći. Iracionalni strah od neposredne smrti učinio nas je istima i ravnopravnima.

Gledala sam na televiziji, na BBC-u intervju sa jednim čileansko-američkim piscem koji piše o politici i seksu. Rekao je, govoreći o Pinočeu i isporučenju ovog ratnog zločinca Španiji gde bi trebalo da mu se sudi: zločini nikad ne zastarevaju i uvek bivaju kažnjeni, i tako i treba ali nikad nisu nacionalni. Mi svi pripadamo jednoj te istoj kulturi, izmeštenoj. On piše na španskom ujutru a na engleskom popodne. E pa, ja se potpuno slažem sa ovim piscem, Jevrejinom, čovekom s identitom jedne siromašne a jedne bogate zemlje na svetu, u isto vreme. Ali je on i muškarac. Za mene, koja sam žena, stvari su još malo više izmeštene: moj identitet je uvek izmešten jer pripada mojim muškarcima koji su mi dali ime, istoriju, dom i porodicu. Kada sve to odbacim, na momenat se izgubim a već sledećeg sam postala sve, od ptice do kraljice. Moj identitet je zapravo mobilan, ide sa mojim telom, sa mojom ličnom pričom. Nema sopstveni jezik, nema svoju istoriju, samo je ja, jedna anonimna i univerzalna ja koja je velikim delom ti, gde god da sam ja, ko god da si ti. Kada sam završila u prvom licu moj dnevnik žene u crnom, moj sopstveni dnevnik, dnevnik o bombardovanju u Beogradu i ratu na Kosovu, prebacila sam se na pisanje dnevnika o Nefertiti i demokratiji i pitanjima lepote u 14. veku pre naše ere. Sve sam to ja, lično govoreći ja sam više Nefertiti nego Žena u crnom, ali Nefertiti i Žena u crnom imaju više zajedničkog nego što se  vidi na prvi pogled. Naročito kad obe siđu u podrum, kao u neki pakao, strepeći za sopstveni život, ili se boreći za njega. Društveni prostor nestaje. Margina između mene i Ciganke sa ulice svaki dan se    topila pod NATO bombama i unutarnjom represijom. Jedina razlika u ponašanju, to što ona vrišti i valja se gola na javnom mestu a ja pišem i durim se u privatnom prostoru, je zato što je ona Ciganka a ja nisam. Moj rat, moj jedini rat, ovaj poslednji u Srbiji, zasnovan na etničkoj netrpeljivosti i političkom nasilju doneo mi je najveći uvid u toleranciju i mirovnu politiku. Nikad više neće biti isto u mojoj ulici, u mojoj Molerovoj ulici u centru Beograda, u bilo kojoj ulici Begrada. Moj sused, ratni profiter više se ne usuđuje da maltretira ni mene ni moj auto: optužen je ili će biti, ali su njegova i moja porodica bile zajedno u podrumu. Moj dvojnik me više ne psuje, pili smo istu vodu u podrumu. A moja prijateljica Ciganka, to je već druga priča. Pa i pre rata, mi smo bile dva kraja jedne te iste priče: jedna feministkinja i jedna žena sa ulice, žene koje sa bave muškom kulturom, iz dana u dan…

 Jezik i politika tolerancije ne moraju da nastaju iz bola i traume, ali moraju da prođu kroz tunel dubokih osećanja prepoznavanja i identifikacije jednog te istog i individuacije onoga drugačijeg. I to nije lak ili prohodan put: popločan je predrasudama, komforom, slepilom koje se lako pretvori u mržnju, netoleranciju i nasilje.

I mi nismo ni deca ni đaci po sopstvenom izboru ili slobodnoj volji: u nevolji u idealnom podrumu na svetu koji sam opisala, zapravo lični ili individualni prostor nemaju slobodan prostor, ili još preciznije: nemaju uopšte prostor. Lični projekti i lični životi u logoru uopšte ne postoje: ali neka vrsta života da, itekako postoji. Čovek koji izlazi iz nacističkog logora izjavljuje: bilo je OK posle nekoliko meseci, navikli smo se. U Beninjijevom filmu vidiš da može biti i smešno i strašno istovremeno. U mom malom zaštićenom iskustvu velikog rata, dok su prave patnje bile negde drugde, mogu da kažem: bilo je toplo, puno razumevanja, tako tolerantno i s puno solidarnosti. I kada se sve završilo, nedostajalo mi je. Naravno da je bilo strašno, ali onda kad nije bilo strašno, bio je to najlepši društveni život, mog društva iz sna: u mom podrumu.

Za vreme jednog žešćeg napada jedna žena se porodila prevremeno u podzemnoj železnici gde smo se ponekad sklanjali. Svi su sedeli oko nje blaženi, kao u nekom afričkom plemenu ili u najsavremenijim bolnicama gde porodice  učestvuju u porođaju, tako smo i svi mi. Bez stida, bez granica. Pomislila sam, kakav je to obrt sudbine za tu ženu i njeno dete. A otac je verovatno negde na nekom ratištu gde gine za nešto što ni sam ne razume. A evo nas ovde, nepoznati ljudi koji porađamo njegovo dete i volimo ga više od sopstvenog u ovom trenutku. Da mi se nije desilo ne bih verovala, ali stvari se dešavaju i ljudi se menjaju… nekad i na bolje, nije uvek na gore kao što moderna zapadna kultura zasnovana na kultu mladosti i strahu od raspadanja propoveda.

Multikulturalnost, klasa, rasa i pol, razlike postoje, one svuda postoje sve vreme zato što su deo lične priče, ličnog identiteta koji nikad ne može da se ponovi i koji se ne ponavlja. Postoje u visoko razvijenim demokratijama kao i u totalitarnim režimima, i možda u istoj meri. Ono što zapravo ne postoji svuda i u istoj meri a ponegde uopšte, jeste jezik da se te razlike iskažu, bez ubijanja ili vređanja Onog drugog. Kada govorimo o demokratiji i politici mislim da pre svega i više od svega moramo da govorimo o jeziku i slobodnom prostoru. Nema vremena, niti je to cilj, u prostoru ličnog života da  se svet promeni. Svet je uvek takav kakav jeste za pojedinca, bez slobodnog izbora zato što je rezultat mnogo različitih elemenata bez kontrole. Tako da jezik i apsolutna sloboda koji zapravo i nisu ni za šta drugo osim za transgresiju i mesto želje ili predmet transgresije jesu jedina alatka za identifikovanje i otelotvorenje razlika, drugog, te slike koje nije slika u ogledalu sebe i društva. Vrlo bolan proces koji ne mora da donese sreću. Često samo deca izgledaju srećna na ovome svetu: bez jasno definisanih razlika, bez bola, bez rivalstva, bez identiteta: ti sama si svet. Džulijet Mičel u svojoj poslednjoj knjizi o histeriji tvrdi: nisu roditelji ti koji formiraju ličnost sa psihoanalitičke tačke gledišta, već braća rivali, oni koji s tobom dele tvoj prostor, oni koji dele tvoje mesto i poziciju na svetu. Ja bih rekla, nije multikulturano društvo to koje gradi identitet na koegistenciji razlika, već je koegzistencija sličnosti na istom mestu ta koja razvija multikulturalnost. Da se vratim na svoj podrum za vreme rata: niko nije govorio ja sam Srbin, ili mi Srbi, s obzirom da smo u Srbiji, u ratu za vreme bombardovanja svi bili Srbi, bar za vreme napada: iako su neki bili Romi, neki Turci, neki Hrvati a svi zajedno u “bezbednoj” jevrejskoj zgradi. Ali da li će nam mir i demokratija garantovati tu “bezbednost” bez razlika koju smrtna opasnost nosi: jednakost u smrti? Zapadne demokratije me čine Srpkinjom onoga trenutka kad pređem granicu, ovde u mom totalitarnom podrumu i zemlji mogu da budem bilo ko. Bubašvaba, ropkinja, kraljica. Sve dok je pravi život negde drugde, nismo u opasnosti ali su u pravom životu u opasnosti naši snovi. Ravnoteža između jedinstvenosti i istovetnosti je krhka ali i jedini način i da se ostane živ i da se ne ubije ništa što iole liči na život, ni u sebi ni u drugima.

Žene koje cenzurišu

Neki poznati muški mislioci tvrde da su žene cenzori života: neću ih sve citirati, ima ih dosta. Samo ovoga poslednjeg koga sam čula pre nekoliko dana: papu koji je rekao da je najveći zločin u dvadesetom veku protiv života bio abortus.

E pa, ja sam veoma zahvalna mojoj majci koja nije cenzurisala moj mali život i koja me je rodila u bolu i slavi. Kao lekarka i komunistkinja u njeno vreme i na njenom mestu mogla je da abortira s lakoćom s kojom se vadi zub. Takođe sebi laskam da je upravo mene htela, svoju devojčicu, samo mene i nikoga drugog. Nasuprot tome moj otac je rekao kada sam se rodila: kako da pogledam sada prijateljima u oči? Reći će mi, tako veliki čovek a dobio žensko dete. Nije još znao da su muškarci najsrećniji kad dobijaju ćerke.

Žene su bez daljnjeg najveći cenzori ovog sveta, svojim telima i po definiciji koju su im muškarci dali za ta tela: konstruišući društveni život zasnovan na biološkim telima bez slobodne volje ili bića.

Jedna istinita priča mi pada na pamet: u vreme našeg poslednjeg i najžešćeg rata, na Kosovu, negde 1998. kada je počeo novi krug nasilja na jugu Srbije, žena našeg predsednika otvarala je porodilište u jednoj bolnici. Ceremonija je bila pompezna i ona je držala govor. Tokom ta dva sata sve trudnice bile su odbijene. Uvek sam se pitala šta im se desilo: nikakva ceremonija ne može da zaustavi porođaj, vlast ne može da zaustavi život, može samo da ga kasnije pretvori u bedan život, ali to je već neka druga priča, sasvim muška. Priča o ženama kao cenzorkama i ubicama i kao nositeljkama života i smrti defintivno tu počinje, u porodilištu.

Dakle, sve mi smo kad tad bile tamo: bilo da smo žene ili, s obzirom da niko nije savršen, muškarci koje žena rodi. Sećam se protivrečnosti situacije u porodilištu: žene koje brinu o drugim ženama po pitanjima života i smrti pod nadzorom  samo nekoliko muškaraca (privilegovanih, autsajdera, posmatrača), u poređenju sa brojem žena prerušenih u majke, buduće majke, babice i lekarke (ne računajući muške bebe): ponašaju se jedna prema drugoj kao protivnice koji se takmiče. Nisam umela da razumem tu atmosferu ili da je uporedim sa bilo kojom drugom na koju sam naišla u svom iskusnom životu: zašto su sve te žene vrištale na mene da se napnem, da ne budem kukavica, da ne vrištim, da ne plačem, da se ne plašim, da uzmem bebu u ruke kako valja, da pokrijem neke delove tela, da budem čista i da poštujem podruštvljena psihološka pravila. Prvi vrisak moje bebe zaglušila je vika čistačice koja mi je      prekorno rekla: ne zaslužuješ tako lepu bebu s obzirom da si ovakav nered oko sebe napravila (odbila sam da prihvatim higijensku bolničku proceduru i imala sam prirodan porođaj sa krvlju, znojem i suzama). Lekar koji je upravo prolazio pogledao ju je zahvalno: dobiće povišicu a i imala je tu satisfakciju da mi pruži lekciju života: ne smeš da si drska devojka po pitanju devojačkih stvari, druge žene ti to neće oprostiti, zauzeće tvoje mesto, iz ljubavi, iz mržnje, bilo da te razotkrivaju ili štite, isto ti dođe: žene su u istom sosu i bore se za muzičke stolice, uvek je jedna stolica manje nego što ima žena u igri.

Moja majka je uvek bila najveći cenzor moje slobode, isprva samog života a zatim govora i kretnji. Njen čuveni inače veoma  popularan savet u Srbiji, koji ja nisam prihvatila i zato sam po njenom mišljenju i upropastila sebi život, bio je: žene mogu sve da dobiju samo kad umeju da se pritaje, na kratko. Naučila me je kako se to radi, da ćutim i druge žene da teram da ćute: da bismo jednoga dana sve dobile. I ja sam to mojoj ćerki isto poručila, ali nesvesno: iz ljubavi, iz zaštite. Da bismo imale sve, kao većina muškaraca, mi žene moramo da krenemo sa nule, iz tišine.

Nikad nisam videla ništa loše u tome kad žene cenzurišu druge žene, iako je to daleko žešće nego kad to muškarci čine: to je   pitanje unutarnje kontrole, mnogo dublje stvari sa maksimalnim uticajem. Samo neko ko je u samoj stvari  može da oduzme život nekoj reči, nekoj priči. Zašto onda ja to trpim: zato što razumem isto kao neko iz same stvari, kao pitanje ljubavi koliko i transgresije.         Na primer, da li ste ikad ozbiljno razmišljali o činjenici da Ana Karenjina nije imala majku? Sve vreme je pregovarala sa svojim muškarcima kao žena bez majke u svetu muškaraca. Nije ni čudo što njena sudbina postaje bezizlazna. Danas uz pomoć feminističkih grupa, verovatno bi postala aktivistkinja SOS-a, političarka ili lezbejka. Bila bi živa, veslala bi u Veneciji u svom iznova konstruisanom životu umesto da se vozi u onom večnom nagonu smrti, ljubavi i lepote, u onoj Veneciji u kakvu te vode muškarci.

Sad kad nema više moje majke, pored nekog ledenog vetra usamljenosti, osećam se takođe i slobodna: isuviše slobodna, slobodna da me pogrešno razumeju, slobodna da umrem, slobodna da budem loša. Jedva da mogu to sve da preživim. Gledam u detinje lice moje ćerke: da li je dovoljno odrasla da mi bude partnerka, da me cenzuriše isto onako kako sam i ja nju: sa onom istom preciznošću i odlučnošću? Usamljena sam u ovom svetu muške zavere, oni se čak ni ne trude da prikriju pravila, naprotiv, pretvaraju ih u zakone, nazivajući ih univerzalnim i pravdom. Tako je sve to dosadno i jasno, i očigledno: uopšte ne umeju da koriste reči i da izraze zabranjene stvari a da ih zapravo i ne kažu: to je poezija, a poezija definitivno pripada svim ženama i samo ponekim muškarcima. Nema više topline i zajedništva potčinjenih, poniženih i uvređenih. Svi mi živimo u sapunskim operama, nesvesni mehurića koje proizvodimo,  nazivajući ih velikim mislima.

Sada kada nema više moje majke, i ja sam kao Ana Karenjina, kao Džejn Ejr, kao Skarlet O’Hara, kao Rebeka, kao bilo koja necenzurisana ili eksponirana žena na književnoj ili drugoj javnoj sceni. I sve mi očekujemo od ovih žena, žena bez majki ili majki nekih žena, da se ponašaju drugačije: da budu bolje, od onih malih unutarnjih nas od kojih se krijemo i bežimo. Da ne govorim o onome drugom: Muškarcima. Ali nema gde da se pobegne ili sakrije: javni svet je veliki loš svet sa još manje bezbednih mesta nego privatni život.

Kad sam postala velika devojka, moja majka je pokušala da me zaštiti tako što je preuzela moj život i počela da ga živi umesto mene: nije joj bilo dovoljno da ga kontroliše. Hrabro je pokušala da živi moj život drugačije nego što je svoj proživela a da mene sačuva lepu, čistu i srećnu u vazni, zauvek. Kad sam joj saopštila da sam trudna, ona je samo odmahnula glavom i rekla: to nije moguće, pa ti nisi ni udata, a onda je sa mnom krenula u bolnicu da se porodi. Kada sam svoju bebu donela kući, uzela ju je od mene s rečima, ti moraš da budeš slobodna da učiš da postaneš dobra majka, i tako smo moja beba i ja postale dve sestre od iste majke i različitih očeva. Ali kada sam htela da ostavim bebu i odem na piće ona je rekla: ne možeš da ideš, moraš da budeš dobra majka.

Posle svih ovih godina mogu slobodno da kažem da je ona pobedila: uspela je da me napravi sestrom rođenoj ćerki, jedna smo drugoj rob i gazda istovremeno, bez obzira što sam se sve vreme borila protiv toga i protiv moje majke. Uspela sam da se odvojim od nje, ali ne i od moje ćerke: živimo u nekoj zaveri iako se zapravo i ne slažemo, menjajući naše majka/ćerka preobuke. Sve dok svet ne postane bezbednije mesto, pretpostavljam da moramo da se ponašamo oprezno i da varamo: da bismo preživele. Etika u ratu? Pravila? Ljubav je pravilo svake etike a ne obrnuto.

I da završim, ispričaću vam jednu istinitu priču: kada se setim žene moga predsednika, mislim na nju kao na najnemoćniju osobu na svetu koja je postala najmoćnija žena u mojoj zemlji. Ako bih  od nje zavisila, znam da bi moja sudbina mogla bilo kojim putem da krene. Ona je potpuno iracionalna i beskrupulozna u svojim uverenjima zasnovanim na iskrenim emotivnim izlivima ideja o životu i politici. Ona sebe smatra književnicom, filozofkinjom, pesnikinjom i inspiracijom svoga muža, njegovim najboljim prijateljem i savetnikom. Upravo je zato većina njegovih prijatelja mrzi i plaši je se. Ona je parodija ledi Magbet, jer je danas i sve drugo u mojoj zemlji parodija iako vrlo opasna. Nije to slučaj  mog predsednika koji je optužen za ratne zločine. On uzvraća ljubav svojoj iracionalnoj strasnoj ženi ali će na kraju uraditi šta god naumi, to jest bilo šta da zadrži vlast, ne objašnjavajući ništa svom narodu ili porodici (onima koje najviše voli). On ne oseća odgovornost ni prema kome osim sebi samom, on je svi mi ispred sveta i tako se i ponaša. A ona radi prljav posao objašnjavanja i pravdanja. Takođe sam ubeđena da kad bi on otišao, svi bi se protiv nje okrenuli u sekundi, naročito žene koje joj zavide na njenoj nemoćnoj moći: na Kruni njihovog univerzalnog položaja. Kada slušam njene govore, njenu poeziju, uvek čujem i nešto što muškarci nazivaju glupošću ali što mi ne zazvuči samo banalno ili opasno već i istinito. U teorijskom govoru o novom svetskom poretku ona će pomenuti svog sina koji joj šalje ljubavne poruke na pejdžer, ili kako se inspiriše u kišne dane kada sedi dugo pored prozora i plače. Ja se nje plašim, ali i za nju se plašim i za sve nas sa njom.

Kad se setim načina na koji me gleda sa TV ekrana, neprijatno mi je, stidim se i nje i umesto nje. Osećam da nije pristojno da prikazuje svu tu svoju žensku moć. I dođe mi da je cenzurišem: da joj kažem da muškarci koji glasaju za njenog muža nju zapravo mrze. I sećam se kad mi je moja majka govorila o njoj: vrlo fina žena, prava komunistkinja, kao i ja, ali ipak nije trebalo da vodi sav taj javni život sa tim njenim mužem na vlasti. Ali jadna ona, nije imala majku da joj pomogne sa svim tim muškarcima oko nje.

Čečenija

“Koga briga za Čečeniju? Tako je daleko, konačno je neko drugi a ne mi prva loša vest na stranim televizijama, “Ono Drugo”, opasni momci za civilizovani svet. Ovo je najčešća reakcija srpskog deprimiranog građanina posle rata na Kosovu, bez obzira iz koje klase ili grada potiče.

S druge strane, sada je dosta tih loših momaka, mnogo miliona ih je, etnički govoreći, milioni loših momaka koji čine zlo mnogo manjoj zajednici “dobrih momaka”. Mi smo suprotan slučaj, mi Srbi u poslednjem ratu borili smo se protiv celog sveta. Pa, pretpostavljam, prva razlika u spontanom razmišljanju. “Koga briga za Čečeniju”, jeste razlika u proporcijama, ne u paralelama vere, netolerancije, nasilja ili ljudskih prava. Drugim rečima, mi loši momci, pored toga što smo loši još smo i ludi, dok su ruski loši momci manje ludi i prema tome odgovorniji, bar prema sopstvenom narodu. Da li mi prija ta razlika?

Ništa mi više ne prija, ima tome već nekoliko godina, suviše sam izgubila meni bitnih stvari da bih mogla nešto da osetim vezano za apstraktne vrednosti; čak sam i majku izgubila kao zakasnelu žrtvu rata: šlogirala se i umrla je brinući se za Kosovo a ne za mene, ćerku jedinicu, niti za moju ćerku, njenu jedinu unuku. Plakale smo dok je umirala, ali ona nas je strogo gledala s rečima: nema plakanja, morate da se borite za Kosovo, niste ga ni osvojili i nemate prava sada tek tako da ga predate. Moja majka je bila predratna komunistkinja tvrdog kova koja je rizikovala život 1948. Inače bila je nežna žena i odlična pedijatarka, luda žena koja je umrla zbog Kosova dok je gledala zvaničnu televiziju verujući do samog kraja da su Srbi tamo žrtve a ne agresori. I naravno, ona je bila moja majka, jedina osoba koja me je u životu ozbiljno podržala, u porodičnom životu i umetničkoj karijeri.

Još jedna razlika: u poslednje vreme odgovarajući na pitanja strane štampe o mojoj zemlji i o zlodelima loših momaka, koji se svi đuture nazivaju Srbima, kao da je biti Srbin sinonim za zlodelo a da mi ljudi možemo biti i nešto drugo, na primer cveće u Srbiji, morala sam da razmišljam o paralelama, koje nikad nisu ni paralelne niti istinite, već samo pomažu da se vide rupe u stvarnosti. Na primer Srbiju je strana štampa često poredila sa nacističkom Nemačkom a našeg predsednika sa Hitlerom. Nema veze ali velike razlike su sledeće: a) Srbija je ušla u rat sa NATO-m, najvećom vojnom silom na svetu posle Hitlera, dok je Hitler bio najveća vojna sila na svetu koja je okupirala one manje; b) srpski narod u toku vladavine predsednika Milosevića svakim danom sve gore i gore živi preživljavajući ne samo zvanični rat već onaj nevidljivi svakodnevni protiv “prirodnih” smrti od gripa, neuhranjenosti, depresije. Nasuprot tome za vreme nacističke nemačke ljudi su živeli svakim danom sve bolje zahvaljujući vojnoj industriji i mogli su sebi da dozvole da ignorišu poreklo ili posledice svog dobrostanja. I na kraju nešto što nije nebitno, kao lakmus test, Jevreji nisu progonjeni u Srbiji, ideološki niti praktično. Naprotiv, ludi paranoični Srbi imaju ideju da su oni sami progonjeni kao Jevreji, manipulišući sopstvenom smrću kao da ona može biti privremeno rešenje za život i naravno opravdavajući agresivnost prema Drugom. Možda ove tri tačke mogu da budu kriterij i za Ruse?

Vraćam se na moju majku koja nikad nije prestala da veruje u Rusiju i njeno bratstvo sa Srbijom (profesor muzike koji ju je učio da peva operu bio je Rus), njene poslednje reči bile su (umrla je 22. novembra 1999): videćete jednoga dana, Rusija će im se osvetiti u Čečeniji za našu patnju. Oni su kukavice (ceo svet, pretežno zemlje NATO-a), ne usuđuju se da pipnu Rusiju, Rusi su veliki narod i velika sila, nikad neće dozvoliti da budu poniženi. A moj otac pragmatično dodaje: ali Rusi nemaju para, samo nuklearno dugme, nadajmo se da ne započnu treći svetski rat. Pa šta? Na to će moja majka prkosno poslednjim snagama pred smrt: Sami su to tražili.

Pretpostavljam da je moja majka zaista bila luda, kao većina Srba, da ne računam one stvarno loše momke koji su počinili zločine na Kosovu, u Bosni, u Hrvatskoj, ali ja nisam luda. Pa ipak sam pocepana između uloge ćerke svojim roditeljima koji su me najviše voleli, koji me ništa nisu naučili a sve mi ostavili, i uloge učenice mojih NATO neprijatelja koji su me sve naučili ali mi nikad ništa nisu dali.

Svaki film, svaka emisija, bilo da su vesti iz Čečenije, bilo da je holivudski film, mora da ima makar jednu dobru scenu pravog nasilja, da bi bio emitovan. Nije tako nekad bilo, u filmovima Frenka Sinatre on je pevao Grejs Keli. Međutim to samo znači da su se promenili filmovi a ne vremena. Ratovi i ljubav se sve vreme dešavaju ali se naš stav i interesovanje pomeraju.

Danas sam gledala na TV-u mjuzikl i kako ruske trupe ulaze u Grozni, gledala sam uništen grad, čak i ne zamišljajući život koji se tamo odigrava, čak i ne pokušavajući da izbrojim mrtve. Moje stručno oko žene koja se bavila filmom i prošla rat na Kosovu, odmah može sve da prepozna. Moja frustracija proizlazi upravo iz te nemoći. Nisam više nevina, nisam više naivna, što se tiče bilo kog rata, ali ipak, više nego ikad, nisam u stanju da mrdnem: vidim različite krajeve, da li ćemo ostati živi ili nećemo nije bitno, ionako su to samo detalji. Divim se svima onima tamo negde koji još uvek imaju snage da nešto zastupaju, da se bore ili da plaču nad mrtvima.

Imam problema sa pisanjem ovog teksta, sa ovom temom: prijatelj mi je rekao, mora da si veoma površna da prihvatiš da pišeš tekst na temu o kojoj ništa ne znaš. Jedan drugi kaže, zašto ne odeš u Čečeniju i sama proceniš. A jedan u koga uopšte nemam poverenja: odlično, ti si prava osoba da piše o bilo čemu. Pa, pretpostavljam, mi smo svi sve tu gore navedeno: površni, neznalice i prave osobe kad se radi o ratovima koji se drugima dešavaju. I tada mi pade na pamet Papa Đovani XXIII i njegova čuvena oslobađajuća rečenica kada je imenovan za papu i kad se uplašio svog posla: Đovani, ne shvataj sebe toliko ozbiljno, ti si jedan “običan čovek”. Lako je sa papama i piscima, oni su samo obični ljudi koji se pretvaraju da znaju nešto više. A ko kaže da to ne važi i za političare; čarobnjake koji izigravaju moć i znanje i plaše detinjastu publiku. Samo žrtve imaju prava na višak znanja.

Izveštavanje CNN-a o Čečeniji zvuči drugačije u zavisnosti od zemlje na svetu u kojoj se nalaziš. U Barseloni mi se učinilo da je bolje nego u Beogradu. U Barseloni izgledaju kao bilo koji ljudi različitih boja koji se bore za svoj život, isto kao što je bilo na Kosovu ili u Istočnom Timoru. Ima nečega u toj globalizaciji neznanja, čovek se u njoj oseti lagodno. Politički idiot se oseća idiotom gde god se on/ona nalazi i to otuđenje mu prija.

Gledam Ligu žena iz Rusije koje istražuju istinu o poginulim vojnicima. Opet na CNN-u. I kod nas je tako bilo. A onda kad su me u Barseloni upitali u vezi sa Kosovom, o srpskim majkama koje su nacionalistkinje, odgovorila sam im: često su glasnije od muškaraca sve dok im ne odvedu sinove u tuđe ratove, da ginu. U Kataloniji, nacionalizam je star, gord i vrlo stabilan, možda čak i u porastu. Gordi su kao što to mogu biti Srbi ili Rusi. Oni su desničari, Srbi uglavnom levičari, a Rusi? Pretpostavljam da nacionalizam ima oba krila a u prošlim vekovima mogli su i da lete, ali sada sa svim ovim avionima, zaista je prošlo njihovo vreme.

Posmatram Kofija Anana, Sagatu Ogata i čečenske izbeglice kako se bore za svakodnevno preživljavanje: iako je identičan skript, opet vidim razlike: mi smo Evropa a Čečenija nije. Naše bombe su padale zaista vrlo blizu Beča, zagađen vazduh, zagađena voda i demokratija, ubijanje kao virus… Nacionalizam koji su Srbi razvili bio je prva brana ostalih ksenofobičnih nacionalizama u Evropi protiv onoga Drugog, protiv Istoka… To je hrišćanska istorija Evrope. Čak ni sveti Franja nije mogao da izađe na kraj sa hrišćanskim nacionalističkim ratovima u Africi protiv nehrišćana, zbog čega je odustao od uloge vođe svog reda, ali mu nisu dopustili da ode.

Sada, mi izdajice i disidenti Velikog Reda Srba ili Rusa, ortodoksnog hrišćanstva ili samo hrišćanstva: da li zaista možemo da napustimo svoje stado, da budemo drugačiji i da preživimo kao normalni ljudi? Niko nas neće ni sa jedne strane, ako to uradimo. Znamo mi to, svi mi koji zaista živimo u multikulturalnom društvu a ne samo imitaciju tog istog. To jest u onim društvima u kojima postoji pravi konflikt zasnovan na razlikama, u onima u kojima kulturni imperijalizam i kolonijalizam nisu svet blažili ravnodušnošću, gde novac ne pravi velike razlike jer ga niko nema. Tada nešto drugo predstavlja jezik razlika, jedina ravnopravnost je život u istim govnima a čak i tada može da se izvuče razlika zasnovana na lokalnim govnima i to se onda zove lokal patriotizam.

Stiže mi elektronskom poštom tekst iz ženskih grupa:

“Drage feministkinje sa Istoka i Zapada…

Šta znate o ratu o Čečeniji? Kako dobijamo informacije o ratu u Čečeniji?

Šta mislite o čečenskom rukovodstvu, i o ruskoj vladi u odnosu na rat u Čečeniji?

Nas dve, feministkinje, Valentina Uspenskaja iz Tvera, Rusije, i Lepa Mlađenović, Beograd, Srbija, žele neka mišljenja da razmene u vezi sa situacijom.

Obe smo iz država čije vlade imaju posla sa “rešavanjem problema manjina”. Srpski režim je za poslednjih deset godina sistematski maltretirao albanske građane iz Srbije, na Kosovu. Sistematsko maltretiranje završilo se etničkim čišćenjem za vreme NATO bombardovanja ovog proleća kada su srpska i vojna policija proterale 800 000 albanskih stanovnika sa Kosova iz njihovih domova u Makedoniju i Albaniju, kada je na stotine sela uništeno a mnogo žena silovano…

Obe imamo dugogodišnje iskustvo o tome kako vlada proizvodi takozvane “nacionalne manjine” i ponaša se prema njima. Mi verujemo da je “nacionalna manjina” državni proizvod. Politika sile država nacija počiva takođe i na kontroli “nacionalnih manjina” da bi se obnavljala kao “većina”.

U “srpskom slučaju” srpski režim je vremenom konstruisao Kosovske Albance kao “manjinu” a onda kao “neprijatelja”. Vrlo slično se odigrava i u Rusiji. Ruska vlada poslala je “mirovne odrede” – da podržavaju “mir” na Kosovu, dok istovremeno isti režim šalje svoje vojnike da bombarduju čečenske građane i vojnike. Kako da izađemo na kraj sa ovim činjenicama? Kako da živimo sa činjenicama da je hiljade Čečena pobeglo u Inkvizetiju i znamo da ih je mnogo u ovom trenutku koji se smrzavaju na hladnoći bez hrane! Istovremeno, oko 100 000 Albanaca sa Kosova koji su se vratili na svoju teritoriju žive pod šatorima, pored svojih kuća, na hladnoći, s obzirom da je srpska policija uništila njihove kuće proleća 99. Situacija nije laka. U ovom trenutku, na primer, na Kosovu kojim vlada UN/NATO ostalo je samo 4% srpskog stanovništva. U glavnom gradu Prištini, ima ih oko 400 i žive u potpunoj izolaciji i strahu. UN svakome od njih donosi hranu. Ti ljudi sa srpskim imenima i jezikom žive u svojim domovima kao u zatvorima, plaše se da odu u radnju… zato što mogu biti ubijeni ili kidnapovani. Pored toga, prijateljice sa Kosova su nam rekle da albanske bande otimaju sa ulica i prodaju u cilju prostitucije albanske mlade žene. Takođe znamo da su mnogo, mnogo žena silovali srpski vojnici, znamo takođe da su žene rođeni muževi silovali… i mi smatramo da su za sve te oblike muškog nasilja naši režimi i vlada odgovorni.

Pretpostavljamo da se u Čečeniji događaju slične stvari, nasilje je tako brutalno da nema nadzora, tamo nema novinara i informacija o tome šta se dešava osim bombardovanja.

Nas dve smatramo da protest ima smisla ako protestujemo protiv “sopstvenih vlada/režima”! Zato smo se i našle da napišemo ovo kratko pismo da kažemo da se POTPUNO SUPROTSTAVLJAMO SRPSKOJ I RUSKOJ VLADI.

Rat na Kosovu je završen, nadamo se, i srpski režim se sada bori protiv “srpskih izdajica-opozicionih vođa”, s obzirom da Albance sada proganjaju KFOR (UN/NATO vojnici). Ruska vlada se još uvek bori protiv Čečena, sve dok ne pređu na druge “neprijatelje”, druge “manjine” ili takozvane “ruske izdajice”, verujemo da je ovo sistem potpune muške moći, i da nisu u pitanju nacionalnosti niti “krv i tlo”.

Šta vi mislite?

Sestrinski,

Jedna antifašistkinja feministkinja i

 jedna feministkinja pacifistkinja

 Lepa i Valentina.

Čini mi se da bih i ja mogla da potpišem ovaj tekst, ali ja moram sama da razmišljam:

Kolektivna krivica i lična krivica su nešto čega ne mogu da se rešim kao spisateljica koja ima javni život, kao Srpkinja koju su vređali i njeni a ne samo oni Drugi, kao žena koja živi sa svojim muškarcima i nosi se sa njima, kao manjina manjine, pošto sam žena iz opozicije: neko je rekao u Hagu, rasteretićete se kolektivne krivice ako je razložite kao ličnu. Ali ja se plašim da moram same sebe da se rešim da se ne bih osećala krivom što sam ja bila ja.

Zapis iz dnevnika političkog idiota o Čečeniji

4. februar 2000.

Srpski zvanični program emituje na svom glavnom programu kao ključnu vest da je istaknuta ruska pobednička zastava u Groznom: opet je moja majka bila u pravu, šteta što nije više sa nama da uživa. Mi smo ili ravnodušni ili besni u odnosu na tu pobedu, razlika je u njihovoj pobedi i našem porazu. Naša zastava neće se verovatno pobednički vijoriti godinama ni u Beogradu posle svega što se desilo: iz krivice, zbog kazne. U Austriji, u Beču, gužve zbog nacionalizma: sankcije međunarodne zajednice, mala luda grupa želi da zastrani. To je naša priča, opet paralela sa Hitlerom. Sećam se kako sam nedavno videla u Nemačkoj u Lajpcigu priču o tri crnkinje Austrijanke iz Linca. Pitala sam se da li bi mogle biti i Srpkinje iz Beograda i da pevaju bluz u Beogradu. Pitam se da li tri crnkinje mogu da budu tri Ruskinje u Rusiji danas. Pitam se o paraleli sa Južnom Afrikom, jasan aparthejd zasnovan na boji kože, i ovom novom etničkom čišćenju i nacionalizmu bez vidljivih obeležja. Mislim da je ovaj novi drugačiji, nisu mu potrebne tri crnkinje da bi započeo rat.

I na samom kraju: oprostite mi što nisam govorila o Čečenima ili Albancima, Onom Drugom, valjda zato što govor iz sebe je jedino pošteno što mogu posle svega da zamislim kao polaznu tačku a ne samo kao kraj.

Za bolju Srbiju

Svaka žena koja pošteno podigne makar jedno dete u stanju je da vlada celim svetom, ne samo svojom zemljom. U pitanju je odgovornost koju osoba u situaciji roditeljstva preuzima u ime drugog: za bolji čivot onih kojima taj naš život ostavljamo i koje volimo više od sebe. Desilo se to i meni. Kao i svima oko mene koje poznajem, koji su u poslednjih deset/dvadeset godina dobili decu. Međutim desilo nam se i nešto drugo, što nismo mogli ni da predvidimo, ni da kontrolišemo: rat, nacionalizam, beda. Niko od mojih prijatelja ne samo da nije bio nacionalista, nego nije bio ni nacionalno opredeljen,

Često nismo ni znali svoje nacionalno poreklo, kako na ovom našem tlu stvari nestaju, ništa ne ostaje zapisano, osim ratova i spomenika razaranja.

Međutim, naš poslednji predsednik, u toku svoje nesrećne vladavine, nije nam napravio samo rat već i decu nacionaliste. Na vrlo poseban način oni imaju svoj nacionalni identitet, kao ćorsokak, kao pomanjkanje mogućnosti drugog identiteta osim lošeg Srbina (nametnutnog spolja, od internacionalne zajednice) i kompulzivnog Srbina (dodeljenog od strane domaćeg agresivnog nacionalizma). Ali naša deca su dobra deca, vrlo matora, ksenofobična ironična i krajnje nacionalistički internacionalna. Retko idu u škole, ali govore strane jezike, ne poštuju svoje roditelje koje vide kao političke idiote koji su sve naopako govorili o životu, istini i pravdi, ali zato nemaju poverenja ni u veliki svet koji im u krajnjoj liniji ništa niti obećava niti nudi. Nerviraju se kad čuju na nekoj stranoj televiziji da su Srbi izvršili masovni pokolj, s obzirom da sebe takođe smatraju Srbima, jer im drugi identitet nije dozvoljen, a ne znaju ni za kakve pokolje kao deo svoje svakodnevice. Naprotiv, isto se oblače kao u Americi, ili u Parizu, slušaju istu muziku i gotovo da ništa ne znaju o Kosovskom boju, ovih dana ili pre 600 godina, osim onoga što čuju na domaćim i stranim televizijama.

Naša deca nemaju para niti perspektive: dele se na one koji odlaze i ostaju, ali ne po principu dobitnika ili gubitnika, dobrih i loših đaka, bogatih ili siromašnih, već po principu emotivne zavisnosti od svoje izolovane jazbine, od svog geta i emotivne snage da se izdrži samostalno ta ista pozicija negde u svetu gde će, kao Indijanci, nositi tuđe perje nebeskog naroda koji se nije snašao na zemlji. Naša decam će biti veći nacionalisti ako napuste našu nacionalističku zemlju nego ako ostanu ovde da se trebe od velikih ideja i reči. Jer biti Srbin u Srbiji je isto što i biti Jevrejin u Izraelu, odnosno ne biti ništa do građnin svoje zemlje, pod uslovom da ti je to dozvoljeno.

Zašto pišem o našoj deci neprekidno? Zato što će uskoro oni vladati Srbijom, ta deca koju smo mi odgovorno ili neodgovorno rodili i vaspitali. Uvek sam sebe smatrala političkim idotom, u grčkom smislu te reči, odnosno osobom kojoj su informacije nedostupne te je isključena iz javnog života. Sada je međutim došlo moje vreme: žiža javnosti obasjala je moje odgovornosti, moje propuste, moje zločine, pre svega u odnosu na moju decu. Deca političkih idiota, međutim, nisu politički idioti; oni su ginuli za tuđe ideje, nepokretnih staraca u uniformi sa ordenjem, ili su dezertirali od tih istih, lišeni normalnosti i građnskih prava. Unazađeni sto godina kroz folkloristično domaće političko nasilje, getoizovani i demonizovani od spoljnog sveta, to su deca koja nisu videla ni Dubrovnik, ni Sarajevo, ni Kosovo (niti Mona Lizu): već samo stradali zbog njih na ovaj ili onaj način. Kao majka, kao bivši politički idiot, koja, skromno govori i, tvrdi da može da vlada bolje Srbijom od dosadašnje vlasti, osećam krivicu što sam dozvolila svojim roditeljima da iskoriste moju decu; takva je logika i dinamika patrijarhalnog militarističkog društva, jedinog koji ovaj svet poznaje

Ali upravo je tu i preokret: samo oni koji su bili upotrebljeni i zloupotrebljeni od strane tog specifičnog nasilja i oni koji su ga peživeli imaju snagu i da ga pobede. Nas srednju generaciju, bivše hipike, mirovne aktiviste i slabiće spasiće naša deca ali će nam onda i suditi.

Oni jedini imaju petlju i način da se bore protiv onih koji su im život upropastili. Međutim, i ceo moderan svet je takav; sve dok bomba ne padne u tvoje dvorište, dok tvoje dete neko ne ubije, ne želiš da ga menjaš. Kad sanjam o drugačijoj Srbiji, sanjam i o drugačijem svetu i o drugačijoj sebi: o jednoj možda utopijskoj zajednici u kojoj se našoj deci nije desilo ono što jeste i napravilo od njih heroje mimo njihove volje.

Pristojni ljudi

U toku noći padaju mi na pamet važne misli, kao i košmari. Ali kako mi sunce obasja pogled, moje se misli na svu sreću istope i ja sam tada ispražnjena rekonvalescentkinja od misli, i saučesnica moje svakodnevne i dugoročne istorije bilo čega: slabosti, drskosti, jednog začaranog kruga.

Posle ovog poslednjeg ali najbolnijeg rata koji smo proživeli na Kosovu i u toku ovog postmodernog nevidljivog rata spoljne izolacije i unutarnje represije, moji košmari povezani su sa još jednim jakim osećanjem: osećanjem krivice. Dakle, to osećanje krivice je potpuno nepoetsko, neintelektualno i neracionalno. Budim se sva anksiozna zato što nisam kupila vim za spremačicu koja treba da dođe. Budim se preznojena zato što su umrle moja sestričina i moja mama a ja sam ih mnogo volela i mnogo mi nedostaju. Ali se takođe budim anksiozna i preznojena kad pomislim na sve one druge koji su otišli koje nisam ni volela ni poznavala. Pomisao na njihovu smrt povezanu sa mojim životom najbliže me dovodi do osećanja krivice iz mojih košmara zato što to nije samo osećanje krivice već i intezivan strah od moje krivice. Ko je sledeći, pita moj podsvesni strah: ja, moje dete…?

Ove noćne misli intenzivno se bave moralnošću: u toku dana međutim, konfuzija mi prija više nego ikad. Svaki uvid ili mišljenje o tome šta je ispravno a šta pogrešno vrlo brzo mi proleti, isuviše brzo da bih mogla u delo da ga prevedem. Moj budni život, kao i svačiji, bavi se življenjem, sa nekontrolisanom uvek promenljivom materijom… i iskreno rečeno, ljudi su ti nosioci materije koji me brinu: izraz koji je moja majka često koristila za odrasle kada sam bila dete vraća mi se kao zastrašujući dečiji stih: ne brini, to su pristojni ljudi kao i mi.

Ko su ti ljudi? Da li postoji nešto što bi se moglo nazvati ljudima? Da li postoje ljudi koji su kao ja? I šta tačno znači biti pristojan, onda i sad?

Posle svega što se desilo u mojoj bivšoj i sadašnjoj zemlji niko nije posve nevin.

Ali idemo redom: ne verujem da su ljudi prirodno dobri niti da su ratovi neprirodna pojava. Takođe ne verujem u heroje iako verujem da oni postoje ali da su to ljudi koji jednostavno urade ono što moraju pod određenim okolnostima. Nisu oni rođeni kao heroji. To isto važi za dobrotu. Mnogo dobrih dela zasnovano je na prilici da čovek bude dobar.

Mislim da kolektivna krivica objektivno ne postoji ali potpuno verujem u kolektivnu krivicu kao lično osećanje. Mislim da ljudi češće i jače osećaju pripadnost nekom kolektivnom delu, sećanju, identitetu i prema tome krivici nego što mogu da osete svoje individualno biće i ulogu u opšem ili kolektivnosti. Lično osećanje krivice trebalo bi da proizađe iz osećanja lične odgovornosti. A u političkim sistemima kao što je naš malo njih ima dovoljno odgovornosti da bi potom osetio privilegiju da se lično oseća kriv. Najmanje od svih žene. Osećanje krivice takođe nije nužno povezano sa tim da li je neko dobar ili loš, već i da li je ispunio svoje obaveze ili ne. Ja se sigurno osećam krivom što pripadam zajednici ljudi koja je nanela toliko nesreće i smrti ljudima koje čak ni ne poznajem ili volim, ne znam šta sam pogrešila u životu da postanem saučesnica u tom destruktivnom i samodestruktivnom procesu osim što sam sva ja pogrešna kao i ceo moj život. Ako uništim svoje osećanje krivice plašim se da ću i samu sebe da uništim.

Jedan moj bivši prijatelj koji je otišao u egzil kad je počelo bombardovanje pokazuje prstom na sve nas koji smo ostali, možda još i više ka meni koja sam mogla da odem. Zove nas saučesnicima, kukavicama, ratnim zločincima ili profiterima…

Iako bih mogla donekle da se složim sa tvrdnjom da sam deo ženskog tela koje oseća kolektivnu krivicu, ne bih znala kako ja njega da nazovem. Svakako ne izdajicom, karijeristom, brbljivcem… zato što on ima prava da bude sve to u situaciji koja je naopačke. Ali koja su onda naša prava u jednoj abnormalnoj situaciji? Da li ona uopšte postoje? Ili bi trebalo ponizno da kažemo mrtvima: oprostite nam što smo ostali živi.

Hodajući ulicama Beograda, vidim odrpane ljude, nesrećne ljude, gladne ljude, ljute ljude i iznenada shvatam da je upravo od tako nečega napravljena pristojnost. Izdržati sve to sa dijapazonom svih ljudskih reakcija. Vidim ljude koji pripadaju jedni drugima a to niti znaju niti hoće: rođeni u istom jeziku i kulturi, i sudbini: sudbini vojnika Švejka, ili su to samo ljudi sa pokvarenim zubima i lošim seksom. Prepoznajem sebe u kategoriji tih ljudi u kojoj nikad nisam bila osim kad se dođe do zajedničke istorije i nemanja ličnog prostora ili mogućnosti: da li se tako razvija solidarnost i postaje pristojan? Zahvajujući pomanjkanju slobode? Ali istorija se nikad ne ponavlja i paralele nisu nikad paralelne a kad tako izgledaju one zapravo ukazuju na razlike… U tom smislu možemo da se poredimo sa Švejkom, sa Nemcima, sa Italijanima, sa Južnoafrikancima, da bismo videli tu razliku… Razlika koja čini razliku zbog koje smo slični.

Problem sa razlikama je što i one počinju da liče na mestima bez slobodnog prostora.

Govoreći o odgovornosti umetnika, u čijoj sam ja grupi ali površno s obzirom da sam žena, feministkinja – smatram sebe više aktivistkinjom i ljubiteljkom umetnosti nego nekim ko ima ideje na prodaju. Međutim, verujem da nijedan pisac ne može biti pametniji ili odgovorniji od ljudi za koje i o kojima piše. Posao pisca je da posmatra a metod mu je da svoje uvide oformi kroz intuiciju u reči, priče, šta već… Posao pisca ne može biti posao političara. Naravno svi smo mi i politička bića, to je nešto što se podrazumeva u racionalnom biću. Ali baš zato takva vrsta ideologije ili razmišljanja jesu nebitna i neodgovorna ili bitna i odgovorna kao u bilo kog drugog građanina. Sećam se pasusa koji sam pročitala u romanu jednog veoma poznatog romanopisca o ratnim dezerterima, i bez obzira što je pisac osuđivao taj čin i taj lik, opis i razmišljanja karaktera se i danas mogu primeniti kad se pozitivno razmišlja o dezerterstvu. Po meni je to dobro obavljen posao.

Pisci ne mogu biti pametniji od svog naroda ili gluplji u ime svog naroda. I ako to pomisle, oni ne samo što postaju uobraženi već i opasni. A neki to zaista i jesu. To su i neki mediji, bez obzira na njihovu političku orijentaciju. Ne menja mnogo to da li se radi o pojedincu ili instituciji, na vlasti ili u senci – ako govoriš u ime onoga koga smatraš Drugim, zloupotrebljavaš svoje reči i one koje predstavljaš.

Kao što rekoh, reč pristojnost pamtim iz detinjstva, to je jedna staromodna ali uverljiva reč, upravo kakva je deci potrebna.

Dakle, moja majka je bila predratna komunistkinja, neko ko se odrekao sopstvenog nasledstva u ime svoje vere, koja je rizikovala život u ime zabranjene komunističke partije… Moja majka je takođe htela da me pošalje u rat na Kosovo, da branim našu svetu zemlju i manastire, i nedavno je umrla govoreći o Kosovu i suzu ne pustivši, čak naprotiv, mene bodreći: nemoj da si kukavica, da mi plačeš: ne možeš ti da predaš našu svetu zemlju, niste se vi za nju borili, nemaš prava da je izgubiš.

Moja majka je takođe umrla kao zakasnela žrtva rata, kao žrtva sankcija: umrla je od sepse i rasula u bolnici. Bila je i lekarka tako da je vrlo dobro znala šta joj se dešava. Nije ni reč rekla, niti suzu pustila. To zaista smatram jednom pristojnom smrću koju zaslužuje samo jedna pristojna osoba, šta god ta reč značila na našem jeziku. Nisam mnogo suza ni reči ni ja pustila… Umrla je u svom sistemu.

I ako srušimo mostove sa našim roditeljima s kojima smo se borili u ovom ideološkom ratu, i naša deca će srušiti mostove sa nama, ako već i nisu, i ubrzo možemo sa njima da vodimo rat. Ovaj put još bolniji, sa sopstvenom decom. Čini mi se da je pristojnost upravo ta staromodna i osetljiva reč/pojam koja nam je potrebna svima da preživimo. Sa tačke gledišta pristojnosti.

Izborna pisma

Dragi prijatelji, šaljem vam moja pisma Nuhi al Radi u vezi sa izborima, iz naše prepiske Bagdad/Beograd “Globalizacija zla”. Mnogi ljudi iz inostranstva me pitaju da objasnim neobjašnjivu situaciju ovde, posle udarne vesti od pre nekoliko minuta da je Koštunica pobedio Miloševića… bez obzira da li je već sve gotovo ili ne. Hvala na pažnji, vaša Jasmina

26. septembar 2000. 7,45 popodne

POBEDA!!! Zvanična televizija upravo je priznala da kandidat opozicije Vojislav Koštunica vodi ispred nekad nepobedivog Milosevića… Da li ćemo ga tako brzo zaboraviti?

Četvrtak, 21. septembar 2000.

Draga Nuha,

Već su svi počeli iz inostranstva da mi pišu, govoreći mi što god da nam je potrebno… što god da se desi… uobičajna uvertira… Primećujem da ovde nije toliko napeto kao što se napolju čini, nešto se napolju nabija što mi iznutra ne razumemo. Gledala sam juče kandidata opozicije za predsednika, tog koji bi mogao da nas spase. Vrlo je obrazovan, zgodan, nije komunista i nije nasilan. Ali obećao nam je da će nas vratiti u Srbiju iz prošleg veka, da nikad neće NATO-u oprostiti što nas je bombardovao, niti će našeg sadašnjeg predsednika predati bilo kom sudu. Znam šta on radi, ili mislim da znam, mislim da pokušava da se dopadne onoj drugoj strani, Miloševićevim uplašenim glasačima. Ali u jednom trenutku za mene je postalo previše. Odmah zatim išao je u program izrežiran Miloševićev miting i eto ti njega, u punoj formi, dobro raspoložen, daleko uverljiviji od našeg kandidata za takozvani obični narod. Imam intenzivne košmare, svađam se u snu sa kandidatima, opozicija me vraća mojim babama i dedama a vladajuća klasa mojim roditeljima: zapravo i nema neke nove opcije za moderan život, za žene, neki lični slobodan prostor. Ovo kao da je neki kraj sveta, a mi smo kao neki filozofi ili anonimni glasovi koji su se suprotstavljali Neronu, Cezaru, pa su ućutkani, kosti im samlevene, ali čije se knjige danas čitaju kao hronika. Pozdrav J

Subota, 23. septembar 2000.

Draga Nuha,

Otkucava vreme do izbora, sa kišom, haos u gradu. Narod kupuje vino, prasiće, pijace su kao da će uskoro neki veliki praznik, kao da je Božić. Čudna atmosfera. Moj otac je sišao sa planine, nije to rekao, ali mislim da je sišao da glasa. Zašto? Sumnjam da on to čini mene radi. Bojim se da se on boji da ne izgubi, to je realističnije, moram da prestanem da budem optimistična i idealistkinja. Niko ne glasa za tuđe dobro, a komunisti još manje, koji to javno tvrde. Njegov najbolji drug, jedan veoma fin čovek od osamdeset godina, iskreno mi je priznao: epa moj sin ti glasa za tog nekog Koštunicu iz opozicije iako se plaši njegove tolerancije prema drugim narodima, zato što vidiš, mi Srbi nismo samo nacionalisti već i rasisti. Vi, za koga ćete vi da glasate, pitam ga. Na šta me je on pogledao ljutito i prkosno iako je inače vrlo mekan i nežan čovek po prirodi. Ja ću da glasam za onoga za koga sam uvek glasao, mi moramo da nastavimo svojim putem, svet ne može da se menja, ne sme da se menja. Nije nama lako kao vama, posle 50 godina i svih strahota koje smo videli i doživeli u Drugom svetskom ratu. I suze su mu navrle na oči. Bila sam šokirana i snuždena što sam ga uvredila. Ali i vrlo razočarana: da li je to senilnost iz njega govorila ili naivnost u meni slušala? Starci se ovde nikad neće promeniti, možda njihove žene hoće, ali ovi koji su nekad nosili puške i pobedili, oni neće.

Srela sam se sa jednom studentkinjom iz Ukrajine koja je došla u Beograd i piše postdiplomski rad o mojoj književnosti. Bila sam zapanjena da neko tamo objavljuje moje priče, da ih čita, a ona je u mene gledala kao u Spisateljicu. Vrlo neprijatno. Pozvala sam je da dođe kod mene da vidi da sam ja jedna obična žena koja piše između kuvanja i spremanja.

Idem sada u Ženski centar. Snimamo našu žensku kampanju, veoma je uspešna, iako ima hapšenja i raznog drugog maltretiranja od strane policije. Ali narodu se dopao naš novi stil kao i mi same. Konačno je izašla na videlo moja ideja o novom feminizmu u Srbiji: da ga predamo mladim, jakim, lepim devojkama koje su imale samo jednu traumu, a to je Miloševićev režim poslednjih deset godina. Vrlo su mi bliske. Čak sam i smršala i oblačim se da ličim na neku od njih. Pozdrav, J

Nedelja, 24. septembar 2000.

Draga Nuha,

Evo me kako sedim kod kuće u panici, i tako polovina Beograda, slušamo retke nezavisne vesti koje nalete tu i tamo, ili neko lično iskustvo ili informaciju koju ti neko saopšti. Najnovija je da baš moja opština poništava izbore i to bez zvaničnog objašnjenja. Naravno da znamo razlog, u ovoj opštini vlada 100% opozicije već poslednjih osam godina. Čujemo alarmantne vesti iz Crne Gore o kretanju vojnih jedinica, čujemo o pretnjama i hapšenjima, o proteranim novinarima, a kad slušam strane medije oni samo dolivaju ulje na moj strah površnim i katastrofičnim predviđanjima. Kiša lije kao iz kabla, ja sam oprezna i tiha. Moja susetka Romkinja kaže da ona neće ni za koga da glasa s obzirom da joj niko ništa ne daje osim mene koja joj ponekad kupim pivo. Ona kaže da bi za mene glasala, a i ja bih za nju bez daljnjeg. Ne šalim se uopšte, ona je jedna vrlo poznata žena sa ulice u našem kraju, koja nikad nikome ni kinte ne duguje.

Ponedeljak, 25. septembar 2000.

Draga moja Nuha,

Evo mene opet. Tako se nekako lagana osećam, za šta? Lagano da sve napustim i svakoga, što će reći moju zemju, moj narod, i da postanem nevidljiva i strankinja. Više i nije važno koga će danas mediji proglasiti pobednikom, jasno je da smo pobedili. Jasno je da u ovim mračnim vremenima, bez medija, sa velikom represijom, sa hapšenjima i maltretiranjem, sa pritiskom sankcija, narod je glasao za tog nepoznatog čoveka protiv svih laži i da moj narod nisu rođene ubice ili idioti više nego bilo koji drugi. Nismo spavali celu noć, bili smo na ulicama i sretali se sa prijateljima i strancima, razmenjujući informacije i emocije. Međutim ovaj put nije bilo euforije, atmosfera je bila mirna, ljudi smireni i oprezni. Nije čak bilo ni radosti, nekako i kad pobediš bitno je da čovek do tada nije previše izgubio. Pobeda je prekasno stigla, sporo, i nije još uvek sigurna, iako sam ubeđena da ovog puta neće biti milosti za laži i krađu i oružje. Izgleda da je čak i policija glasala protiv Miloševića. Zvaničnici su prestali i da broje te kutije i izborna komisija je raspustila štab. Samo slušam i gledam vesti pokušavajući da uključim mozak na bilo šta drugo, kao da se lagano vraćam u pravi život. I naravno, spremam se za najgore. Evo me opet u viza mašini: bože moj, kako su samo arogantni ti Italijani prema nama. Mogla sam kroz sve to da prođem da sam neke konce povukla, ali to jednostavno mrzim da radim. Vraćajući se iz ambasade, govorila sam sama sa sobom naglas: nadam se da je i vaše vreme, to jest vreme čekanja u redovima za vize gotovo zajedno sa Miloševićem, ko god bio taj Drugi, on od mene pravi Drugu.

Utorak, 26. septembar 2000.

Draga Nuha,

Jesam li ti pričala kako sam išla zajedno sa tatom na glasanje? Bila sam diskretna, i pustila sam ga ispred sebe, ali on nije hteo tako, rekao je: hoću da vidiš da glasam za opoziciju, za tvog kandidata, za tebe… moja vremena su prošla… samo molim te nemoj to da pričas mojim prijateljima, ne znam ja za koga oni glasaju ali mogu sa mnom da prekinu kad to čuju i onda neću imati s kim da šetam. Pa u našoj opštini sva mesta su pripala opoziciji, što znači da su i prijatelji mog oca glasali kao i on. Ali da li će ikad jedno drugom priznati? Čini mi se da se u ovom trenutku upravo to događa: ljudi skidaju velove sa svojih reči i dela, dok ljudi na vlasti odugovlače u nadi da će taj proces moći da vrate unatrag, lažima i zastrašivanjima. Glasine kolaju da je Milošević pobegao iz zemlje. Zapravo niko iz njegove partije se još ne izjašnjava o izborima. Po opoziciji rezultati su jasni: pobeda na svim nivoima, samo se nadam da ne popuste ni pred kakvim pritiskom. Imaju iza sebe samo građane i demonstracije kao jedino moguće oružje protiv falsifikovanja ili državnog terora. Iako je još uvek sve moguće, što se mene tiče sve je gotovo, kao što rekoh, pobedili smo, mi to znamo, jaki smo i to je činjenica koju niko ne može da ospori, bilo koji tok događaja da usledi. J

Nedelja, 1. oktobar 2000.

Draga Nuha,

Zar je Vavilon u Iraku? Tamo je neka proslava danas, moram da gledam na BBC-u, odjednom sve što ima veze sa Irakom postaje i moja priča. Shvatam da nemam pojma. To je moje novo otkriće: da ne znam mnogo očiglednih stvari, a da znam niz marginalnih i retkih… Pretpostavljam da je to nedostatak solidnog obrazovanja: engleske škole su tako skučene, praktične i nacionalne, bar u moje vreme su takve bile.

Upravo sam došla sa pijace gde sam kupila mnogo hleba, krompira i špageta zato što se i sutra nastavlja štrajk… Baš je sve to dosadno, na kraju deluje kao da štrajkujemo protiv samih sebe ali nema šta drugo da se radi. Razgovarala sam sa nepoznatim ljudima na pijaci; plaše se da će izgubiti posao ako štrajkuju. Ja ih vrlo dobro razumem i pitam se šta će biti. Da li će postati heroji, izgubiti posao ali pogurati točak istorije? Ili će se možda nešto treće desiti. To je nepravedno i teško rešenje za ljude koji su već na ivici gladi. Moja druga briga je kako će taj štrajk da funkcioniše praktično. Beograd je ogroman i neorganizovan grad, ali narod iz unutrašnjosti obećava da će doći pešice da nam pomognu u protestu…

Ovaj Milošević je zapravo virtuelni monstrum: još od bombardovanja prošle godine prestala sam o njemu da razmišljam, o njegovim delima i rečima i počela da mislim samo na nas, potpuno ga ignorišući… Sada mi se čini da su svi primenili tu taktiku. Što se mene tiče, ja imam sada i novog predsednika i ako ubrzo ne formira paralelnu vladu i državu, smatraću da je i opozicija ukrala i izdala moj glas. Ne znam kako da objasnim šta se dešava: veliki je talas promene na svim nivoima, sa Miloševićem kao jedinom čvrstom tačkom, koji se i dalje ponaša kao da je 1945. Juče je na primer inscenirao ogromnu vojnu paradu, bože kako je to bilo bedno.

Zvanična izborna komisija zatražila je imunitet za svoje članstvo kao uslov da podnesu dokaze o izbornoj krađi ali je naš novi predsednik odbio nagodbu: svi misle da je u pravu. Ja se pitam, kao i neke druge žene oko mene, možda ima smisla šestoro ljudi poštedeti zatvora, ako su spremni da svedoče o krađi, da se zaštite kao svedoci, da bi se skratio put i izbegli sukobi. Ali su mi mudraci zapušili usta rečima: to si ti videla u američkim filmovima, naš zakon je drugačiji i u pitanju je princip, NEMA DOGOVORA sa lopovima… J

Sreda, 4. oktobar 2000.

Moja draga Nuha,

Osećam se egocentrično jer ti pišem tri puta dnevno a onda vidim na BBC-u, našem globalizovanom programu – sad već našem zajedničkom prijatelju – kako ste i vi istorija, nasilje, demonstracije. Zapravo BBC, naš objektivni kolonijalni prijatelj, stavlja vas u vestima ispred nas ali sa istim rečima i slikama. Oni zaista imaju dobre vesti, tako dobre da je čak i Milošević pokušao da ih ometa dok su ovih dana emitovali izveštaje o nama, ali nekad zaista ne mogu da raspoznam o kome govore kad dođe to globalizovanih stereotipa, zato što ne prave mnogo razlike, jer im nisu bitne. A evo i nas dve kako zapravo i ne vidimo tu razliku. Slike nasilja su najbolje da čovek dospe do BBC-a, a ja nekad primetim da prikazuju više nasilja nego što ga zapravo ima. Nekad čak i predviđaju nasilje a minimalizuju dobre inicijative. Dakle, mi smo ovde u generalnom štrajku: sutra dolaze ljudi iz unutrašnjosti u Beograd da nam pomognu i da nas iščupaju iz Miloševićevog zagrljaja… biće to odlučujući dan i ako nam ovaj put ne uspe, gotovi smo za narednih sto godina. Nemamo mnogo nade niti pomoći od spolja, niti tražimo. Ali ima razlike u odnosu na prethodne ratove ili bombardovanje: tada smo smo sedeli i čekali, ništa nismo mogli da radimo. Sada moramo brzo da delamo jer se bukvalno borimo za život: ako ustuknemo potpuno će nas ugušiti. Već hapse neke vođe štrajkova. Svuda oko mene ljudi se politički izjašnjavaju, na univerzitetima, na poslu, po novinama, a takvi ljudi u meni izazivaju najveće emocije: obrazovana srednja klasa, osiromašena, ponižena a ipak tako su ostali pristojni… Ti su ljudi živeli od 80 DM mesečno i sada opet bivaju hrabri… pa valjda što manje imaš da izgubiš, to si hrabriji. Sinoć smo u krugu prijatelja pričali o našoj budućnosti. Moja prijateljica, profesorka hemije na fakultetu koja upravo živi od tih 80 maraka mesečno rekla je: ja nisam za to da se Milošević isporuči Hagu, njihov zatvor je jako komforan. Ja bih ga kaznila tako što bih njemu i njegovoj porodici dala stan kao moj i platu kao moju, i tako bar nekoliko godina… J

Sreda, 4. oktobar 2000.

Draga Nuha,

Evo upravo sam došla sa ulica, od one policijske stanice ispred koje smo protestovali kad smo čuli da je policija ušla u rudnike koje su rudari zauzeli u štrajku… šta se zapravo desilo, ljudi iz okolnih sela su došli i oterali policiju. I svet iz Beograda se organizovao da krene u to mesto, Lazarevac, a tamo je već naš novi predsednika sa rudarima. Nešto sam se sva spetljala međutim svetom: shvatila sam da nemam kola, da ne mogu nikoga sa kolima da nađem, žene prosto niti imaju kola, niti novca, ni vremena… jednostavno moramo da vodimo računa uvek o deci, o ručkovima… kakva politika i veliki potezi… stajala sam po strani sa tim besnim ženama: besnim zbog lošeg života i ženskih obaveza u tim lošim životima. Samo su slobodne krenule autobusom u revoluciju, da pomognu rudarima i da se osete bitnima i od pomoći… Pa valjda je moj položaj žene koja piše deo te nevidljive mase. A nova pojava u ovoj zaista mirnoj revoluciji jesu grupe besnih žena koje preuzimaju inicijativu: žene svih godina i klasa, sve van sebe od besa. Danas su muškarci vikali na policiju ispred stanice: ako nas ne pustite unutra poslaćemo žene na vas… a žene su vrištale: vi muškarci, kastriraćemo vas, prebićemo vas, vi ste najobičniji slabići, koga briga za vas, za Koštunicu ili za vas, sve ja ovo radim jer su mi deca gladna… sram vas bilo, milicijo, političari, sve ste vi ovo zakuvali a sada ćete nama ženama da platite… Tako me je bilo sramota i za njih i od njih pa ipak sam imala duboko razumevanje za te Medeje… tako da sam samo stala uz njih, ja sam zapravo u toj istoj koži samo što su one ispred mene, u dobru i u zlu, J

Četvrtak, 5. oktobar 2000.

Draga Nuha,

Sedim za svojim kompjuterom, buljim u razne satelitske programe na četri jezika koja mogu da pratim, slušam lokalne radio stanice koje uživo prenose… i pitam se kada treba da izađem, gde, zašto… hoću sve, da vidim i da se danas sve desi… za sva vremena. Ustavni sud je objavio da su izbori delimično poništeni, opet nešto što ništa ne znači kao inače sve što radi Milošević… ovih dana više nego ikad. Niko zapravo i ne obaća više pažnju, opozicija je dala sudu ultimativni rok, danas do 3 sata popodne, ali ni to više nije odlučujuće… Narod se skuplja iz cele Srbije oko Skupštine u tri sata. Moja najbolja prijateljica vratila se sinoć iz Lazarevca, iz rudnika, jutros je silno zabrinuta, rudari mole narod da ih ne ostave same zato što se policija približava. Opet ogromna energija ali i velika konfuzija, nemoguće je da budemo svi zajedno sve vreme i da sve odbranimo ali zaista imamo apsolutno pravo da sve to bude naše jer je sve to naše i on mora da ode. Počinjem da mrzim tog čoveka, pošto sam ga zaboravila neko vreme: ne mogu da smislim njegovu tvrdoglavost, bezobrazluk, nasilje… Počinjem da ga vidim kao pravog monstruma, diktatora, a ne kao lutka grbavca… Valjda mi se smučilo i strpljenje me je izdalo zbog svih žrtava koje smo podneli i ovih dana trpimo. Moj otac je jutros išao u bolnicu: taksista mu je tražio pet puta više od tarife. Kad je odbio da plati, šofer ga je fizički napao. Rekoh ocu: zašto zaboga moraš da ideš baš danas u bolnicu, na dan generalnog štrajka. A on meni: zato što moje zdravlje ne može da čeka, ja sam bolestan i star čovek. Ali činjenica je da smo mi svi ostali stavili na stendbaj i zdravlje i glad i život i to ne samo jedan dan… to već traje godinama.

Upravo sam čula da su studenti okupirali fakultet i da ne daju policiji da uđe… Odoh sada na ulice… da i ja nađem sebi bezbedno mesto, da ga okupiram, to mesto više nije moj dom.

Evo me nazad sa ulica, ogromna masa, toliko ljudi, sve ulice do moje kuće su prepune ljudi, iz cele Srbije, došla sam skoro do ulaza u Skupštinu, u ulici iza Skupštine živi moj otac i to je takođe nekad bio moj dom. Ali nismo uspeli baš do ulaza, gušili smo se u masi. I onda je samo neki svet napravio mesto kroz nas i ušli su u Skupštinu: policija je bacila suzavac, mnogo suzavca… ćerka me je sad zvala telefonom, iza Skupštine policija je bacala suzavac i tukla ljude, a i ljudi njih, neka deca zapravo… Gužva, taj deo mirne gužve kojoj ja pripadam, mi iz centra Beograda koji glasamo za opoziciju već deset godina pa ipak ne možemo da dođemo na vlast, počeli smo da se povlačimo, ka kućama, skloništima. I evo me kod kuće, oči su mi crvene od suza. Čujem da je narod ušao u Skupštinu, oni ljuti, da lome prozore, da je policija pobegla, da naš novoizabrani predsednik uskoro drži govor. Svuda dim oko Skupštine, gore policijska kola i neko je video ženu kako sa gornjeg sprata maše zastavom: podsetilo me je na veliki pad ruske imperije i na Ejzenštajnov film, Oklopnjača Potemkin…

Ko pobeđuje ili ko će da pobedi, što se mene tiče ja ne pobeđujem. Mnogo se plašim: bivši predsednik može da iskoristi ovu situaciju i da proglasi vanredno stanje, da nas pohapsi, da nas rasturi… jedini pristojan način da se ovo nastavi, posle zvanične izjave vrhovnog suda da su izbori poništeni je ignorisati bivšu vlast i napraviti paralelnu vladu. Koga briga za savezni parlament, nađimo negde sopstvenu sobu i da obavimo stvar. Mirno.

Upravo sam čula da gore i Skupština i zgrada televizije: moja ćerka to gleda… kakvo detinjstvo…

Opet sam na vezi: izgleda da je Srbija konačno slobodna, predsednik Koštunica govori ispred Skupštine, svi javni mediji su oslobođeni, ljudi direktno ulaze u emisije u studija, vojska ulazi u Beograd ali maše ljudima i niko ne zna gde se nalazi bivši predsednik, nadajmo se da ćemo ga jako brzo zaboraviti ali ne i njegova dela…

Gledam zvaničnu televiziju i jednog rudara kako govori, osećam se kao u snu, svi pričaju moje priče, moje košmare, sa više stvarnosti i istine od mene: ja sam bila žena vizionarka u ratu… ne, ja sam samo bila dovoljno srećna da preživim i da sve ovo doživim, svi smo ovo zajedno napravili, zajedno i sa vama tamo i nikome sada nećemo dati da nam ovo ikad oduzme…

Balkan

Žao mi je ali Balkan ne postoji: kad vam to kažemo mi koji živimo na Balkanu, morate da nas slušate, da nam poverujete. Vi naučnici, istoričari, osobe sa dobrim namerama koji nemate nikakve veze sa Balkanom. To važi i za lepi plavi Dunav. Sve što je od njega ostalo su što dobre, što loše knjige i jedna radio stanica na engleskom jeziku, u Beču, površna i važna koliko to može biti i sećanje. Mi koji živimo na obalama Dunava možemo da vam potvrdimo: plavi Dunav je vaš mit vredan koliko i Balkan. Zato, molim vas, istražite taj mit sami i onda nam ga objasnite: na kraju krajeva, to će biti slika u ogledalu, po kojoj ćete nas shvatati i tretirati, u Evropi u budućnosti, kao što smo nekada postojali u svetu.

Jedna engleska istoričarka, ekspertkinja za Balkan, rekla mi pre nekoliko meseci kako od izbijanja sukoba u bivšoj Jugoslaviji oni ne koriste više reč Balkan već Regija, koja podrazumeva daleko više od geografskog položaja i samog koncepta “balkanizacije”. Hoće da kaže ”zona u problemu”, i odnosi se na sve one koji učestvuju u problemu, bilo da ga stvaraju ili rešavaju, uključujući i NATO.

Iz toga izvlačim zaključak da politički korektna reč Regija, koja se može proširiti svim problemima koje obuhvata i podrazumeva, na mnogo drugih delova sveta, danas je najpodobnija da se izrazi koncept koji nas interesuje. U ovom trenutku Regija – to jest izazivanje i rešavanje problema, javnim ili privatnim angažovanjem, interventnom ili izolacionističkom politikom nije bitno – upravo se nalazi na Balkanu. Opet se izvinjavam ali, čak i da Balkan postoji, jedini način opštenja sa onima koji prave probleme, mojim prijateljima ili neprijateljima, je da se zanemari ta reč koja nama ništa ne znači (Balkan) i da se primeni ova nova reč Regija sa značenjima koja joj se pripisuju. Isto tako i reč “balkanizacija” (jedna od retkih koje su nastale na ovom tlu a došla do svetske slave) je od pre izvesnog vremena, od simbola regije koja se u velikom krvoproliću cepa u niz malih interesnih sfera, konceptom Balkana, kreće ka novim značenjima. Pokušaću ovom prilikom zajedno sa vama da shvatim koja su to nova značenja.

Kao prvo, smatram gotovo nemogućim da izrazim pravilne koncepte koristeći pogrešne reči. Što se mene tiče, kao žena, spisateljica i feministkinja, verujem da politika (moj pojam politike) počinje i završava u jeziku. Ne mogu biti ni manje ni više pametna ili napredna od mog jezika. U tom smislu suočavam se sa rečju Balkan kao muškim izrazom koji mi preteći zvuči, što je inače česta pojava na polju nauke, i u odnosu na žensko telo ili život žena.

Danas svi govore o globalizaciji: oni koji je hoće i oni koji je neće, oni koji je vide i razumeju i oni koji misle da je upotrebe da bi, na primer, dobili stipendiju na drugom kraju sveta.

Hajde i ja nešto da kažem. Po prvi put sam primetila globalizaciju pre deset godina: i to ne na Koka Koli, standardnom piću, bilo gde u svetu. Pa čak ni na Mek Donaldsu, koji zapravo svedoči suprotno globalizaciji: u SAD-u Mek se smatra lošom hranom (i tako i jeste) dok je na primer u mojoj zemlji to luksuzni prozvod i sigurno je boljeg kvaliteta u odnosu na druge Mekove koje sam jela po celom svetu, no ipak je to uvek Mek (čak i onda kad je ljut kao u Mađarskoj), uvek poštuje globalni standard proizvoda – iz čega proizilazi raskorak između forme i sadržaja. Meka u glavi i Meka u ustima.

Ne, prvi put kada sam zaista shvatila šta znači globalizacija bio je početak rata u bivšoj Jugoslaviji, kada sam počela da skupljam priče izbeglica, uglavnom žena i dece jer je to struktura izbeglica u svim ratovima. Kao žena, kao feministkinja, kao osoba srednjih godina zapadne kulture, primetila sam da se priče nasilja mnogo ne razlikuje iz jednog kraja u drugi, naročito kada govore o seksualnom nasilju. Priča o nasilju jedne studentkinje iz nekog elitnog koledža u SAD-u je gotovo identična priči starije seljanke silovane u Bosni. Na kraju dvadesetog veka jezik, reči, trauma, pojavljuju se istorijski, kulturno i politički globalizovani: hteli mi to ili ne, Balkan ulazi u tu priču globalizacije – možda joj čak i prethodi – i čini kohezioni faktor. Reč ”balkanizacija” umesto da predstavlja dekompoziciju nekog geografskog entiteta u još manje entitete, danas označava globalizaciju zla.

Ja ovde baratam uglavnom rečima a ne činjenicama. Nuha, moja prijateljica iz Iraka koja je napisala svoj bagdadski dnevnik pet godina pre no što sam ja napisala moj beogradski, anticipirala je na svojim stranicama ono što će se meni dogoditi pet godina kasnije. Da se čovek sledi. Obe sad već pišemo na engleskom jeziku. Ona je Iračanka koja je odrasla u Indiji, ima šezdest godina, tamna je; ja sam Beograđanka koja je odrasla u Italiji i svetla sam. Obe smo išle u engleski koledž, ali smo zato dve lažne Engleskinje, kolonijalne. Naša prepiska odslikava i otkriva najvažniji efekat globalizacije a to je, globalizacije razlika. Sa politikom Novog poretka razlike postaju iste, s obzirom da nemaju snagu da se izbore za slobodni prostor i da se urežu u kompaktan jezik politike, geografije, interesnih sfera. A pošto su razlike veliki posao u globalnoj politici, takođe su postale prvi cilj kontrole i restrikcije.

Kao i reč Balkan tako je i reč razlika bez sadržaja: ne postoji unapred ali se lako konstruiše u skladu sa potrebom razlike ili Onog Drugog.

Moram da kažem da iza svake priče ja uvek vidim i rod; žene kao žrtve seksualnog nasilja su učinile da shvatim fenomen globlizacije zla, ali žene sa svojim univerzalnim jezikom građanki drugog reda pokazale su mi kao pitanje prvog reda globalizaciju politike: jezik/muškarac/moć. Jezik žena je dakle jezik potlačenih, tišine i onih bez reči? Zloupotrebljeno opšte mesto, opet mesto razlike i posla za ljudska prava, klase i rase i multikulturalnosti, još jednog opšteg mesta, često površnih asocijacija i objašnjenja.

Kulturne razlike, klase i rase postoje, uvek i svuda, zato što su deo svake istorije i ličnog identiteta, koji nikad ne može da se ponovi niti se ponavlja. Postoje u visoko demokratskim društvima kao i u totalitarnim režimima i ponekad u istoj meri. Ono što međutim ne postoji u istoj meri svuda – a ponekad uopšte – jeste jezik da se ove razlike iskažu, a da se ne uvredi ili ubije razlika.

Kada govorimo o demokratiji i politici mislim da moramo uvek i prvo da govormo o jeziku i o slobodnom prostoru. Ne postoji dovoljno vremena u okviru jednog pojedinačnog ljudskog života da promeniš svet, čak ni samu sebe, niti je to cilj našeg života: svet se uvek predstavlja pojedinki takav kakav jeste, kao rezultat isuviše različitih stvari, izvan kontrole. Prema tome jezik je retko mesto apsolutne slobode, koja jedino služi za transgresiju, ili da se identifikuje sopstvena želja ili predmet želje. Prema tome to je i jedini instrument da se identifikuje i otelotvori razlika, Ono Drugo, slika koja nije ogledalo Sebe i društva. Sticanje sopstvenog jezika je vrlo bolan proces koji ne vodi nužno ka sreći: u izvesnim slučajevima, što je manje razlika to je veća radost. Često izgleda kao da se deca jedina na ovom svet raduju: bez razlika, bez bola, bez rivaliteta, bez identiteta; sami/zajedno predstavljaju ceo kosmos. Ali u svojoj poslednjoj knjizi o histeriji Džulijet Mičel tvrdi: nisu roditelji ti koji sa psihoanalitičke tačke gledišta formiraju ličnost već braća i sestre rivali, oni koji dele tvoje mesto sa tobom, tvoj položaj u svetu. A ja, tragom te niti, rekla bih, nije multikulturalno društvo to koje formira tvoj identitet putem koegzistencije različitosti, već je biti isti, nužno na istom mestu, prilika da se stvori multikulturalni ambijent ili ta razlika.

Vraćajući se na reč Balkan-balkanizacija i na staro značenje raspada jednog velikog geografskog entiteta na mnogo manjih: u poslednjih deset godina, počev od pada Berlinskog zida, takozvanog istočnog bloka i federacije bivše Jugoslavije, pa sve do velike NATO parade prošle godine, reč Balkan je postala sinonim jedne suprotne tendencije: unifikacije moći i svetske politike. Pokušavam da ne sudim već samo da posmatram, mada znam da je to nemoguće s obzirom da je reč o mom životu, mojoj istoriji, mom jeziku. I da pređem na književnost Balkana koja bi trebalo da je tema ovog teksta. Moram da kažem da nisam ekspertkinja balkanske književnosti već samo živa materija: spisateljica koja živi na Balkanu. U nekom smislu, ja lično sam ta tema. I mogu da vam pričam kako putuje moj rad po svetu kroz reč Balkan.

Nekada je Balkan bio teritorija i kultura kojoj je čovek mogao i da pripada, međutim danas je on samo sredstvo, kofer, znak. Balkan je takođe postao put: ka nečemu Drugom. Moj rad je nužno sačinjen od jezika, istorije i života na Balkanu (čak i onda kad pišem na engleskom), ali s obzirom da smo od skora postali tema celog sveta, vrlo često se nađem sa svojom već ispričanom pričom, koju su još bolje napisali talentovani “nebalkanci”. Čak i onda kada priču tek valja napisati, ono što ja dajem kao živo telo – emocije i detalje – postaje deo jedne globalne priče, veće i bolje predstavljene od strane nebalkanske ruke.

Objavila sam moj ratni dnevnik na 12 jezika, imala sam ogroman feedback, intelektualni i emotivni, iz celoga sveta: nema osobe ili zemlje koja kad tad nije imala sopstveni rat. Na jeziku Šekspira ili Virdžinije Vulf sopstveni rat postaje i sopstveni jezik. Tako da mogu da kažem da moj rad putuje i pripada Balkanu kao novi modus književnosti u egzilu: živim u mojoj rodnoj zemlji ali moja kultura moj rad i moj jezik su u egzilu. A živeti u egzilu i u sopstvenoj zemlji nije nešto što se dešava samo na Balkanu, to je fenomen koji se svuda u svetu dešava. Nije uvek diktiran nuždom, ponekad je i izbor: podela između privatnog i javnog, tela i jezika je odraz jedne podele, ako ne raspada svega onoga što je nekada bilo Jedno: Bog, Identitet, Pol, Politika, Kultura.

Konačno, sada kad se Regija raspala sa padom berlinskog (poslednjih nedelja i sa padom beogradskog) zida, smatram da reč Balkan može i da se seli, možda i na neki drugi kontinent. To je jedna još uvek živa reč, možda sasvim nužna: videćemo koji jezik ili istorija će je prvi usvojiti. To je reč zahvaljujući kojoj sam postala manje Balkanka nego ikad, zahvaljujući mom ozloglašenom bivšem predsedniku; reč zbog koje sam napustila svoj jezik i svoju kuturu: koje sam morala da interiorizujem da bih je iz sebe izbacila kao univerzalnu i globalnu. Bez intimnih tonova, emotivnih, ličnih, ženskih. Reč koja je učinila da samu sebe napustim i postanem ono Drugo.

Sa padom beogradskog režima i krajem skorašnjih ratova na Balkanu, svi mi Balkanci postaćemo voljno i vidljivo Drugo Prvom, iako sada to Drugo definiše ono Prvo a ne suprotno kao do sada.

I da završim, kad smo kod reči i njihove upotrebe: moguće je i da Haški sud pređe u Beograd i da postane Balkanski tribunal.