Le Langhe

Sunday bloody Sunday, I hate Sundays. All over the world life stops and we actors of life are driven by hidden forces.

Ovako je to bilo. Neko vetrovito vreme, zatisje u Torinu. Vesna i Zarko, nase komsije kazu: ajmo izvan grada, malo da se provozamo izluftiramo. Ajmo. Sedamo u kola i ne znamo gde cemo: sam auto krece u pravcu Le Langhe, regiona gradica, vila, ekoturizma gde dolaze lovatori da uzivaju u autenticnom seoskom turizmu na visokom nivou. I stvarno. na nasoj prvoj stanici, Morra, ima trkackih otvorenih kola i turista vise nego objekata za uzivanje. Porseovi, bemveovi sa ljudima sedih vlasi an vetru zagadjuju vazduh na valovitim brdima sa vidikom koji, da prostite pored Toskane lici i na Sumadiju. Mi se slikamo, onako turisticki. kad kazem turisticki mislim na ono malo more fotografija koje sam upravo pregledala kad sam cistila stan mojih preminulih roditelja. Ama sve iste slike iako elementi nisu isti: oni nacifrani, cesto zagrljeni u raznim delovima sveta ispred necega sto valja ovekoveciti. Nije vazno dal je fontana il krajolik, nije vazno dal je italija il Egipat. Ima nesto piramidijalno u tim fotkama, porodice su kao dinastije, zene karijatide, muskarci uglavnom zagrljeni kao ratnci a deca kao kerubincici zakaceni za skute. Elem, aj da prekinemo tu ujdurmu. Le Langhe su poznate po cuvenim vinima: tu se proizvode Barbera, Barolo, Nebbiolo…jedan od razloga sto zivim u severnoj italiji jesu upravo ova tri vina. Kako svojevremeno rece Donald Sutherland: zivim samo tamo gde mogu da pravim i pijem dobra vina. Po dolasku u terru dobrih vina, bila sam jos dzuki, nisam bas umela da razlikujem vina od trista od vina od trideset evra po boci. Do trideset bih i umela al’ onda bih posteno rekla domacinima: nemojte na mene da trosite vredan nektar. Bolje cuvajte za nekog ko ce u tome umeti da uziva.

I tako sam dobila i neki kompleks da ne kazem zadatak, da istancam ukus, kad vec poznajem italijanski jezik zasto ne bih i vina.

I tako u toj kantini u Morri mi vidimo sve te boce od 3 do 300 evra al nema degustacije: nedelja je, sve je zatvoreno kaze nam decko. Svajcarci su glavni klijenti a oni ne dolaze nedeljom. Al ima jedna farma, kaze, zovite ih, mozda vas prime danas.

Zovemo i krecemo: idemo gore dole brdima na vetru, uskim putevima, koje uzivanje. Vesna kaze: ja bih ovde volela da zivim. Ja kazem, ja bih volela al ne bih mogla, ja volim beton.

Stizemo na farmu Renata Corino-a i u njegove vinograde.

Terasa na suncu, pogled na brda sa vinovim listom. Neka fina zena nas docekuje, govori engleski takodje. Samo sto smo dosli pukla je velika casa za degustaiju od udara vetra. To je neki znak pomislila sam, u sebi. Sve je znak necega u poslednje vreme. Pokusavam da suzbijem sujeverje koje me opseda u Torinu gradu bele i crne magije. Na terasi prekoputa moje u Torinu stalno vidjam dve macke: jedna je crna jedna je bela. Na obe je moja cerka alergicna ali nam samo crna dolazi u posetu. Torino, la citta magica!

Skupljamo krhotine od case. Tako pocinje nase druzenje. Onda dobijamo svako svoju i drzimo je cvrsto za dugacki vrat. Zena nam otvara bocu po bocu i sipa gutljaj po gutljaj. Omirises, zavrtis tekucinu i probas, ostatak sipas u prigodni sud i idemo dalje.

Dolazi jedna starija zena i jedan visoki muskarac. Sedaju s nama. Ona pusi a on niti pusi niti pije. Kaze, ja sam dzez muzicar, saks i piano, svirao sam sa poznatim muzicarima ala Majls Dejvis. Al ne smem da pijem, cim popijem gutljaj postajem depresivan i mnogo mnogo tuzan. Poslacu vam svoj CD. Zena doziva jos jednog starijeg muskarca koji nam prica price o pijanoj deci i kako prevariti policajce kad te teraju da duvas u balon. Majka mog druga lekara, ima devedest gdoina, zaglavila u bolnici i sin joj krijumcari vino svakodnevno: zena u zivotu nije pila vodu.

Atmosfera raste. Mi smo pisci i performeri, prica Vesna. Smislila je da bi trebalo da napravimo predstavu na takvom jednom otvorenom mestu. Domacica je odusevljena, iznosi neke plakate, propagandni materijal izuzetno dobro uradjen. Raspolozenje je odlicno: Zarko vec predlaze biznis domacici, sa nekim njegovim prijateljem koji u Crnoj gori ima eksklulizvnu kafanu gde gosti ljude iz zadovoljstva.

Princip zadovoljstva je ono sto podvlaci nas provod. Zena nam kaze kako ce i ona i njen muz uskoro smanjiti svoj vinograd i praviti samo nekoliko retkih vina: jebes pare vaznan je kvalitet i princip zadovoljstva. I tada stvari pocinju da se odvijau brzo i nepredvidljivo. Usred nasih boca gde ja brojim vredne kapi koje oticu u zajedicku posudu, stize jedan mladi bracni par sa sestomesecnim blizancima u kolicima koja vise lice na sportski automobil nego na bebecu napravu. Svi se bacamo na decu: objasnjava nam majka, dvojajni su, razliciti, jedan ima plave oci drugi crne, jedan place drugi cuti…itd. kao da nikad nismo videli decu, in vino veritas…al s vinom cirkus. Mlada majka nam prica o svom fizicki teskom materinstvu, kao da je na nekoj feministckoj radionici. I naravno tu se ja dosetim i pitam nasu domacicu: a zasto nema nigde vaseg imena u ovoj farmi.

– Pa takav je obicaj, kaze ona stidljivo

– Cula sam za taj obicaj pre mesec dana na jednoj drugoj farmi, isto zena sve radi a stoje samo muska imena od deda do sinova.

Necu da se mesam a vec se uveliko mesam.

Ali zena voli sto se ja mesam, pocinju da se mesaju i svi drugi. Pricamo o figuri koja nedostaje, o imenu na bocama, na vizitkartama . I kao neki deus ex macchina, on se u tom casu pojavljuje. Pleplanuli misicavi gazda nadmeno grli svoju zenu i ulazi/upada usred price. Obecava: ozenicu se s ovom zenom i stavicu njeno ime pored moga. To mu nismo trazili al nam je drago sto je razumeo sustinu stvari.

Vodi nas u vinski podrum. Pokazuje nam strucno i ponosno redove prasnjavaih boca koje se cuvaju za speciajlne prilike. Ovo je kao u nekom filmu. Uz poslednju bocu vina i zalazak sunca nude nam grisini i sir. Nas mali cirkus se zavrsava. Blizanci idu na spavanje, stariji ljudi na veceru a mi trpamo u kutije nekoliko boca koje mozemo sebi da priustimo ovog puta. Vredi svaka kap, vredi svaki tren na ovoj terasi, na ovoj zemlji.

– Sad bi nam trebalo jedna dobra vecera, kaze Zarko, pa da se dan zavrsi kako treba

Dolazimo kod nas kuci i jedemo ekoloski pasulj od sedam zrnevlja, pijemo Barberu i smejemo se : Ballo Barolo ili ti balkanski cirkus !

About jasminatesanovic

Jasmina Tešanović (Serbian: Јасмина Тешановић) (born March 7, 1954) is a feminist, political activist (Women in Black, Code Pink), translator, publisher and filmmaker. She was one of the organizers of the first Feminist conference in Eastern Europe "Drug-ca Zena" in 1978, in Belgrade. With Slavica Stojanovic, she ran the first feminist publishing house in the Balkans "Feminist 94" for 10 years. She is the author of Diary of a Political Idiot, a war diary written during the 1999 Kosovo War and widely distributed on the Internet. Ever since then she has been publishing all her work, diaries, stories and films on blogs and other Internet media.
This entry was posted in Uncategorized and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s