Bolesnici i doktori

U Americi se ne zna ko pije a ko plaća, kad vam kažem ja koja volim Ameriku i tamo živim već godinama part-time i koja je prošla balkanske ratove i črvsto verovala da se tako nešto neće desiti Americi zato što mogu da sagledaju naše negativno iskustvo i da izbegnu takozvanu globalizaciju balkanziacije. Medjutim, desilo se nešto neverovatno, ja ne umem da objašnjavam istoriju jer ne verujem u njenu objašnjivost nit linearnost niti u postojeće ekonomske i političke kategorije kao što su krah kapitalizma, ekonomska kriza, Poncijeva šema itd. Ali zato gledam i beležim i tako primetim nevidjene stvari kojima se ja sama posle vazdan čudim. Kao na primer, na aerodromu, u Vašingtonu: Obama trubi li trubi američkom narodu koji ga je toliko opitmistički izabrao da moraju da promene navike, da je frka, da će sve propasti al da nije smak sveta ako propadne ono što je neodrživo, da je najvažnije sačuvati zdrav američki duh u zdravom američkom telu…A narod? Širi no duži, sedi zabezeknut, jede french fries, piju ogromne Doktor Peppers slatke napitke i belo gledaju u ekran. Ne veruju to što čuju, odnosno, ne mogu da veruju: žvaću, trepću, premeštaju se sa noge na noge, meškolje po stolicama, gledaju u red vožnje aviona…koji kasne kasne, koji su ukinuti, u kojima nema više ni hrane ni pića…čije stjuardese samo što ne biju…dok se predstavnici kompanija izvinjavaju jer ne stiže crew na vreme iz drugog leta koji takodje kasni…I ne shvataju, mislim ti putnici gradjani, sasvim mi je jasno, ne samo Obamu koga su izglasali, već ni svoje poremećeno mentalno i fizičko zdravlje kao red letenja. Ne shvataju da je to ista priča, da je telo kao avion, da je država kao ta letilica koja više ne zna gde će i kako će iako zna da leti još uvek. Zato što je globalno zagrevanje u pitanju, foot print svakog tog leta, zato što security troškovi koštaju više od osoblja, zato što putnici zauzimaju često i po dve stolice zbog svoje debljine a plaćaju samo jednu.

Ja sedim izmedju dve OGROMNE žene: jedna je crna jedna je bela. Neke fine žene u šorcevima al ne mogu da smeste svoje telo u ekonomskoj klasi: jedu čips neprekidno i znoje se od nervoze. Ne veruju Obami, odnosno ne znaju kako da mu poveruju. U Evropi je sasvim druga priča: mi smo navikli što u Serbiji što u Italiji da nas političari lažu da nam je odlično dok stežemo kaiševe ili ginemo u fabrikama ili na ratištima. Ko je ovde lud doktor Obama ili američki gradjani pacijenti? Zašto ne veruju rodjenim telima koja se nezdravo šire od konzumiranja nezdravog života. Zašto misle da je to tudj problem, od loše ishrane do lošeg stila zivota. Zašto misle da ništa ne može da se promeni: zašto nemaju socijalno i zdravstveno osiguranje, gube kuće, spavaju po kolima ali i dalje konzumiraju do poslednjeg šta im preostaje. U jednom trentuku Obama kaže: ne treba skroz da prestaniete da konzumirate, tako biste doveli u poteškoće sve industrije koje žive od prodaje. Belo mljac, mljac. Sad se već i ja gubim: pada mi na pamet scena iz onkološkog instituta u Italiji gde jedan pacijent, tek operisan na grlu, prikačen na sve moguće mašine, vuče se na točkićima i jedva čujnim glasom ropće: HOĆU DA PUŠIM, dajte mi cigaretu…a vesela mlada sestra mu pokaže treći prst s rečima: deda, ti si ga ispušio, ja ću sada da pušim. A onda neko viče za njom, sestro sestro, brzo, ne diše nam ovaj pacijenta nemamo ga u kompjuteru, ne mogu da ga prebacim na urgentno…na šta ona trči nazad, daje upaljenu cigaretu dedi bez glasa koji na točkiće hitro izlazi na terasu i uvlaci poslednji dim. On bar još uvek diše. Dakle moje pitanje sad već globalizovano je, ko je tu doktor, a ko pacijent: koga treba lečiti i kako se izlečiti kad se ne zna ko pije a ko plaća, ko je kriv a ko odgovoran i kako je do svega toga došlo.

Deda bez glasa umire od čega je živeo: duvana. Amerikanci sa čipsom u ruci umiru od čega su živeli: prekomerne potrošnje. A lekari i predsednici virtuelno vladaju znanjem i svetom.

About jasminatesanovic

Jasmina Tešanović (Serbian: Јасмина Тешановић) (born March 7, 1954) is a feminist, political activist (Women in Black, Code Pink), translator, publisher and filmmaker. She was one of the organizers of the first Feminist conference in Eastern Europe "Drug-ca Zena" in 1978, in Belgrade. With Slavica Stojanovic, she ran the first feminist publishing house in the Balkans "Feminist 94" for 10 years. She is the author of Diary of a Political Idiot, a war diary written during the 1999 Kosovo War and widely distributed on the Internet. Ever since then she has been publishing all her work, diaries, stories and films on blogs and other Internet media.
This entry was posted in Uncategorized and tagged , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s