Beograd kao svet

Photo by Ksenija Livada

Nisam u Beogradu, ali sam dobila sms od moje drugraice da se ljudi okupljaju u gradu da bi isli na grob Zorana Djindjica. Iako sam u Rimu koji je moj grad snova , gde radim stvari koje volim, za koje sam se borila, trenutno se osecam da nisam na pravom mestu. Otvaram ovaj blog za manje vise anonimne prijatelje Djindjica i njihove price, komentare, nade i dozivljaje. Mnogo bih toga htela da kazem ali odjednom ne znam ni sama odakle da pocnem. Sve mi deluje i jasno i besmisleno osim da ne smemo da se ponasamo kao da je Zoran mrtav. Niko nije vecan, neki ljudi traju dugo kao stetocine, neki odu kao munje…ali na kraju krajeva ipak oni koji ostaju moraju da ciste dvorista i preuzimaju odgovornost i da delaju. Hvala Vam svima koji ste na ulicama umesto mene.

http://www.boingboing.net/2007/03/13/jasmina-teanovi-wher.html

Djindjica sam upoznala pre no sto je postao Djindjic. Skocio je preko redakcijskog stola i rukovao se sa mnom kad me je zajednicki prijatelj predstavio kao feministkinju, ironicno. Secam se i posle, kad god bih ga srela na javnom mestu, rukovao bi se sa mnom, onako feministicki levicarski, i to ne ironicno vec zabavljeno/ozbiljno. Kasnije kad je postao javno dobro, vise se nismo privatno vidjali osim slucajno. U tom smislu ja kao da nemam sta da kazem o javnoj figuri Djindjica sto svi ne znaju bolje od mene.

Zivim u soku i fragmentima njegove zivotne price i moje licne istorije.

Istorija krupnim koracima napreduje, rekao je jednom priikom kad smo sedeli kod njega u malom stanu, kad mu se cerka tek bila rodila; to je bila recenica s kojom je na neki nacin hteo da kaze sa zaljenjem da nema mnogo vremena za privatni zivot.

Kakva si, kao neka baba, obratio mi se u jednom drugom trenutku kad sam se brinula za neke neplacene cekove usred opsteg rasula zemlje koja pljacka svoje gradjane.

Nisam se uopste uvredila vec trgnula, stvarno sam bila u logici penzionera, ja koja nemam ni posao..

I onda, jednom kad smo pricali o buducnosti u Srbiji rekao je; ko je iole pametan trebalo bi odavde da brise, ovde nema buducnosti.

Niti je on otisao, niti mi koji smo ga pazljivo slusali.

Nekoliko puta su me njegove izjave bas iznervirale; prisustvala sam velikoj raspravi u vezi sa njegovim odlaskom na Pale…onda sam bila zrtva ulicnog nasilja u gej paradi 2001 kad je Djindjic izjavio da nije vreme za tako nesto jer je ceo grad zeljan Colica posle svega sto smo prosli…

Dok ovo pisem neprekidno mi se vrzma u glavi dan njegovog ubistva. Sparan nervozan dan: trcim u ministarstvo zdravlja po neke papire, onda kod svoje advokatice odmah tu kod stanice, nekoliko puta prolazim kroz Nemanjinu, odnosno onu ulicu pozadi; vidim parkiraliste gde se desilo ubistvo i cuvara dok izlazi sa burekom u ruci. Hocu da presecem put kroz dvoriste, on me zaustavlja…ne moze kaze, ovo je zgrada vlade…pojma nemam ali se secam da mi deluje potpuno neobavezno parkiraliste i besmisleno sto ne mogu da presecem i stignem na vreme u zdravstveno u Nemanjinoj…

Secam se vrlo dobro te prazne ulice pozadi gde je bio parkiran atentator Zvezdan, saznajem kasnije. Secam se da stizem u ministarstvo na vreme, da me prozivaju, da ulazim u kancelriju po papire i da mi zvoni mobilni. Placuci moja advokatkinja vice: ubili su ga, ubili su Djindjica…bacam papire i trcim kuci, emotivno uopste ne mogu da shvatim sta se desava, ja imam zakasnele reakcije ali sam zato kao elektricni zec kad su akcije u pitanju.

Palim televizor, okrecem telefone i naravno vidim znam, sve znam…Ne mogu da spojim sliku sa osecanjima. Neki uzasni strah probija kroz emotivnu distancu.

Kad mi je majka umrla rekla sam mojoj rodjaki koja je dosla da me poseti; pitacu mamu gde je ostavila porodicni nakit pa da ga sacuvamo.

Nesto slicno sam osetila i 12 marta 2003: samo da ga jos nesto pitamo onako svi preko tevea, pre no sto ga sahrane zauvek…

Onda krece ono kolektivno plakanje njegove ekipe, vlade, onda ona strasna sahrana u najruznijoj crkvi na Balkanu, onda akcija sablja, onda lepljenje plakata Dosta zlocina i beskrajni razgovori sa gradjanima, koji se nude da pomognu u bilo cemu. Posebno se secam jedne studenkinje koja mi je uzela plakate iz ruke, usred noci i reklla da ce ceo univezitet da oblepi, da ja slobodno idem da spavam, a onda se rasplakala.

Zapravo sve dok lagana i sigurna restauracija Milosevicevih nevidljivih i vidljvih prijatelja nije potpuno zavladala zemljom, nisam bila politicki svesna u sta nas je uvalila njegova smrt

Poslednje suocavanje bilo je surovo; na sudjenju u Beogradu pre nekoliko meseci: Bagzi zasticeni svedok baca u nedra tunjavo neke poluinofrmacije. A onda ustaje Zvezdan, kao pobednik, covek koji je ubio iz patriotskih razloga i ostavio pusku za muzej istorije.

Sedim pored neke nepoznate zene koja deluje da sedi u sudnici da bi se ugrejala, nekoliko Bagzijevih kolega i to bi bilo to.

Djindjic je bio veoma popularan politicar, voleli su ga i oni koji se nisu slagali s njim, cenili su ga i njegovi neprijatelji, cak i njegove ubice.

Gde su svi ti ljudi sada, sta misle da rade sa svojom buducnoscu i savescu. Mislim da to nije pitanje demokratske stranke ili njegove porodice. Cak ni politicara i mislioca, prijatelja koji se kunu u njegovo nasledje. U pitanju smo svi mi koji smo osvestili jedan deo svog gradjanskog identiteta u Srbiji kroz njegovu politicku hrabrost. Jer sve mozemo da kazemo u korist ili protiv njegove politike osim da bez njega istorija ne bi krupnim koracima napredovala a da bez njega istorija itekako krupnim koracima nazaduje.

About jasminatesanovic

Jasmina Tešanović (Serbian: Јасмина Тешановић) (born March 7, 1954) is a feminist, political activist (Women in Black, Code Pink), translator, publisher and filmmaker. She was one of the organizers of the first Feminist conference in Eastern Europe "Drug-ca Zena" in 1978, in Belgrade. With Slavica Stojanovic, she ran the first feminist publishing house in the Balkans "Feminist 94" for 10 years. She is the author of Diary of a Political Idiot, a war diary written during the 1999 Kosovo War and widely distributed on the Internet. Ever since then she has been publishing all her work, diaries, stories and films on blogs and other Internet media.
This entry was posted in Uncategorized and tagged , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s