Help Us Prove We Physically Exist

Bruce Sterling and Jasmina Tesanovic Request Your Moral Support

The “Exotic Enemies Do Get Married” Campaign

by Bruce Sterling and Jasmina Tesanovic

Surprising news has just arrived for us at our American home address. Although we have been married for four years now, the American Immigration services can’t find any paper trail for the two of us.

We have no joint bank account, no insurance accounts and no joint children. The authorities therefore suspect that our marriage is a phony “Green Card marriage,” and they would like to have Jasmina deported from the USA. More

Italia bella

U poslednjih nekoliko meseci sam svašta saznala: najvažnije, da države ne vole da njeni gradjani žive izvan granica svoje države. A da druge države u kojima bi ti gradjani voleli da žive, takodje ne vole strane gradjane da tu žive. I nisu u pitanju bogate i siromašne države, već i one srednje, nikakve, nevidljive: jednostavno to je princip svake države. Sve su države umišljene da su najbolje na svetu za svoje državljane i kad, ne daj bože, poželiš da tu besmislenu teritorijalnu monomagiju dovedeš u pitanje, država se ponaša kao prevarena ljubomorna, napuštena. Neću da kažem žena, već upravo država. Žene nisu takve. I naučila sam da izgleda da svi državljani bilo koje države misle da je njihova država najsladja država na svetu iako im često ne da da jedu dišu putuju misle…ali tvoja jazbina, tvoj miris sarmice ili kuskusa, vina ili viskija…zelena trava nigde nije zelena kao u tvom dvorištu, nek je prljavo, nek je puno kostura i aveta.

Eto, to je mejnstrim, to sam naučila: mejnstrim koji mi uopšte ne pripada, uopšte me ne zanima, te policije, ti zakoni, to rodoljublje , ti mirisi, ta nostalgija…ama baš me ništa od svega toga… Štaviše, upravo sam shvatila da me zanima nešto suprotno: to da uletim negde, spustim kofer, odem u policiju, prijavim svoje legalno biće i onda navalim na sve jezike i djakonije koje nikad ranije nisam iskusila.

Epa, ne može: recimo u Italiji: kad smo se pojavili u policiji moj bračni drug i ja, te izjavili da smo amerikanac i srpkinja koji žele da žive u italiji, službenik je vrisnuo od sreće i smeha. Hahahahah, ama zašto? Po kojoj osnovi!

- Tako, iz principa želje i po slobodnoj volji.

- Hahaha, neće moći, nikad čuo za to nisam. Pa vi ste oboje ekstrakomunitari! (izvan evropske zajednice)

Oko nas sve crni žuti dugački ili kratki povezani ili razgolićeni narodi i narodnosti. Deca vrište, redovi se savijaju i izvan čuvene barake u via Verona gde ne može da se dopre telefonom već samo fizički. Potseća me na redove Dafimet banke gde dodješ u četiri ujutru da uzmeš broj da bi posle ušao u red. Osim što moram odmah da vam kažem da su italijani izuzetno ljubazni sa svojim strancima koji ne govore njihov jezik, bar u Torinu: svesni su da im rade teške poslove, da im je emotivno teško i svesni su svog sopstevnog neznanja stranih jezika. Jer se ovo sve dešava na savršenom pidgin italiano, sa rukama crtanjem i suzama.

Dolazi šefica, razdragana, da razmotri naš slučaj:

- Nemamo takav formular, kaže,

- u Italiji borave ljudi koji imaju ovde posao ili rodbinu. Vi niste ti.

- Ali mi volimo Italiju, ima mnogo stranaca u Italiji.

- Dobro kaže službenica, oduševljena.

- Nikad nismo imali ovakav slučaj kaže ambiciozno svom kolegi: zadrži ljude idem da pogledam zakon.

Oko nas se okuplja gomila stranaca i gledaju nas sa strahopoštovanjem: esktrakomunitari kao i mi, ali imaju svoj modulo, svoju vidljivost. Osećaju se nadmoćno i samilosno prema nama.

- Našla sam, kaže direktorka. Postoji jedna mogućnost, a to je da se vratite u svoje zemlje i da tamo tražite u italijanskoj ambasadi nešto što se zove boravak po izboru. Neće biti lako jer morate svašta da dokažete.

Vratismo se i nije bilo uopšte lako: gotovo nemoguće. Što u Srbiji, što u Americi gledali su nas zapanjeno.

- A što bi vi to, nikad čuli, nemamo formulare…

Pošto smo dokazali da postoji zakon fotokopirajući ga u Italiji, priznali su da može ali pod uslovom da se odreknemo svih drugih zemalja kojima smo do tada pripadali.

I tako smo sada pred teškom odlukom u ime čega da se odreknemo i šta onda dobijamo. Ništa naročito.

U kvartu u Torinu gde sada živimo kao turisti ne postoji jedan jezik, jedan narod, jedna kultura. Kad djaci izlaze iz škole deca kao da su iz Njujorka, svih boja i rasa su. I svi pričaju italijanski i svi su od krvi i mesa: verovatno ilegalni, bez modula. Al’ to su jedina deca koju Italija trenutno ima, zemlja sa najnižim natalitetom u Evropi. A njihovi roditelji, ilegalci vervatno i oni, po novim italijanskim ksenofobičnim zakonima su jedini koji mogu da prežive časno ekonomsku recesiju koja u zemlji vlada. Zato najbolje: Italia bella, ako već ne mozeš da nas pobediš, pridruži nam se.

Destinacije

Jeste li ikada putovali bez destinacije? Ja nisam, sve do pre nekoliko meseci kad sam provela gotovo mesec dana po aerodromima i gradovima Evrope kao i Amerike ne znajući gde ću da završim sledećeg dana. Spakovana tako da mogu da završim mirno i bezbedno u severnoj ili južnoj hemisferi. Upakovana kao neki swiss army knife, multifunckcionalna igračka koja u svojim prevojima ima nož makazice pincetu, olovku, otvarač za boce, name it. Nosim čak i svoj čaj i vitamine koji se ne mogu uvek naći po hotelima hostelima apotekama i kafanama. Nosim kupaći kostim i japanke koji mogu da se saviju i povežu u svežanj veličine teniske loptice. Imam svoju bronzanu cašu za vino u koju utrpam malu četkicu za zube s pastom, sapun, šampon i regenerator. Četka fen i pegla se savijaju tako da ni oni ne prevazilaze veličinu teniske loptice. E sada cipele: dobro je kad jedne u druge mogu da udju ali nikad više od dva para. Ostala garderoba se svodi na slojeve style. Evo šta je taj fashion: vrlo tanki delovi odeće napravljeni od najfinije sintetike u neutralnim bojama i aproksimativnim veličinama tako da mogu da se navlače jedan preko drugog u zavisnosti od temperature. Postoje firme koju tu odeću prave, kao što je Patagonia: high perfomance geer za sportiste, i naravno globaliste džet setere i tzigane. Ta garderoba nije skupa ali nije ni jeftina. Odlikuje se izuzetno zenstvenim detaljima koji medjutim ni malo ne liče na Pradu i ostale klasične pomodarske linije. I imaju tu osobinu da se vrlo lako peru i još lakše suše: imaju svoje spečificne dezene i oblike, za žene devojke muškarce i decu. I onda u mom swiss army knife koferu postoje sve one pregrade i pregradice gde stoje flaše i flašice dozvoljenih srazmera i tekućina. Tu sam vec prava ekspertkinja, i neprekidno čitam nova obaveštenja i pravila svetskih sluzbi bezbednosti. Da li znate na primer da takse neprekidno poskupljuju da bismo imali što veću bezbednost u avionskom saobraćaju, da više od cene karte plaćamo tu policiju što nas pretresa skida mrko gleda i opipava. Dok bogati naravno idu svojim privatnim avionima a teroristi uopšte i ne lete više: mi obični putnici smo sami sebi cilj i meta antiterorstičkog terora. I sad da me čovek pita kako sam uspela da dodjem to ove poslednje rekordne stepenice gluvarenja bez destinacije i čemu sve to. Evo: pre svega to uopšte nije gluvarenje, u Njujorku sam bila na jedan dan jer sam morala da udjem i izadjem iz SAD-a zbog moje boravišne vize. Bilo koji grad ili država pa sto da ne odem na večeru kod Stefani u Bruklin: dečko joj jako lepo kuva. Pa sam onda morala da dodjem da potpišem u BGD ovlašćcenja za ostavinsku raspravu . Pa sam onda morala da odem u London da prisustvujem venčanju roditelja mog već uveliko rodjenog kumčeta Poesy i odnesem joj štrikane darove. Pa sam onda morala da se vratim u Amsterdam gde mi je došla pastorka iz Teksasa da joj pokažem grad i skuvam špagete. Pa sam onda otišla u Barselonu da se vidim sa svojom izdavačicom, pa onda u povratku stadoh u dilemi: gde sada da se vratim, u Torinu gde mi je ćerka , u Amsterdam gde mi je muž ili u Bg gde mi je stan i ostavinska rasprava Ne znam, tako sam spakovana i u glavi da mogu da odlučim na aerodromu: što se tiče karata, sve ih imam jer sam naučila da putujem bez para sa svim opcijama otvorenim. E sad, znate ja zaista i mnogo radim: uglavnom po avionima, bibliotekama, kafeima. Pišem čitam govorim perem veš i sudove , ako treba sahranjujem ili venčavam. I to ide u neku vrstu puta bez odredjene destinacije. Ako preživiš prvih pet gdina shvatiš da nije uopšte ni loše ni teško. Često sama sebi zavidim na životu koji vodim, naročito kad nemam vremena da ga sagledam i uživam. Ali zapravo nije ni u tome fora: svaki život je put bez odredjene destinacije, samo se u mom to vidi kao cevi od grejanja koje nisu uzidane. Nova estetika, nov dizajn. Novi životi, jer budućnost baš nije jasna ali zato je prošlost definitivno prošla. A sadašnjost i ne postoji.

Dajem Kosovo za Sengen

…I spremila sam sve papire, I osiguranje lepo platila

I stvarno me tamo zovu I lepo hoce da mi plate put I posao da im uradim, I nemam nameru da emigriram, ovde imam nesto prokleto sto me drzi ( a nije Kosovo) I nesto dobro sto me drzi ala drustvo dunav…I zovu bas mene jer im se dopada moj rad, moj umetnicki rad, znaci ne treba im neko koga mogu da najme iza coska, I sve je to super I laskavo I unosno I zanosno jer uopste ne putujem tako cesto… zapravo u poslednje vreme uopste I ne putujem jer me mrzi da se akam za vizu u turisticke svrhe I da dajem pare koje nemam kad lepo mogu da odem u crnu goru ( za sada) gde imam crnogorce I more…I ne dadose mi vizu, diskreciono pravo bez objasnjenja….da ne pricam koliko mi je trebalo da zakazem taj razgovor jer su sva mesta popunjena do bog te pita kada… kada vise I ne moram da idem u Sengeniju…kazu mi drugari da je sve to zbog Kosova i pregovora. Nikad nisam bila na Kosovo…jos kao dete su me vodili roditelji u Grcku na letovanje I to bi bilo to…

anonimna gradjanka Srbije ispred anonimne ambasade u Beogradu

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 99 other followers

%d bloggers like this: