Biljana 5.9.1959 – 10.11.1998

Fourteen years ago on this day my cousin died: i still didn’t dare open her suitcase and deal with her papers, photos, drawings and make a book out of it as i promised myself. In some cases time does not heal, on the contrary. Maybe some day i will just add my suitcase next to hers for somebody else to do the heavy lifting, if!
These are the two stories i wrote dedicated to her and i have nothing more to say! I remember her alive and kicking and often i say and do things in her name too, that is, i gather the courage and insight as if she was next to me making me braver as she often used to.
Biljana
BEZ IDEJA
 Sama, potpuno sama, kao tikva na đubretu prošla je kroz ovaj provincijski svet. Koliki je kosmos a ja živim na ovoj besmislenoj planeti koja ništa ne zna o sebi, mislila je kad god bi pogledala u mesec ili sunce. Noću nije mogla da spava kao ni danju. Kao mala plakala je od nesanice dovodeći sebe do histeričnog napada, a sada kao odrasla luda žena gledala je u nebo.
Majka ju je napustila još pre njenog rođenja: umrla je na porođaju, a prisutan otac lekar rekao je kolegama, bacivši svoj mantil preko tela mrtve žene: neću da vidim stvorenje koje mi je ubilo ženu. Do sudnjeg njegovog dana taj odnos prema njoj nije se promenio.
Čuvala ju je baba, jedna baba koja ni sebe nije umela da čuva kao žensko čeljade i koja je samo čuvala zaborav uz pomoć vina. Od njenog ranog detinjstva zajedno su pile; ujutru bi jedna otišla na posao a druga u školu a uveče bi jedna legla u krevet a druga izlazila napolje da gleda u nebo hodajući po primitivnoj kaldrmi ovog glavnog grada jedne velike provincije. Ti noćni ispljuvci, sastanci i zvuci bili su topliji od dnevnih. Intimniji i iskreniji, pričali su priču o surovom bivstvovanju na suncu bića iskrslih iz rupa, ljudi insekata u svetu viših civilizacijskih rasa. Taj svet, naročito leti postao je njena intima, njena majka i smisao života. Kad bi pomislila na sreću, setila bi se vrućeg betona posle zalaska sunca na kome sedi sa uličnim pričama i puši neku jeftinu cigaretu, uvlačeći i ne uvlačeći dim dok joj talasasta kosa miriše na šampon za bebe koji koristi još uvek.
Sve svoje žrtve srela je noću na ulici. Bili su isprva mladi muškarci a potom svakojaki. Ona ih je učila zaboravu i neumerenosti a oni nju veštačkim pomagalima da se izađe iz svakodnevice koja inače ne postoji. Uvek su bivali fatalan par koji se razbijao kroz nasilje i fizičku propast obe strane: proces razaranja rađa se uvek posle procesa stvaranja, naročito ako jak ženski princip izostane. Jer ona nije bila vlasnica svog ženskog principa, izgubila ga je pošto se rodila posle smrti svoje majke. Sebe je nazvala Bez ideja i tada je počela da stvara.
Opasne, opasne kreacije izlazile su iz njenih ljudi. Bolest se širila svuda gde je ona stvarala, vrlo često i smrt ali i neka ogromna nežnost. Zaista je bilo lako zavoleti smrt pored nje.
 Bez ideja je imala nepunih četrdeset godina kada je umrla, na istom pločniku na kome je nikla i sve naučila. Bila je poslednja iz tog soja žena bez ženskog principa, bez ženskog imena, bez ideja. Posle nje nastupio je rat.
Kraj i mrak. Evo jedine priče koju je napisala:
 
Muzika trešti, jedna od onih koje se ne menjaju bez obzira na modu. Uvek preglasna, uvek fizički prisutna po ušima, kičmi, bubnim opnama.
 Ona ulazi u mračan podrum bez ventilacije, bez svetlosti, bez izlaza. Pomišlja, ako slučajno izbije požar u ovom trenutku sagorećemo kao veštice. Vest će biti objavljena u crnoj hronici Večernjih novosti, izgorela diskoteka lezbejki sa svim lezbejkama u gradu. Ako uopšte tako nešto i postoji, “To su samo nevine devojke koje nisu imale sreću da sretnu Pravog Muškarca” A one? Kako bi one umirale? Zajedno ili ponaosob? Da li bi neka pobegla ostavivši za sobom druge? da li bi se otimale za vazduh, gušile, pokušavale da probiju pesnicama zid podruma ili bi legle jedna preko druge na pod valjajući se kao tela koja se ne plaše leševa? Kao poklopac na ćupu sa ulovljenim pacovom, neki građanin iz Knina bi spustio roletne sa ulice s rečima: ja se pet godina borim na ratištu a one ne rađaju decu, već puše, piju, drogiraju se i brukaju ovaj narod.
Sanja, Sanja, bez ideja, šta ćeš ti tu, tako trudna sa mučninom u nosu. Začela si od pakosti nema ni dva sata: bez uživanja sa velikim bolom. Silovao te je čovek za koga si nekad htela da se udaš a kome si upravo rekla da ne želiš da imate decu zato što imaš devojku.
Tela se skupljaju i šire, na toploti i na promaji. Opušci se gase stopalima u štiklama, gojzericama ili patikama. Devojke su crne, plave, kratko podšišane ili sa kosom kao Ofelija. Ima ih užasno tankih i dugačkih kao nigde na ulici u ovom dvomilionskom gradu bez pravog grada. I ima ih debelih, četvrtastih mišićavih; iz provincije, marginalije i iz bogatih naduvanih porodica.
U kožu su često obučene ili svučene a često koriste i svilu. Ne razlikuju se mnogo od drugih devojaka negde u svetu, ali se razlikuju od samih sebe kakve šetaju gradom danju po fakultetima, po parkovima, po ćoškovima.
Ovo je kraj sveta kad devojke siđu pod zemlju i prestanu da rađaju muškarcima decu. Kraj svake civilizacije, najbolje kao i najgore, drevne ili neodređene, etnički definisane ili u nastajanju. Ovo je vrtlog i ćorsokak u isto vreme i one to znaju. One nose u svojim telima smrtnu presudu koju hrabro izriču. Spremne su da umru odmah samo ako muzika prestane. Spremne su da se uguše ako izbije požar. Nijedna ne bi izašla, čak ni trudna Sanja, bez ideja.
Neke od ovih devojaka nikad nisu sišle do večeras 10. oktobra 1995. i u ponoć kad se izgubi nit sa ostalim danima i zazuji prostor od vreve, biće trajno obeležene, bez obzira šta posle odlučile da rade sa svojim telima. Žigosane memljivošću pokreta, opatice ovoga raja ponašaju se dosta slično likovima sa neke freske. Stalno su u pokretu, i misli im brazdaju čelo. Misli od želje ne pameti. Ne razgovaraju mnogo jer komuniciraju mirisima i telima.
 Sanja nije htela da se ubije posle silovanja: činilo joj se da je inače nešto slično doživljavala i onda kad je sve to zaista tražila, kad nije još bila sa ženama. Pomislila je da ga udari jače pepeljarom po glavi ali se onda setila njegove majke koju ne poznaje i rešila je da tu ženu poštedi bola. Svoju ne bi tako čuvala ali tu nepoznatu ženu morala je da zaštiti od strahote njenog biološkog sina koji ide svetom i unosi haos.
Sanji je prišla četvrtasta devojka sa lancem oko vrata koja je imitirala lik iz Moćnih rendžera. Čučnula je ispod nje i obema rukama se uhvatila za njena kolena. Svojevremeno, kad je bila veoma mala, videla je istu scenu između jedne vrlo mlade devojke i svog oca – njenog profesora. Isprva je nisu videli i ostali su dugo u tom položaju, a onda su se raspleli s mnogo nespretnosti, videvši je. Kasnije je tu pozu povezala sa razvodom svojih roditelja, ne tu devojku, i svojom kobi da ostane sama sa samom majkom koja se nikad ni od čega što je pretrpela u životu nije oporavila ili ojačala. Mrzim moju majku, mislila je dok se sad njoj devojka naslanjala na kolena. Mrzim je, mrzim i neka crkne… Devojka ju je milovala po butinama i njen dah ju je opijao. Neka izbije požar, neka crkne moja majka, neka sam i trudna, neka umre ovaj grad, ova zemlja, ovaj rat, ova civilizacija, ova planeta…
 
 
 

About these ads

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 99 other followers

%d bloggers like this: