Virtual Vita Nuova

Terorizam u Srbiji

26 Jan 2012 Leave a Comment

by jasminatesanovic in Uncategorized Tags: Belgrade, srbija, terorizam

Svašta. Sedim u parku u Mekisko Sitiju, na klupi, jedva hvatam vajfaj, nekakav skitnica spava zamotan u vreći tik uz mene dok se ja izvijam pažljivo sa kompom da ga ne bih probudila. I čitam: slučaj Sretena Ugričića. Jedva uspevam da otvorim peticiju i da pošaljem mail podrške Forumu pisaca. Mislim, zaista svašta, neću ni da ulazim u detalje ko je kome šta rekao: jedna drugarica mi je javila da plače već danima, (ona inače plače samo zbog najvaznijih političkih nedaća), a druga, zaposlena u Narodnoj Biblioteci, kaže da je u totalnom daunu jer ovo pokazuje gde živimo.
Nemam šta pametno da kazem na ovu temu, dopadaju mi se tekstovi ljudi koji su digli glas, od Vesne Pešić, Srdje Popovića do Saše Ilića i mnogih drugih.
Ja samo mogu da sve vas ovde podsetim da je početkom osamdesetih godina postojao Odbor za zaštitu umetničkih sloboda i da se to veoma kontroverzno telo u zvaničnoj štampi i politici bavilo ukidanjem verbalnog delikta. Sticajem okolnosti, sve se to dešavalo tada baš u mojoj kući. Ne samo odbor, već i sukob s odborom. Nije ni bitno šta je bio konkretan povod, recimo Gojko Djogo i Vunena vremena: to je bilo pre Miloševića, vrlo dobro pamtim mučne polemike oko toga da se ljudima ne sme suditi zbog mišljenja, niti ih krivično progoniti. Zbog verbalnog delika su stradali ljudi kao Pjer Paolo Pazolini sedmadesetih godina u Itaiji, zatim Nani Balestrini, Antonio Negri, Adriano Sofri…Adriano Sofri je tek pre nekih desetak dana oslobodjen presude za terorizam, posle niza godina što zatvora, što kućnog pritvora…Neki se još uvek ne vraćaju u Italiju…a Pazolinijev tada maloletni ubica je na književnoj večeri, pre mesec dana, još jednom ponovio da nije bio sam, niti je ubio Pazolinija. Ali je davno već prošao Italijanski teroristički voz a s njim pobegli krivci nekaznjeni! Poznavala sam te ljude, živela sam u olovnm godinama u Itaiji i poznajem vrlo dobro dinamiku konstrukcije terorista i državnih neprijatelja. Dario Fo, dramski terorista i nobelovac je o tome najbolje pisao.
Znam Sretena Ugričica iz mračnih devedesetih pa sve do prošle godine, kada je na Share konferenciji u Beogradu održao predavanje novim generacijama koje ne sede po udruženjima s ćiriličnim guslama, već zuje po internetu, pa gde se zadese. Moj narod takodje: laknulo mi je što ne sedim ni po kakvim nacionalnim udruženjima gde me, uostalom, nikad nisu ni hteli, već kad negde sednem trudim se da nešto i čujem, a ne da propovedam. Nemam maternji jezik, nemam domovinu i ne pripadam nijednom državnom etsablišmentu: iza mojih dela i ne dela niko ne stoji, niko ne plaća prevode mojih knjiga, niti radi na patriotskoj distribuciji medju dijasporom. Naprotiv: nije lako preživeti 30 godina kao nomad, u ničijoj zemlji ali u ovakvim situacijama shvatim da sam dobro prošla: Lakše je podeliti klupu sa ovom skitnicom u Meksiko sitiju, nego objasniti rodoljubima u foteljama šta je zaista terorizam. A takav debakl zaista može glave da te košta, bilo gde na planeti.